Tema: Sveti Justin Celijski - Sabrane besede

Beseda 1. na Rođenje Presvete Bogorodice

1964. godine u manastiru Ćelije



Ovaj današnji veliki Sveti Praznik nosi radost cele vaseljene, kako se veli u divnoj pesmi: "danas Presveta Bogomajka uvodi Gospoda Hrista u vaseljenu!" Kao da je Bog proteran sa zemlje - i jeste proteran sa zemlje. Bog je proteran sa zemlje od nas ljudi, od prve pramajke naše Eve. Presveta Djeva vraća Boga u svet.

To je velika radost. Današnji tropar njen govori nam o toj velikoj radosti i o toj velikoj istini.

Rođenje Presvete Bogomajke, veli se u troparu, "objavi radost vaseljeni", celome svetu. Zašto? Zato što je sa Njom, ustvari, došao Gospod Hristos u ovaj svet! On je zbog Nje i kroz Nju postao čovek i dao nam je sve što nam je On kao Bogočovek mogao dati: dao nam sve radosti Raja u zemlji i na zemlji, koja je postala pakao zbog grehova naših, zbog ljudskih grehova; ne zbog nekih drugih, ne zbog greha đavola i njegovih crnih anđela, nego zbog čoveka, jer je čovek pao neiskazanim padom. I Presveta Bogomajka, rađajući Gospoda Hrista, rodila je spasenje svetu. Otuda u Pravoslavnoj Crkvi toliko molitava, toliko pesama Presvetoj Bogomajci.

Nikada kraja i nigde kraja pesmama u slavu Njenu, Njenog velikog podviga, Njenog bezgrešnog života. Zaista, Ona nam je donela lek od smrti, a to je najvažnija potreba i najveća Blagovest za sva ljudska bića. Smrt, užas nad užasima, a Bogomajka rodila Boga! Danas se u troparu veli da je "radost zasijala celome svetu", jer se rodila Ona Koja je rodila Pobeditelja smrti - Gospoda Hrista! Da, samo Ona bezgrešna, samo Ona sva "Prečistaja", sva čista, "čistija od Heruvima i Serafima", donela je tu veliku radost nama ljudima na zemlji, ljudima koji su proterali Boga sa zemlje. U ovome svetu mnogo je bolesti, ali najstrašnija bolest je smrt. Presveta Bogomajka, eto, javlja se kao prvi istinski lekar koji leči od smrti, jer leči od greha, leči od svega demonskog i vraća čoveka Bogu. Zaista, Ona je uselila, uvela Boga u ovaj svet i u čoveka, oboje.

Šta je Sveto Pričešće? Sveto Pričešće je beskrajna radost... Sveto Pričešće to je uvođenje Gospoda Hrista u naše duše grešne i pale, uvođenje Njega u ovaj svet. Kroz Sveto Pričešće mi primamo Gospoda Hrista Vaskrslog. Zato je Presveta Bogomajka zaista "slavnija od svih Heruvima i Serafima"; bez Nje ne bi bilo našeg spasenja, bez Nje nema ni Raja ni Neba. Bez Nje nema leka od smrti, a Ona nam daje najsigurniji lek od smrti rodivši Spasitelja i udostojivši nas svetog tela Njegovog i svete krvi Njegove, Pričešća i života Njime i u Njemu i kroz Njega. Zato ljudska bića na zemlji nikada ne mogu dovoljno proslaviti Presvetu Bogomajku, nikada dovoljno iskazati Njen podvig, Njen bezgrešni život, nikada iskazati Nju koja nam je Raj dala.

A gde je Raj? Raj je u Gospodu Hristu. Kad Njega uneseš u sebe, Svetim Pričešćem ili ma kojom molitvom velikom i malom, gle, ti izgoniš svaki greh iz sebe. A iza greha uvek stoji pakao, iza greha uvek stoji đavo. Presveta Bogomajka dala nam je Sobom najbolji primer kako se služi Gospodu Hristu, kako se služi Bogu. Služi se jedino savršenim bezgrešnim životom. Zato nikada kraja našem kajanju na zemlji, jer uvek nas vrebaju nečisti duhovi, koji izgone sve što je rajsko iz našeg bića, sve što je božansko, i uvode ono što je greh, uvode ono što je pakleno.

I ti kad stojiš na molitvi Presvetoj Bogomajci, ustvari, šta radiš? Ti Boga unosiš u sebe, a kad uđe On u tebe, On izgoni svaki greh, svaku tamu. Da, Gospod Hristos, rođendanom Presvete Djeve i doneo nam je tu veliku radost, radost vaseljene, i taj lek, svevažni lek od smrti. Jer nema radosti ako je smrt poslednja naša stanica. Nema radosti u ovome svetu ako se smrt ne pobedi, a to je Gospod učinio; a Njega je rodila za takav podvig Presveta Bogomajka. Zato nikada kraja našoj zahvalnosti Njoj i nikada prestati sa molitvom Njoj. Ona je uvek sva Nada naša, uvek Pokroviteljka naša, uvek Izbaviteljka naša od svakoga greha, a to znači od svake duhovne smrti.

I mi, slaveći danas Presvetu Bogomajku, rođenjem Njenim ustvari lečimo sebe od smrti, lečimo sebe od svega smrtnog, lečimo sebe od greha i strasti i tako vaskrsavamo iz smrti i pobeđujemo svaku smrt. Jer Presveta Bogomajka nas je vodila iz vrline u vrlinu, iz vere u ljubav, iz ljubavi u milostivost, iz milostivosti u post i u sve druge vrline, eda bismo i mi pobedili sve što je smrtno u nama n služili Gospodu Hristu, Koji je radi nas posta čovek, radi pas primio smrt na Sebe da bi vaskrsao i dao nam pobedne sile nad svim onim što je smrtno; to znači, nad svim onim što pas odvaja od Boga, što nas odvaja od Gospoda Hrista. Jer, Presveta Bogomajka svakoga od nas vodi putem spasenja, putem velike radosti koju nam je danas donela, da bismo mi zaslužili, donekle zaslužili svojim podvizima, svojim molitvama, iako slabi i nemoćni, da bi zaslužili Nebesko Carstvo, radi koga je Gospod i došao u ovaj svet da nam ga da; da ga mi ostvarimo kroz sav svoj život, da bi još ovde na zemlji živeli Nebom i služili Gospodu Hristu, a to možemo uvek sa uspehom samo ako smo vođeni i predvođeni Presvetom Bogomajkom, Kojoj čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Beseda na Sv. Velikomučenika Dimitrija

1964. godine u manastiru Ćelije



Ako Hristos nije Bog, draga braćo, onda vaistinu nema Boga, ni nad nama, ni oko nas, ni pod nama. Ako Hristos nije Bog, onda uopšte nema Boga, niti ga može biti. Ako Hristos nije pokazao i dokazao da je Bog, onda nema Boga. Ako On nije dao čoveku sve nepobitne dokaze o Sebi kao Bogu, onda mu niko nikada neće moći dati veće i nepobitnije. Nema dokaza koji je Hristos mogao dati o Sebi kao Bogu, a da nije ga dao. Nema dela koje je Hristos mogao učiniti kao Bog, a da nije ga učinio. Nema istine koju je Hristos mogao otkriti kao Bog, a da nije je otkrio. Nema dobra koje je Hristos mogao doneti kao Bog, a da nije ga doneo. Nema problema koji je Hristos mogao rešiti kao Bog, a da nije ga rešio. Sve je učinio što je Bog u telu trebao da učini, sve je kazao što je Bog u telu trebao da kaže, sve je rešio što je Bog u telu trebao da reši. A ti ga i posle svega toga ne priznaješ za Boga! Znaj, izgovora nemaš.

Čovek može imati izgovora za sve, ali nikada za neverovanje u Hrista kao Boga. Pre Hrista je čovek i mogao ne verovati u Boga, i imati razloge za to i izgovor. Posle Hrista, svi su ti razlozi pali, i neverovanje u Boga postaje najveći, najneoprostiviji, najneizmerljiviji greh, i u ovom i u onom svetu. Do Hrista je čovek mogao imati izgovora za taj najveći greh; i za njega, otkako je Gospod došao u ovaj svet, od tada nema izgovora. Gorka vest za nevernike, a Blaga Vest za nas hrišćane, koju nama danas svojim Evanđeljem donosi Sveti Velikomučenik Dimitrije.

Braćo, greh se neprestano trudi da ovaj svet učini toliko grešnim, toliko teškim da čovek nikada ne bi smeo reći: "Ima Boga nad ovako zlim svetom", a još manje reći: "Ima Boga u ovako zlom svetu"! Prisustvo strašnog zla u svetu poriče prisustvo Boga u njemu. Zla toliko ima u svetu da za Boga nema mesta. Kad bi Boga bilo u svetu, zar bi bilo toliko zla u njemu? Svet je sav u ...[1] greha, a takav svet poriče Boga, takav svet viče: "Nema Boga"! Ali Hristos je tu, u svetu. Šta ćemo sa Njim? On je tu, a u Njemu greha nema[2]. U Njemu Boga ima, a greha nema. Ali, greh ne trpi Boga pored sebe u svetu, odgurava ga od sebe, goni ga od sebe i iz sveta oko sebe. Greh je učinio ovaj svet mučilištem Boga i Božjih ljudi. U njemu greh muči Boga, Koji je došao u svet da otera greh iz sveta i da ljude izvede u rat protiv zla i greha. Odjedanput se sva zla i svi gresi neprekidno mobilišu, svim silama neprekidno napadaju na Boga u svetu, na Bogonosce kao što je Sveti Velikomučenik Dimitrije.

Ma koliko napadali ne mogu ih savladati, a još manje uništiti. Šta je to što Bogonosce čini nepobedivima i nesavladivima? To je hristolika ljubav u njima i među njima. "Ovo vam zapovedam, objavljuje Spasitelj Učenicima Svojim, imajte ljubav među sobom"[3]. ja odlazim od vas i idem u onaj svet. Gospode, a šta nam ostavljaš odlazeći u onaj svet? Ljubav međusobnu. Ljubite jedan drugog kao što vas ja ljubim[4]. Ako zbog nevolja u svetu sve moje zapovesti zaboravite, nemojte nikada zaboraviti Ljubav Moju. Zaboravite li nju, zaboravili ste Mene. Opraštajući se na Tajnoj Večeri sa Svojim Učenicima Gospod im ponavlja jednu zapovest: "Imajte ljubavi među sobom"[5]. To im ostavlja u amanet. Bez te ljubavi hrišćanin nije hrišćanin. To je njegova sveta amajlija. Ne pođi bez nje, brate, ni na jedan put, ni jednom čoveku, prijatelju i neprijatelju, njome ćeš sebe učiniti nepobedivim. Međusobna ljubav hrišćana je tvrđava na koju mogu besomučno napadati neprijatelji Hristovi u svetu, ali je nikada osvojiti ne mogu.

"Ako svet pa vas uzmrzi, znajte daje mene omrzao pre vas"[6] govori Spasitelj Svojim Učenicima. Mrzi li vas svet, braćo, ne čudite se i ne bojte se, jer na Boga omrznu pre vas[7]. Hrišćanin se spasava mržnjom svih koji ga mrze, jer mržnju njihovu pretvara u povod za ljubav svoju prema njima i molitvu svoju za njih. On se moli za njih iz ljubavi prema Hristu, zbog koje ga oni baš i gone, jer zna da oni mržnjom svojom ubijaju dušu svoju. Mrzi li te svet ne iznenađuj se, jer je Boga pre tebe omrznuo, a ti si čovek. Kada čoveku ranjavih očiju prineseš svetlost, on zajauče od bola. Kada Gospoda Hrista uneseš u svet oko sebe, onda svi gresi, svi đavoli zajauču od bola. Zato što je Bog ušao u svet, đavo je mobilisao sva zla i natutkao ih na Njega i na sledbenike Njegove. Što više oseća da Bog prodire u svet, đavo sve više diže uzbunu protiv Njega, sve više muči i goni Bogonosce, jer želi da sam caruje u ovome svetu. Zašto si došao u ovaj svet da mi smetaš? - pita đavo,[8] Ostavi me bar ovde na miru. Eno ti ogromnog Neba, živi i caruj tamo!

"Kada biste bili od sveta, veli Spasitelj Učenicima Svojim, onda bi svet svoje ljubio; a pošto niste od sveta, nego vas ja izabrah od sveta, zato mrzi na vas svet"[9]. Kada biste bili od sveta, od čega je svet? Od ilovače pomešane sa grehom, jer svet u ovom slučaju znači greh. Kada biste bili od sveta, tojest od greha, greh bi vas voleo, a pošto niste od sveta, tojest od greha, zato mrzi pa vas greh. Onaj čovek ne veruje u Gospoda Hrista, mrzi Njega i tebe zbog Njega. Zar ne osećaš kako mu ne samo telo, već i duša zaudara na greh i ilovaču? A gle, iz hristolike duše, iz hristonosnog tela Svetog Velikomučenika Dimitrija teče miro.

Hrišćani, vi niste od sveta, zato vas svet mrzi i goni. Vi ste mu tuđi, vi ste samo došljaci u svetu, samo putnici, samo hadžije večnosti. Mrze vas jer su vam razni pogledni na svet, razna merila. Vi volite ono što Gospod Hristos voli, a oni vole ono što strasti njihove vole. Vi činite ono što Gospod Hristos čini, a oni čine ono što slasti njihove hoće da oni čine. Mrze vas jer su od sveta, a vi niste od sveta. Šta ćete onda od onog sveta, od Hristovog sveta, od Božijeg sveta? Vi ste u ovom svetu, ali niste od ovoga sveta. Korenje vašeg bića je gore na Nebu, tamo je Otadžbina vaša, a ovde ste privremeno, kao u tuđini. U ovom svetu vi ste uskoci večnosti. Radujte se što vas svet mrzi, to je znak da niste od ovoga sveta, nego od Hristovog. Ne bojte se što svet mrzi Hristovu Crkvu, to je samo znak da ona nije od ovoga sveta, već od Hristovog. Vi ste sveta družina Hristova, od onoga sveta u ovome svetu, protiv zla u ovome svetu. Verom svojom u Gospoda Hrista vi bijete i ubijate zlo i đavole, zato vas oni i mrze i ustaju na vas kroz protivnike vaše. Ali, ne bojte se; ja vas, veli Gospod, izbavih od sveta, digoh vas iznad sveta, iznad njegovih želja i strasti, iznad njegovih grehova i slasti. Vi ste nedostižni za smrt, vi kao svetlost na visini obasjavate sva zla u nizini, zato vas i mrze, zato i gone.

Hrišćani, vi ste mučenici, jer vas svet stalnom mržnjom muči i goni, goni iz ovog u onaj svet. I ne znaju, bezumni, da vam time spasenje stiču. Jer ne pretpostavljaju da se vi svakog jutra čežnjivo molite Svetoj i Krotkoj Bogomajci: "Ti koja si iznad Anđela, podigni me iznad sveta"[10]. Braćo, vi niste od ovoga sveta, niti su od ovoga sveta misli vaše, ni duše vaše, ni tela vaša. Vi neprestano skidate onaj svet u ovaj, dižete ovaj u onaj. Kako možete stati u ovaj teskobni svet kada ste Hristovi, a Hristos je širi nego vaseljena, širi nego hiljadu vaseljena. Gde je On tu već nije ovaj svet, nego onaj, i onaj u ovome. Njegova čudesna Ličnost povlači granicu između dva sveta. Dok ne sretneš Njega, još si u ovome svetu, još si od ovoga sveta. Sretneš li Ga, pođeš li za Njim, već si prekoračio granicu između zemlje i Neba i ušao u onaj svet.

Jer, svaki hrišćanin postepeno postaje nebeskim čovekom, stiče osobine Neba, osobine onoga sveta, postaje beskonačan, beskrajan, večan, bogočovečan. Na razboju tela svog on neprestano utkiva u pređu duše svoje nebeske vrline: veru i ljubav, nadu i krotost, smirenost i dobrotu, bogoljublje i bratoljublje, post i molitvu, milosrđe i strah Božji. Poziv je hrišćanina da postane Anđeo u telu. I on hristočežnjiviMpodvizima dušu svoju u telu svom pretvara u Anđela, u onosvetsko biće, u svetlo i sveto biće. Ti se čudiš i pitaš: "Kako ću dušu svoju pretvoriti u Anđela"? Evo kako: Svaku misao svoju unesi u Gospoda Hrista i, gle, ona je već među Anđelima. Svako osećanje svoje unesi u Gospoda Hrista, i gle, eno je već među Anđelima. Tako svaku želju, i svako delo, i gle, sva će duša biti među Anđelima, kao Anđeo među Anđelima. Da ne bi zaboravio poziv svoj hrišćanine, govori sebi svakoga sata po jedanput: ,Ja nisam od ovog sveta, već od Hristovog, zato sam i pozvan da budem Anđeo u telu".

"Opominjite se reči koju vam rekoh, veli Spasitelj Učenicima, nije sluga veći od Gospodara svog. Ako mene izgnaše i vas će izgnati; ako reč moju održaše i vašu će održati"[11]. Jesi li Hristov? Zašto onda hoćeš da te svet voli i poštuje i ceni? Znaš Hristovu sudbinu. Nije li i tvoja kao Njegova, jer si Njegov. Zar si sluga Njegov, ako želiš da ti sudbina bude drukčija od Hristove? Njega izgnaše, Gospodara izgnaše - ne gone li tebe, ti nisi sluga Njegov. Gone te Njega radi, znaj Njegov si. A kada si Njegov, jači si od sveta, od celoga sveta, od zala i grehova u svetu. Kada si Njegov, nepobediv si! Kao Bog nepobediv za sve ljude i za sve đavole, i u ovom i u onom svetu. Program tvoga života je u Hristovom životu, program tvoga rada u Hristovom radu, program tvoje sudbine u Hristovoj sudbini, plan tvoga života u Hristovom planu. U svemu tome ti si samo Njegov sluga. Kako je Njemu bilo ovde na zemlji, biće tako i tebi. Njega izgnaše, i tebe će goniti; Njega omrznuše, i tebe će mrzeti. No kako je Njemu gore na Nebu, biće tako i tebi; Njega Bog vaskrse u telu, i tebe će vaskrsnuti; Njega Bog proslavi i tebe će proslaviti. I u ovom i u onom svetu ti doživljuješ što i On. U tome se i sastoji Hrišćanstvo. Bez toga nisi hrišćanin.

Ti si sluga Hristov, ako je Gospod Hristos gospodar u svim mislima tvojim, svim osećanjima tvojim, u svima delima tvojim, u svima doživljajima tvojim. Ne dešava li se tebi ono što i Njemu, zar si Njegov? Ne mrze li te kao Njega, zar si Njegov? Ne gone li te kao Njega, zar si Njegov? Tvoj život proveravaj Njegovim životom, svoju sudbinu Njegovom sudbinom. "Nije sluga veći od Gospodara svoga" - izrekoše Njegova božanska usta. Nisi veći ni u životu ni u delu, a ni u podnošenju mržnje kojom te svet mrzi. Ma koliko te mrzeo svet, ipak te manje mrzi nego Gospoda tvog. Ustvari, svet ne mrzi tebe, nego Gospoda u tebi. Zato ne strahuj, ne plaši se; sve udarce koji padaju na tebe prima Gospod Hristos na Sebe. I ne samo udarce koji padaju na tebe, već i na svu braću tvoju. Pa recite sad, nije li Gospod u primanju udaraca stalno veći nego sve sluge Njegove skupa. Mrze li vas, to Hrista u vama mrze; gone li vas, to Hrista u vama gone, jer hoće da Ga isteraju iz vas. Čovekoljubivi Gospod se neprestano ovoploćava u sve hrišćane, živi životom njihovim, strada stradanjima njihovim, boluje bolovima njihovim, i zato svi udarci protiv vas padaju na Njega.

Sa tugom veli Spasitelj dalje Svojim Učenicima: "Ali sve će vam činiti ovo za ime moje, jer ne poznaju Onoga Koji me posla"[12]. Što se bojite imena Hristovog, hristoborci? što drhtite đavoli? Znam, jer hristonosci imenom Njegovim izgone đavole iz sveta, iz duša vaših, hristoborci; pa se lice vaše pretvara u grč kada se Ime Njegovo pomene pred vama. Zato što je đavo u vama, što je nečisti duh u vama, koji uvek u groznicu pada, u bunilo pada, čim se pomene Sveto Ime Hristovo. A danas, Njegovo Ime, jedino pod nebom Ime kojim se čovek može spasti od greha i zla, od smrti i đavola.[13]

"Sve će vam ovo činiti za ime moje" - veli Spasitelj. I činili su svima Svetim Mučenicima, Ispovednicima, Stradalnicima i Velikomučenicima. Činili su svima njima nekada, čine i sada. Zar bogoborci ne čine to i danas, zar ne ubijaju ime Hristovo, zar ne raspaljuju, zar ne raspinju? Zašto sve to oni čine? Jer ne poznaju Onoga Koji me posla" - objavljuje Spasitelj. Ne poznaju Boga, neznabošci su. Ko iole zna šta je Bog, kako ne bi u Hristu poznao Boga. Ne pozna li Ga u Njemu, zar išta zna o Bogu? Zar zna kakav treba da je Bog, i šta je Bog? Reci: šta je to u Hristu što nije Božije, što nije dostojno Boga? Šta bi ti dodao Hristu, šta je to što Mu nedostaje? Hajde, ispitaj Ga do tančina i do sitnica. Možeš li naći ikakve mane na Njemu, ikakvog greha u Njemu? Posmatraj Ga najsavršenijim mikroskopom, ipak nećeš moći pronaći u Njemu ni trunke greha, ni atoma zla. Šta onda hoćeš od Gospoda Hrista! Hoćeš da bude kao ti, mali kao ti, nizak kao ti, nesavršen kao ti, grešan kao ti, truležan kao ti, smrtan kao ti! Znam te ko si! Evropski čovek koji sve demokratizira, sve vulgarizira, pa i Samog Gospoda Hrista želi da izjednači sa sobom, sa slabostima svojim, sa manama svojim.

Braćo, kada se čovek ispuni đavolskom gordošću, najpre porekne Boga u Hristu, pa onda sebe proglasi za boga. To je i prirodno, jer kada čovek proglasi sebe za boga, a strasti svoje za idole svoje, kako može Hrista priznati za Boga? Hrista Koji neprestano ratuje protiv svih grehova i svih strasti. Čovek može priznati Hrista za Boga samo kada omrzne greh i zlo, jer nema mira i primirja između greha i bezgrešnosti, između zla i dobra, između mržnje i ljubavi, između đavola i Boga. Greh nije urođen čoveku, nije urođeno ni neznanje Boga. Zato je neznaboštvo, taj osnovni greh - neizvinljiv.

,Da nisam došao i govorio im, ne bi greha imali; sad izgovora neće imati za greh svoj"[14]. Da nisam došao s Neba i doneo im celo Nebo, doneo im Boga, i da nisam govorio i kazao im svu Istinu, greha ne bi imali. Ali ja sam tu, Bog i Istina je tu, sad izgovora neće imati za greh svoj. Koji greh? Za neverovanje u Hrista kao Boga, jer je to greh koji nema izgovora. Da nije došao Bog i ovaplotio se, da iije postao čovek i kao čovek živeo u telu među ljudima na zemlji, neznaboštvo bi, bogoborstvo bi donekle moglo imati izgovora. Ali, u Hristu došao je Bog, govorio je Bog. Kako možeš i posle toga ne verovati i pitati: "gde je Bog? Neka nam se javi. Šta govori Bog, šta hoće od nas Bog?" I video si i čuo si i znaš. Bog se javio u Hristu, govorio iz Hrista, kazao nam svu Istinu, i rekao nam šta hoće od nas. Ti ne možeš izmisliti više pitanja nego što je On dao odgovora. Reci: koje je to ozbiljno pitanje na koje ti On ne može odgovoriti? Možeš skupiti sve pitače ovoga sveta da izmisle pitanja na koja On ne bi mogao odgovoriti, pa ipak ne bi mogli izmisliti takvo pitanje.

Na sva mučna i gorka ...[15] pitanja Gospod neprestano odgovara Duhom Svetim kroz Svetitelje Svoje, odgovara nam i danas kroz velikog Svetitelja Svog - Svetog Velikomučenika Dimitrija. Zato sad, naročito sad, posle podviga Svetog Dimitrija, niko neće imati izgovora za greh svoj, za neverovanje u Hrista kao Boga i Gospoda. Jer da Hristos nije Bog, kako bi Sveti Dimitrije mogao sa radošću izdržati smelo strašne i užasne muke? Misliš li da i posle velikomučeničkog podviga Svetog Dimitrija možeš imati izgovora za svoje neverovanje u Hrista kao Boga? Onda znaj, poreklo te tvoje misli je sa dna pakla. Do Hrista su ljudi i mogli ne verovati u Boga, ali od Hrista to je neizvinljivo, jer je u Njemu sav Bog, data nam je sva punoća dokaza o Bogu i Njegovom životu, o Bogu i Njegovoj Istini, o Bogu i Njegovom Putu. I posle toga ne veruješ. Reci onda: zao čovek nije zaslužio pakao? Ako nema pakla, treba ga izmisliti, za takvog čoveka izmisliti.

,Da nisam među njima tvorio dela koja niko drugi ne tvori, veli Spasitelj, ne bi greha imali; a sad videše i omrznuše na mene i na Oca moga"[16]. Ako moje reči nisu bile dovoljne da ih ubede da sam Bog, onda evo dela mojih, ona su tu. Iz svakog dela mog zar ne govori Bog? Kad ne bi bio Bog, kako bi među njima tvorio dela koja niko drugi tvorio nije? A i sad sam narod svedoči za dela moja da su Božija. "Nigde se toga videlo nije u Izrailju"[17]. Otkako je sveta nije se čulo da ko otvori oči slepom od rođenja"[18]. A oni, šta vele za ta dela? Videše ih, i omrznuše na mene i na Oca moga. Videše Boga i omrznuše Ga, a u tome je sav Satana, jer on Boga vidi i mrzi Ga zato što je Bog. I ti, hristomršče, Boga vidiš i mrziš ga i time vršiš posao Satani u svetu. Videti Boga i mrzeti Ga, to je sav Satana, drugoga nema.

"Ali da se zbude reč napisana u Zakonu njihovom: zamrzeše na mene ni za šta"[19]. Da, ni za šta, ni za šta, i opet ni za šta, jer ljudi mogu mrzeti Gospoda Hrista jedino ni za šta. Ako nije tako, recite vi, hristoborci, svi, od Satane do savremenih bogoboraca, zašto mrzite Hrista? Šta je to u Njemu što treba mrzeti, a ne obožavati? Evo, kunem vam se, ja ću se odmah odreći Njega i poći za vama, ako išta pronađete u Njemu što treba mrzeti. A dotle, ja vam jedno pitanje postavljam: Zar čovek nije prestao biti čovekom i postao đavo kada Hrista mrzi, kada u Njemu ne vidi Boga? Mrziš Gospoda Hrista, znaj, greh je dostigao u tebi svoje savršenstvo; nikao je u đavolu, proklijao je, sazreo je i dostigao svoje savršenstvo u tebi, jer savršenstvo greha je mrzeti Hrista Boga Gospoda. Čovek može u ovome svetu posumnjati u sve, ali samo u jedno ne: Koji god mrzi Hrista, nema sumnje mrzi Ga ni za šta. Za takav greh izgovora nema ni u ovom ni u onom svetu. Gde njega ima, tu je potpuno pomračenje i uma i volje i srca. Gde njega ima tu čovek prestaje, a đavo nastaje, ili bolje tu čovek đavolom postaje.

Lice vaše sabira u pitanje: Zašto nam ovo kazuješ? "Ovo vam kazah da se ne sablaznite"[20]. Kazah vam o mržnji sveta prema vama, o gonjenju na vas, da se ne bi sablaznili o mene, da ne bi pomislili: Čim nas svet ovoliko mrzi i goni, znači Hristos nije Bog, nije Istina. Kad bi bio Bog, bio bi svemoćan, i ne bi dopustio da nas gone i ubijaju. Da se ne bi sablaznili, saslušajte reči koje vam rekoh o Utešitelju Blagom[21]. Pozvani ste da mržnju, kojom vas svet mrzi, pretvorite u sredstvo svoga spasenja. Što vas više mrze zbog Mene, vi sve više svedočite o Meni; što vas više gone, sve više molite za one koji vas gone. Tako ćete zaista posvedočiti da ste Moji učenici[22].

A znate li, braćo, šta je vrhunac ljudskog slepila, slepila neizrecivog, znate li? Kada u čoveku oslepe sve oči duše, oči srca, oči tela, kada ubijajući vas hristonosce, vas bogonosce, vas duhonosce, budu mislili da Bogu dobro čine. "Izgoniće vas iz zbornica; doći će vreme kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini"[23]. Doći će vreme, odavno je došlo i sada je. Gle, i danas hrišćane gone i muče kao što su nekad neznabošci i car Maksimijan gonio i mučio Svetog slavnog Velikomučenika Dimitrija. Zar danas ne mrze, zar danas ne gone Gospoda Hrista? O, mrze Ga i gone veštiji od neznabožačkih careva. Zar ne goni Gospoda Hrista sveštenik koji nesvešteno živi i nesvešteno služi? O, muči Ga i goni i izgoni iz duše svojih parohijana. Zar ne muči, zar ne goni Gospoda Hrista sudija iz suda koji nepravedno sudi i osuđuje? Zar ne muči, zar ne goni Gospoda Hrista iz duše svojih državljana državnik koji bezbožno vlada? Zar ne muči, zar ne goni Gospoda Hrista trgovac koji nepošteno trguje? Zar ne muči, zar ne goni Gospoda Hrista lekar koji nesavesno leči? Zar ne muči, zar ne goni Gospoda Hrista iz detinjih duša nastavnik koji neverje propoveda?

Gonioci Hrista, prebrojte se! Danas vas je više nego za vreme neznabožačkih careva. Neka vas je milion miliona, ipak je jedan hrišćanin jači od sviju vas, jer Boga u sebi nosi, jer se Bog iz njega bori sa vama. A ko će Boga pobediti, ko će hrišćanina bogonosca pobediti? Neka se desi i to čudo, da svi pređu u tabor Hristovih gonitelja i da u svetu ostane samo jedan hrišćanin, ipak će on jedan odneti pobedu nad svima njima, jer je u njemu Nepobedivi Pobednik - Gospod Hristos. Pošlji hiljadu smrti protiv njega, i on će ih sve satrti. Pošlji legion đavola, i on će ih sve u prah razvejati.

Tako se borio Sveti Dimitrije i pobedio moćnog cara Maksimijana. Bori se i ti tako i pobedićeš sve gonioce Gospoda Hrista. Sa paklenom protiv Hrista Maksimijanovom mržnjom Dimitrije se borio Duhom Svetim, i postao kao drugi Raj. I ti, brate, kroz užasni pakao hristoboračke mržnje u ovome svetu proći ćeš, a nećeš biti pobeđen, niti ćeš postati đavo, ako sa Svetim Dimitrijem budeš išao kroz pakao. Proći ćeš i postati kao drugi Raj, i stići ćeš sa Svetim Dimitrijem u divno Carstvo nezamenljivog Gospoda Isusa, Kome neka je slava i hvala, sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Beseda na bdeniju uoči manastirske slave Svetog Arhanđela Mihaila

1966. godine u manastiru Ćelije



Ljudi se od Anđela razlikuju kao (zvezde od sunca, ali i čovek će postati)[1] sunce u Carstvu Božjem. Biće sjajniji od sunca koje mi gledamo. Šta je to? Kako se to čovek pretvara u sunce? Kako se ti i ja, dok smo na zemlji još, eto, tamo pretvaramo u svetlost. Kako? Tako što je Gospod stvorio čoveka od svetlosti, od svetlosti i to Božanske svetlosti. "I stvori Bog čoveka po liku Svome", piše u Svetoj Knjizi[2]. Po liku Svome Bog stvara čoveka od svetlosti Svoje. Kakva tajna, kakva čast i kakva strahota! Čoveče, ti si slika Božja! Zemlja - ikonostas Božji, cela zemlja, čovek do čoveka, ikona do ikone. Cela vaseljena hram, sve što postoji služi Bogu. Sve je neprekidno bogosluženje. Gle, ljubičica raste, od nje miris, miris diže se k nebu, ka velikom crkvištu zemlje. Ptica peva i njen glas prelazi u hor bogosluženja zemaljskog. Trava raste, vode žubore, zemlja govori kroz bezbroj bića: životinje, ptice, ribe, sve je to Božji hor. Sve je bogosluženje. Takav je početak sveta. A završetak?

Čuli ste u današnjem Svetom Evanđelju. Anđelima svetlosti završava se ovaj svet. Spušta se zavesa i svi ljudi odlaze - kuda? Svi putevi svih svetova vode pred Presto Gospodnji. Strašni Sud... strašni sud! Šta se desilo sa ikonostasom Božjim na zemlji? Šta se desilo sa tim bogosluženjem koje su ljudi Bogu prinosili kao stvorenja Božija? Umuknula je zemlja, prestalo je služenje Bogu - i noć, strašna noć, spopala zemlju i sve žitelje njene. Mrak, tama greha, tama smrti, eto čoveče gde si. Eto gde je svetlost koju ti je Bog dao duši. Gde je ikona Božija u tvojoj duši? Šta si uradio sa njom, nesrećniče? Đavo došao i posejao kukolj[3], đavo došao i katranom greha premazao ikonu u tebi čoveče, ikonu Božiju. I ti postao ružan kao greh, postao ružan kao đavo. Noć, teška, gorka i otrovna noć legla na zemlju. Smrt, grobnica, cela se zemlja pretvorila u grobnicu, jer smrt caruje na zemlji.

Ljudi, šta sad? Kuda sad bez Boga? To je zabilja. Toj strašnoj i otrovnoj pomrčini - šta ostaje? Muka, samo muka. Najmudriji čovek u Starom Zavetu, car Solomon, piše o tome šta je ovaj svet: "Sve muka do muke", veli on. "Sve je muka duhu ljudskome"![4] Gospode, kud god krenem u ovome svetu, ja se spotaknem o grob. O, ovaj svet, šta je ovaj svet? - Grob do groba, leš do leša. Đavo, neprijatelj Božiji dođe i ote život čoveku. Ote večni život. Čovek postade smrdljivi leš. Crvi - pokrivač su čoveku. Šta je telo tvoje, čoveče? - Crvljanik. Jesi li to očekivala, majko, kada si rađala decu? Jesi li to očekivao, oče, kada si hteo da imaš poroda u ovome svet? Da se sve to pretvori u crve, da proklija u crve, telo tvog deteta, avaj! Kakva strašna sudbina čovekova u ovome svetu!

Jer, ko to grehom caruje nad čovekom? Đavo, đavo grehom i smrću caruje nad rodom ljudskim, nad čovekom. I ovaj svet zaista je strašna, neotvorljiva smrdljiva grobnica. Sve je tako do Hrista. Sve je tako do Gospoda Isusa. Ti, spušten si u zemaljsku grobnicu. Avaj, Gospode oprosti, greh do greha, smrad do smrada, čovek do čoveka, leš do leša. A Ti, blagi Gospode, hodaš između leševa i trudiš se da ne nagaziš nijedno ljudsko biće. Tuguješ i plačeš nad čovekom, tuguješ i plačeš za rodom ljudskim, koji u ludilu svom smatra da je veoma mudar, koji živeći bez Boga smatra da je život bez Boga jedna mudrost. Kakva je grobnica postala Evropa! Lete po vasioni danas, a sve je mrtvo. Nigde nismo našli Boga, izjavljuje jedan od tih bezumnika. Da, nisi našao Boga, niti si Ga mogao naći, jer si nosio smrt sa sobom, lešino zemaljska! Jer je duša tvoja bez Boga pošla na onaj svet.

Šta si ti? Ko si ti? Večiti leš, večiti leš! Da, ti samo potvrđuješ reč, tešku i gorku reč, i tužnu reč, Gospoda Hrista, Koji je, propovedajući svoje Evanđelje rodu ljudskome, kazao među ljudima Mudrost Božansku. Kazao ljudima šta je čovek, da je čovek: Božija slika, Božja ikona; da čovek treba da pobedi smrt, da čovek treba da vaskrsne iz grobnice svoje; da polomi sve što je pakleno i da vaskrsne iz svih smrti. To Evanđelje, Gospode, kome? Ljudima, leševima. Veliki Gospod, gledajući ljude umrtvljene smrću i grehom i đavolom, tužno je rekao: "Ovo što vam ja govorim, reči moje, koji sluša te reči i ne izvršuje ih, on je kao ludi čovek koji zida kuću svoju (na pesku). Naiđoše vode, dunuše vetrovi i oboriše kuću sazidanu na pesku, na pesku ludih ljudskih želja. A drugi koji slušaju i izvršuju reči moje, to su kao mudar čovek koji sazida kuću svoju na kamenu, i udari dažd, udariše vetrovi i ne pade kuća ona. Jer beše stvorena na kamenu".[5] Tako govori Njegovo Sveto Evanđelje.

Gle, Gospod je jedini od svih učitelja roda ljudskog svoju nauku, braćo, nazvao Evanđeljem. Evanđelje znači: blaga vest, blagovest. Gospode, a druge nauke, a ostala učenja u ovome svetu, svih ljudskih mudraca, filosofa, naučnika, šta je to, Gospode? - Gorka vest. To su te nauke ljudske - gorka vest. Zbog čega, Gospode? Zbog toga što nijedna nauka ljudska, nijedna filosofija ljudska, nijedna civilizacija ljudska, nijedna kultura ljudska ne može pobediti smrt, ne može čoveka da od leša smrdljivog načini Anđelom, da on zasija kao sunce u Carstvu Nebeskom. Nijedna filosofija, niko od ljudi to nije mogao učiniti. Jedini Gospod Hristos, Koji je vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt, otvorio Nebesa, čoveku dao Božanske sile da leš duše svoje i leš tela svog vaskrsne iz smrti, iz svih smrti. Da, to je dao Gospod Hristos čoveku i rodu ljudskom. Zato je Njegovo učenje Blaga vest, Blaga vest za svako ljudsko biće, za sav rod ljudski. Jedino Njegovo učenje, Njegovo sveto Evanđelje. I gle, Njegovo Sveto Evanđelje - to su dela Njegova. A najveće delo Njegovo u ovome svetu jeste Vaskrsenje Njegovo. Vaskrsenjem Gospod je pobedio smrt, rešio najteže pitanje čovečijeg života, rešio pitanje života i smrti.

Radi čega si ti, čoveče, u ovome svetu? Radi toga da budeš večno biće i u ovom i u onome svetu. Gospod te je stvorio kao ikonu Svoju, da sobom ukrasiš zemlju preko tvog ikonostasa, rode ljudski. I da ikone Božije uzlete iz zemaljskog sveta u Nebeski svet, da ukrase Nebeski svet pored Anđela i Arhanđela, da blistaju kao Sunce u Carstvu Božjem, Carstvu Nebeskom. Zbog toga je Gospod došao u ovaj svet, zbog toga je Gospod postao čovek: da vaskrsne čoveka, pobedi svaku smrt, svaki greh, svakog đavola, da čoveku osigura Život Večni. Zato je Njegovo Sveto Evanđelje jedina Blaga vest.

Kako je bedan čovek! Kako je smešan čovek koji ne veruje u Boga, pa trči od apoteke u apoteku, od lekara do lekara! Da osigura šta? - Život telu za godinu dve i pedeset, i onda? I onda da se telo njegovo pretvori u crvljanik. "Lud čovek kuću zida pa pesku, na pesku, pa udari oluja smrti i pade ona kuća strašno" - kako veli Spasitelj u Evanđelju. Pade telo radi koga si robovo celog života na zemlji. Pade telo kome služi cela evropska i kultura i civilizacija. Pade sva Evropa u ludilu svome... "Telo sam, i samo telo", objavljuje naivni mudraci Evrope. Avaj! Budite iskreni Evropljani, objavljuju najveći ludaci Evrope: "Telo sam i samo telo"... A šta to znači kada se prevede na naš praktični život? Pa to znači: ja sam blato i samo blato, ja sam crv i samo crvlje, ja sam grob, greh i samo greh. Čovek takav u ovome svetu - kakvo bezumlje! Kakvo bezumlje živeti bez Hrista u ovome svetu. Braćo moja, mi propovedamo Gospoda Hrista Božiju Silu i Božiju Premudrost[6]. Silu jaču od svake smrti, Silu jaču od svakog đavola, silu jaču od svakog greha ...

Mi ljudi, Gospode, i dalje, iako si Ti dve hiljade godina već na zemlji u Crkvi Tvojoj, mi neprekidno jurimo za nasladama tela, neprekidno se trudimo da osiguramo telu svome što bolji život na zemlji. O, ceo život naš jeste jelovnik i garderoba. Jelovnik i garderoba! Samo o jelu i odelu, Gospode; samo o telu, Gospode, mislimo. Gle, cela evropska kultura pretvorila se u fabriku toga. To poludeše ljudi da stvore - blagostanje zemaljsko, da stvore uživanja rodu ljudskome, čoveku, svakom čoveku A gle!' Kako im se đavo smeje! Umesto radosti i slasti, ratovi plamte i bukte na sve strane. Bez Hrista hoće svet, bez Boga hoće svet. Gle, tamo požar rata; kreni dalje nekoliko kilometara - požar rata; kreni nekoliko kilometara drugih - sve sami požarevi rata! A oni propovedaju uživanja i slobodu i mir. Nema mira bez Boga. Veliki mudrac Sveti Grigorije Bogoslov rekao je veliku istinu: "Bolji je rat nego mir koji odvaja od Boga".[7] To Svetitelj govori. Govori svu istinu Hristovu, govori blagovest Evanđelsku. .

Da, sve se poremetilo, sve izgubilo svoj poredak; sve se lokomotive survale, svi vagoni se ispreturali, lokomotive i vagoni evropske civilizacije i kulture koji su osvojili Afriku, Aziju - preturaju se. Narodi i narodi kolju se među sobom ...

Mi nesrećni Srbi ... Avaj, avaj! Nema sigurnosti, braćo i sestre, u životu bez Gospoda Isusa Hrista, dok On ne pobedi smrt u tebi i meni, dok ne pobedi greh, svaki greh i osigura život večni. Uzalud i meni i tebi, da neko pokloni celu ovu zemlju i kaže: evo, zemlju smo pretvorili u grudvu zlata, i mi ti je poklanjamo! Hajde živi! Postoji jedna priča, nebivala priča: jedan čovek u staro vreme pre Hrista, mnogo voleo zlato, i neki bog, odnosno đavo, učini to i dade mu silu da čega se god dotakne ono se pretvori u zlato. On se obradova, silno se obradova, kao i svaki srebroljubac. Poče on pipati kamenje - ono se pretvori u zlato; pa uze hlebac da utoli glad, a hlebac se pretvori u zlato. Šta sad? Zlato se ne može jesti, zlatom se telo ne može hraniti. Tako bezumnik umre u zlatu od gladi. Da, tako biva sa svakim hrišćaninom koji napusti Gospoda Hrista.

A mi Srbi? Mi u mantijama napustili smo Gospoda Hrista. Šta je ovo? Šta smo mi postali? Šta su postali naši monasi, naši sveštenici, naše vladike? Šta je Srbin postao? Naši profesori, našu učitelji, zaboravili na Gospoda Hrista, ne smeju da pomenu ime Njegovo, da se krste. Avaj! Sveti Savo, poseti nesrećnu zemlju Srpsku, poseti i krsti, ponovo krsti. Sveti Oče Savo, sa svima Srpskim Svetiteljima, pravi litije nevidljive, litije po Srpskoj zemlji, na kojoj litije nema. Gle, u ovoj zemlji devet miliona pravoslavnih Srba, da, ali po imenu samo. Svi Srpski Svetitelji, plačite za Srpskom zemljom, što više suza ronite pred Gospodom Hristom, plačite... Gle, hramovi tvoji, Sveti Oče Savo i Sveti Nemanjići i Sveta Srbijo Nebeska, hramovi po Srpskoj zemlji prazni su. Srbi se ne sećaju Gospoda. Ah! Na jedanput sve je napustilo Gospoda! Sve krenulo - kuda? Kuda? Srpska zemlja puna je mrtvih duša. Mrtvih duša, koje kupuju i prodaju kome hoće. Mrtvih duša kojim trguje svaki. Koliko mrtvih duša zbog raskola u nesrećnoj Srpskoj Crkvi! Moli se za raskol Sveti Savo, a raskol to znači stvorena je klanica srpskih duša ...

Gospode pokaj, pokaj, pokaj Srpski rod! Jedino, Gospode, šta nama Srbima treba, danas, sutra i prekosutra i do Strašnoga Suda, to je: pokajanje, pokajanje, Gospode. To je jedini lek za nas nesrećne Srbe, koji se odrekosmo Tebe. Tebe naš život, naš sjaj, našu večnost, a to je Carstvo Nebesko, izdasmo. Avaj, radi čega?

Gospode oprosti, oprosti Gospode, oprosti i pomozi molitvama Svetitelja Save i Svetog Vladike Nikolaja. Amin.

Beseda 1. na Sv. Arhanđele Mihaila i Gavrila

(na Aranđelovdan)

1964. godine u manastiru Ćelije



U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Mi danas, braćo i sestre, slavimo najstarijeg Hrišćanina u svima svetovima, slavimo najstarije biće u svima svetovima, slavimo najstarijeg Apostola u svima svetovima, slavimo najstarijeg Evanđelista u svima svetovima, slavimo najstarijeg Ispovednika Gospoda Hrista u svima svetovima, slavimo Svetog Arhistratiga Mihaila. Prvi Hrišćanin u svima svetovima - on, prvi Apostol - on, prvi Evanđelist - on, prvi Ispovednik - on. Kako? - pitaćeš ti, pitaće mnogi. Tako, kada je na Nebu nastao prvi ustanak među Anđelima protiv Boga, protiv Gospoda Hrista, kada je svetozarni i lučezarni prvoanđel Lucifer zaželeo u svojoj ogromnoj slobodi da zameni Boga, da sam Zauzme mesto Božje[1], tada je Sveti Arhistratig stao prvi protiv njega i bezbrojne Nebeske Sile. Nastao je, kako se veli u Svetom Evanđelju, rat na Nebu. Mihailo i ogromna Nebeska vojska udarili na aždaju, na svetonosca, na prvoanđela, i na ostale anđele koji su pošli za njim. I pobedi Mihailo nju, aždaju, i pobedi njega, Satanu, i sve njegove mračne i tamne drugove. Zbaci ih s Neba, i oni padoše na zemlju[2]. Tako je završen prvi rat, prva pobuna protiv Boga na Nebu.

Zato je Sveti Arhistratig Mihail najstariji Hrišćanin, zato je on prvi Hrišćanin, zato je on prvi Apostol, i prvi Evanđelist, i prvi Ispovednik Gospod Hrista. Crkva isto Evanđelje čita Svetim Anđelima i Svetim Apostolima. Zašto? Zato što Gospod je sišao s Neba, Gospod Hristos, doneo nam isto Evanđelje, kojim Anđeli žive na Nebu; doneo nam istu Istinu, Večnu Božansku Istinu, kojom Anđeli žive na Nebu; doneo Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, Večni Život, kojim Anđeli žive na Nebu. Tako je Gospod Blagi izjednačio nas bedne ljude sa Svetim Anđelima i Arhanđelima Nebeskim, i stvorio jednu Crkvu od Anđela i ljudi[3]. Jednu Crkvu od Anđela i ljudi! U Crkvi svi smo mi braća, u Hristu braća. Braća prvo sa Svetim Anđelima: to su naša bezgrešna Nebeska Braća, i mi njihova zemaljska braća, koja se dave u gresima.

I kad je Blagi Gospod sišao na ovaj svet, na zemlju da spasava rod ljudski, od greha, sa Njim su sišle sve Nebeske Sile[4]. A kuda bi Nebeski vojnici ako ne za svojim Nebeskim Carem? Kada je On sišao u naš zemaljski pakao, za Njim su sišle sve Nebeske Sile. Sišao je Bog da pobedi Satanu, koji je razarao život ljudima u ovome svetu, grehom razarao. A greh, ta razorna sila, smrtonosna sila, sila koja odvaja od Boga - sila koja, ako se zadrži u duši, ubija Boga u duši čovekovoj. Došao je Blagi Gospod, a za Njim prvi Sveti Arhistratig Mihail kao Vođa Nebeskih bezbrojnih vojski. I ispunila se Spasiteljeva Evanđelska reč: "Od sada ćete videti Nebo otvoreno i Anđele Božje gde silaze Sinu Čovečjem i uzlaze opet na Nebo"[5]. Put između Zemlje i Neba je otvoren dolaskom Gospoda Hrista. Nema više provalije između Zemlje i Neba. Gospod je premostio, Gospod je načinio Svojim dolaskom most između Zemlje i Neba, i ljude koji hoće da Mu sleduju, da idu za Njim verom Njegovom, On preko tog mosta vodi u Nebeski svet, u Nebesko Carstvo.



....[6]



Ne čudite se onda što na Gospoda Hrista, Jedinog Istinitog Boga u svima svetovima, ustaju đavoli svuda, a najpre na zemlji, jer njima se neće da ljudi idu za Hristom, njima se neće da ljudi pobeđuju njih pomoću Gospoda Hrista. Gle, Gospod Hristos je jači od njih kao Bog, jači od njih kao od senke, kao od priviđenja. Setite se kako u Evanđelju preklinju Gospoda kada ih izgoni iz onog besomučnika da ih pošalje u svinje: "Ako pas izgoniš, vele đavoli, pošlji nas u svinje, samo nas ne šalji u pakao[7]. Pakao je i za đavole strašan, a kamoli za ljude. A oni, šta oni rade? Oni pomoću greha, pomoću strasti ubijaju duše ljudske. Kako? Dušu ubija đavo kada je odvoji od Boga. A odvoji je od Boga, kako? Pomoću greha. Kada uvede čoveka u greh, i vodi ga kroz greh, i dugo ga drži u grehu, takav čovek mrtav postaje dušom za Boga. Ne oseća Boga, ne vidi Boga, neće Boga. Neće Boga! Govori: Ne treba mi Bog!

Gle, greh je zavladao celom dušom. Uzmite srebroljupca, uzmite Judu Iskariotskog. Srebroljublje ušlo u dušu njegovu, popalo po njoj, osvajalo beskrajem dušu Judinu, dok se Juda nije sam podao tome strašnome grehu. I kada se pričestio Svetom Krvlju, Svetim Telom Gospoda Hrista, veli se u Svetom Evanđelju[8], Satana uđe u njega, sav Satana uđe u njega. Kako? Na Tajnoj Večeri u prisustvu Gospoda Hrista Satana ulazi u Judu! Da, u tome je sloboda čoveka, može hteti Boga, ili ne hteti, ili Ga odbaciti. Juda je svojevoljno, dobrovoljno se odlučio protiv Gospoda Hrista, svim bićem ustao protiv Njega i izdao Gospoda Hrista. Time završava greh, svaki greh. Svaki greh je ustvari izdaja Gospoda Hrista, i tvoja i moja, jer greh - šta je? Greh je neprijateljstvo Bogu. A kad ja živim u grehu, ja sam neprijatelj Gospodu Hristu. I zar nisam onda mali Juda, ako se ne pokajem zbog greha? Aj, sav sam postao Juda! i sudbina moja biće u onome svetu ravna Judinoj sudbini.

Gospod je došao u ovaj svet da greh uništi, da to glavno oružje Satanino uništi. Jer, greh rađa smrt[9], ta najveća dva zla u ovome svetu zemaljskome: greh i smrt. Gospod je došao da pobedi greh i smrt - i pobedio. Pobedio Vaskrsenjem Svojim smrt tela našeg, a greh pobeđuje neprekidno, eto, kroz vekove i vekove u svakome hrišćaninu. Ti veliš i misliš: Nije lako boriti se protiv Satane, protiv svih njegovih srodnih vojski. Šta su oni, brate, prema vojsci Svetog Arhangela? Nebeska vojska zato je tu da nas pomaže uvek kada na nas jurišaju kroz grehe i strasti crni demoni. Kako vele Sveti Oci: posle Hristovog Vaskrsenja đavo je postao kao krezubi lav, krezubi lav.[10] Deca se šegače sa njim i igraju sa njim, jer ne može ništa čoveku. Gospod pobedio smrt, osigurao čoveku besmrtnost i Život Večni.

Zašto mi verujemo u Njega, zašto se mi borimo sa Njim? Zašto sa Svetim Anđelima ratujemo u istoj vojsci, ratujemo protiv Satane, protiv svih demona ovoga sveta? Gle, nama je osiguran Život Večni, kako nas smrt telesna može uplašiti? Kakve smrti, milioni, milijarda smrti, šta su za nas hrišćane kada je sa nama i ispred nas večni Arhistratig Nebeskih Sila Mihailo, i sve Nebeske vojske uvek jače od svih demona i od svih smrti.

Život na zemlji, braćo, nije lak posao. Svaki čovek na zemlji, samim tim što je čovek, već je borac, ratnik, od kolevke do groba ratnik. Kako? Tako što je ovaj svet, zemaljski svet bojište, bojište na kojem Satana sa svojom vojskom neprekidno juriša na svako ljudsko biće. Na svako ljudsko biće, a naročito na hrišćane, jer nose Gospoda Hrista u sebi. I da nije Svetih Anđela, da nije Svetog Arhistratiga Mihaila i ostalih Nebeskih Sila i njihove pomoći, ko bi se održao pred strašnim demonima, pred strašnim gresima i iskušenjima? Niko! Ali eto, mi ratujemo na zemlji sa njima neprekidno. "Naš rat, veli Sveti Apostol Pavle, nije rat sa telom, telo je ništa, prolazno ...[11] telo čoveku, nego je rat naš sa duhovima zla ispod neba, sa upraviteljima tame ovoga sveta"[12]. Eto rata našeg. Ko će se održati na bojištu? Nama je potrebno da jačamo u Gospodu, zato Sveti Apostol poručuje hrišćanima: Braćo, jačajte u Gospodu, jačanje u sili jačine Njegove[13]. Zašto, Sveti Apostole? Jer mi, mi hrišćani, mi smo neprekidni danonoćni ratnici koji se nikada ne odmaraju, ratnici koji ratuju stalno sa demonima, sa Satanom i svima đavolima koji napadaju na nas gresima. A mi, mi se branimo našim hrišćanskim oružjem. Kakvo je to oružje? To je, veli Sveti Apostol - sveoružje Božje[14]. Sveoružje Božje.

Sve što nam treba u tom ratu protiv Satane mi smo dobili na dar od Gospoda Hrista. Sve ovo je od Njega: u Svetome Krštenju dobijamo nebeske sile Božanske, koje izgone iz naše duše svaki greh, očišćuju dušu i čine je čistom kao sunce. Kad čovek odraste, onda počinju iskušenja, onda se on opet po slobodnoj volji opredeljuje za greh i čini grehe, ali tu stoji drugo silno oružje Božje. Koje? Pričešće. U Svetome Pričešću mi primamo vascelog Gospoda Hrista. Ko će Njega pobediti u tebi? Ko, kakav Satana, kakve vojske njegove? Samo ti, hrišćanine, kad se pričestiš, da živiš evanđelskim životom, boriš se protiv greha, ne daš da greh uđe u tvoju dušu, da greh ovlada tvojom dušu. Ne daj se, bori se, jer svojom slobodnom voljom ideš za Hristom. Ne primorava On tebe, ne prinuđuje On tebe da ideš za Njim. Zato ti upotrebni uvek to oružje silno.

I Apostol Sveti nabraja šta još spada u sveoružje Božje kojim mi pobeđujemo Satanu. Vera, veli On[15], istina; pokazaćeš ti veru svoju istinom; uzećeš štit vere, kacigu spasenja, mač reči Božje, molitvu, neprekidnu molitvu, ljubav. Eto, braćo, sveoruožja Božjeg. Kada na tebe navali đavo sa iskušenjima, a ti ustani od njega mačevima duhovnim, molitvom i postom, i savladaćeš ga i pobedićeš ga da se posrami pobeđen. Kada đavo ušeta u tvoju dušu nad kojom ti ne stražiš, ušeta sa mržnjom i mržnja ti obuzme dušu, tada šta ćeš ti, hrišćanine, da uradiš? Gde ti je oružje Božje - ljubav evanđelska? Omrznuo si njega, suseda. Hajde, Evanđelje naređuje: moli se Bogu za njega prvo, moli se Bogu za njega, i Bog će iz duše tvoje isterati mržnju i zacariti ljubav evanđelsku. Ili, ti po slabosti svojoj nisi hteo da se boriš protiv zavisti, a eto, zavist ušetala u tvoju dušu. Našao đavo vrata tvoje duše otvorena i ušao u nju, i gle, zavist zahvatila tvoju dušu. Zavidiš ovome, zavidiš onome, zavidiš trećem, četvrtom, a zavist polako odvaja dušu tvoju od Boga, od Gospoda Hrista, odvaja je sve više i pridružuje je đavolu. Misliš, to je malo nešto, mali greh, otići će od mene. Jevreji su iz zavisti ubili Gospoda Hrista. Iz zavisti.



...[16]



Ljudina, ogroman telom, snaga velika, silna. Jednoga dana Gospod razbudi savest u njemu, i on se poče pitati: Šta ja činim? Ja hajdukujem, ja ubijam, ja preljubu činim, ja nepravdu činim danonoćno, ja pljačkam. Gospode, idem k Tebi! Tako ostavi družinu i krenu u jedan pustinjski manastir. Kada dođe pred kapiju manastirsku kapija zatvorena, na njoj vratar monah. Šta želiš? - upita ga vratar. Pa reče: Ja želim da postanem monah, da se kajem i okajem grehe svoje. - Ko si ti? - Ja sam harambaša razbojnički, harambaša razbojnički Mojsije. Monah zatvori kapiju i ode k igumanu i saopšti mu tu vest. Iguman reče: Probaćemo ga, nećemo ga odbaciti, i to je ljudsko biće, i to je Božje biće. Ostavi ga sedam dana pred kapijom, pa ako istraje na kapiji bez hleba, bez vode, i ako i dalje bude navaljivao da uđe, oida ga pusti sedmoga dana. - Tako i bi. Mojsije ostade pred zatvorenom kapijom manastirskom sedam dana, sav u mukama, sav u poletu ka Nebu, ka Gospodu: Gospode, spasi me!

I jednoga dana iguman iziđe, otvori mu vrata, uvede ga unutra i obavi razgovor sa njim, i primi ga u manastir. Mojsije kao novi monah dade se na teške podvige, ogroman post, neprekidna molitva, neprekidno bdenje. Dosta si spavao, govorio je sebi razbojnik bivši i harambaša Mojsije. Hajde sada bdi, nemoj spavati; san je tvoj veliki neprijatelj. Borio se harambaša Mojsije sa snom da ga pobedi, uz pomoć svog duhovnika i uz pomoć molitava svetih otaca manastirskih. Post njegov bio je strašan, danima nije okušao ništa. Telo moje, govorio je sebi, koje si uživalo u raznim jelima, pićima, hajde klanjaj se, ispaštaj sebe. A molitve njegove, danonoćni vapaj ka Gospodu, neprekidne molitve u crkvi, u ćeliji, na radu, svuda gde se kretao Mojsije po uputstvu svoga duhovnika, neprestano je tvorio molitvu u sebi, u umu svom.

To je glavni monaški posao u svetu. Gde god krene monah se neprekidno moli Bogu, neprestano vrši molitve umne.

Tako prođe šest godina, Mojsije postade sjajan podvižnik Božji; uspevao je u duhovnom životu pobeđivajući u sebi strasti. Ali, ni đavo nije dremao. Čekao je on trenutak da se ponovo okomi na svoga učenika, i na svoga doskora sledbenika, harambašu Mojsija. I zapali đavo u njegovom telu strašnu pohotu, bludne želje počeše da raspinju podvižnika Mojsija. On se borio do krvavog znoja, danju i noću, postio, molio se, ispovedao se duhovniku, tražio molitve bratije; svi su se molili za njega, ali strast kao požar plamti u njemu. Jednoga dana on reši da napusti manastir i krenu iz manastira. Odmakao od manastira oko dva kilometra. Odjedanput pred njega stade Sveti Anđeo, njegov Hranitelj. Kud ćeš, Mojsije? Idem u svet, odgovori on, ne mogu više da izdržim požar pohote u sebi. - Ti ne treba da ideš u svet, reče mu Anđeo. Kako? - ja više ne mogu da se borim, odgovori Mojsije. - Pogledaj na zapad - reče mu Anđeo. Podiže oči i pogleda. - Šta vidiš? - upita ga Anđeo? Vidim nebo prekriveno demonima, crnim demonima. Reče Anđeo: sve to ide protiv tebe, iza tebe. - Kako da se ja (održim sam)[17] među njima. A sada se okreni na istok, reče Anđeo. On se okrete. - Šta vidiš sada? Vidim nebo i nebesa prekrivena Anđelima Božjim, bezbroj, mnogo veći broj Anđela. Vidiš, reče Sveti Anđeo, ko ide tebi u pomoć. Znači, reče mu Anđeo, ti treba da se boriš i da veruješ u pobedu, da će ti Bog dati pobedu pomoću Svetih Anđela. A Bog je zato dopustio, da bi ti po svojoj slobodnoj volji zaradio sebi velike nebeske vence; najskupocenije nebeske vence, što više muka na zemlji pretrpiš u sebi radi svoje duše, radi Večnoga Života, radi Carstva Nebeskog, to veći venci čekaju te u onome svetu. Reče to Anđeo Svetome Mojsiju. Mojsije se okrenu ka manastiru i vrati u manastir. I otada on se borio godinama i godinama, pobedio strast pohote u sebi, očistio dušu svoju, srce svoje, telo svoje, savladao sve demone i iskušenja. Kako? Uz pomoć Svetih Anđela, na čelu kojih je bio Sveti Arhistratig Mihail.

Blagi Gospod je otkrio o životu ovog velikog Svetitelja za pouku svima nama; kad god smo u iskušenjima, u velikim mukama životnim, setimo se toga. Đavo hoće da napadne na tebe sa svih strana, ali Nebeska vojska čeka, Sveti Arhistratig Mihail, da ti zavapiš njima, da ih pozoveš u pomoć, i doći će oni svi, svi, svi kad je Gospod njihov došao radi tebe da te spase od greha i od smrti. Kakva vojska njegova dolazi u pomoć da ti pobediš sve vojske crnih demona, one duhovne u ljudskim bićima.

Da, mi hrišćani u ovome svetu, mi smo od krštenja upisani u vojsku Svetog Arhistratiga Mihaila, mi smo nebeski vojnici od krštenja. I onda, kroz ceo život mi vojujemo, mi vojnikujemo, ratujemo u toj svetoj vojsci protiv svakoga zla, protiv greha, protiv svakoga demona u ovome svetu ratujemo. I ne bojimo se poraza, nema poraza za nas, samo pobeda nad pobedom, jer je ispred nas Sveti Arhistratig Mihail i oko nas bezbrojne Nebeske Sile i vojske.

Eto, koga mi danas slavimo, eto našeg Pomoćnika, eto pobednika Satane koji je Satanu bacio s Neba kao munju. Veli Spasitelj u današnjem Evanđelju: Tako će Satanu, ako tebe napada, braćo i sestre, Sveti Arhistratig baciti kao munju[18], i izbaciti iz tvoje duše, i osigurati tebi Život Večni u onome svetu, a u ovome svetu radost što si Hristov, radost što si u vojsci Svetog Arhistratiga Mihaila, njegov vojnik.

Gle, danas, danas Sveti Arhistratig vrši smotru nad svojom zemaljskom vojskom, vrši smotru nad nama hrišćanima. Kakav si vojnik? Imaš li anđelsku ljubav, anđelsku molitvu, anđelsku dobrotu, anđelski život? Sve to on gleda. Pazi, kad se pokazuješ rđav i loš vojnik u vojsci Svetog Arhistratiga, uvek naoružavaj sebe tim sveoružjem Božjim, uvek imaj na umu da si ti vojnik Nebeskog vrhovnog Vojskovođe Arhistratiga Mihaila. Za njim i sa njim samo pobeda za pobedom ide. Tako za tobom, dragi hrišćanine, tako za nama svima hrišćanima. Molimo se, Gospod je naš jači od svih demona u paklu, i u ovozemaljskom svetu, jači je njegov prvi vojnik, Prvi Arhistratig, Prvi Vojskovođa Nebeski, Mihailo, sa bezbrojnim Silama Nebeskim, od svih zala ovoga sveta, i svih svetova, od grehova, od svih smrti, jači su oni svi i mi sa njima.

Zato, zato, zato ćemo slaviti Čudesnog Gospoda Hrista i Njegove Nebeske služitelje. Našu bezgrešnu i najsavršeniju Braću, na čelu kojih stoji Sveti Arhistratig Mihail, kome se klanjamo danas i slavimo ga, da bi nas on kao verne vojnike svoje vodio iz pobede u pobedu. ...[19]

Beseda na Svetog Jovana Zlatousta

1975. godine u manastiru Ćelije



Današnje Evanđelje nam kazuje pravu istinu. Žena Hananejka, kćer njena i u njoj đavo, a tako prisutan, tako očigledan da ona gubi sebe. Čula je da će doći Učitelj iz Nazareta u njihove krajeve Tirske i Sidonske, ide k Njemu i izdaleka povika mu: "Gospode pomiluj me, moju kćer vrlo muči đavo"[1]. Kako On ne skreće pažnju, On Svemilostivi Učitelj kao da ne čuje vapaj ove nesretne majke i ne osvrće se na nju? Učenici pristupaju i mole Ga: Otpusti je, vidiš kako viče za nama! Ti tolike bolesnike isceljuješ, mrtve vaskrsavaš. Šta je za tebe isterati đavola iz kćeri njene? Spasitelj i dalje ćuti, samo dodaje jednu strašnu reč: "Nije dobro uzeti hleb od dece i baciti psima"[2] ...[3] Jevrejski narod kome je Bog poslao Spasitelja (smatrao je druge narode da su)[4] kao psi. Ona žena i dalje nastojava, pripada Spasitelju, klanja se pred Njim i vapije: Gospode, pomozi! Ona već izjednačuje sebe sa svojom ćerkom: Gospode, nema razlike između mene i moje ćerke. U njoj je đavo, ali svu muku njenu više ja osećam nego ona. Pomozi! A On i dalje nastojava i veli: "Nije dobro uzeti hleb od dece i baciti psima". - "Ali i psi jedu od mrva što padaju sa trpeze Gospodara svoga", povika žena[5]. Spasitelj je to čekao. On je provideo i video njenu veru, da će ona kazati jednu veliku i neobičnu istinu i pokazati ogromnu veru, kao retko ko. Spasitelj onda reče: "O ženo, velika je vera tvoja, neka ti bude kako hoćeš. I ozdravi kći njena od onog časa"[6].

Eto kada je čovek svemoćan! Kada, napadan nevoljama, nedaćama đavolima sa svih strana, on ipak ima veru u Gospoda i nadu u Njega, i vapije kao Hananejka. I nesumnjivo, takav čovek u tim prilikama i momentima, čuće ono što je Hananejka čula: O, velika je vera tvoja, neka ti bude kako hoćeš.

Zašto je Gospod došao u ovaj svet? Došao je u ovaj svet, koji je bio pun - čega? Kaže žena Hananejka: pun đavolje sile, pun đavola. Samo je Bog mogao očistiti ovaj svet od nečistih duhova, zato je došao u ovaj svet. Zato je Spasiteljevo ime: Emanuil = S nama Bog[7]. Kad je On s tobom, tamo je Bog. A bez Njega i mimo Njega, ko je s nama? Greh, a kroz greh đavo. Samo dva puta daju se čoveku u ovome svetu: put života i smrti, put Boga i đavola.[8] Mora svaki od nas ići jednim od ovih puteva: ili putem greha, ili putem vrline. Gospod je došao u ovaj svet, Bog postao čovek, da bi pokazao koliko je čovek odlutao u sva zla ovoga sveta, koliko se čovek izjednačio sa svim užasima ovoga sveta, i sav postao rob đavolu. "Svaki koji čini greh rob je đavolu"[9], reče Spasitelj. Svaki! A On je došao u ovaj svet da nas oslobodi robovanja đavolu. Da nas nauči služiti Bogu. Da nas nauči Bogom živeti u ovome svetu. Nemoj misliti da je teško živeti Bogom u ovome svetu. Kao što je lako kroz grehe živeti đavolom u ovome svetu, još je lakše živeti svakim dobrom Božijim u ovome svetu.

Pogledajte šta se zbiva posle dolaska Gospoda Hrista u ovaj naš zemaljski svet, šta se zbiva sa nama ljudima, kakvi se sve ljudi javljaju u ovome svetu? Eto, jedan veliki Zlatoust koga danas slavimo, Sveti Otac čudesan i divan, ravan Apostolima po podvizima i po Blagovesti koju javlja svetu. Evanđelist i tumač Evanđelja; Mučenik, svršio mučenički u ovome svetu. Ali šta se dešava sa njim? Njegova duša je bila ispunjena Gospodom. Nikakav raskoš, nikakve vođe ovoga sveta, nikakve moći ovoga sveta nisu mogle savladati njega. Carevi i carice jurišali su na njega, on je stajao čvrsto uz Istinu Hristovu, i sav živeo za nju, i umro radi nje u izgnanstvu. Zaista, videći njega i njegov život, govori sebi: Evo dokaza, evo čoveka koji pokazuje da je Bog zaista došao u ovaj svet, i da je dao različite sile ljudima da žive u dobru, u svakoj vrlini, u blagosti, u dobroti, u krotosti, u trpljenju, u mučeništvu, u smirenoumlju. Evo dokaza: - Sveti Zlatoust! Tako, svaki Svetitelj Božji nije ništa drugo nego svedok, svedok te najvažnije činjenice, tog najvažnijeg događaja u istoriji sveta: da je Bog postao čovek, da je Bog došao u ovaj svet da spase čoveka od greha, da spase čoveka još od nečeg strašnijeg i najstrašnijeg u ovome svetu - od smrti. A spasavajući čoveka od smrti i greha, Gospod je spasao ceo svet od đavola, te najmračnije i najstrašnije sile koja vojuje protiv čoveka. Kad je Gospod u ovome svetu, ti si uvek jači od svakog đavola, nesumnjivo jači.

Jer mi hrišćani, veli Sveti Apostol Pavle, mi smo naoružani sveoružijem Božijim[10]. Nema oružja našeg koje đavo može pobediti. Mi, mi pobeđujemo stalno na ratištu našem, a naš rat nije sa telom i krvlju, veli Sveti Apostol Pavle, nego je naš rat sa duhovima zla i zlobe i zloće ispod neba[11], sa duhovima pakla, sa đavolima - to je naš rat! I od Boga smo dobili sigurno oružje, najsigurnije oružje da pobeđujemo svaku zlu silu tim oružjem. To je sam Gospod Hristos, Njegov Časni Krst, Njegovo Vaskrsenje kojim mi pobeđujemo zaista sve što je smrtno u nama, i sve smrti oko nas i u svima svetovima.

Zato je Gospod došao u ovaj svet. Tog Gospoda i mi propovedamo, tog Gospoda propoveda Pravoslavna Crkva, tog Gospoda propoveda današnji veliki Svetitelj Božji, Sveti Jovan Zlatoust. Ništa lakše za čoveka u ovome svetu, nego pobediti greh, greh, greh. Kada je Bog tu, kada je Bog u ovome svetu! Strašno je da nema Boga, da Bog nije u ovome svetu, strašno bi bilo da Bog nije postao čovek. A kad je Bog postao čovek, onda, On je dao sva sredstva, sve sile, sve moći, da pobedimo svako zlo u sebi, i svakog đavola oko sebe, i u svetovima iznad sebe.

Žena Hananejka svedok je - čega? Svedok je sile Hristove: Neka ti bude kako hoćeš. Eto, šta smo ti i ja ...[12] kada imamo veru u Gospoda Hrista, da će On najveće naše patnje i najveće naše muke i najstrašnijeg našeg đavola oterati od nas, ako Mu se obratimo, ako Mu se molimo, ako pripadnemo kao Hananejka Njemu, ako smo uporni u svojoj veri. On često proba našu veru kao što je probao Hananejkinu. (Gospod je dopustio da ljudi vide ženu Hananejku)[13] kako zapomaže i jauče za Njim, ...[14] da proba našu veru, da proba našu volju, da vidi jesmo li jaki u našoj veri, ili smo samo koristoljubci, koji žele da u samom momentu iskoriste Gospoda Hrista kao Boga i da ...[15]

Beseda 1. na Vavedenje Svete Djeve Marije

1964. godine u manastiru Ćelije



Evo svetog i velikog Praznika Vavedenja. Vavedelje - uvođenje u hram Presvete Djeve Marije. Kada je navršila tri godine roditelji su je po obećanju odveli u sveti Hram Jerusalimski. Doputovali su iz Nazareta sa srodnicima i svečano je uveli u Hram Božji da ispune svoje obećanje. I Sveti prvosveštenik Zaharija, otac Svetog Jovana Preteče, primio je i uveo u sveti Hram Presvetu Djevu Mariju, uveo je i u najsvetiji deo toga Hrama, u Svetinju nad svetinjama, a u taj deo niko nije smeo ulaziti osim Prvosveštenika, i to jedanput godišnje[1]. Tako je to bilo u Starom Zavetu. Ali Sveti Zaharija, obuzet Bogom i po naređenju Božjem uveo je Svetu Djevu u taj najsvetiji deo Hrama, u Svetinju nad svetinjama. I Sveta Djeva je provela i proživela devet godina pri Hramu Jerusalimskom.

Zašto mi danas praznujemo taj Praznik? Zašto Sveta Djeva da ne bude kod kuće svoje, nego su je roditelji odveli i predali Hramu da tamo raste, da tamo živi? Šta je to, braćo? To je svima nama velika tajna, tajna svetoga vaspitanja, svetoga vaspitanja. Kazana nam je sva tajna radi čega je čovek stvoren i šta treba od sebe da uradi, zašto se deca rađaju na ovaj svet i kako treba njih vaspitavati. Eto, Presveta Djeva Marija devet godina se vaspitavala u Hramu, i dovedena u Hram, kako se veli u crkvenim knjigama, da se sveto vaspita, da dobije sveto vaspitanje. A šta to znači? Da osveti dušu, da osveti srce, da osveti um, da osveti volju, da osveti celo svoje biće? Jer čovek je zato sazdan da bude svet, jer volja je Božija, veli Sveti Apostol Pavle, svetost vaša[2]. To Bog hoće od nas: da se osvetimo, da se posvetimo, da život naš bude svetinja. Kako? Eto, onako kako je to pokazano u Svetoj Djevi Mariji. Ona je živela pri Hramu, provela dane u molitvama, u postu, u čitanju Svetoga Pisma, u predenju i ručnim radovima; i tako radeći i tako živeći punih devet godina, Ona je osvetila svoju dušu, osvetila svoje srce, svoje biće, toliko osvetila da se udostojila postati Majka Boga Živoga, postati Presveta Bogorodica, i time ispuniti svu Božju volju o Njoj i o rodu ljudskom. U današnjem divnom troparu, glavnoj pesmi posvećenoj Svetoj Bogorodici, veli se da se u Njoj ispunilo spasenje, ispunio se Spasiteljev domostroj spasenja.

To je ono što je Gospod hteo da učini sa celim rodom (ljudskim), najpre je učinio sa Presvetom Bogorodicom: spasao Je od greha, potpuno očistio od greha, od smrti i od svega demonskoga, i pokazao kakvo treba da bude ljudsko biće koje može postojati u ovome svetu. Zato je Presveta Bogorodica iznad svih Heruvima i Serafima po čistoti, po bezgrešnosti bića Svog, po svetosti Svojoj. Eto šta je sveto stanje: ono je Presvetu Bogorodicu pretvorilo u Hram Božiji, u Živi Hram Božiji. Sva Ona postala je služba Bogu, celo biće Njeno - i u duši Njenoj i u telu Njenom stalno se prinosila molitva Bogu, i Ona je stalno služila Bogu. Tako je život Njen ustvari bio Bogosluženje. Tako je sveto vaspitanje dalo Svetu Bogorodicu.

Danas, braćo, u svetu postoji velika pometnja oko toga šta je vaspitanje i šta je cilj vaspitanja. Namučili se evropski umovi, takozvanim naučnicima, profesori, učitelji, nastavnici - sve je to manje više odbacilo ovaj blagosloveni cilj vaspitanja; odbacili su sveto vaspitanje i predlažu nam čoveka kao potomka majmunovog: čovek je postao od životinje!... Odbacili su sveto vaspitanje. Pogledajte kako su ljudi podivljali danas! Pogledajte kakva se zla čine, kakvi zločini, kakvi gresi, i to mirne duše, mirne savesti. Krade se, pljačka se, (a) uzbuđenja nema. Ako smo životinje, zašto da ne živimo životinjski?! Ko nam to može zabraniti!? Ako savesti nema, ako Boga nema nad nama...[3]

Radi čega je čovek, šta je cilj vaspitanja? Gospod Hristos je kazao, kazao je Tvorac čoveka, Onaj Koji je stvorio čoveka, Gospod Bog, On je kazao šta je cilj vaspitanja. Šta je cilj, braćo, vaspitanja? Bog je stvorio čoveka sa bogolikom dušom, sa slikom Božijom u duši, živom slikom[4]. Radi čega? Da se čovek usavršava i da ispuni sebe Bogom, da postane bogolik, da postane bogosličan. Eto, to je cilj vaspitanja. To je cilj vaspitanja koje je Bog odredio čoveku, koje je odredila Crkva Hristova, Sam Gospod Hristos, Bog Živi i Istiniti Koji je došao u ovaj svet. On je objavio i naredio svima nama: "Budite savršeni kao što je Otac vaš Nebeski savršen"[5], kao što je Bog savršen. Eto cilja vaspitanja.

Ti, ti si čovek, sazdan si od Boga. Radi čega? Da iz sebe izradiš i izgradiš savršeno biće koje će ličiti na Boga. Zato je Gospod Hristos Sav Bog i došao je u ovaj svet i postao čovek, ispunio ljudsku prirodu Božanstvom Svojim da pokaže da je to cilj čovekovog života u ovome svetu - da i dušu i telo ispuni Bogom[6]. I dušu i telo da ispuni Bogom. A najbolje i najpotpunije sredstvo za to jeste Sveto Pričešće, jer Sveto Pričešće jeste Sav Gospod Hristos. Hleb i vino pretvaraju se u telo i krv Gospoda Hrista i mi, pričešćujući se Njime, primamo vascelog Gospoda, ispunjujemo se Njime da bismo živeli Njime u ovome svetu, živeli Božanski, živeli po svetim zapovestima Božijim, po svetim vrlinama evanđelskim. Eto, radi čega je čovek stvoren, eto šta je cilj vaspitanja.

Gospod nam je kazao, radi toga i osnovao Crkvu Svoju da nam u Crkvi da sva sredstva pomoću kojih ćemo mi ostvariti taj cilj našeg vaspitanja, sredstva koja će nas učiniti bogosličnima, koja će nas učiniti Hristovima, da ličimo na Gospoda Hrista, da postanemo kao On[7]. Šta je naredba, kako se veli u Svetom Evanđelju: da hodimo kao što je On hodio[8], On Gospod Hristos dok je bio na zemlji? Eto cilja vaspitanja! I kad se taj cilj ostvaruje, šta se zbiva sa čovekom? Čovek se osvećuje!

Gle, ti si na molitvi, a šta je molitva? Molitva je sveta vrlina koju je Gospod Hristos dao rodu ljudskome. Čovek stojeći na molitvi Bogu, u isto vreme ispunjuje se s neba Božanskim silama, Božanskim silama koje ispunjuje dušu, i tako čovek postaje sveti posle svake iskrene molitve Bogu. Šta je sveti post? Sveto sredstvo da se postigne to isto. Svetim postom u dušu svoju s neba spuštamo nebeske Božanske sile da osvetimo sebe. A šta je sveta ljubav evanđeljska? To isto. Ljubeći bližnje svoje po svetoj evanđeljskoj ljubavi, mi ustvari osvećujemo svoje biće. To isto daje sveto milosrđe, trpljenje, krotost, smirenost. Sve su to, braćo, Božanske sile, vaskrsne sile koje nam s neba u dušu unose Božanske sile, vaskrsne sile koje nam s neba u dušu unose Božanske moći, da u ovome svetu živimo tvoreći zapovesti Gospodnje, živeći po Hristu Bogu, živeći u Njemu Samom[9]. Eto, to je cilj vaspitanja hrišćanskog, to je cilj svakog ljudskog bića u Aziji, Africi, Evropi, jer je jedan Tvorac svih ljudi.

Zato je Gospod Hristos došao u ovaj svet da nam pokaže šta je savršen čovek i da nam da sredstva da postignemo i sami i dostignemo savršenog čoveka u meri rasta visine Hristove[10]. Zato je i dao Svetu Crkvu sa Svetim Tajnama, a u njima Božanske moći i sile pomoću kojih čovek osvećuje sebe i prosvećuje sebe. Zato je veliki današnji Praznik, koji nam kazuje tu najglavniju dužnost našu, uvek proslavljan u Crkvi od starine. I mi njime danas dobijamo pravi pogled i pravo znanje o tome: šta je vaspitanje, i ko je vaspitač u ovome svetu, i ko je nastavnik. Ko je pravi nastavnik, učitelj ovoga sveta? Gospod Hristos - jedini Vaspitač ovoga sveta, a posle Njega i kraj Njega Presveta Bogomajka.

Ona je glavna Vaspitačica rada ljudskog. Pokazala je na Sebi šta je to savršeno ljudsko biće, i zato - Ona je primer i ugled svima nama. Zato je Ona naša Nastavnica, naša Učiteljica i naša glavna i večna Vaspitačica da nas vodi putevima Gospodnjim; da nas vodi putevima vršenja zapovesti Gospodnjih; da nas vodi iz vrline u vrlinu, iz jedne svete evanđelske vrline u drugu svetu evanđelsku vrlinu, iz vere u ljubav, iz ljubavi u nadu, iz nade u molitvu, iz molitve u post, iz posta u milosrđe, milostivost i sve ostale evanđelske svete vrline. Ona je ta Vaspitačica, a za Njom, poput Nje, i svi Svetitelji Božiji. To su glavni Vaspitači rada ljudskog, Svetitelji Božiji. Svi su oni ponovili Evanđelje Hristovo u sebi, svi su oni ispunili sebe Božanskim silama, poput Presvete Bogomajke Bogorodice. Zato su oni glavni Vaspitači rada ljudskog, glavni Učitelji rada ljudskog; nepogrešivi vaspitači koji čoveka pretvaraju u Svetitelja, bludnika i bludnicu pretvaraju u Svetitelje. To su glavni Vaspitači naši - Svetitelji Božiji.

Gle, dok je Sveti Sava bio glavni Vaspitač Srpskoga rada, Srbi su bili sveti narod, Božiji narod. Otkako su Srbi u većini odbacili Svetoga Savu, šta postadoše? Krdo, krdo, krdo, ...[11] da Crkvu Njegovu odbacuje, da se Njega ne seća, jer su hramovi Božji prazni, prazni skoro svake nedelje i svakog praznika. Šta se zbiva sa srpskim ljudima, sa srpskim čovekom? Izdali Hrista, izdali Hrista, izdali dušu svoju i sebe! Ne izdaješ ti Hrista kada ne dolaziš u hram i ne moliš se Bogu i ne postiš i ne živiš po Evanđelju. Sebe izdaješ! Hristu naškoditi ne možeš, ali dušu svoju upropašćuješ. Kuda je vodiš, kuda? Zastraniše, zaslepiše, raspametiše se. Stide se da Hrista ispovedaju. Odriču Ga se mnogi i mnogi. Srpskom zemljom hodi muka za mukom, Srpskom zemljom hodi pomor za pomorom, pokolj srpskih duša, eto šta biva sada širom nesrećne Srpske zemlje, zemlje Svetoga Save, Simeona Mirotočivog, Svetog Patrijarha Varnave, Svetog Vladike Nikolaja Žičkog. Srpska zemlja, užas za užasom udario na nju, ginu srpske duše u neverju, ginu u bezverju, ginu u maloverju, ginu od vradžbina. Srbi zaboravili Crkvu, koja ima sve lekove za sve grehove. Od vračare do vračare Srpkinje i srpske žene jure, i nesrećni muškarci od demona traže lek za svoju dušu, od đavola! Ko je vaš vaspitač, ko vas vodi i rukovodi? Ne znaš, nesrećni Srbine, da se prekrstiš kada prođeš pored hrama. Kakav pakao spremaš sebi, kakvu večnu muku?!

Hteo to ili ne, tvoja duša ide iz ovog u onaj svet. Ti je nisi stvorio, Bog je nju stvorio besmrtnom. Moraš mreti jednoga dana i onda ćeš tek videti, ali kasno, da je Evanđelje Gospoda Hrista istinito, od početka do kraja, i da je On zato došao u ovaj svet da dušu našu osveti, prosveti, nauči Večnome Životu u Carstvu Nebeskom. Tad je sve kasno, sve kasno i prekasno, brate. Zato, dok si na zemlji, dok ti se omogućuje da slaviš Presvetu Bogomajku i Svetitelje Božje, da praznuješ Praznike velike i svete, da postiš, da se Bogu moliš, da milostinju činiš, požuri, pohitaj, da život tvoj bude neprekidna služba Bogu, neprekidno Bogosluženje, da neprekidno služiš Bogu i bližnjemu. Tome te poziva Hristos! Da ljubav tvoja prema ljudima bude sveta, ne koristoljubiva, nego sveta i čista, a Crkva Hristova samo tome i uči: kako ljubiti Boga i bližnjega svoga. Sve su drugo laži, sve urliče demon do demona u ovome svetu koji huli na Crkvu Hristovu.

Šta vam je Crkva dala, Srbine nesrećni - šta? Sve same Svetitelje, Pravednike, Mučenike, što ginuše za Krst časni i Slobodu zlatnu. A vi! a vi! a vi? Vi hule bacate na nju, vi ismevate nju... Avaj, teško vama! Teško vama, šta vas čeka! Malo je zemljotres u Skoplju, malo je poplava u Zagrebu; potop ognjeni doći će na vas ako se ne pokajete. Šta mislite, jeste li vi gospodari ovoga sveta, gospodari sunca, gospodari neba? Eto, otključao Gospod nebo i zasipa Srpsku zemlju kišama i kišama i kišama. Hajde, gde su vaše sile, gde su vaše moći, vaši univerziteti, vaše fabrike, vaši avioni? Srbine, seti se da je u ovome svetu Kralj i Gospodar i Domaćin - Bog, a čovek, onda je moćan i silan kada služi Bogu. Takav je Sveti Sava bio, takvi su veliki Svetitelji Srpski bili, svi pravednici Srbi. A ti odbacio Boga - šta očekuješ, šta očekuješ od neba, šta od sunca? Jednoga dana može da te sprži to sunce, jednoga dana može da te sledi led pod naukom ljudskom. O bede, o nesreće, o nedaće! O nedaća koje jure na Srpski rod, a Srbi se ne brane ni molitvom, ni postom, ni Evanđeljem Hristovim.

O Gospode, o Presveta Bogomajko, pohitajte, pohitajte srpskome čoveku i razbudite nas, nas zaspale u gresima, nas zaspale u neverju, maloverju, u bezverju. Udarite nas čudima, udarite nas užasima, udarite nas strahotama da se razbudimo, da verujemo u Gospoda. Da se razbudimo na pravi cilj svoga života, da znamo, da saznamo da smo mi stvoreni da sebe ispunimo Božanskim silama, da živimo po Božanskim zakonima, i da iz sebe izgradimo bogoslična bića. O, Sveta Presveta Bogomajko! Ti nas vodi i rukovodi, Ti nam budi glavna Vaspitačica sa svima Svetiteljima, sa Svetim Savom i ostalim srpskim Bogougodnicima. Ti nas vodi i rukovodi da nas smrt ne bi harala, da se pokolj srpskih duša obustavi, da jedanput i Srbi vaskrsnu iz svih smrti, i da služe Jedinome Istinitome Bogu u svima svetovima, Gospodu Isusu Hristu, Kome Ti jedina vodiš, Bogomajko, sa svima Svetiteljima. Amin.

Beseda 1. na Svetog Oca Nikolaja

1965. godine u manastiru Ćelije



Danas mi praznujemo živo Evanđelje Gospoda Hrista. Živo, napisano čudesima, napisano silama nebeskim, napisano zvezdama i suncima u životu velikog Svetitelja Božijeg, Svetog Oca našeg Nikolaja. Hvaliti njega to je hvaliti Evanđelje, živo Evanđelje koje hoda neprestano među ljidima. Ako je bilo čoveka u Crkvi Hristovoj koji je bio hodeće Evanđelje Božije, onda je to nesumnjivo Sveti Otac Nikolaj Čudotvorac. Kud god pogledaš u njemu svuda živo Evanđelje Hristovo. Svaki korak, svaka misao, svako delo, svaki pothvat - sve samo živo Evanđelje Hristovo. I za njega, čudesnog Svetitelja Božijeg, velikog i divnog, u molitvi kaže se da je on ispunio Evanđelje Hristovo[1]. Ispunio Evanđelje Hristovo - kakva sila, kakva moć! I zato što je ispunio Evanđelje Hristovo, Gospod Hristos mu je darovao izobilne čudotvorne sile i moći, i one sile i moći koja je prebivala i u samog Gospoda Hrista i isceljivala sve, kao što ste čuli u današnjem Svetom Evanđelju. Narod se gurkao, jurio za Gospodom Hristom samo da bi Ga se dotakao, jer iz Njega izlazaše sila i isceljivaše ih sve[2]. Sve. Ta ista sila, braćo, eto, izlila se i na Svetog Oca Nikolaja, a od Gospoda Hrista uliva se u sve nas, u sve nas koji ga praznujemo, u sve nas koji ga prizivamo u pomoć.

O, kakav Milostivac, kakav Samilosnik u ovome svetu! Nikada se nije oglušio ni o čiju molitvu. Gle, svih pet kontinenata Njega slave. Slave ga na kopnu, slave ga na moru, i On pritiče skromno i tiho svakome koji ga prizivaju u pomoć. Bezbrojni su opisi tih čudesa. Bezbrojna su dobra koja je On činio, kako se veli u jednoj divnoj molitvi njemu: više njegovih čudesa i dobrih dela, nego li zvezda na nebu, nego li peska na obalama morskim. Takav je On, Ugodnik Božiji. Zaista, eto već jednu hiljadu i šesto godina piše Evanđelje Hristovo, piše ga čudesima, piše ga delima, piše ga molitvama, piše ga pomoćima koju ukazuje rodu ljudskome. I nekada je Sveti Evanđelist Jovan napisao da Gospod učini takva dela na ovome svetu da ih je nemoguće sve zapisati, jer bi, i kad bi se zapisalo sve, knjige te ispunile sav svet i ne bi mogle stati u ovaj sav svet, ne bi mogle stati[3]. Eto, i Sveti Nikolaj svedoči ta Hristova dela. Hristova čudotvorna sila čini takva čudesa neprekidno, lije Večnu Istinu, Večni Život kroz duše ljudske, da sve te Istine i sve te Božanske sile ovaj svet ne može da smesti. I Sveti Nikolaj Čudotvorac i s pravom je nazvan Čudotvorac. Gle, to je postalo njegovo prezime, kada kažeš Sveti Nikolaj, ti uvek kažeš Čudotvorac. To je tako nešto prirodno za njega, tako prirodno da on izliva iz sebe silu Hristovu koja isceljuje ljude, koja deli Milost Božiju svima i svakome.

Ali, otkuda toliki dar Svetom Nikolaju Čudotvorcu? Zašto je Gospod njega od drugih Svetitelja izabrao? Eto, on takoreći neprekidno ne samo hoda po ovome svetu, nego i leti, pomažući svima i svakome. Šta je to Sveti Nikolaj učinio te toliku ljubav Božiju stekao? Šta? On je učinio, braćo moja, najveće čudo u ovome svetu, čudo koje je veliko kao Vaskrsenje Hristovo. To je čudo: odrekao se sebe, ostavio sve imanje svoje, razdao siromasima radi Hrista, postao siromašni prosjački monah, sav se posvetio postu i molitvi, očistio sebe svetim životom od svake strasti, svakoga greha, očistio um svoj, očistio srce svoje, očistio dušu svoju i, kako se veli u današnjim njegovim divnim molitvama i stihirama: um je njegov postao obitavalište Svete Trojice, srce njegovo postalo obitavalište Duha Svetoga, duša njegova postala obitavalište Gospoda Hrista. Svu Svetu Trojicu uselio u sebe, vascelog Gospoda i Boga i sve Njegove Božanske Sile, svu Istinu Nebesku, svu Ljubav Božansku, sav Večni Život Božanski uselio u sebe - Sveti Nikolaj Čudotvorac! To je čudo koje učini Gospod! Bog, eto daje svu Božansku Svoju silu, ali traži dušu čistu, srce čisto, um čist, telo čisto, sve da bude besprekorno, sve da bude sasud, besprekorni sasud Božji. I telo i duh, i telo i duša da se pretvori u hram Božiji. Sveti Nikolaj je to učinio.

I učinivši to najveće čudo, to najglavnije čudo u životu, odrekao se sebe radi Hrista, on je sav pošao za Gospodom Hristom, pošao verom, pošao molitvom, pošao postom i svim drugim svetim vrlinama. Njegove vera, vera koja zaista pokreće brda i planine[4], vera koja svu dušu sjedinjuje sa Bogom, vera koja sve nebeske istine nizvodi u dušu - takva je bila vera Svetog Nikolaja. Zato je u najglavnijoj pesmi današnjoj, u Troparu njegovom, on nazvan pravilom vere, on - Sveti Nikolaj, pravilo vere pravoslavne. Hoćeš da probaš, da proveriš svoju veru, da vidiš kakva ti je vera, ti je proveri Svetim Nikolajem Čudotvorcem. On je sav ispunjen verom kao čudom Božijim, jer vera - to je sila Božija. Vera tvoja i moja, vera Svetog Nikolaja, koja dušu njegovu spaja sa Gospodom Hristom, Jedinim Istinitim Bogom - ta vera to je sila Božija, jer ta vera ispunjuje dušu čovekovu Božanskom Istinom Večnom. A šta je Božanska Istina? Večna Sila Božija, Večna Svetlost Božija, koja prosvećuje svakog čoveka[5], i sve tame i sve pomrčine čovečijeg bića, čovečije duše. Imaš jaku veru, gle, ne jedno već hiljade nebeskih sunaca silazi u mrak tvoje duše i progoni svaku pomrčinu. "Vera je naša u sili Božijoj", objavio je Sveti Apostol[6], u sili Božijoj! Šta su pred našom verom zemaljske sile, ljudske sile? Prah i pepeo, mušice! A Božanska sila jača, jača od smrti, jača od greha, jača od svakog đavola! Kada čovek stekne takvu veru, onda zaista stekne jačinu Božiju, silu Božiju, nepobedivu i svepobednu silu Božiju. Takvu je silu stekao Sveti Nikolaj Čudotvorac i postao pravilo vere, i sav verom živeo i verom išao svim bićem svojim za Gospodom Hristom.

On krotak među ljudima, smiren i skoro nevidljiv, postao je - kako se opet veli njegovom Troparu današnjem, "obraz krotosti", obrazac krotosti, primer krotosti. Čovek pun takve Božanske sile kakvu je imao on, bio je krotak i smiren, nije ni smeo biti drugačiji. Jer Bog daje Svoju silu, Svoju blagodat smirenima[7], gordima nikada, jer bi gord čovek sebe satro i izvršio bi samoubistvo, zloupotrebivši silu Božiju. Sveti Nikolaj, krotak i skoro nevidljiv, hoda od srca do srca ljudskog, od jednog paćenika do drugog paćenika, od jednog grešnika do drugog grešnika, pomaže svima, vaskrsava ih iz svih njihovih smrti, daje im sile i moći da se bore protiv grehova u sebi, pobeđuju strasti. Kad treba on plače za njima milosrdnim nebeskim suzama svojim, za dušama sasušenim u gresima i strastima, krotak, blag, milostiv, kao retko ko od ljudi. Takav je Sveti Nikolaj. Ali to jagnje Božije, kada je trebalo, ono je ispovedalo veru čudesnije nego svi drugi ljudi. Kada je bio na Prvom Vaseljenskom Saboru[8], na kome je osuđen opasni jeretik Arije, Sveti Nikolaj, krotak, obrazac krotosti, nije mogao da otrpi hule koje je ovaj izgovorio protiv Gospoda Hrista, prišao je i udario mu šamar. Takav je gnjev, gnjev jagnjeta Božijeg, o kome se govori u Svetom Pismu[9].

Gospod Hristos se naziva Jagnjetom Božijim[10]: došao je u ovaj svet da bude žrtva i raspeo se na Krst radi spasenja sveta. Ali to Jagnje Božije na dan Strašnoga Suda pokazaće gnjev Svoj, gnjev Jagnjeta[11], najstrašniji gnjev - zašto? Jer je to Jagnje žrtvovalo sve za ovaj svet, a ljudi pohulili na to Jagnje, zgazili Ga, nisu Ga hteli, nisu hteli svoje spasenje, nisu hteli da žive Gospodom Hristom, nisu hteli da žive Njegovim Svetim Evanđeljem, odbacili Njegovu Crkvu, odbacili Njegove sveštenoslužitelje, odbacili Svete Tajne i svete vrline. Onda Jagnje gnjevom svojim osuđuje takve bludnike, takve bogohulnike. I niko, niko, niko neće imati prava da rekne Krotkome Jagnjetu: "Zašto to činiš"?

Takav je Sveti Nikolaj: krotak i blag, podnosio sve nevolje ovoga sveta, sve muke iskušenja, sve od ljudi, pa i nepravde ljudske, ali kada je trebalo on je postao i grom i munja! I gotov uvek da svakome da te svoje sile, sile kojim će svako od nas braniti Istinu Hristovu u ovome svetu, Istinu Hristovu u svojoj duši, život Hristov u svojoj duši. I Sveti Nikolaj, ispunivši Evanđelje Gospoda Hrista, pokazao je put svima nama. Jer svaki od nas, braćo, i jeste malo Evanđelje Hristovo.

Krštenje: Svetim Krštenjem svaki od nas postaje član Hristove Crkve, svaki od nas prima u sebe Gospoda Hrista, svaki od nas postaje hristonosac, svaki od nas postaje malo živo Evanđelje Hristovo. A šta kasnije u životu radiš od tog Svetog Evanđelja - to zavisi od tebe. Da l' ćeš ti to živo Evanđelje raširiti u svojoj duši, da l' ćeš živeti njime, Hristovim Evanđeljem, zavisi od tebe. Teško meni i tebi ako nismo malo Evanđelje Hristovo, mi hrišćani. Pozvani smo na to, a i svaki čovek se rađa na ovaj svet kao malo Evanđelje Hristovo, svaki čovek; ne samo mi hrišćani. Jer svaki čovek je stvoren po slici i prilici Božijoj[12], po slici Hristovoj[13]. Svaki nosi u sebi živu ikonu Hristovu i zato je svaki čovek hristonosac. Ako ja imam tu ikonu u sebi, a njemu tom liku Hristovom u nama se dodaje drugo, dodaje mu se Sveta Tajna Pričešća, dodaju mu se druge Božanske sile i Svete Tajne, onda to živo Evanđelje, rastući u Bogu, jednoga dana to Evanđelje daje Svetoga Nikolaja Čudotvorca, najsavršenijeg hrišćanina. I ti kada pitaš ko je savršeni hrišćanin, pogledaj Svetoga Nikolaja Čudotvorca i videćeš u njemu savršenog hrišćanina, koji ide ispred tebe i ispred nas sviju, ali kao primer, kao primer vere, kao pravilo vere, da i mi za njim idemo; ne da ležimo, ne da bauljamo, nego da za njim trčimo, da živimo u toj veri kao što je on živeo.

Ne možemo mi reći: E, pa nemamo sile. Jer i on je čovek. Sveti Nikolaj je čovek, i on je sa krvi ljudskom, ni on nema veće broj čula od tebe i od mene: on nema deset očiju, nema deset pari ušiju, nego dva oka, nego dva uva, jedno telo kao ti i ja, jednu dušu kao ti i ja. Čime se on razlikuje od tebe i od mene? Revnošću svojom, verom svojom velikom, trudom svojim, trudoljubljem svojim.

Mi ljudi šta možemo dati Bogu? Šta treba Bogu od nas? Sve što činimo, činimo sebe radi, spasenja svoga radi. Mi, mi možemo dati Bogu samo trud svoj, trudoljublje svoje, a Gospod Hristos - šta je dao sišavši u ovaj svet? Pokazao je Sveti Nikolaj: dao nam je Večni Život, dao nam je Večnu

Istinu, Večnu Pravdu, dao nam je Večnu Božansku Silu koja pobeđuje smrt, svakoga đavola, svaki greh, svaku strast. Sve to dao je Gospod i tebi i meni, ne samo Svetome Nikolaju Čudotvorcu. Samo, šta treba da činimo mi? Da se trudimo i mi da negujemo svoju veru. Kako ćemo negovati veru, pitaš ti? - Molitvom. Kad se moliš Bogu, moliš se što više, što češće: i kad se moliš Bogu ti vezuješ sebe sa Nebom, postaješ stub između zemlje i Neba. Ko će te oboriti? Niko! Možeš se vezati sa Gospodom na Nebu i ti dobijaš od Njega sile. I ta molitva uzrasta tvoju veru, i vera raste molitvom, raste ka nebu, ka svima nebesima, širi se i jača, postaje besmrtna i silna. Pa još: ti možeš da neguješ i uvećavaš svoju veru postom. Post, kakva sila! Očišćuje dušu, a čistu dušu prolamaju, tj. pronizuju nebeske sile. Što više postiš, gle, ti više pojačavaš svoju veru, ona raste, raste iz sile u silu. Kad ti ispunjuješ zapovesti Spasiteljeve zbog milostivosti, i milosrdno udeljuješ sve što imaš u Bogu, sva bogatstva; i ako nemaš materijalna imaš duhovna, ti to veru svoju pojačavaš, veru dižeš, veru obesmrćuješ, činiš je nepobedivom. Jer, braćo moja, veliki duhovnici i Sveti Oci uče nas da vrline rastu jedna pomoću drugih. Vera raste ljubavlju, ljubav raste molitvom, molitva raste postom, post raste milosrđem, tako svaka vrlina podržava drugu vrlinu, i to sve naraste, ništa da ne stoji ni u meni ni u tebi.

Spasitelj je pokazao i otkrio istinu vere: vera je kao zrno pšenično[14]. Ako zrno pšenično ne poseješ, ako ga ne neguješ, ako ga ne gajiš, ako prvo ne pooreš svoju dušu, da u dobroj zemlji, pooranoj zemlji duše svoje poseješ zrno vere Hristove, to će zrno uvenuti u tebi. Ako se ti staraš oko vere svoje, ako to zrno vere zalivaš suzama pokajanja, ako to zrno vere zalivaš kišom molitava nebeskih, tada - tada zrno pšenično raste u tebi kao što raste u polju kad ga poseješ, a ti brineš o njemu i neguješ ga i čuvaš od trave i od kukolja.[15] Sve to svako od nas treba da čini neprekidno.

Kratak je život naš, braćo, u ovome svetu, kratak isuviše, a iza ovoga života - večnost, tvoja i moja večnost, večni Život, i moj i tvoj. Radi toga mi smo i stvoreni. Ne samo za dvadeset, trideset i četrdeset godina, valjamo se u zemaljskom blatu, nego da u to blato svučemo nebeski biser, da nađemo biser, nađemo Hrista[16], jedinog Spasitelja od greha i smrti. I da za Njim idemo u ovome svetu, i da sa verom i nadom počnemo još ovde na zemlji taj Život Večni u Gospodu Hristu. Ta vera, vera Hristova unosi u tvoju dušu Večnu Istinu. Kada ti uneseš Večnu Istinu, Hristovu Istinu u svoju dušu ti već postaješ besmrtan i večan. Nikakva smrt nema više vlasti nad tobom, nikakav đavo ne može ti ukrasti no što ti je Bog dao, ako ti ne dopustiš. Ali, ako si nehatan, ako si nemaran, ako ti ne gledaš gde obrađuješ svoju dušu, ako smatraš ovaj život prolazni: da jedemo i da pijemo i da ćemo sutra umreti[17], teško tebi! Kada duša izađe iz tela, progleda, a ono pred njom - Večni Život, Nebesko Carstvo puno Anđela, a oko te grešne duše puno crnih demona! Tada, tada biće dockan, sve će biti dockan. Tada, ako si ostao u gresima nepokajan, ako si ostao u nepokajanim gresima, tada će demoni dograbiti tvoju dušu i odvesti u carstvu tame, u carstvo zla i greha, kojim si živeo ovde na zemlji, to je prirodno. Da se razumemo, ko čini greh i voli greh, i ostaje stalno u grehu, ne kaje se zbog greha, njemu se i daje carstvo greha - pakao. A tamo i večne muke. Tamo tek čovek vidi ko je. Šta sam radio sa svojim životom na zemlji, sa svojim telom na zemlji, šta sam radio sa svojom dušom? Evo šta sam zaradio!

A Gospod je došao u ovaj svet, postao čovek, da kaže meni i tebi i svakome svu tajnu našeg života, radi čega smo mi u ovome svetu, zašto nas je On stvorio. Stvorio za Život Večni. Evo primera, evo Svetoga Nikolaja Čudotvorca: sav večan, sav besmrtan, sav svemoćan, ne samo za vreme života na zemlji, nego eto, hiljadu i šest stotina godina, sve moćniji i moćniji, sve silniji i silniji, neprekidno pomaže, neprekidno sa neba vlada zemljom. Takvi su Svetitelji Božiji, takva je vera Hristova!

Bog postao čovek! Bog sišao s Neba na zemlju da da sve što Bog može dati ljudima. I dao nam je Život Večni, dao nam je Istinu Večnu, dao nam je Ljubav Večnu, dao nam je Pravdu Večnu, šta hoćemo više! Naše je da verom svetom svojom živimo, da ljubav imamo u Gospodu Hristu, da sve to učinimo svojim imanjem, svojim dostojanjem: molitvom, postom, bdenjem i svima drugim svetim vrlinama, da stalno hitamo za Gospodom Hristom, vođeni i rukovođeni Njegovim Svetiteljima. Zato i Crkva slavi svaki dan Svetitelje Božije: danas Svetog Nikolaja, sutra Svetog Amvrosija, pa onda Svetoga Savu, i sve bezbrojne Svetitelje. Svaki dan po mnogo Svetitelja, to znači: svaki dan po mnogo naših vođa, naših vaspitača, naših vodiča u Život Večni; ne turističkih zemaljskih lepota, nego u Život Večni. Svaki Svetitelj vodi samo u Život Večni. A tamo - tamo Nebesko Carstvo, tamo sve neprolazne lepote Božije u onome svetu. To nam je dao Gospod Hristos! Daje nam to, svakome od nas, za našu veru, za našu ljubav, za našu molitvu, za naše slavlje i proslavljanje Svetitelja Božijih, Crkve Božije, a kroz njih Jedinog Istinitog Boga Gospoda Hrista. I mi slaveći Svetoga Nikolaja slavimo Gospoda Hrista, Koji, eto, hiljadama već godina živi kroz njega i izliva Svoju Božansku silu i na nas grešne i nemoćne.

Zato, nikada ne prestajmo hvaliti velike Svetitelje Božije, i moleći ih da nas oni na putu kroz ovaj svet vode iz naših mrakova, iz svih tama, iz svih ponora, vode i izvode i povedu putem Večnoga Života, putem na kome nam nikakva smrt nauditi ne može; putem na kojem nam nikakav đavo ne može nauditi; putem punog Anđela Božijih. Taj put neka bude naš put. A mi imamo ispred sebe eto, od danas, Svetoga Nikolaja i sa njim svu braću njegovu, sve Svetitelje Božije, koji ga sigurno slave na Nebu danas, beskrajno slave više nego mi na zemlji.

Neka bi on bio naš vođ i naš putovođ, i naš putovođ, da ga istinski slavimo delima, podražavajući njegova dela, podražavajući njegovu veru, njegovo milosrđe, njegovu smirenost, njegovu krotost, njegovu dobrotu, njegov evanđelski život. I on je čovek, i mi smo ljudi, zato se možemo ugledati na njega, ne izvinjavati se nikim i ničim. Neka bi Sveti Otac Nikolaj zakrilio svahog od nas od svakoga zla, neka bi svakoga od nas utvrdio u svakom evanđeljskom dobru, da bismo i mi vođeni njime izašli iz ovoga sveta svetle duše, radosne duše, i tamo, dovedeni njime pred prestolom Gospoda Hrista, poklonili se zajedno sa njim Jedinom Istinitom Bogu Gospodu Hristu, koji, eto, stvara Svetitelje u ovome svetu, stvara besmrtnike Svojom verom, stvara vernike, večne ljude dajući im Svoju Večnu Istinu, Svoj Večni Život. Njemu kroz Svetog i Čudesnog Oca našega Nikolaja, večna slava i sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Beseda u Nedelju 2. po Pedesetnici[1]

1966. godine u manastiru Ćelije



Ribari postali lovci ljudi. Današnje Sveto Evanđelje, braćo i sestre, jeste Evanđelje Svetih Apostola. Kazuje nam njihovu tajnu, šta je to Gospod načinio od tih prostih ribara galilejskih. Čuli ste kao ih On poziva: "Hajdete za mnom i učiniću vas lovcima ljudi".[2]

Lovcima ljudi, na kakvom moru, Gospode? Gde se to ljudi nalaze? Mi smo obični ribari galilejski, mi lovimo ribe, evo svih mreža naših, a Ti nas pozivaš da budemo lovci ljudi. Kako? Na koji način? Gde se to, u kakvom moru dave ljudi? U moru smrti. Ovaj svet, zemlja sva, to je ostrvo potonulo u more smrti, i vi, vi ribari galilejski pođite za Mnom da ljude spasavate iz tog mora smrti, da im dajete besmrtnost i Život Večni. Mi, Gospode? Da vi, prosti ribari galilejski.

I zaista, čulo se i zbilo se to odmah. Eto, ti prosti ljudi, ti prosti Galilejci, kako veli Sveto Evanđelje, odmah ostaviše mreže svoje, Petar i Andrej, dva brata i odoše za Njim. To učiniše isto, istoga dana, takoreći posle nekoliko trenutaka, i dva brata, Jovan i Jakov, sinovi Zavedeja. I oni ostaviše lađu i oca svoga i otidoše za Njim. Za kim idete? Gle, taj Isus iz Nazareta za kojim ste vi pošli još nije učinio nikakvo čudo. To je bio tek početak Njegovog rada u ovome svetu, a vi idete za Njim, ostavljate zanat svoj, mreže, zemlju, porodice svoje. Za kim idete? Sada ne znamo, idemo, ali imamo u srcu neko osećanje, neku silu da idemo za Njim, da Ga poslušamo, neka bude ono što On hoće od nas. To je ono što nas vodi, predati se sav Gospodu Hristu, Njemu na poslušanje, sebe ne slušati, sebe zgaziti, sve svoje ostaviti i za Njim poći.

I zaista, tri i po godine išli su oni za Njim, gledali šta On radi, ispitivali, proveravali: ko je On, šta je On, šta to On daje ljudima? Oni su išli za Njim, a On je, kako se veli u današnjem Evanđelju, prohodio Galileju i ostale krajeve, propovedajući Evanđelje o Carstvu Nebeskom i isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima. Svaku nemoć i svaku bolest po ljudima.[3] To je Gospod! I kada su oni sami počeli silom Njegovom, imenom Njegovim, kad ih je On poslao na propoved, da vaskrsavaju mrtve, da isceljuju od svih bolesti, oni su onda počeli da se ubeđuju da je On zaista neobičan čovek, ne neki veliki samoučitelj ili prorok, već nešto veše od toga - Gospod, Mesija, Spasitelj sveta!

I kad se sva Judeja i Galileja uzbunila, i pita se: Ko je to, ko je taj Isus? Ko si ti, što si došao, zašto mučiš duše naše, šta nam nosiš? On Sam, Gospod, pita učenike Svoje: "A šta vi mislite ko sam ja"? Tada Petar istupi i reče: "Ti si Hristos, Sin Boga Živoga"[4], tj. Ti si Spasitelj, Mesija, Sin Boga Živoga. Time je otkrivena sva tajna Gospoda Hrista, sva sila Njegova, ali u isto vreme je otkrivena i sila Svetih Apostola. No i to je bilo sve malo: vaskrsavati mrtve, isceljivati svaku bolest i nemoć po ljudima, to jeste nešto, ali nije sve.

Kada je Gospod raspet, te noći pobegli su svi učenici od Njega. Svi ti ribari galilejski, koji su Imenom Njegovim vaskrsavali mrtve, pobegli od Njega! Šta sad? Izgubljena je svaka nada, oni su trebali da budu lovci vaseljene, a gle! Ta smrt pobeđuje Njega, njihovog Učitelja, eno Ga na krstu...[5] Izdiše, umire... ali vaskrsava i silazi među njih. Oni se tada sećaju Njegovog poziva: "Hajde za mnom," kada su čuli i pošli za Gospodom Hristom, i od grešnika postali propovednici. Gle, koliko je među svetiteljima razbojnika, bivših razbojnika koji su se pokajali, pošli za Gospodom Hristom kroz veru i ljubav i sve svete vrline, išli za Njim i sebe izgradili kao Sveta božanska nebeska bića, nebeske ljude. Koliko je prostih ljudi, koliko zanatlija, koliko zemljoradnika, koliko naučenjaka, koliko filosofa, koliko naučnika čuvši poziv: "Hajde za mnom", pošlo za Gospodom Hristom, za krstom, u lađu besmrtnosti, u Crkvu Hristovu, i iskrcali se u Nebeske obale, i postali Hristovi, postali večni, postali besmrtni.

Svima njima Gospod daje - šta? Daje Večni Život. Daje Večni Život kroz Večnu Istinu, kroz Večnu Pravdu, kroz Večnu Ljubav, kroz Večna Božanska Dobra kojih je puno Sveto Evanđelje, da bismo se mi naučili činiti ta dela, te vrline. Mi? Zašto? Kada čujemo taj poziv: "Hajde za mnom", a često se prepustimo svojim strastima, svojim sitnim željama, svojim prljavim gresima, a ne znamo za Njega. Ne reci: ta, za mene mnogogrešnog nema Večne Istine, nisam ja dostojan da mi Gospod da Večnu Pravdu, Večnu Istinu, Večni Život. Kome ti to govoriš? Njemu, Gospodu Čovekoljupcu, Jedinom Čovekoljupcu Gospodu Hristu, Njemu Koji je velike grešnike milovao, Njemu Koji je velikog grešnika Zakheja Apostolom načinio, Njemu Koji je od razbojnika Mojsija načinio Svetog Mojsija Murina, Njemu Koji je od Magdalene - koja je bila puna đavola i besova, načinio svetiteljku ravnoapostolnu, kome ti to govoriš da On za tebe nema ljubavi i da ti neće dati Večnu Istinu, Večni Život?

Hajde za mnom! Reši se, pođi za Njim. Videćeš, to je, to je put radosti, i žrtva koju ti činiš, put monaški, duhovnog milja, umiljenja duše. Sve teškoće koje ti doživiš u ovome svetu radi Gospoda Hrista, to su teškoće koje te iskrcavaju na onu obalu, koje te kroz kalvariju i Golgotu vode u Vaskrsenje, u pobedu nad smrću. Ne sumnjaj! Ostavio si malo za Gospoda Hrista. Neki greh svoj mali ili veliki greh, strast svoju malu ili veliku strast, ostavio si ma šta, ostavio si za Gospoda Hrista i pođeš li za Njim - ti spasavaš sebe! Ne njega, On je Spasitelj! Idući za Njim, ideš za samoga sebe i time činiš sebi večnu korist, večnu pravdu. Mi sebi pomažemo, sebe činimo pobednicima, a On nam zbog te velike sile Svoje daje tu silu, tu Večnu Ljubav i Večnu Pravdu. Samo od tebe i mene zavisi da živimo po Njegovoj velikoj ljubavi u ovome setu, da živimo po Njegovim evanđeljskim zapovestima u ovome svetu, a vi znate te zapovesti čudne, od one najmanje do one najveće. Sve je to Božanski uzvišeno i sveto: ne samo ljubiti bližnjeg svog[6], ne samo ta zapovest ispunjava dušu miljem, nego ljubi i neprijatelje svoje, ljubiše one koji vas kunu, molite se Bogu za one koji vas gone.[7]

Gle, ti si hrišćanin, ti onda idi za Gospodom Hristom, prilježno. Veli Sveto Evanđelje: "Ljubav ne zavidi"[8]. Zavidiš li, ti toneš u dno smrti. Zavist - veliko more smrti oko tebe, duša se davi, spasavaj sebe iz tog mora. Ljubav se ne nadima, ne Gordi, ne misli zlo,[9] piše u Svetom Evanđelju. Neda ti da u tvom umu caruje neka misao zla. Ili ne trpiš, ili činiš još neko zlo delo. O kakva strahota! Ti, ti onda nisi sa Gospodom Hristom, ne čuješ Njegov glas divni i božanski: Hajde za mnom! On ti daje sile i moći da ti zaista izbaciš iz sebe svaku zlu želju, svaku zlu misao, da nikome zlo ne misliš, a kamoli zlo da kažeš, da ne govorim o psovci. Ti, ti si onda Hristov, ti ideš za Njim: Hajde za mnom! Ne reci: ja sam nedostojan. Ne, od tebe zavisi, sve od tebe zavisi - da se otreseš svoga greha, svoje strasti, svoje smrti, svoga đavola. On te poziva: Hajde za mnom. Ne moraš poći za Njim.

Gle, sve je smrtno kod tebe! Sve je smrtno kod tebe, sve, ali On, On će te iskrcati na obalu besmrtnosti. Ti samo pomisli: Gospod je sišao u ovaj svet radi nas, da bi se mi mogli spasiti sa obale smrti. Gospod će radi vere tvoje i moje, sve Božansko da da tebi i meni, da sebe spasavamo idući za Njim, od svake smrti da spasavamo sebe, od svakoga greha, od svakoga đavola, od svakoga zla. To možeš i ti, mogu i ja. Ne reci: slab sam. Ne, Apostol Pavle je imao istu priliku, kao i ja i ti. Sveti Sava otišao je za Gospodom Hristom, svega se odrekao. Setite se: carević, kraljević, sav u sjaju, presto ga čeka, sve ostavio kad je čuo poziv Gospoda Hrista: Hajde za mnom! Poš'o za Njim, bacio sve! Posle je on živeo osamnaest godina u Svetoj Gori, dan i noć provodio u molitvi i postu, i gle, šta je postalo od Rastka kraljevića, šta?! Sveti Sava, najveći Srbin, najbesmrtniji Srbin, najveći čovek Srpski, najveći učitelj i prosvetitelj, najveći vojskovođa duhovni srpski, najveći besmrtni Patrijarh Srpski - eto ko je postao mladić Rastko, koji je u sedamnaestoj godini napustio sve i pošao za Gospodom Hristom.

Taj put traži, put taj daje ti - šta? Carstvo Nebesko! Kakav bogataš postaješ idući za Gospodom Hristom, i ti i ja i svaki hrišćanin! Nema greha koji ti On neće oprostiti ako pođeš za Njim. Jer pošavši za Njim, ti si pošao u borbu protiv svakog đavola, u borbu protiv svakog greha, prvo greha u tvojoj duši, prvo strasti u tvojoj duši, prvo zla u tvojoj duši. Ustani na njega, to je glavni neprijatelj tvoj, ne spoljni neprijatelj. Mi obično izmišljamo neprijatelje oko sebe, te onaj mi je kriv, te onaj mi ne da da postim, te onaj mi zavidi, te ne mogu zbog njega da idem Hristu. Ne, ne varaj sebe, lažeš sebe! Glavno je zlo u tebi, u tvome grehu, u tvome srebroljublju. Nećeš da se smiriš pred Gospodom Hristom. Pogledaj, ne pođeš li za Njim, ti si stvarno davljenik u moru smrti, ti stalno umireš i istrulićeš sav. Pođeš li za Njim, ti ćeš se iskrcati na obalu besmrtnosti i steći Život Večni.

Sve u Crkvi Hristovoj vodi vaskrsenju mrtvih. Evo, Sveto Pričešće koje se prima danas, i za vreme posta, i uvek, šta je to? To je vaskrsenje iz svih smrti. Primaš Gospoda Hrista Pobeditelja smrti - o kakva radost! Gde si smrti? Gde je tvoja pobeda, pakle, đavole, gde je tvoja sila?! Sve je iščezlo, svega nestaje. Ti pričešćujući se ideš sav u Nebesko Carstvo, samo živi dostojno Gospoda Hrista, nemoj da Sveto Pričešće skrnaviš, (da) vraćaš se na stare grehe, na stara zla. Istina, slabi smo ljudi pa se vraćamo na stare grehe, ali tu je pokajanje, tu je svemoćni evanđeljski vaskrsitelj, koji te može vaskrsnuti svakoga dana i svake noći. Pao si u greh, strašan greh i ponovo pao, stoti si put pao, ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih i obasjaće te Hristos[10]. To je poziv Svetog Apostola Savla ili Pavla. Da, Vaskrslog Savla u Apostola Pavla.

I ti, ti vaskrsni sebe iz mrtvih pokajanjem. Nema greha, nema strasti, nema smrti koja tebe hrišćanina može pobediti. Kršten si, pričešćuješ se, tu ti je pokajanje, tu vera, tu milosrđe. Prihvati ma koju od tih svetih vrlina i ona će te vaskrsnuti iz tvojih smrti, pobediti grehe u tebi.

Gospode! Neka svako uvo, neka svako ljudsko uvo čuje tvoj poziv: "Hajde za mnom"! Neka sve pođe za Tobom, da bi se sve iskrcalo na lađu Crkve Tvoje, u Nebeske Svetove Tvoje, u Carstvo Nebesko. Amin.

Beseda u Nedelju 3. po Pedesetnici[1]

1965. godine u manastiru Ćelije



Bezbroj briga brine čovek u ovome svetu. Od kolevke do groba briga za brigom, muka za mukom, i život teče. Završava se na zemlji. Šta, kraj? Zar je to kraj, zar je čovek stvoren samo za to da iz jedne brige ide u drugu, kao kroz tunel, i tako neprekidno: tunel do tunela, briga do brige, muka do muke, grob do groba i - smrt! Zar je zato Bog stvorio čoveka? Ne! Bog je stvorio čoveka kao najozbiljnije biće, kao sveto biće. I današnje Sveto Evanđelje kazuje nam tu veliku tajnu, Evanđelje o najglavnijoj brizi čovekovoj u ovome svetu.

Šta je Gospod postavio kao glavnu brigu svakog čoveka u ovome svetu, kao glavnu i najglavniju brigu i moju i tvoju i svakog ljudskog bića? Šta? Čuli ste danas iz Svetog Evanđelja: "Ištite najpre Carstva Božjeg i pravde Njegove i sve će vam se drugo dodati!"[2] Sve! I jelo i odelo, i hrana, zemlja, zvezde, nebesa - sve je to dodatak Carstvu Nebeskom, Carstvu Božjem. To je Bogočovek Gospod Hristos, Spasitelj i Promislitelj svakog čoveka, eto, postavio kao glavnu brigu i meni i tebi. "Ištite najpre, najpre Carstva Božjeg i pravde Njegove".

Gospode, u ovome svetu tako je mnogo potreba ljudskih oko tela, oko odela. - Sve to neka ne bude vaša glavna briga, te sitne brige i brigice uzeo je Bog na Sebe. Ko zagreva sunce, ko ispunjuje okean vodom? Ko zemlju daruje stvaralačkom silom da ona iz sebe proizvodi tolike useve, tolike voćke, tolike životinje? Ko vodi daje tu silu da ona bezbrojne ribe proizvodi u sebi? Ko? Te briga uzeo je Gospod na Sebe. Ko toplotu, ko zvezde, ko travice daje; ko stvara krotko i blago tele, ko stvara divnu lastu, ko brine o njima? On! Sve te brige uzeo je na Sebe Gospod. Nije to ostavio čoveku, meni i tebi nije ostavio da mi stvaramo vazduh, da sunce zagrevamo, da zemlji dajemo silu da rađa pšenicu i kukuruz i sve ostalo, da proizvodi krave. Sve to nije Gospod dao ni tebi ni meni. Sve te brige uzeo je na Sebe, a tebi i meni postavio kao glavnu brigu Carstvo - Carstvo Božje i pravdu Njegovu. Eto, to je cilj našeg života, to je glavna meta.

Gospod je zbog toga došao u ovaj svet. Nije On nizašta manje došao u ovaj svet, ne. Da meni i tebi sazida kuću, da nam da dobre obroke i da ja i ti uživamo u slastima? Ne, ne! Gospod je došao u ovaj svet da sve spase od greha, od smrti, od đavola, da carstvo đavola pobedi za čoveka. Tako đavo caruje u ovome svetu i kroz mene i kroz tebe i kroz ovaj svet - kroz greh. Đavo caruje kroz greh, i ti kada se boriš da ispuniš glavnu zapovest Spasiteljevu, cilj svoga života, da stekneš Carstvo Božje, Pravdu Njegovu, boriš se sa svojim grehom, sa glavnim grehom svojim boriš se. Pronađi ga u sebi. Jer kroz greh đavo caruje. Greh - to je strašna đavolja sila; to je um đavolov, to ja fantazija đavola, to je mašta đavola, to je duša đavola. I kada ja i ti grešimo, u nama se razvija ta smrdljiva duša đavolja, zamagljuje um naš, pomračuje ga i postepeno uvodi u pakao još na zemlji. A gle - pakao u duši vri, vri kroz bezbroj greha, kroz strašne strasti. Zato je vrhovna zapovest: "Ištite najpre Carstva Božjeg".

Gospod je došao u ovaj svet i živeo u ovome svetu i vladao u ovome svetu: čime? Večnom božanskom Pravdom, večnom božanskom Istinom, večnom božanskom Ljubavlju, večnim božanskim Dobrom. Neprijatelji Njegovi stalno su se lomili da Ga uhvate u grehu. On ih smelo pita: "Koji je od vas bez greha?"[3] Niko, niko. Prve reči Spasitelja iz Njegovog Svetog Evanđelja bile su: "Pokajte se i primite Carstvo Nebeskog"[4]. Kako ste primili? Kroz Njega. On - On je Bog, On je Car Neba. On je Večna Istina, Večna Pravda, Istiniti Bog.

Eto, Njega sledeći mi ćemo steći Carstvo Božje. Kako? Kada stičeš postepeno Pravdu Božju, iako živiš u ovom svetu, zacarilo se Carstvo Božje u tvojoj duši. Hristovo dobro, jevanđelski puno Hristovog Dobra. Svaka zapovest jeste komad nebeskog Dobra. Večno nebesko Dobro. Vršeći jednu zapovest, gle, ti božansko Dobro unosiš u svoju dušu, zacari se u njoj, i već Carstvo Božje ulazi u tebe. Tako svaka zapovest uvodi po jednu nebesku silu, silu Carstva Nebeskog, i ti, živeći po zapovestima Spasiteljevim, vršeći svete vrline evanđelske, ti ustvari stičeš Carstvo Božje i ispunjuješ glavni cilj svoga života, cilj koji ti je postavio Gospod, ne ti sam.

Ti nemaš pravo da postavljaš sebi cilj, jer nisi sebe stvorio. Pošto te je Bog stvorio, On ti daje glavni cilj. Nisi ti stvoren da budeš marva za koritom samo, nisi ti telo samo; telo tvoje je pet procenta od tebe, a duša tvoja je devedeset pet. I tebi takvom, tebi s neba, Gospod je postavio cilj, jedan cilj: "Išti najpre Carstva Božjeg i Pravde Njegove, a sve drugo daće ti Gospod". Za sve drugo On brine o tebi i oko tebe.

Ti si hrišćanin, ali pazi da slučajno nisi neznabožac po svojim brigama, po svojim željama. Čuli ste gde danas Gospod veli ...[5] Dao mi je dušu. "Ne brinite u šta ćete se obući, šta ćete jesti, šta ćete piti. Sve Šo, veli Spasitelj, neznabošci ištu"[6], i ako ti koji se nazivaš hrišćaninom budeš brinuo samo tu brigu, pa ti si neznabožac. Neznabožac si ako brineš samo o jelu, telu i odelu. Pre toga i ispred toga, išti Carstvo Božje i Pravde Njegove. Ako hoćeš danas da budeš hrišćanin, bićeš samo ako ti Carstvo Božje, Pravda Hristova, Istina Hristovo, Dobro Hristova, Ljubav Hristova, Evanđelje Hristovo - bude danas najglavnija briga. Onda si hrišćanin. Bez toga, neznabožac si. Nije teško onda prepoznati sebe: ko sam u ovome svetu, jesam li Hristov ili nisam? Jesam li hrišćanin ili nisam? Eto provere.

Gospod nam to daje kroz današnje Sveto Evanđelje. Došao je u ovaj svet Božanstveni Gospod, došao je u naš zemaljski svet da ukloni smrt, greh, đavola i da zacari Carstvo Božje. Ali "Carstvo Božje nije jelo i piće", veli se u Svetom Evanđelju, "Carstvo Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu Svetome"[7]. Eto gde je Carstvo Božje. Kad Duh Sveti siđe (tj. kad je sišao) na Crkvu Hristovu, On zacari (= zacario je) Carstvo Nebesko na zemlji. Crkva Hristova i jeste Carstvo Božje na zemlji. Carstvo Božje jeste Duhovno Carstvo, ne carstvo jela i odela, ne carstvo pića, već Carstvo Duha Svetoga, Pravde Njegove, Radosti Njegove, Svetih Tajni Njegovih i svetih vrlina Njegovih.

"Carstvo Božje se ne vidi", veli Spasitelj[8], a ljudi se polomiše kroz socijalizme, komunizme, razne socijalne pokrete polomiše se da ostvare Carstvo Božje u ovome svetu. Ne Carstvo Božje, ne! Pronašli su bezbroj sila, kultura, civilizacija. O, pa to je glavna briga tvoja, Evropljanine; to je glavna briga tvoja, Srbine čoveče, otkako si u Evropi. To je tvoja glavna briga, tvoja Nemče, Francuze, Ruse, glavna briga. Šta? Kultura, vožnja, jelo, odelo, bioskopi, pozorišta - eto vaših ciljeva.

Izmislila je Evropa bezbroj ciljeva, izmislila je Evropa bezbroj briga a odbacila Hristovu glavnu zapovest: "Ištite najpre Carstva Božjeg i Pravde Njegove, ovo će vam se sve dodati". A Evropa se polomi da što više proizvede, da što više ima hrane, odela, jela, gvožđa, čelika u svetu, polomi se, a opet i glad, golotinja, sirotinja.

Nas okuplja Evanđelje Hristovo: Gospod objavljuje kao glavnu brigu Carstvo Božje i Pravdu Njegovu, a Evropa zadovoljstva, uživanje, kulturu, civilizaciju. Šta je to: telesno uživanje su proglasili za cilj života, proglasili su stvari za cilj života, a dušu odbacili! A Spasitelj u Svome Svetom Evanđelju objavljuje da je glavna vrednost u ovome svetu duša čovekova. Ništa važnije nema od duše čovekove[9] u ovome svetu.

Sva zemlja - šta je? To je patnja gnoja. Sva zemlja - šta je? Bunjište i đubrište. A duša - duša to je dar s neba, duša druguje s Anđelima nebeskim, sa braćom tvojom u ovom svetu. I Gospod je sišao u ovaj zemaljski svet da Svoje Carstvo ostvari u njemu. Dao sve nebeske Anđelske sile da služe - kome?[10] Meni i tebi, brate i čoveče. Veli Spasitelj za Boga da je Bog sve Nebeske Sile doveo na zemlju da služe tvome spasenju. Pazi kako živiš, jer ćeš na dan Strašnoga Suda osetiti strašnu silu od ćutanja Spasiteljevog kada budeš ugledao očima svoje duše šta je Gospod učinio za tebe na zemlji. Sišao s neba, postao čovek, ušao u smrdljivo telo ljudsko, živeo u njemu trideset i tri i po godine, patio se, mučio se - za koga?

Za mene i tebe, za svakoga od nas. Doneo Carstvo Nebesko, sve Anđele učinio mojim slugama na zemlji, a ja - šta sam ja radio? Ja Njega ni primetio nisam! Hrista ni primetio nisam!Ja sam ustao protiv Njega, ja sam tvrdio da ni postojao nije Hristos. To deca naša uče u komunističkoj školi: Hristos nije postojao!

Bednici, bezumnici! Ako je iko postojao - postojao je On!A mi, a ja, a ti, mi smo senke, senke, samo senke. On - On je jedini koji daje smisao životu i mom i tvom! On je jedini koji daje večni smisao čoveku, čovekovom životu! On je jedini koji daje Život Večni svakome ljudskom biću. I Njega - Njega čime hoćeš da zameniš? čime, čime, čime? Bednici! bezumlje se zacarilo Reče bezumnik u srcu svom: "Nema Boga"[11]. Ali mi - mi smo hrišćani! Hvala Gospodu što je sišao u ovaj svet,hvala Gospodu što je pokazao još jednu tajnu čovekovog bića,što nam je kazao da je čovek večno biće i dao nam sile da mina zemlji steknemo sebi Život Večni u onome svetu. Hvala Gospodu što je došao i osnovao Crkvu Svoju, Sebe ostavio u Crkvi Svojoj koja je Telo Njegovo[12] duhovno, i tu, u Crkvi Njegovoj, eto Carstva Božjeg, Pravde Božje.

Zemaljska zla viču sa svih strana: Bež' u Crkvu Kraljeviću Marko, beži u Crkvu Srbine. Tu je Carstvo Božje večno. "Marta, Marta, brineš se i trudiš za mnogo..[13]velikog i čudesnog Učitelja. Marija klekla je kraj nogu. Marta dobra domaćica[14] ...[15] To je ono što traje večno u čoveku, što daje Život Večni besmrtni i u ovome i u onome svetu! To ti ne može niko oteti, niko od đavola, ni sav pakao, ni satana sa svojim crnim anđelima ne može ti oteti to što ti ja dajem, besmrtnost i Život Večni. I sve u ovom zemaljskom životu je da mi steknemo Život besmrtni Večni, da mi steknemo Carstvo Božje, Pravdu Njegovu. Da ispunimo sebe Duhom Svetim. Niko vam neće dati avione, kulturu, civilizaciju, sve su to igračke, đavolje igračke u ovome svetu, đavolje igračke. Samo da ne brinu glavnu brigu koju je Gospod objavio, a glavna je briga svakog čoveka: "Ištite Carstvo Božje i Pravdu Božju". Duša propade, večnost se gubi, to je smrt ...[16] Evanđelske vrline: ljubav, milostinja, molitva, post, trpljenje, istina, pravda.

Učenici su pitali Spasitelja: "Kada će doći Carstvo tvoje Gospode, Carstvo Božje? - Carstvo Božje je unutra u vama"[17]. Unutra u vama, ne u stvarima oko vas, ne u kulturi, civilizaciji, gradovima, planinama, mostovima, sve su to mravinjaci, mravinjaci napravljeni od đubreta i gnoja. Carstvo Božje unutra je u vama, veli Spasitelj, u duši vašoj, bogomiloj duši vašoj. Sav se čovek rađa sa silom Božjom u duši, se milom (= slikom) Božjom u duši. Eto to je Carstvo Božje, to je to zrno gorušično o kome se govori u Evanđelju, koje je posejano i to zrno gorušično naraste[18] - kako? Naraste molitvom, postom, vršenjem svih evanđelskih zapovesti. Carstvo Božje unutra je u vama. Neće ...[19] ljudi spolja, ni stvari ovoga sveta, samo Duh Sveti i Gospod Hristos. Ne nameće nikome ništa.

Danas su nažalost zadužbine svetih srpskih kraljeva puste i prazne. Danas - danas se juri da se nauživa kulture evropske, civilizacije evropske. Danas - danas se svi upregli, o! da što više proizvedu. Danas - danas ljudi se bave brigama i brigicama, I Crkva, arhijereji, sveštenici, monasi, sve to pošlo za sitnim brigama ovoga sveta, sve to napustilo glavnu brigu Hristovu - Crkva napustila glavnu brigu Hristovu! Ne brine o tome da najpre svaki od nas ište Carstvo Božje, nego hajde kopaj motikom zemlju. Sitnice su proglasili ljudi za glavne ciljeve svoga života u ovome svetu, i propade čovek. I dušu arče Srbi; pogotovu mi, mi nesrećni Srbi. Carstvo Božje, koje je tako raskošno prostro po srpskim dušama i po srpskoj zemlji Sveti Sava, i njegov slavni Sveti otac i svi slavni potomci njegovi koji žive do današnjega dana, od Njegoša pa do patrijarha Varnave, do vladike Nikolaja. A danas - danas nesretni Srbi, skoro svi, mnoge vladike, mnogi sveštenici, pa i monasi, odbacili glavni cilj Hristovog Jevanđelja: Iskanje Carstva Božjeg i Pravde Božje u ovome svetu. Jure da zadovolje slasti i vlasti ovoga sveta.

Kuda - kuda ideš, dušo Srbinova, kuda srljaš? Šta je glavni poslednji strn tvoj? Jer ako ne izabereš Carstvo Božje kao glavnu brigu svoju u ovome svetu i ako to ne bude glavna briga svaki dan i svaku noć, znaj, duša tvoja trči ka paklu. Ne varaj sebe! Ne varaj sebe, Srbine; ne varaj sebe čoveče! Ti čoveče koji letiš na Mesec - ne varaj sebe, ne laži sebe. Ti lažima uspavljuješ savest svoju i Hrista odbacuješ i glavni cilj života i sveta odbacuješ koji je On postavio. Ti hoćeš Boga da popravljaš, Boga da ispravljaš. Hrista popravljaš! Ko? Ti čovek - beda!

Ti u gordosti svojoj veliš: "Ne treba mi ni Bog, ni Hristos. Dovoljan sam ja sebi, ja čovek, čovek sa telom". Bio mudrac, nadmudrac, bio filosof, nadfilosof - šta ti radiš? Umetnost, kultura, civilizacija, tehnika, avioni, kamioni, od svih tih igrački ti si glavnu brigu, jevanđelsku brigu zaobišao. Ne, od tebe, čoveče, koji nećeš Hrista, koji ne živiš za Carstvo Božje u ovom svetu, za Pravdu Njegovu, od tebe - šta će ostati? - Telo koje će (se) razvijati u crve i u zmije, i duša koja će se razvijati u duhovne crve...[20] A prestaješ biti hrišćanin ako ti glavna briga i danju i noću nije Carstvo Božje.

Ne, nema nemoćnog čoveka. Bog je sve stvorio od iste materije, iste građe. Građa moga tela i moje duše je ista kao Antonija Velikog; građa tvoga tela i tvoje duše je ista kao Svetog Serafima Sarovskog. Nećemo da napregnemo sebe, da primoramo sebe na dobro, na svako dobro; kao što svaki hrišćanin primorava sebe, na svako dobro primorava[21]. Mi smo slastoljubivi mnogo puta. Primoraj sebe na dobro, odgovoran si, uvek odgovoran za sebe, niko drugi. Ti kao hrišćanin koji je ispunio glavni zadatak koji mu je postavio Gospod: "Ištite i daće vam se" - veli se u Svetom Evanđelju[22]. Spasitelj objavljuje, svaka Njegova reč je istinita, nema laži u ustima Njegovim. Ištite i daće vam se.

Išti Carstvo Božje, i daće Bog - to je sigurno. Svaki koji ište dobija - veli Spasitelj[23]. Svaki koji ište. I ti, i ja, nema izuzetaka. Ne samo Sveti Sava, svi Svetitelji su iskali Carstvo Božje. Išti i dobićeš ga, i svaki čovek će ga dobiti. Da, Gospod je Istina, i uvek moćan da učini sve što ti verom u Njega hoćeš. Sve dobija čovek koji veruje, veli Spasitelj, sve dobija čovek koji veruje[24]. I ti, ako verom u Njega tražiš Njegovu božansku Pravdu, Istinu, ispuniće ti dušu On njome. Ako ti od Njega tražiš sa velikom verom i ljubavlju svetom, ispuniće. Ti istinski hrišćanin, tražiš od Njega da ti da molitvu, da te ispuni milošću, daće ti sigurno: "Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje" - veli Sveti Apostol Pavle[25] , sve mogu. Nema ništa nemoguće. Ali ja ne tražim od Njega ni jelo ni odelo, ja tražim od Njega Carstvo Nebesko, Pravdu Božju, Istinu Božju, Ljubav Božju. Zato On sve daje; zato ja s Hristom postajem svemoćan, sve mogu u Hristu Isusu.

Tako, braćo moja, niko od nas nema opravdanje ako nije dobar hrišćanin. To zavisi od svakoga od nas, od mene zavisi da li ću ja danas biti hrišćanin ili neznabožac; od tebe zavisi da li ćeš danas biti hrišćanin ili neznabožac. Ne varajte sebe, niko neće u onom svetu odgovarati za nas, osim mi sami.

Eto, braćo, današnje Sveto Evanđelje kazalo nam je glavnu brigu našu, glavnu brigu roda ljudskog, glavnu brigu svakog čoveka - Carstvo Božje. A da to ostvarimo u ovome svetu i u duši svojoj eto Crkve Hristove, eto Svetih Tajni, eto svetih vrlina. Od tebe i mene zavisi - šta? Da bez rezerve idemo za Gospodom Hristom po svaku cenu, da se svega odreknemo samo Njega ne! Sve za Hrista, Hrista nizašta! Amin.

Nekoliko reči o veri

1964. godine[1]



Vera u Hrista Gospoda živi u ovome svetu stradajući za Hrista. Zašto? Zato što na nju ustaje sve što je pagansko, zlo i greholjubivo u svetu. Ustaje sve to na nju, jer ona nanosi smrt svakome grehu, svakome zlu, svakome đavolu. Nanosi kroz to i smrt samoj smrti. Ona smrt svakome zlu, zato svako zlo ustaje na nju. Ona je smrt svakome đavolu, zato svaki đavo ustaje na nju. Ona smrt svemu hristobornom i bogobornom, zato svi hristoborci i bogoborci ustaju na nju. Stradanje za Hrista dar je od Hrista. "Vama se darova Hristos - veli Sveti Apostol - ne samo da verujete u Njega, nego i da stradate za Njega"[2].

Vera u Hrista dar je od Hrista ali uz taj dar uvek ide i drugi dar stradanje za Hrista. To stradanje biva dvojako, unutrašnje nevidljivo i spoljašnje vidljivo. Unutrašnje stradanje dolazi od unutrašnje duhovne borbe. Čovek vere stalno se bori u sebi sa nečistim mislima, sablažnjivim pomislima, ružnim osećanjima, rđavim naklonostima, tajnim strastima, greholjubivim navikama, silovitim iskušenjima. Jer sve to smeta veri, sprečava je, ranjava je, raslabljuje je, suzbija je, ubija je. O, pa to su velike i teške borbe, velika i teška stradanja. Osim te unutrašnje, uvek i spoljašnje borbe sa protivnicima vere u spoljnjem svetu. I to su duge borbe i u njima se mnogo strada za Hrista.

Vera hoće Hrista Boga u svetu, hoće život dostojan Boga, a sve što je u svetu protiv toga ustaje na nju, ratuje protiv nje, muči je, ismeva je, bije i želi da je ubije, da je uništava, da ne bude ni nje u svetu, ni njenog Hrista Boga. Ali s' Hristom Bogom smo nepobedivi i svetopobedivi. Njegov bojni poklič stalno bruji u dušama hrišćana: "U svetu ćete imati nevolje, ali ne bojte se jer ja pobeđujem svet"[3]. A grom večne Istine pobednički grmi iz blagovesti svetog Voanergesa: "Vera je naša pobeda koja pobedi svet. Svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svet"[4]. Stradanje za Hrista uvek vodi pobedi vere. Zato se hrišćani raduju kada se udostoje stradanja za Gospoda Isusa. Za sve hrišćane svih vremena važi ona evanđeljska reč apostolska: "Koji god hoće pobožno da žive u Hristu Isusu biće gonjeni"[5] a gonjenima, Hrista radi pripada Carstvo Nebesko[6] sa svima Božanskim savršenstvima i blaženstvima.

Primer takve vere za Hrista i takvog stradanja za Hrista jeste sam Apostol Pavle. Zaista, u njemu izobiluje i dar vere u Hrista i dar stradanja za Hrista. Koju to istinu vere on nije otstradao i za koju nije postradao? Koja se to opasnost ustremila na veru Hristovu, a nije udarila na njega? Koja to muka koju on nije radosno uzeo na sebe za napredak vere Hristove? Ima li podviga koji je mogao koristiti propovedi Evanđelja, a da ga on nije pronašao, prigrlio i svim mu se bićem predao? U ovome svetu zla i greha hrišćani mogu živeti verom u Hrista samo stradajući za Hrista i oni to stradajući čine. "U svemu imamo nevolje - izjavljuje Sveti Apostol Pavle, ali nam se ne dosađuje. Zbunjeni smo, ali ne gubimo nade; progone nas, ali nismo ostavljeni; obaljuju nas, ali ne mnogo, i jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa, da se i život Isusov pokazuje na smrtnome telu našem. Jer mi živimo jednako se predajući za smrt za Isusa, da se život Isusov pokaže na smrtnome telu našem"[7].

I za stradanja za Gospoda Isusa hrišćani očekuju Večni Život u Gospodu Isusu. To je ono zbog čega oni sa radošću podnose sva stradanja za Hrista Isusa i zbog čega su im sve sadašnje brige lake. "Naša laka sadašnja briga - veli Sveti Apostol Pavle - donosi nam večnu od svega pretežniju slavu, nama koji ne gledamo na ono što se vidi nego ono što se ne vidi"[8], što je večno. Evanđeljska je istina: Stradanja za veru dar je od Boga. Bez ove se istine ne može biti hrišćanin. Zato je svaki hrišćanin ispovednik i mučenik. U većoj ili manjoj meri on se uvek muči za Hrista, strada za Hrista i stradanjem ispoveda Hrista.

Preuzeto u odlomcima sa sajta ,,Svetosavlje,,