Tema: Sveti Justin Celijski - Sabrane besede

Beseda 2. na Sv. Vasilija Velikog

(na Novu godinu)

1966. godine u manastiru Ćelije



Evo svete Blagovesti koja nam objašnjava ko smo, evo Evanđelja Svetoga Apostola Pavla koji kazuje svu tajnu Gospoda Hrista. Čuli ste danas šta on piše hrišćanima u Kolosu, Kološanima. Ovaj svet velika je tajna Božija, ovaj svet prepun je samo tajni Božijih, svaka stvar vri i ključa tajnom Božijom. No u svim tim tajnama, kada sve te tajne budu jedna sveta i najsvetija tajna, jeste tajna Isusa Bogočoveka. Ko je On? Nama ljudima je teško odgovoriti na pitanje: Ko je čovek i šta je čovek? ko je ptica i šta je ptica? Teško je odgovoriti šta je ljubičica, šta ruža, šta cvet, šta trava, šta zvezda, šta sunce? Sve pitanje do pitanja... a kamoli odgovoriti na pitanje ko je Isus?

Ta presveta i velika tajna otkrivena je velikom i Svetom Apostolu Pavlu, i on nam kazuje svu tajnu. Ko je Isus? On je Bogočovek, veli Sveti Apostol: "u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno"[1]. Eto ko je Hristos, eto ko je Isus. U Njemu živi sva punoća Božanstva telesno. U malenom telu ljudskom, smestio se sav Bog ...[2] sav Bog, eto presvetle i prevelike tajne. To pokazuje da je telo ljudsko sposobno da smesti i da drži Boga i živi Bogom. Malo telo ljudsko kako predstavlja veliku tajnu, šta ono sve može da smesti u sebe eto pokazuje sam Gospod Hristos. Tajna nad tajnama, ali ipak toliko stvarna da je svako može videti i opipati. Mi i Apostol Sveti Evanđelist Jovan ništa ljudima ne javljamo što nismo očima svojim videli: "Što oči paše videše, što uši naše čuše, što ruke naše opipaše", eto to vam mi javljamo; Javljamo vam Život Večni koji se javio" u Gospodu Isusu[3]. To je sva tajna Apostola, to je sva tajna neba i zemlje, a sva tajna u isto vreme i Boga i čoveka. U malenom telu ljudskom živi vasceli Bog. Eto, to nam kazuje tajnu o Bogočoveku Hristu i u isto vreme kazuje tajnu o svakome čoveku, kazuje radi čega je nama ljudima dato telo: stoga da smesti u sebe vascelog Boga. Eto, smisao našeg tela, a kamoli duše. Videćeš kako, kako može čovek smestiti vascelog Boga. Pokazuje Gospod Hristos, jer On Bog šta je, šta On pretstavlja? On je večna Božanska Istina, On je večna Božanska Pravda, On je Večna Božanska Ljubav, Dobrota, Lepota. Sve što je Božansko On pretstavlja u savršenstvu.

I mi ljudi, mi smo radi toga sazdani da tu Božansku Pravdu smestimo u sebe, tu Božansku Pravdu smestimo u sebe, i Ljubav, i Istinu, i Lepotu, i Dobrotu. Kako, na koji način? Jel' moguće da maleni čovek, jedva vidljiv u ovome svetu, može da smesti u sebe Večni Život Božanski? Da može, eto, pokazuje Gospod Hristos, Koji je došao u ovaj svet ne samo da pokaže Sebe kao Boga i da pokaže Sebe kao Bogočoveka, nego da time pokaže nama šta je pravi čovek, šta je savršeni čovek, čemu čovek treba da gredi, čemu čovek treba da ide. Cilj čoveka ništa drugo do Bogočovek. Sveti Apostol govoreći o tome da Gospod i jeste punoća Božanstva telesno[4]... i da se vi svi ispunite u Njemu[5], da se ispunite Božanskom punoćom, jer On, On je Glava telu Crkve Koji ispunjava sve u svemu[6]. Ti čoveče, treba da ispunjuješ sebe Gospodom Hristom, Njegovom Božanskom Istinom, Pravdom, Ljubavlju. To je tvoj krajnji cilj, krajnja meta svakome čoveku, svakome ljudskom biću da se ispuni punoćom Božanstva Hristova. To je smisao svih vidljivih i nevidljivih svetova, to je smisao čoveka, svakog čoveka, svih ljudi i vascelog roda ljudskog, da se sve ispuni Gospodom Hristom.

Kako pitaćeš ti? Tako isto stvarno kao što je On pokazao Sebe stvarnim u ovome svetu. On je postao telo[7], Bog je postao čovek, postao telo[8]. Postavio Crkvu Svoju na tome Svom čovečanskom telu koje je pokazao svima nama ljudima na ovome svetu, i Crkva Hristova naziva se i jeste telo Hristovo[9] duhovno telo Hristovo. A mi hrišćani, mi ulazimo u to duhovno telo kao organi, kao delići, kao ćelijice, kao udovi[10], i živeći u tom duhovnom telu Hristovom mi ustvari živimo Glavom, Gospodom Hristom Bogočovekom. On je taj koji nam daje život koji struji kroz nas, taj Božanski Život i Večni Život, kroz Večnu Pravdu, Večnu Istinu, Večnu Ljubav. Gospod nam je dao sva sredstva da ostvarimo taj božanski cilj koji je On postavio čoveku stvarajući ga kao čoveka. Kroz Svete Tajne i svete vrline čovek može ispuniti sebe svakom punoćom Božanskom. Šta je Sveto Krštenje? Svetim Krštenjem mi se oblačimo u Gospoda Hrista, kako se veli u Svetom Evanđelju[11]. Šta je Sveto Pričešće? Mi u Svetom Pričešću primamo vascelog Boga i Gospoda Hrista. Eto, ti hrišćanin već se ispunjuješ svakom punoćom Božanskom.

Pazi kako živiš, jer taj život, Božanski život, projavljuje se i kroz tvoj hrišćanski život. Kako? Postoji vera, postoji ljubav, postoji molitva, postoji post, postoji milosrđe kroz sve svete evanđelske vrline ti govoriš o Hristu. To je vera u Njega ...* Božanska sila, i živeći tom verom ti živiš Njim, Bogom, i neprekidno ispunjuješ sebe Božanskim silama. Molitva, ljubav, post gle, to su svete vrline koje kao anđeli snose s neba u tvoju dušu Božanske sile. I ti živeći ljubavlju evanđelskom, živeći molitvom, živeći postom, ustvari živiš Gospodom Hristom, živiš Bogom, živiš Večnim Životom u ovome svetu. Iz tebe, iz tebe izlazi sve što je smrtno, svaka smrt beži od tebe, hrišćanine, ako ti ispunjuješ zadatak i cilj koji ti je Bog kao čoveku postavio, stvorio te čovekom. Ne reci: Ne mogu ja ...[12] gde ću ja čoveka smestiti Boga u sebi. Ali primera ima puno, primera savršenih ljudi, hristonosnih ljudi, bogonosnih ljudi.

Evo, mi danas Slavimo Svetog Vasilija Velikog, čudesnog Bogonosca i Hristonosca, čovek koji je vascelog Gospoda Hrista smestio u svoju čednu dušu. U jednoj divnoj stihiri peva se da je on svetim životom svojim uselio u dušu svoju Gospoda Hrista i tako postao bogonosni Evanđelist, tako postao bogomudri filosof, tako postao duhonosni Episkop-vladika i čudesni, čudotvorni monah. I on je čovek, i on je od tela, od mesa i kostiju, od krvi, kao i mi, ali eto podvizima svojim on je sebe uzdigao do anđelskih visina, ispunio sebe Gospodom Hristom, vascelom punoćom Božanskom. I kada gledaš njega, njegova dela, njegovo učenje, kad osetiš njegovu dušu, ti osetiš da Gospod Hristos živi u njemu, Gospod Hristos zrači iz njega. On je to postigao svojom verom, svojim podvizima, svojim danonoćnim služenjem Gospodu Hristu. On čovek, kao i mi smrtni.

Ništa nemoguće od nas ne traži Gospod Hristos. Kada On naređuje nama ljudima: "Budite savršeni kao što je i Otac vaš Nebeski"[13], On ništa neprirodno i natprirodno ne traži od nas. On traži od nas samo ono što nam je dao i doneo i zašta nam je dao sredstva i sile da ostvarimo u ovom našem životu. On je Bog postao čovek, da bi nama ljudima dao Božanske sile, da mi dostignemo Božansko savršenstvo. I to On čini kroz Svoju Crkvu, to On čini kroz sav život u Crkvi Svojoj, kroz Svete Tajne i svete vrline. Svaki hrišćanin, ustvari, neprekidno vrši jedan podvig, vrši podvig osvećenja sebe, oboženja sebe Hristom, Njegovom Istinom, Njegovom Pravdom, Njegovim Božanskim silama. Zato u našim pravoslavnim bogosluženjima preko cele godine bruji blaga vest: da smo mi Gospodom Hristom oboženi; da je Presveta Bogomajka rodivši Njega, rodila takoreći oboženje čoveku i rodu ljudskome; i da je to naš cilj u ovome svetu da ispunimo sebe Božanskim silama, a to i jeste taj podvig neprekidnog oboženja. Čovek se trudi i muči da potisne iz sebe sve što je nesveto, sve što je nebožansko i da zacari u sebi sve što je božansko i sveto. Šta to znači božansko i sveto?

U našem životu to znači da je čovek hrišćanin pozvan da neprekidno potiskuje iz sebe greh, jer greh je uvek nešto protivbožije, nebožije, antibožije u čoveku. Greh je uvek od đavola. I kad čovek pomoću vere, pomoću ljubavi, pomoću posta, bdenja, potiskuje iz sebe greh, ma koji greh, on ustvari uzima Božanske sile koje spaljuju i izgone sve što je grehovno iz čoveka. Kad čovek greši, vrši se mračno i strašno ogrehovljenje čovekova bića, vrši se pomračenje čovekovog bića, čovekove duše, vrši se oslepljenje čovečijeg vida duhovnoga. Kad čovek verom Hristovom progleda, kada krene putem podviga vere Hristove, kada krene putem evanđelskih podviga, on onda bori se u sebi protiv svakoga greha, protiv svake strasti, pobeđuje svaki greh, pobeđuje svaku strast Božanskim silama koje Gospod Hristos daje radi njegovih vrlina, radi njegovih podviga. Ti se moliš jednoga dana, jedne noći, ili čitave nedelje da pobediš u sebi neku strast, neki greh, i ne uspevaš i ostaješ sav potišten, i ulaziš u drugu nedelju takav, i ponekad pomisliš: eto, Gospod me zaboravio, ne čuje moje molitve. Ne, nije On tebe zaboravio, On bolje zna šta tebi treba, i On ti tek pritekne u pomoć kada ti ne slutiš, kada se ti ne nadaš, iznenada, u snu i na javi, On će te spasti svakoga greha, koji kao vodenični kamen pritiska tvoju dušu. Kada, to On zna najbolje, a ti ne ispituj tu tajnu.

Tvoje je da se moliš, tvoje je da se do krvavog znoja boriš protiv greha. Još vi ne dođoste do krvavog znoja boreći se protiv greha"[14], veli Sveti Apostol Pavle hrišćanima. To znači da očišćenje naše duše ne biva lako, treba mnogo znoja, krvavog znoja, mnogo borbe, krvave borbe, da se čovek oslobodi strasti što su u njemu i grehova što su u njemu. Greh se tako razmnožio u čoveku i tako ukorenio i tako tajanstveno spleo i isprepletao sa dušom ljudskom, da je čoveku, kao čoveku, ljudskome znanju nemoguće odvojiti greh od čovečije duše, tako veli Sveti Makarije Veliki. Samo Duh Božiji, Duh Sveti može odvojiti greh od duše, iščupati ga i izbaciti ga iz duše. Šta mi ljudi možemo da učinimo? Naše je da se borimo, a Duh Sveti je taj koji će kad treba iščupati, iskoreniti iz duše tvoje strasti koje te muče i grehe koji te dave. Tvoje je da veruješ, da nepokolebljivo veruješ da te Gospod neće ostaviti ni u kakvim mukama i teškoćama, ako ti samo vapiš ka Njemu i očekuješ Njegovu pomoć i tražiš Njegovu pomoć; da ne malakšeš kada nečisti dusi uninija, mrzovolje, vrzmaju se oko tebe, hoće da ulove dušu tvoju i uvuku u očajanje, ti se seti kakve sve velike molitvenike imaš oko sebe, kakve sve velike i moćne molitvenike: Svetog Vasilija Velikog, Jovana Zlatoustog, Grigorija Bogoslova i bezbroj Svetitelja. Svi oni gotovi su da ti pomognu, svi su oni neprekidno u Crkvi Hristovoj, neprekidno bde i straže. Nikada niko od njih ne drema, sve je budno, sve motri na duše naše. Kad se grešnik kaje, Anđeli se raduju na nebu[15], jer Anđeli gledaju na zemlju, gledaju na ljude, na duše ljudske to je njihova glavna nebeska briga.

A šta da kažemo o Svetiteljima koji su ljudi! Njihova najsvetija briga na nebu i na zemlji je da priteknu u pomoć svakome od nas koji se bori protiv greha, protiv smrti, protiv strasti. Svaki je Svetitelj ispunjen beskrajnim hristoljubljem i beskrajnim čovekoljubljem, svaki Svetitelj neizmerno voli Gospoda Hrista pre svega i iznad svega i čoveka posle njega. Ljubav Hristova uvek zapali u duši čovekovoj ljubav prema čoveku. Nema Svetitelja koji nije tugovao i ne tuguje nad našim gresima i ne saoseća u našim nevoljama i mukama. Svaki od njih, kako se veli u Evanđelju Svetoga Apostola Pavla, "plače sa plačnima i raduje se sa radosnima"[16]. Tako je milostiva duša svakoga Svetitelja Božijeg, jer svaki od njih nosi u sebi Čudesnog Gospoda Hrista koji je, eto, postao čovek[17], sam Bog postao čovek[18] da nas ljude podigne do božanskih visina. I On diže, neprekidno diže sve koji verom idu za Njim i služe Mu kroz svete vrline, kao što Mu je služio i kao što mu služi ...[19] Sveti Vasilije Veliki koga mi danas proslavljamo.

Neka bi Blagi Gospod dao nama sile i vere, na molbe Svetog Vasilija, da nam on bude Vođ i rukovođ na putevima našim u borbi sa gresima našim i sa strastima našim, da savladamo sve što je grehovno, sve što je mračno u nama, da ispunimo sebe Božanskom svetlošću i tako pripremimo sebe još ovde na zemlji za Večni Život u Carstvu Nebeskom. Jer Gospod, sišavši u ovaj svet, otvorio sva nebesa za svako ljudsko biće, Carstvo Nebesko za svakoga od nas, i daje nam sve sile potrebne da stignemo u Carstvo Nebesko, i da služimo Njemu počevši odavde sa zemlje, produživši kroz Večni Život u onome svetu.

Neka Blagi Gospod preko Svetog Vasilija Velikog vodi i rukovodi nas kroz ovaj svet, kroz trnjake, kroz zmijarnike ovoga sveta, kroz iskušenja ovoga sveta, da ne malakše duša naša u borbi za Večni Život, za Večnu Istinu, za Večnu Pravdu, nego da uvek služi Njemu, Gospodu Čudesnome, Koji je radi nas postao čovek, da bi ljude, nas ljude, oslobodio greha, oslobodio strasti, oslobodio smrti i osigurao Život Večni u onome svetu. Njemu čast i slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Beseda 3. na Sv. Vasilija Velikog

(na Novu godinu)

1967. godine u manastiru Ćelije



Zaista, evo Svetitelja koji, iako na zemlji živi, sav je na Nebu. Zaista, danas proslavljamo Svetitelja koji je | anđeo u telu, čoveka koji je zapovesti Hristove pretvorio u pravila svoga života. Čoveka koji je zapovesti Gospoda Hrista i Njegovo Sveto Evanđelje pretvorio u kanone. Svetitelj Božji, sav oganj, sav pun Gospoda Hrista, celo Njegovo Evanđelje pretvorio u monaška pravila.

Da, danas mi slavimo čoveka koji svojom zbiljom podseća na Nebeski svet. Nije bilo čoveka posle Gospoda Hrista i posle Jovana Krstitelja, ...[1] koji je toliko ozbiljno shvatao svet i život u svetu, koji je toliko ozbiljno shvatao čoveka, biće ljudsko, da njegove usne nisu imale hrabrosti da se smeju. Ima toliko ljudskih bića koja tonu u zlo, u greh, u strasti, u pakao... Tako Vasilijeva misao, sva je ...[2] za taj svet; Vasilijevo osećanje svo je jauk za taj svet; Vasilijeva duša sva je vapaj za taj zemaljski svet, koji se hrvi i bori se grehom. I on, nadnesen sav nad tajnom čoveka i ovoga sveta, jednoga dana govori svome najboljem prijatelju, koji je ...[3] Svetom Grigoriju Bogoslovu: "Čovek, čovek je biće kome je zapoveđeno da postane Bog"[4]. Ogromna i velika misao, celo Evanđelje Gospoda Hrista, sav čovek u svima izdanjima tu, u toj velikoj i ogromnoj blagovesnoj reči. "Čovek je biće kome je naređeno da postane Bog!"

I zaista, evo čoveka, samog Svetog Vasilija, koji je i danju i noću po tome pravilu, po toj misli, živeo, trudio se da je ostvari, da je ovaploti u sebi. Osećao je on svim bićem svojim da je zaista Bog stvorio čoveka radi toga, radi toga da mu da Božansko veličanstvo, da mu da Božanske radosti, da mu da Božanski Život, Božansku Istinu, Božansku Pravdu, sve Božje da mu da, da ga načini naslednikom Neba, naslednikom Svojim, naslednikom Gospoda Hrista[5]. Sav život njegov nije ništa drugo nego borba da to ostvari, sav život njegov nije ništa drugo nego da useli Gospoda Hrista u svoju dušu, da Njega Boga useli u sebe. I tako ostvari postavljeni cilj od Boga njemu kao čoveku, i svakome čoveku.

I sinoć ste čuli jednu divnu stihiru u kojoj se peva da je Sveti Vasilije čistotom života uselio u dušu svoju Gospoda Hrista. Eto Boga u njemu, eto čoveka koji postaje Bog po blagodati, eto čoveka koji ispunjuje Evanđelje Gospoda Hrista, ispunjuje onu završnu i poslednju zapovest Spasiteljevu: "Budite savršeni kao što što je Otac vaš Nebeski savršen"[6]. Budite savršeni kao što je Bog savršen. To je prva zapovest. Sveti Vasilije kao veliki monah, kao veliki Arhijerej, kao veliki čovek, kao veliki Svetitelj, izgovorio svome najboljem prijatelju Svetom Grigoriju Bogoslovu, ne manje od njega podvižniku, ne manje od njega velikom Svetitelju. Zaista, Sveti Vasilije Veliki sa svojim Svetim drugom Grigorijem Bogoslovom, koji ispunjuju Evanđelje Hristovo od početka do kraja, koji osećaju svim bićem i znaju da je Gospod došao u ovaj svet ne radi čega drugog nego da nam da novi život i da mi živimo u tom novom životu. Kakav život? Božanski život, ništa manje od toga.

On Gospod, Bogočovek, živi u ovome svetu, živi u telu čovečijem, živi kao čovek da nam pokaže kako treba čovek da živi. Eto, to je celo Evanđelje Gospoda Hrista. Veliki Apostol Sveti Pavle, koji piše svoje Evanđelje po diktiranju Gospoda Hrista, po otkrivenju Gospoda Hrista, piše svima hrišćanima: "Živite kao što dolikuje Bogu živite kao što se pristoji Bogu"[7]. A Gospod Hristos postao čovek i eto Ga među nama da bismo mi živeli onako kako On živi. Radi toga je Gospod došao u ovaj svet. "Živite dostojno Evanđelja Hristovog, kao što se pristoji Evanđelju Hristovom"[8]. To je druga zapovest. Opet, opet ista zapovest, opet kaže isto. Ne reci: Ja to učiniti ne mogu. Ne, ne! Ništa ti nisi drugo po prirodi od Svetog Vasilija Velikog i Svetog Apostola Pavla. Ista priroda ljudska i u njemu, i u tebi, i u meni. Samo volja ogromna, slobodna, i u tebe i u njega. On svu volju uložio i priložio da sebe ispuni Gospodom Hristom, da ostvaruje Njegovo Evanđelje u ovome svetu, a mi često po lenjosti svojoj, po raznim radostima neopravdanim, eto, bauljamo po ovom svetu, davimo se u mulju svojih grehova, pa teško kad da isplivamo na površinu iz tog mulja, da vapimo: Pokaj me, Gospode; ispuni me silama Tvojim Božanskim da Tebi služim. Ja sam radi toga stvoren, da budem Tvoj i ovoga i onoga sveta.

Sveti Vasilije znao je da samo u čisto srce silazi Bog[9], znao je da Gospod samo u čistu dušu silazi i ispunjuje je. I zato, zato je on i stupio u rat i borbu sa svima legionima bezbrojnih iskušenja ovoga sveta, sa svima strastima ovoga sveta, sa svima gresima ovoga sveta, sa svima kušačima, demonima ovoga sveta, stupio u borbu, borio se i pobedio. I ostavio primer nama svima, živi primer, ne samo živi primer, nego i pisani primer. Sve što je napisao, sva njegova bogoslovstvovanja, sva njegova učenja svode se na to kako da osiguramo sebi spasenje pobedivši grehe i strasti. Tako je napisao, i ta Monaška pravila važe za svakog monaha, ali ne samo za svakog monaha nego i za svakog hrišćanina, jer iste zapovesti Gospod upućuje svima nama; svaki je pozvan da postigne božansko savršenstvo, i dužan da se trudi. To se postiže tako što se oslobađamo od greha i ja i ti. Kako? Božanskom silom: silom vere božanske, silom ljubavi božanske, silom molitve evanđelske, silom posta evanđelskog. Post, molitva, krotost, smirenost, blagost, trpljenje eto Božanskih sila i tebi i meni, da satremo u sebi svaku strast, i gordost, i gnjev, i pakost, i zlobu, i zavist, i pohotu, i sve što kao greh vuče od Boga i svaljuje u pakao ljudsko biće. A primera bezbroj ima.

Eto Svetog Grigorija Bogoslova. I oni junaci na tom bojištu života, na tom poprištu ognjenog rata koji vode za dušu svoju i spasenje svoje, a time za dušu i spasenje svih nas. Eto sjajnih vojskovođa, eto sjajnih pobednika. Oni koji su prošli sve puteve borbe sa svima iskušenjima ovoga sveta, bili naši učitelji, naše vođe i rukovođe. Ako je iko, Sveti Vasilije je ispunio ono što je njegov veliki i sveti drug Grigorije Bogoslov pisao: "Treba prvo sebe očistiti, onda druge očišćavati; postati sam svetlost, onda druge obasjavati i prosvećivati svetlošću; treba prvo sam sebe osvetiti, pa onda druge osvećivati; treba prvo sebe sama približiti Bogu i privesti Bogu, a onda druge privoditi Bogu"[10]. A Vasilije, kao poslušni monah i drug velikog Svetog prijatelja Grigorija Bogoslova ...[11]

Ovaj život, šta je ovaj život? Bojište, bojište vere, bojište vere gde se čovek bori i muči za Večni Život. Ono što Sveti Apostol Pavle poručuje svome učeniku i Apostolu i Episkopu Timoteju: "Bori se u dobroj borbi vere, muči se za Život Večni na koji si pozvan"[12]. Eto to je tvoj put, mučiti se za Život Večni u ovome svetu. Nije ovaj život radost i pesma, lakomislena radost i pesma, nego mučenje i borba za Život Večni, čoveče! Eto, i ja i ti i svaki čovek je na tom bojištu, svaki je pozvan i tu (je) da se muči za Život Večni. Ne dobija se lako Život Večni. Jer mučiti se za Život Večni, to znači steći sve vrline novozavetne, steći sva dobra evanđelska, a to možeš kada potiskuješ iz sebe svaki greh koji te odvaja od Boga. Zato te Božanske sile i daje Gospod, te Božanske sile potrebne i meni i tebi i svakome čoveku, da mi proteramo iz sebe sve što je demonsko i sve što je đavolsko, da samog đavola izbacimo iz sebe i uselimo u sebe Gospoda Hrista kroz Njegove svete vrline, Sveto Pričešće i Sveto Krštenje. Da, put i svi putevi koji čoveka vode tome da on sebe ispuni Gospodom Hristom, kao što je to Sveti Vasilije učinio, ti putevi jesu putevi čistote. Očisti dušu svoju, očisti srce svoje od svakoga greha, od svake strasti. Eto, Gospod je gotov da se useli i u tebe i u mene, kako se uselio u Svetog Vasilija Velikog i njegovog Svetog druga Grigorija Bogoslova i trećeg druga Jovana Zlatousta Mnogoblaženog.

On, Vasilije Veliki, kako se veli u divnim današnjim molitvama i pesmama posvećenim njemu, postao je za sve nas pravilom vrline, pravilo vrlina, pravilo dobrodetelji. Ako je u pitanju vera, vera evanđelska, božanska vrlina, eto Svetog Vasilija: on je pravilo vere i za mene i za tebe. Ako je u pitanju evanđelska ljubav, on je pravilo te evanđelske ljubavi. Pa kako se on brine za sirotinju, on monah, za čijom je trpezom gotovo uvek jednako bio samo hlebac i voda. On je dao sve što je imao siromasima i kao Episkop bogate eparhije. Ne samo to, njegova Pravila koje je ostavio za manastir, Pravila koja neprekidno važe u Pravoslavnoj Crkvi do današnjih dana i na dan Strašnoga Suda, u svim tim Pravilima on objavljuje da su manastiri hranitelji svih siromaha, da su njihova vrata, a najpre duše svih monaha, otvorene za svako evanđelsko hristoljublje

Monah ustvari nikad ništa nema svoje, ako ima nešto u manastiru, sve što ima njegovo to je Božje, to i onda sve braće Pravilo posta: ko može biti pravilom posta, veli Sveti Vasilije, kako da postiš da ti post na čudesan način ne bude odgurnut od strane nečistih sila u pogibao? Eto Svetog Vasilija, iako isposnik najstrašniji, on ne daje pristupa demonu da ga sablazni, tek sa gordošću: gle, ti postiš, pazi, ti si veliki! Sve to beži, ta iskušenja beže od velikog i svetlog učenika Hristovog Vasilija, koji je sav oganj, oganj posta, oganj molitve.

Mi, današnji hrišćani, mi smo pozvani od Svetog Vasilija, pozvani da ispunimo taj cilj našeg čovečanskog života, da budemo svesni hrišćani u ovome svetu, da se sećamo njegovih čudesnih reči: Čovek, čovek je biće kome treba, kome je zapoveđeno da postane Bog! Znači, to pravilo ako primenim danas na svoj život, i ako pitam uveče sebe: da li je u mojoj duši bilo sve što je božansko, ili se tu prokrijumčarilo i nešto demonsko, neki greh, neka sablažnjiva misao, neka luda želja; ako je toga bilo, da se pomolimo Svetom Vasiliju: Pomozi nam, Sveti Oče Vasilije, da i mi ispunimo zadatak svoga života, božanski zadatak, božanski cilj, kao što si ti ispunio; i pomozi nam uvek, i danju i noću! Nema sumnje, on koji je gotov na pomoć bližnjem, uvek veliki pred Bogom, priteći će u pomoć i tebi i meni i svakome koji ga priziva.

Svetitelji, Svetitelji su naše vojskovođe u tom ratu zemaljskom koji mi vodimo za Život Večni. Izmešani sa Anđelima i ljudima, eto, Svetitelji su naši vodioci i rukovodioci, ali i nepobedivi pobednici. Zato nikada nijedan od nas malih vojnika na tome bojištu ne treba da baldiše (i posustane), nego da gleda na njih. Oni uvek gotovi da te štite, da te spasu u okršaju borbe koju ti vodiš za Život Večni. Neka hiljade demona juriša na tebe, jedan Vasilije Veliki kad se pojavi beži od njega sva demonska sila, beže od njega legioni nečistih duhova. Jer on, on je jak pred Bogom! On, on nosi u duši svojoj Gospoda Hrista, Pobednika svih smrti, svih demona i svih paklova.

Zato mi hrišćani ne padamo duhom i kada padamo u iskušenja[13], kad pokleknemo i otšunjamo se u koji greh, setimo se da uvek ima Svetitelja Božjih gotovih da na jedan vapaj naš, na vapaj naše slobodne volje prilete, dolete i izvedu nas iz naših ponora, izvedu na vrhove i visine Tavora, Svetog Tavora, da nas preobraze, i da nas pripreme za Gospoda Hrista, i da nas poklone Njemu, da kažu: Evo Gospode, i on se borio, i on se mučio na bojištu zemaljskom za Večni Život svoj, i eto pobedio je sve grehe blagodaću Tvojom, silom Tvojom i molitvama Svetitelja Tvojih! Zato niko neka ne malaksava u svojoj borbi sa iskušenjima. Izgleda ti nemoguće: Uh, ne mogu ja da pobedim ovo iskušenje, ovaj greh. Uh, propao sam. Ne! Reci: Gospode, u ruke Tvoje predajem dušu svoju[14]. Ti mi pomozi! I Gospod će pomoći. On zna kako u svakoj neprilici i muci, znaj kako će pomoći. Ti se samo osloni na Njega verom, na stranu baci sva svoja rasuđivanja koja ti malo pomažu, nego reci: "Gospode, verujem, pomozi mome neverju"[15].

Seti se Hananejke uvek, seti se te majke, te mučenice koja oseća muku u svojoj kćeri kao svoju najrođeniju, i ona vapije za Gospodom: "Isuse, sine Davidov, pomiluj me"[16]. A Blagi Gospod zna zašto vapije. Pomiluj mene, ta ja sam majka, borim se za ćerku svoju, a Ti pomozi meni. Gospod je pokazao koliko je potrebna jaka i ogromna vera, kada izgleda bespomoćna svaka molba i svaka molitva. A njena kćer se vrlo muči, kako ona veli Gospodu. Đavoli je vitlaju kako hoće, a ipak ona veruje da Ti, Jedini Ti, Gospode, možeš pomoći, niko drugi. I kad je Gospod oprobao, iskušao njenu veru radi nas, i pokazao koliko treba da vapijemo i onda kad izgleda da je besmisleno vapiti Gospodu, kada mislimo da Gospod neće da nam pomogne zbog grehova, strašnih grehova naših, On onda, kada je bacio nju u najveće poniženje i nazvao je psom: "ne treba uzeti hlebac deci i baciti psima", ali ona odgovori: "Gospode, i psi jedu od mrvica što podaju s trpeze Tvoje"[17]. To je Gospod čekao od nje, tu ogromnu veru, to da Gospod može učiniti ono što je nemoguće, i reče joj Gospod: "Ženo, velika je vera tvoja, neka bude kako hoćeš. I ozdravi kći njezina onoga časa"[18].

Eto, to je sila vera, to je vera vasilijevska, to je vera grigorijevska, to je vera zlatoustovska, to je vera Svetih Apostola, to je vera svih nas hrišćana, mala i velika i najveća vera. Uvek jedan cilj: da osiguramo sebi Život Večni, da pobedimo sve otimače našeg Života Večnog, sve demone koji nam kradu Život Večni kroz grehe naše, kroz sablazni naše, kroz strasti naše. A eto, bezbroj Svetitelja divnih, velikih čovekoljubaca, prepunih milosrđa i milostivosti da nas prihvate, da nas prigrle, da nas spasu od svakoga greha.

Među njima uvek Veliki Sveti Vasilije, veliki po milosti, veliki po molitvi, veliki pred Gospodom i preveliki. Gle, udostojio se da napiše Svetu Liturgiju koju smo danas služili. On udostojen da napiše reči koje Gospoda s Neba donose na zemlju. Ovaploćuju ga u Svetu Krv koja je od vina, u Sveti Hleb koji je od brašna, i dešava se najveće čudo: da Gospod ovaploćuje Sebe, i pretvara i vino i hleb u Telo Svoje Duhom Svetim. Udostojen Sveti Vasilije, on i Sveti Jovan Zlatoust, da Gospod bude uvek među nama. Gospod Telom Svojim sav prisutan uvek ovaploćuje Sebe, uvek pokazuje Sebe očigledno svima nama, i daje Sebe svakome od nas, da mi ispunimo sebe Gospodom Hristom. Ono što Sveti Vasilije nazivao čistotom života, jer se Gospod uselio u dušu njegovu, to i mi hrišćani kroz Sveto Pričešće činimo ako se trudimo da što više čistimo i očistimo sebe od svakog greha. Crkva Hristova je Telo Hristovo, jedna na Nebu i na Zemlji, Anđeli i ljudi izmešani, Svetitelji i grešnici izmešani.[19]

Tamo daleko negde pada neki veliki grešnik u neki veliki greh, samo da zavapi: "Gospode, pomagaj"...[20] da oslobodi od svakog greha i od svakog demona. Zato s njima Sveti Jovan Božji, slavni ...[21] molitve naše, uperene oči naše.

Neka naše biće plamti čežnjom ka njima, i za njima, da nas oni provedu kroz ovaj život, da nas oni na ovome bojištu zemaljskom, gde se mi borimo za Večni Život, sačuvaju do poraza, od pada, i od mnogih teških rana. I izvedu isceljene iz ovog sveta i pobednički ispunjene radi Večnoga Života, Večne Pravde Hristove, Večne Ljubavi Njegove, Večne Istine Njegove, uvek vođeni i predvođeni slavnim Vojskovođama Hristove nepobedive i večne i besmrtne vojske, Crkve Njegove Svete, među kojima blista kao nebeski zemaljski Heruvim Sveti Vasilije Veliki, koji neka nas vodi i rukovodi, vodi iz ovoga sveta i odvede u onaj svet, da i mi zajedno sa njim padnemo pred lice Čudesnog Gospoda, i da Ga slavimo kroz sve božanske večnosti. Amin.

Beseda u Nedelju pred Bogojavljanje,

1965. godine u manastiru Ćelije



Čudesno je Evanđelje Isusa Hrista. Pustinjak, ni odela na sebi nema; samo kamilja koža i pojas, ni stana, ni krova nad glavom, ni postelje. Sam, sav strašan stoji na kapiji Evanđelja. On je početak Evanđelja Hristovog[1]. Zašto? Kakvu je to Blagu Vest on imao da kaže kad stoji na kapiji Blage Vesti Hristove? Šta on to nosi u sebi, zašto njega Gospod šalje ispred Sebe? Njega isposnika i pustinjaka koji se nikada smejao nije.

Ne može se govoriti o Evanđelju Hristovom a da se zaobiđe Sveti Preteča. On vodi život angelski. Šta on kazuje o tebi, o ljudima, o svakom čoveku koji ide za Hristom? A on je određen, eto, da privede sav rod ljudski Gospodu Hristu, da nas predstavi, da kaže ko je svaki čovek ...[2] "Evo ja šaljem anđela Svog pred licem tvojim. Glas onog što viče u pustinji: Poravnite put Gospodnji, pripravite staze Njegove"[3]

Zaista, kada Preteča hoće da kaže sebe svetu, urlaju i u čudu pitaju: "Pa ko je ovaj pustinjak, ko je ovaj strašan čovek koji se nikada ne smeje"? Sav Jerusalim i sva Judeja je bila zbunjena kad je on izašao na propoved. Uzbunio se sav Jerusalim, uzbunili se mudraci Jerusalimski. Šalju svoje pitače i pitaju: "Ko si ti?Jesi li ti prorok?" Nisam veli on. Jesi li Ilija"[4], taj veliki strašni Ilija, jesi li ponovo došao, jesi li to ti? Ne, nisam! Nisam ja ono što vi mislite. Ja, šta sam ja? Ja sam "Glas onog što viče u pustinji: Poravnajte put Gospodnji." Eto, ko sam ja.

Pripravite put Gospodnji, poravnite staze Njegove... Ja sam od užasa izgubio svoje ljudsko biće. Objavljujem svetu da kroz greh, taj strašni greh koji pritiskuje rod ljudski, vlada đavo nad nama, vlada kroz smrt. Eto ko sam ja! A vi pripravite put Gospodnji, poravnajte staze Njegove, Poravnajte put po duši ljudskoj veli Sveti Preteča. Duša je ljudska put ka Bogu. Duša je ljudska sva zanesena gresima, sva u trnju grehova. Treba u tebe da uđe Gospod Hristos, a On On je Bog. Tvoja je duša sva u korovu, sva u strahotama. Svako srce ljudsko staza je ka Bogu. Tako je Bog stvorio čoveka, da kroz srce uđe u njega, da se nastani u njemu. A mi ljudi, šta smo mi učinili i napravili od tog puta i od tih staza? Puno zmija otrovnica, puno zverova, puno divljine, puno strahota, strasti, slasti ovoga sveta. Kroz tu prašumu kako će Gospod ući u srca naša, u dušu našu?

A Bog je stvorio čoveka davši mu dušu, davši mu srce. I duša i srca da bude Božje, i duša i srce da slavi Boga i služi Bogu. "Niste svoji piše Sveti Apostol Pavle hrišćanima i ljudima niste svoji... Proslavite Boga u dušama i telima svojim"[5], jer i duša i telo je za Gospoda, jer i dušu i telo je stvorio Gospod da služe Njemu, a vi ljudi šta načiniste od svojih duša? Šta od svojih srca? Zmijarnike, zverinjake. Poravnajte staze Božje, pripravite put Gospodnji. Eto to je Sveti Preteča (propovedao, jer on je za to došao)[6], da on pripravi put Gospodnji, da on pripremi duše ljudske, da on očisti srca ljudska. A čovek, svaki čovek, ako sagleda sebe Pretečinim očima, videće da je zaista put duše njegove kojim korača Bog, staza njegovog srca kojom treba da ide Hristos, sva u nekim ambisima, u provalijama, u preponama, u preprekama. Treba sebe pogledati Pretečinim okom.

Kako je on sreo Gospoda Hrista, kako se on osećao pred Njim? Gle, on je predstavljao ceo rod ljudski, sve ljude svih vremena, propovedao krštenje pokajanja, propovedao ispovedanje svih grehova ljudskih. Ljudi, kazujte svoje grehe Bogu! Eto, On je tu. Ja, ja ne mogu da vas očistim od grehova vaših i da vas oslobodim od njih. Ja, ja ne mogu da vas oslobodim od strašnog poroda greha, od smrti. Ko sam ja? Čovek kao i vi. "Ide za mnom jači od mene. Ja nisam dostojan da odrešim remena na obući Njegovoj"[7]. Nisam dostojan da se sagnem pred Njim. Zar ti, Sveti Pretečo? Da, ja. On je taj Jači od mene. Toliko jak da će smrt pobeći od Njega kad se kosne Njegovog tela bezgrešnog; toliko jak da će svetlošću Lica Svog i Božanstva Svog oterati sve grehe iz duša ljudskih, očistiti srca ljudska; toliko jak da će od danas najveći neprijatelji u ovome svetu, đavoli, pobeći od Njega bezobzirce. Eto, ko je On. A ja ...[8]

Tako je, braćo, rastojanje između Svetog Preteče, najvećeg čoveka među ljudima na zemlji, "najvećeg između rođenih od žena"[9], i Gospoda Hrista, Bogočoveka, Spasitelja sveta. Tako beskrajno smirenje pokazuje Sveti Preteča pred Gospodom Hristom. Tako se oseća on, najveći predstavnik roda ljudskog. On kazuje sve jade naše, sve tuge naše, sve nevolje naše, sve muke naše, sve smrti naše on kazuje Gospodu Hristu. On jači od svake smrti. On predstavlja glas , pustinjski glas, da iz pustinje roda ljudskog zavapi pred Gospodom: "Gospode, Ti spasi me!" Ja, ja propovedam samo pokajanje. Šta ja mogu da kažem Gospodu Hristu za svakog čoveka, za sav rod ljudski? Šta da kažem svakome od vas? Pokajte se! Eto mog celog Evanđelja, eto cele moje propovedi. Zaista, Sveti Preteča je na to sveo svoje Evanđelje: "Pokajte se, približi se Carstvo Nebesko"[10]! Približi se Gospod Hristos, nosilac Neba, nosilac Carstva Nebeskog.

Pokajte se, to jedino ostaje svakom čoveku koji hoće da se sretne sa Gospodom Hristom i koji hoće da se spasi od greha, da se spase smrti, da se spasi đavola. Nema drugog Spasitelja čoveku u ovome svetu osim Gospoda Hrista. Čovek ne treba ništa drugo da vidi u ovome svetu osim Gospoda Spasitelja.i sebe čoveka i sav rod ljudski grešan, pod vlašću smrti, pod vlašću pakla i svih, i svih đavola. Ja, ja sam došao i krštavam vodom, a On, On će vas krstiti Duhom Svetim[11]. On, Duhom Svetim. Voda umiva telo, čisti telo, a Duh Sveti čisti dušu, čisti duh čovekov.

Kad je čovek uveo greh u svoj duh tada su promrzla sva sunca njegovog duha, tada sve što je božansko u njemu pomračilo se. Gusta tama legla je na sve svetiljke ljudske duše, na sunce, ovoliko sunce duha ljudskog, legla je strašna tama greha i smrti. Ljudskom duhu nema mira, nema svetlosti, nema istine, nema pravde dok se taj strašni mrak, ta strašna tama ne izbaci iz njega, dok se duh ljudski ne očisti sav. A ko će ga očistiti? Samo Duh Sveti, Duh Božji. Eto, to je Spasitelj sveta ...[12] Ljudski duh, kakvim se vi toliko hvalite šta je? Pomrčina, mrak, tama. Gde vam je Večna Istina, radi koje ste stvoreni? Isterali ste iz (sebe) Duha Svetog grehom svojim. Gde vam je Večna Pravda, radi koje ste stvoreni? A gde vam je Večni Život koji je Gospod dao duši vašoj, a vi šta učiniste sa njim? Usmrtiste ga. Greh, greh je sila koja odvaja od Boga; greh, greh je sila koja odbacuje daleko čoveka od Boga; daleko, predaleko, u carstvu smrti, u carstvo zla, pakao. Greh strašna sila. Takva sila da kada sazri rađa smrt[13]. O, opake biljke u svima svetovima! Malo nešto, kao zrno pšenično, ali kad poraste u duši čovekovoj onda eto svih smrti u njemu i kroz njega, eto svih đavola i celoga pakla sa njim i za njim.

Sveti mudrac Crkve Hristove, Sveti Jovan Zlatoust, veli: "Greh je jedina strahota u ovome svetu!" Ništa nije u ovome svetu strašnije od greha i ništa u ovome svetu nije strašno osim greha. Kroz njega uleću u čoveka sve strahote ovoga sveta, a najpre strahota smrti. I onda strahota svakog đavola, svaki đavo, nakaza, rugoba, užas. Sve to uvodi u naš zemaljski svet i u naše duše ko? Greh. Gospod je tu da Duhom Svojim Svetim preporodi, obnovi...[14] kroz Sveto Krštenje, kroz Svete Tajne, kroz Sveto Evanđelje, da čoveka spase preporodivši ga od greha, od smrti, od đavola. To je velik dar. Eto, tome daru poziva Sveti Preteča. Poziva i tuguje tužan, nikad se ne smeje, jer čovek neće Gospoda; znači zaljubljen je u strasti greha, zaljubljen je u smrt, smrt koja znači smrad. Jer, šta je to što smrt pretvara u smrad? Zaljubljen u najveću nakazu i strahotu i užas, u đavola. Ljubav prema grehu, to je ustvari ljubav prema đavolu.

Neka Blagi Gospod pozivima Preteče svakoga od nas oslobodi od te strašne ljubavi ljudske prema zlu da ne zloupotrebljavamo svoju slobodu, svoju božansku slobodu, koja nam je data da nas vodi ka Bogu, da nam bude staza ka Bogu i put ka Bogu. Duša naša, srce naše, to je Božje, stvoreno Bogom, radi Boga. Niste svoji ponavljajte reči Svetog Apostola. Duša je vaša Božja, telo je vaše Božje. Zato proslavljajte Boga u dušama i telima vašim[15] ...[16] da duh čovekov koji je sav oćoravio, oslepio od greha, koji je poludeo od greha, da taj duh ljudski vrati Božanskoj mudrosti, da mu da božanski lik, da progleda duh čovekov krstivši se Duhom Svetim, i progleda da ugleda večnu Istinu u Gospodu Hristu, Večnu Pravdu i Večni Život, da sve dobije u Njega verujući, u Njega, Bogočoveka i Spasitelja sveta, Njega Koji je stvorio ovaj svet. Tu je Njegova Božanska ljubav prema nama, njegovo neizmerno čovekoljublje.

I kada se jedan veliki Preteča toliko smirivao pred Gospodom i veli da on nije dostojan da odreši remena na obući Njegovoj, šta da kažemo mi? Mi današnji ljudi, mi jučerašnji ljudi, ljudi sutrašnjice do Strašnoga Suda, svi ljudi, šta da kažemo? Da se mi naoružamo tom vrlinom, tim takvim smirenjem, da sagledamo veličinu Gospoda Hrista, Boga, Bogočoveka, da sagledamo sve one Božanske darove koje On nama nosi, koje On nama daruje, a daruje nam Večni Život, Večnu Istinu, večnu Pravdu, da se pretvorimo u prah i prašinu, da zajedno sa Pretečom vapimo: Avaj, nismo, Gospode, dostojni da odrešimo remena na obući Tvojoj. Oprosti nam i pomozi nam! Oprosti i pomozi, molitvama Svog velikog Apostola, Svog velikog Preteče, Svog velikog Mučenika, koji se zbog naših grehova smejao nikada nije. Njegovim molitvama primi nas u Tvoju veru, u Tvoju Istinu, u Tvoju Ljubav, u Tvoj Večni Život, da mi mucavi, nedostojni, zajedno sa Svetim Pretečom, slavimo Tebe, Jedinog Istinskog Spasitelja sveta, Spasitelja čoveka, roda ljudskog u svima svetovima, Kome neka je slava i sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Beseda na Sabor Sv. Jovana Krstitelja (po Bogojavljenju)

1965. godine u manastiru Ćelije



Hristos se javi! Vaistinu se javi!

Uistini se Bog javi i pored Njega javi se prvi Svedok koji je video Boga u telu. Kakva čast i kakav dar i kakva milost od Boga! To nam kazuje današnje Sveto Evanđelje.

Prvi čovek koji je u Isusu čoveku video Boga jeste Jovan Krstitelj. Prvi on u vidljivom čoveku video Nevidljivog Boga. Da je samo to, nego video i sve što Gospod donosi svetu. Video sve što Bog u telu daruje svetu, došavši s Neba i postavši čovek, od najmanjeg do najvećeg dara. To je bilo viđenje koje mu je Gospod darovao. Video je on sav podvig Gospoda Hrista, od kolevke do groba i od groba do Vaskrsenja, od Vaskrsenja do Vaznesenja i silaska Duha Svetoga, i sve što je Gospod učinio za rod ljudski. Video je on svu Crkvu Božju, video je u Hristu, Koji je telesno stajao pred njim, video sve vekove buduće, sve ono što donosi Crkva Hristova, sve Blage vesti, sva čudesa, sve radosti.

Da, video je on sve to kao utehu, jer iza njega stajao je sav rod ljudski, potopljen u moru greha, u moru smrti, u moru đavola. Njega nije mogao niko utešiti u ovome svetu. Njega, kome je Bog darovao tu strašnu i tešku dužnost da predstavlja rod ljudski pred Gospodom Hristom, da prinese sav rod ljudski, svakog čoveka, da kaže njemu: Evo, to je taj. Ovo je Avram, ovo Isak, ovo je onaj grešnik, ovo je onaj preljubočinac. Tako svakog, od Adama do poslednjeg čoveka.

Gospode, eto ti vidiš ko smo mi, šta smo mi: Greh, roblje greha, roblje smrti! A Ti, gle Jagnje si Božije koje uzima grehe sveta na Sebe[1]. U tom Nevidljivom Bogu a vidljivom Čoveku, Isusu iz Nazareta, Preteča je po daru Božjem video sav veliki podvig krsta Hristovog, svu veliku silu Njegovu. On kao Jagnje Božje uzima na sebe grehe sveta. A gle do Njega, do Gospoda Hrista, greh je obarao svakoga čoveka u smrt, greh je obarao svakoga čoveka i zatvarao u tamnicu smrti koja se nazivala Ad. Niko nije mogao da uzdigae sebe iznad smrti! Niko! Ni Pravedni Avram, ni Pravedni Ilija, ni Sveti car David, niko, niko od najvećih Pravednika. Svi slabiji od smrti, svi slabiji od greha, svi slabiji od đavola. I eto, došao je On, Gospod Hristos, i Preteča sagledao pre no što se sve to desilo, sagledao i video: "Evo,Jagnje Božje uzima grehe sveta na Sebe".

Sav taj greh od kojeg kleca, ne samo kleca nego pada i propada u smrt, i najveći starozavetni pravednik, evo Gospod na Sebe uzima grehe sveta, sav greh sveta, sve grehove stopljene u jedan greh On Bog u telu. I Krstom Svojim On raspinje greh ljudski, i Božanstvom Svojim satire ga i uništava ga. I vaskrsavanjem Svog tela iz mrtvih pobeđuje greh i u telu ljudskom i u duhu ljudskom, i daruje spasenje svetu. To, to je sagledao sve Preteča kada je rekao narodu: "Gle, Jagnje Božje koje uzima grehe sveta na Sebe". I pokazao je Gospoda Isusa, i otišao k Njemu. I zaista, zaista velik dar, zaista velik Prorok, zaista je Duh Božji u njemu[2].

Otkud Svetome Preteči da sagleda to šta će Gospod uraditi? Jer gle, Preteča je govorio o Gospodu ovo pre Njegovog krštenja, pre nego što je Gospod počeo da uči svet da razume Evanđelje, a Preteča objavljuje ove blage vesti. Otkuda njemu to? Sam on kazuje, čuli ste u današnjem Svetom Evanđelju: "I ja Ga ne znadoh, nego Onaj koji me posla da krstim, On mi reče: Na koga vidiš da silazi Duh Sveti i staje na Njemu, to je Onaj što će krstiti Duhom Svetim. I ja videh i zasvedočih da je ovo Sin Božji"[3]. Videh i zasvedočih da je ovo Sin Božji! Otkuda Svetome Preteči to znanje, to proroštvo, to predskazanje šta će Gospod učiniti, kakvu će Crkvu osnovati, kako će uslediti spasenje sveta? Video je on u Njemu ne samo Boga, nego i Spasitelja i Spasenje.

Prvi najvidovitiji Prorok, prvi najvidovitiji Svedok, prvi koji je sagledao još u utrobi matere svoje šta će učiniti taj Čudesni Učitelj iz Nazareta. Piše u Svetom Evanđelju: čim je njegovoj majci, Svetoj Jelisaveti, došla u posetu Djeva Marija, Koja je već nosila u utrobi Svojoj Gospoda Hrista, on je u utrobi majčinoj zaigrao od radosti i poklonio se Gospodu Isusu. On u utrobi, i njegova majka, napunila se Duha Svetoga[4], prorokovala je i nazvala presvetu Djevu Majkom Gospoda[5]. A za života svog kao Krstitelj krstio je Gospoda u Jordanu i sagledao svu sudbinu roda ljudskog koju nosi Gospod Hristos do Strašnoga Suda i od Strašnoga Suda u večnost. Zato se on onako uzbuđeno brani: "Ne, ne, Ti treba mene da krstiš"[6]. Jer on vidi: Ti si Spasitelj sveta, Ti si Bog. Ja krstim grešne ljude da grehe ispovedaju, a Ti, Gospode, ti uzimaš greh sveta na Sebe!

Pravda Hristova, čovekoljublje Njegovo, spasenje roda ljudskog, osiguranje pobede nad smrću i dar Večnoga Života, eto to je ono što je velikog, po rečima Samog Spasitelja, Najvećeg između rođenih od žena[7], toliko smirilo pred Gospodom Hristom, da je on govorio svima: ,Ja nisam dostojan da odrešim remena na obući Njegovoj"[8]. Toliko je On veliki, a vi moji savremenici vi mene smatrate za Mesiju. Ne, nisam ja, ja nisam dostojan da odrešim remena na obući Njegovoj. Ko sam ja? Glas Božji koji je došao u ovaj svet. Ja sam samo Glas Božji koji objavljuje Boga u telu[9]. Ja sam poslat da pripremim to što On ima da uradi. Moje krštenje, senka je. Ja krštavam krštenjem pokajanja, a on Duhom Svetim[10]. Ja prizivam ljude da ispovedaju svoje grehe, a On uzima na Sebe greh sveta, sve grehe, i tvoje i moje. Ja ispovedam u ime celog roda ljudskog sve muke, sve bolove, sve strahote roda ljudskog u ovom carstvu smrti, u kome se mi nalazimo na zemlji, a On došao da uništi smrt, da osigura vaskrsenje iz mrtvih. Da, ja krštavam krštenjem pokajanja, a On krštenjem spasenja. Eto sve razlike između mene i Njega. Zato, ko sam ja pred Njim? Nisam dostojan. Ja treba da se smanjujem, a On da raste[11]. Da raste kroz Njega svaki čovek, sav rod ljudski da raste, da nadraste nebo, da do nebesa i nadnebesja povede za Sobom rod ljudski i sve one koji hoće da mu sleduju verom, ljubavlju, nadom i svim ostalim svetim vrlinama. Njihova apostolska ...[12] njihova proročka ...[13] njihova mučenička ...[14]. Za sve to on je i život svoj s radošću dao, posto Mučenik radujući se, jer je Svedok najveće Pravde u svetu, najveće Radosti.

Eto, Nevidljivi Bog postao je Čovek da spase rod ljudski od najvećih i najstrašnijih nemani, od greha, smrti i đavola. Gospod je tu među nama, došao je da nam da Carstvo Nebesko, da nas uvede u njega. To je svedočanstvo Svetog Jovana Preteče, svedočanstvo prvog Svedoka o Gospodu Hristu, prvog čoveka na zemlji koji je prvi video i sagledao u Gospodu Boga i Spasitelja sveta. Zato je on i bio pustinjak, zato je i živeo isposnički, zato ništa od svega na svetu imao nije, a sav je bio Božji, sav ispunjen Bogom. Zato poklonimo se njemu, velikom Podvižniku, što se udostojio da Gospoda Hrista krsti i da bude prvi Apostol Njegov, prvi Svedok Njegov. Neka se i on moli za nas da i mi grešni ispunimo sebe verom u Gospoda Hrista, da i mi grešni svoje grehe, svoje ispovesti, prenesemo i predamo Gospodu Jagnjetu Božjem, da ih On uzme na Sebe i da nas spase od svakog greha našeg.

A On to čini kroz Svoju Svetu Crkvu. Jer niko nema prava ni sile otpuštati grehe. Možemo mi jedan drugome opraštati grehe, ali da otpusti grehe, da očistiš dušu čovekovu od greha, to može samo Bog. Setite se momenata iz života Spasiteljevog kad su fariseji bunili se što Spasitelj otpušta grehe. Bog ima pravo jedini da otpušta grehe[15]. A eto On je tu. I da ima to pravo i da ima tu vlast i silu pokazao je Svojim životom na zemlji opraštajući grehe mnogim grešnicima i dajući im duhovni preporod. Setite se Zakheja, setite se razbojnika na krstu. Kakva sila u Gospodu! Kakva moć! Raspet na krstu, a On otpušta grehe razbojniku i uvodi ga u Carstvo Nebesko istoga dana, uvodi ga u Raj.[16] To je sila koju samo On ima, Bog, da otpušta grehe, da preporodi čovečju dušu, da je obnovi potpuno, da joj da besmrtnost i večnost, da joj da Večnu Istinu, Večnu Pravdu, i time duša ljudska zablista, zasija u Spasiteljevoj večnosti Božjoj. To je sila, to je moć Gospoda Hrista. Setite se, On je tu silu, taj dar predao Svetim Apostolima kada se prvog dana po Svom Vaskrsenju javio Svojim Učenicima koji su bili na okupu i ušao kroz zatvorena vrata. Dao im dar Duha Svetoga rekavši: "Kao što je mene poslao Otac i ja vas šaljem; i reče: Primite Duh Sveti, kojima otpustite grehe, otpustiće im se, a kojima zadržite, zadržaće im se"[17]. Eto tog prava i te sile koju je Gospod kao Bog imao i ima, i ostavlja Crkvi Svojoj na zemlji kroz Svete Apostole. I Crkva je ta sila koja je telo Hristovo a On glava Crkve, jer je Crkva Hristova ta Božanska sila koja otpušta grehe grešnim ljudima.[18]

Zato neka nikad nijedan grešnik ne pada u očajanje, tu je Gospod Svemilostivi, On uzima i tvoj greh. Ma kakav bio grešnik, seti se Zakheja, razbojnika na krstu, Marije Magdalene, seti se Savla. Kako teške grehe Gospod uzima na Sebe, i od tih ljudi koji pokajanjem padaju pred Njim stvara Svetitelje, čudne i čudesne, ravne Angelima i Arhangelima. Zato u tvom srcu nema greha koji ljubav Gospodnju može pokolebati. Nema ljudskog pada koji može Gospoda uplašiti. Ne! Kada padaš u najveći greh, samo se pokaj. Seti se da Gospod čeka od tebe samo to pokajanje. Ništa drugo, ništa drugo... I gle, tebi će se skinuti tvoj greh, a sa njim i tvoja smrt i sve tvoje smrti. I pakao će biti uklonjen od tebe i Carstvo Nebesko otvoreno. Kako je čovekoljubiv Gospod!

Zato, poklonimo se Blagome Gospodu, Koji je došao u ovaj svet radi nas grešnih da nas spase greha, da nas spase smrti, da nam osigura Život Večni. I dao nam je bezbroj vođa na tom putu, a na čelu svih stoji slavni Preteča Gospodnji, hrabri nas da i mi idemo putem za njim i sa svima Svetiteljima, i tako dostignemo u Carstvo Nebesko i Život Večni, da zajedno sa njima slavimo Čudesnog Gospoda Isusa, Kome sva ljubav naša neka ide, svo srce, i sva duša, kroz svaku molitvu, kroz svaki vapaj. Amin.

Beseda 2. u Nedelju po Bogojavljenju

1967. godine u manastiru Ćelije



Ovaj svet od krajnjeg severa do krajnjega juga, od krajnjeg istoka do krajnjega zapada, tamnica je smrti, država (smrti, država smrti, sile smrti. To je svet, država smrti, gradi je ko? đavo. Gradi je svakim grehom koji učini kroz čoveka, gradi je velikim zločinima, gradi je gresima, uvek gradi ...[1] Ništa, onda je sigurno zemaljski svet ...[2] i fabrika greha. A ko to gradi tu fabriku, ko rukovodi, razvija, i umnožavajući greh u ovome svetu umnožavajući bogoborstvo, neverje, bezbožje, on jača tu državu smrti. Sve je veći pokolj duša, sve više duša pada na bojištu zemljinom. A onaj koji je (sa đavolom), on gradi tu državu smrti. Strašan je ovaj svet bez Hrista.

Mi ...[3] Sva zemlja ogromno neprekidno groblje. A ljudi, a rod ljudski - leš do leša; i duhovni i fizički leš do leša; telo - leš do leša; duša - leš do leša. Takav je svet bez Gospoda Hrista, zemaljski svet. Takav su svet hteli ljudi koji su prigrlili greh i time odagnali sve što je Božansko iz sveta. I što se greh više širio po prirodi ljudskoj, što su ga ljudi sve više voleli i činili, sve je veća tama padala na srca ljudska, na savesti ljudske, na duše ljudske. Greh: tama kroz koju se ne vidi Bog, tama iz koje se ne vidi Večna Istina, ne vidi Večna Pravda, ne vidi smisao ovoga sveta; ne vidi smisao ni čovek ni rod ljudski; ne vidim ni ja smisao svoga života, ni ti, niti ikoje ljudsko biće. Sve, sve groblje slepo, tamnica! Sav je svet takav bio do Hrista. I zato je svet takav bez Hrista.

Gospod je uzeo telo, veli se u svetom Evanđelju u Poslanici Jevrejima: da je Gospod uzeo na Sebe telo zato što su ljudi imali telo[4], eda bi učinio šta? Da bi smrću Svojom satre državu smrti, đavola[5]. Država smrti, da, đavo, zato je Gospod postao čovek da potisne smrt, da najuri smrt iz ljudskoga bića, iz ovoga sveta, iz duše naše, iz tela našeg, iz savesti naše, i svesti naše, da čoveka oslobodi lešinarstva, da čoveka oslobodi smrada grehovnog, smrada smrti. Gospod je, sišavši u ovaj svet i postajući čovek, počeo da gradi Državu Besmrtnosti, Državu Besmrtnosti - Crkvu.

Eto, Crkva i jeste Država Besmrtnosti. Nju zida Bogočovek, nju zida Gospod Hristos, nju zida Bog u telu. Razarajući državu smrti, razarajući njene temelje, razarajući grehe, razarajući sve smrti, razarajući sve đavole, sve nečiste duhove, sve zloduhe, sve laži, sve obmane, sva zla koje je čovek posejao po zemlji i po svojoj duši i izmislio zajedno u društvu zagrljeni s đavoli. Tako se u ovome svetu bore dve države, bore dve strašne sile: sila smrti greh, i sila Boga Gospod Hristos.

Šta je greh? Senka, senka! Čuli ste u današnjem Svetom Evanđelju kako se veli da se Bog Gospod Hristos javio u ovome svetu. Ovaj svet zemlja i senka smrti, zemlja i senka smrti[6]. Senka smrti, to je đavo. On je prekrio crnim krilima svojim svu našu planetu, i crne i mračna senka pala je na sve nas, da se čovek ne vidi, ljudi se ne vide, rod ljudski se ne vidi; tama i pomrčina koju đavo kroz grehe lije i razliva po ljudskim bićima, po celoj zemlji.

I Gospod, javi se u toj tami, u toj tami greha, u toj tamnici smrti. Javi se On Besmrtni, Pobednik smrti, da zida Državu Besmrtnosti, da zida Svoju Crkvu. On se javio u našem zemaljskom svetu, a ne samo to, nego je pošao za čovekom gde god je bio čovek. U paklu išao je, u najdonja mesta, veli se danas u Svetom Evanđelju Apostola Pavla, današnjem Apostolu[7]. Sišao je u najdonja mesta i onda izveo iz tih najdonjih mesta sve ljude i uzvisio do najviših, iznad svih nebesa. Pošao je za čovekom svuda i izveo čoveka u najveću slavu. I Sobom, Ličnošću Svojom Božanskom, Gospod Hristos je i osnovao Carstvo Besmrtnosti, osnovao Crkvu, koja je Crkva (hram) tela Njegovog[8], tela Njegovog, večnog tela koje je vaskrslo iz mrtvih. Pobedio smrt, pobedio pakao, pobedio đavole, i eto osnovano je Carstvo Besmrtnosti, (Carstvo) Crkve Hristove, gde čovek ne umire, gde čovek dobija Božansku Besmrtnost i Božansku Večnost.

I sve što je Gospod na zemlji radio i uradio, radio je radi toga da izgradi Državu Besmrtnosti, Crkvu Svoju, Telo Svoje; da sve ljude unese u Sebe, u Svoje Božansko, u Svoje Bogočovečansko biće; da svi postanemo organski delovi Njegovog Svetog bića i tako savladamo sve što je smrtno, a to znači: savladamo sve što je grešno, sve što je greholjubivo, sve što je đavolje i pakleno. Blagovest (koja) sjaji iznad evanđelskih Blagovesti! Zato je dao u Crkvi Apostole, Proroke, Evanđeliste[9] da Sebi izgradi Državu Besmrtnosti i da svaki čovek bude sam sila, sam predstavlja Državu Besmrtnosti, savlađujući svakog đavola, pobeđujući ga i razarajući telo njegovo.

Gospod to je cilj nad ciljevima, to je smisao nad svakim smislom ljudskoga života, to je cilj našega postojanja, postojanja svakog čoveka i vascelog roda ljudskog! Sve to služi svakome od nas. Poslednje sluge, služe i tebi i meni. Ko? Oni, sjajni i slavni Besmrtnici: Pavle, Petar i Jovan, i bezbroj njih Apostola, Mučenika, Svetitelja, Ispovednika, Prepodobnika, bezbroj i bezbroj. Svi ...[10] da sa njima mi mali, bedni, vršimo delo službe[11]. Koje? Kakvo je to delo službe? Crkva! Da mi svim bićem uđemo u Crkvu Hristovu, a ušavši u nju mi dobijamo Gospoda Hrista. Šta je Sveto Krštenje? Krštenje je oblačenje u Hrista[12]. Krštenjem se ulazi u Crkvu, Krštenjem se i postaje mala crkva. Svaki od nas krsteći se u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha[13], postaje već ispunjen Svetom Trojicom, i postaje država besmrtnosti, sila besmrtnosti, mudrost besmrtnosti. Pobeđuje i savlađuje svaki greh, svakome od nas daje se svaka Božanska sila da može pobediti sve što je greh, sve što je smrt, sve što je đavo.

I mi treba svi da izgradimo tu besmrtnu državu: svaka naša misao, dobra misao, svaki podvig, svaka vrlina, gle, to su zidari, to su neimari Države Besmrtnosti, Crkve Hristove u ovome svetu. Svete Tajne i svete vrline, eto glavnih zidara naših koji zidaju Crkvu Hristovu u ovome svetu, kojoj vrata paklena nauditi ne mogu[14]. Sve sile (pakla ne mogu uništiti) ...[15] Crkvu Hristovu. Našim Svetim Tajnama: Svetom Pričešću, svetoj molitvi, svetom postu, svetoj veri šta mogu učiniti nečiste sile, ako ih mi prigrlimo svim srcem, svom dušom, svom savešću svojom? Sve je to potrebno svakome od nas, lično svakome od nas: i meni, i mati Justini, i tebi Petre, i tebi Pavle, i Jovane, i Marko; i svakome biću ljudskom potrebno je sve to što je Gospod doneo; potrebno je sve što je on dao Crkvi, potrebna je svaka Sveta Tajna, svaka sveta vrlina. Radi čega? Sveti veliki i nenadmašni Apostol objavljuje: Sve to što je Gospod dao Crkvi, i Apostole i Proroke i Učitelje, i Pastire, sve to što mi radimo zidajući Crkvu Hristovu, mi to radimo zbog čega? Da svi dostignemo u jedinstvo vere, jedinstvo vere[16]. Da svi silnom apostolskom verom verujemo u Bogočoveka Gospoda Hrista, jedinog Pobeditelja smrti, jedinog glavnog Graditelja, glavnog Neimara, glavnog Inženjera Države Besmrtnosti. Da osiguramo jedinstvo vere i poznamo Sina Božija, Njega Gospoda Hrista. To je znanje iznad svih znanja. To je sila iznad svih sila: "da dostignemo u čoveka savršena, čoveka savršena u meru rasta visine Hristove"[17]. To je zadnji smisao svakog ljudskog bića, vascelog roda ljudskog.

Čovek savršen: to je čovek koji se uzvisio, čovek Večne Pravde i Istine, čovek Večne Istine Hristove, čovek Večnog Života Hristovog, čovek Večnog Evanđelja Hristovog. To je savršen čovek, pobedilac smrti, pobedilac svakog greha. Znaj, kada se boriš sa svojim gresima, ti se boriš sa svojim umrtviteljima, ti se boriš sa ubicama, ti osiguravaš sebi besmrtni Život Večni, ti, ti sve više postaješ besmrtan i večan...[18]

Beseda 1. na Svetoga Savu

1965. godine u manastiru Ćelije



U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. Danas je Sveti Sava. Neka umukne Srpska zemlja, neka govori Nebo. Danas, na današnji dan ime srpsko je najslavnije na nebu od svih 365 dana u godini, jer danas na nebu Serafimi i Herufimi, sve Nebeske Sile klanjaju se najboljem, najsvetijem i najvećem Srbinu Svetome Savi, tom Anđelu srpskom, tom Herufimu i Serafimu srpskom, tom Anćelu roda Srpskoga. Da, nesumnjivo sve Nebeske Sile, sve Nebeske Sile, jer je on prvi uzneo ime srpsko među Anđele i Arhanđele, proslavio ga među njima, pošto je živeći anđelskim životom na zemlji i sam postao Anđeo.

Danas se svi Sveti Apostoli Hristovi klanjaju prvom Apostolu srpskom, Svetome Savi, koji se revnošću u propovedanju Evanđelja Hristova izjednačio sa Svetim Apostolima. Kroz njega su nas Srbe upoznali Sveti Apostoli, ti najznamenitiji ljudi na zemlji i na nebu u rodu ljudskome. I među njih je stao Ravnoapostolni Srbin, Sveti Sava.

Danas se svi ovi Sveti Mučenici klanjaju na nebu Svetom Prvomučeniku srpskom, Svetome Savi. Zar Sveti Sava nije najveći Mučenik roda Srpskoga? Ta on evo sedamsto godina pati svaku Srbinovu patnju, muči svaku Srbinovu muku. Da, on je Svemučenik srpski, od dana kada je pobegao u Svetu Goru do današnjeg dana kada se ime Hristovo goni po Srpskoj zemlji. Danas se i sveti Isposnici klanjaju na nebu najvećem Isposniku srpskom Svetome Savi, jer je ostavio na zemlji Evanđelje skraćeno molitvu i post. Kraljević pobegao iz sveta, pobegao iz raskoši carskoga dvora, otišao u kamenitu Svetu Goru da bos, od sedamnaest godina, bos prerađuje sebe postom i molitvom, da preobražava sebe iz kraljevića u Svetitelja, iz velmože u Podvižnika i Hristovog prosjaka.

Danas se svi ovi Sveti Oci i Učitelji Crkve klanjaju najvećem srpskom Ocu i Učitelja, Svetome Savi. On Duhom Svetim porodi i preporodi rod Srpski, on bezbroj dece duhovne porodi, i Svetitelje i Isposnike i Mučenike srpske. Danas se i svi Srpski Sveti na nebu klanjaju ovome duhovnome ocu i roditelju, počevši od Svetoga Simeona Mirotočivog. Njega, oca po telu, preporodio je i rodio duhovno njegov slavni i sveti sin, Sveti Sava. Svetom Savi klanjaju se sada na nebu i svi Srpski Mučenici, svi što poginuše za Krst časni i Slobodu zlatni. Na čelu sviju njih stoji Sveti Velikomučenik car Lazar. I onda za njim i sa njim sve hiljade i hiljade Srpskih Mučenika, do najnovijeg vremena kada padoše 700.000 Srba za svoju veru. Njemu se klanjaju uopšte svi preminuli Srbi. Njemu zašto? Jer je on dika srpskog imena i srpskog čoveka i svih Srba na nebu, dika i ponos. Anđeo srpski među Svetim Anđelima, Apostol srpski među Svetim Apostolima, Mučenik srpski među svima Svetim Mučenicima. Danas se, dakle, klanja sva Nebeska Srbija svome osnivaču, svome graditelju Svetome Savi. On je počeo da gradi na zemlji Svetu Srbiju i da je izgrađuje. Njegovi slavni potomci produžili su njegovo delo. Teško onome i onima koji razoravaju Svetu Srbiju: vladike i sveštenici, ministri, đaci, učenici, ratari, zemljoradnici, trgovci, zanatlije. Teško svakome Srbinu koji razara delo Svetoga Save, jer je teška ruka Svetoga Save; kada bude pala na njega neće ostati ni pepeo od njega.

Danas Nebeska Srbija kliče i klikće od svete i slatke radosti što na čelu njenom stoji tako veliki Svetitelj, tako veliki čovek, tako slavna duša i ličnost pred Gospodom Bogom. Zašto se nebo klanja Svetome Savi, zašto se nebesa u radosti danas sleću oko njega? Šta je on to učinio, u čemu je tajna njegova? Tajna njegova je u tome, braćo, što je on ispunio Evanđelje Gospoda Hrista. Eto cele tajne njegove. On je, ispunjujući zapovesti Hristove, uselio Gospoda Hrista u svoju dušu, te je mogao sa apostolom Pavlom reći: "Ja više ne živim, u meni živi Hristos"[1]. I taj Gospod Hristos dela iz njega evo sedam stotina godina, Koji je delovao u njemu otakao se osvetio i posvetio.

Nek se upita svaki Srbin, nek se pita svako srpsko dete, svaki srpski mladić, neka pomisli na sedamnaestogodišnjeg mladića koji je pobegao sa carskoga dvora očevog, čime je on to osvetio i posvetio sebe? Vršeći zapovesti Hristove, tvoreći svete evanđeljske vrline, živeći verom i hodeći verom za Gospodom Hristom; verom i ljubavlju i molitvom i postom i krotošću i smirenošću i milosrđem i svim ostalim svetim vrlinama, jer se pomoću tih svetih vrlina ide za Gospodom Hristom kroz ovaj svet ka onome svetu. Tako je Rastko, kraljević Rastko, preobrazio sebe u Svetoga Savu, preobrazio sebe kroz svete vrline i time Gospoda Hrista doveo u Srpsku zemlju u srpsku dušu i proveo preko nje i kroz nju.

Gde je Hristos tamo su svete misli, tamo su sveta osećanja, tamo su sveta i velika dela. Zato je Sveti Sava još na zemlji bio pun tih svetih evanđeljskih misli, svetih evanđeljskih želja, svetih evanđeljskih raspoloženja. Tu je izvor svih njegovih svetih dela, koja je počinio za života na zemlji i koja neprestano čini živeći večno na nebu kraj Gospoda Hrista.

Zaista njegova dela blistaju i danas kroz svu tamu našu, srpsku nesrećnu tamu. Blistaju kao sunca. "Tako da se svetli videlo vaše pred ljudima da vide vaša dela i slave Oca vašega Koji je na nebesima"[2]. Da vide vaša dobra dela i slave Oca vašega koji je na nebesima.

Gle, zar će Srbin i juče i danas i sutra i do Strašnoga Suda da se probudi i pita sebe: "Šta je veliko u srpskome čoveku, šta je veliko u Srpskome rodu, šta je veliko u srpskoj istoriji, šta je veliko na nesrećnoj Srpskoj zemlji, šta? Samo Sveti Sava, uvek Sveti Sava. Niko ne može biti veliki osim njega u rodu Srpskome i na Srpskoj zemlji. Oni koji njega danas gone kako mogu smatrati da su veliki, da idu stopama njegovim, da vode Crkvu njegovu putevima njegovim? Ne. Za Svetim Savom se ide samo vršeći evanđeljske zapovesti; za Svetim Savom se ide samo kada Srbin ispunjuje i vrši svete evanđeljske vrline, kada živi verom Hristovom, ljubavlju Njegovom, kada živi za carski nebeski život, za Nebesko Carstvo, kao što je to Evanđelje objavio veliki Sveti Knez na Kosovu i privoleo srpsku dušu i srpsku istoriju i svu Srpsku zemlju da se opredeli za Carstvo Nebesko.

Pogledaj Srbine, pogledaj koja su dobra dela u tvojoj istoriji, dela neprolazna i večna, ne privremena, ne danas jesu i sutra ih nema, ne. Večna dela koja je počinio Sveti Sava, i kojima se mi danas dičimo i živimo. Ko će ih nabrojati, braćo, ko? Sva ta dela njegova svetle i blistaju u svima pomrčinama naše istorije, u svima tminama, i Srbi zbog tih slavnih dela evo sedamsto godina slave Gospoda Hrista i stoje uz Njega. Nema dobrog dela, večnog dobrog dela u istoriji Srpskoga naroda da ne vodi duhovno poreklo od Svetoga Save.

Prvo delo Svetoga Save i najglavnije, šta je? On nam je dao Jedinog Istinitog Boga, Gospoda Hrista. To je najveće delo koje je mogao učiniti za Srpski rod: dati rodu Srpskome Istinitog Boga kada oko njega urliču i halaču bezbrojni lažni bogovi. To je ne samo delo, nego je svedelo. Iz njega izviru iz njega potiču i sva slavna dela naše istorije i našega naroda.

Gle, šta su sve svete zadužbine naše? Sve one potiču od Svetoga Save: Hilandar, Studenica, Žiča, Gračanica, Ljubostinja, Kalenić i sve ostale redom. Nisu li to dela Svetoga Save, dela koja i danas raznose ime Srbinovo po svima kontinentima ovoga sveta? Da, to su dela Svetoga Save, to su dela i njegova lična i njegovih slavnih potomaka, njegove duhovne dece koju je Hristos rodio. Pa i ova sveta zadužbina, Ćelije, čedo je Svetoga Save. Slavni Nemanjić Dragutin stvorio je ovu svetu obitelj. Od Svetoga Save potiču i sve slavne mnogovekovne borbe naše za Krst časni i Slobodu zlatnu. Sve su to dela Svetoga Save. Zato su ga Turci i spalili.

On, njegove svete mošti u Mileševu, postale su glavni presto naše istorije srpske. Tu je bila Prestonica srpska pod Turcima, Prestonica večnog Patrijarha Srpskoga Svetoga Save, večnog vladara srpskih duša u svima vremenima. Sa svih strana narod je hrlio u Mileševo da se pokloni velikom Svetitelju, da mu kaže svoje muke, da odrida svoja stradanja, da mu ispovedi sve patnje, sve bolesti. I divni Svetitelj, milostiv uvek i na zemlji i s neba, kroz svete mošti svoje činio je bezbrojna čudesa: isceljivao, lečio, tešio, a oko njegovog svetog kivota vojske monaha koji su čuvali Srpski narod, Srpsku dušu.

I onda je došla ohola i strašna zapovest da se telo Svetoga Save spali. Spaljeno je, ali veliki i slavni Čudotvorac i dan-danas čini bezbrojna čudesa sa svakom srpskom dušom koja mu se obrati; čini čudesa i sa nama današnjim Srbima, iako mnogi od nas nisu dostojni toga.

Velika je milost njegova, Hristovska evanđeljska milost i ljubav, i on ne prestaje da čini čudesa. Razgrnite ma koju dušu Srba Mučenika koji stradaše za Krst časni i Slobodu zlatnu, vi ćete u njoj naći lik Gospoda Hrista, a iza njega Svetoga Savu. Razgrnite dušu Svetog čelnika svih tih naših borbi za Krst časni i Slobodu zlatnu, Kneza Lazara. Šta je u njoj? Evanđelje Svetoga Save. Da, Sveti Car Lazar je duhovno čedo Svetoga Save. Šta su svi slavni ljudi naše istorije našega naroda? Šta su ako ne delo Svetoga Save, duhovno delo Svetoga Save. I Sveti Nemanja i Sveti kralj Stevan Prvovenčani, rođeni brat Svetoga Save, i Stefan Dečanski i Milutin slavni, i Knez Lazar, i Kosovski Mučenici, i Đakon Avakum i bezbroj njih, to su duhovna deca Svetoga Save. Hvala Svetome Savi, on nam je dao sve Svetitelje, sve velikane redom, počev od Svetoga Nemanje. Da nije njega ne bi bilo ni njih ni dela njihovih. Ne bi bilo ni Hilandara ni Žiče ni Studenice ni Kosova ni Orašja, niti ičega velikog i slavnog u našem narodu, u našoj istoriji. Sve svete i pravedne duše srpske, od Nemanje, od Svetog Nemanje do današnjeg dana, poreklom su duhovnim od Svetoga Save. Koji je Srbin koji se duhovno preporodio, a da ga Sveti Sava nije u tome rukovodio, vodio na vidljiv i nevidljiv način, način znan i neznan? Sve je to dokaz, čega, braćo? Sva velika, sva besmrtna dela naše istorije posredno i neposredno vode poreklo od Svetoga Save.

Drugo veliko slavno delo Svetoga Save, delo ravno drugome suncu u istoriji našoj, to je svetosavska prosveta, istinska prosveta. Jer Sveti Sava je uvek prvi i uvek najveći Prosvetitelj Srpskoga naroda, i danas najveći Prosvetitelj Srpskoga naroda. Zašto? Zato što je najveći Svetitelj. Gospod Hristos je doneo, braćo, ovome svetu prosvetu, prosvetu koja daje čoveku znanje o onome što je najvažnije za čoveka u ovom i u svima drugim svetovima, doneo je prosvetu koja objavljuje: Čovek je besmrtno i večno biće. Čovek je stvoren za besmrtnost i život večni, čovek je stvoren ne da bude prolazni crv na zemlji, nego večno biće ne zemlji. Tu je prosvetu doneo Gospod Hristos. A kako se ta prosveta ostvaruje u svetu? Kako se te istine ovaploćuju u čovekovu istinu u svekolikom rodu ljudskome, kako? Svetiteljstvom. Samo Svetitelji su istinski Prosvetitelji, jer su bićem svojim, svim bićem svojim usvojili Hristovu prosvetu, osvetili sebe, osvetili sve svoje misli, sva svoja osećanja, sav svoj život, osvetili svu dušu, sve srce, sav um, svu volju svoju i tako krenuli za Gospodom Hristom kroz ovaj svet, kroz vreme prelaze u večnost. Od Gospoda Hrista je ta nova Blagovest, to novo Sunce: da je samo Svetitelj pravi Prosvetitelj; da je samo Svetitelj pravi Prosvetitelji; još jednom: samo Svetitelj pravi Prosvetitelj.

Zato je Srpski narod u duboko pobožnoj duši svojoj istakao Svetoga Savu kao najvećeg svog Prosvetitelja. I danas pravi Srbi su poznati po tome što Svetoga Savu slave kao pravog Prosvetitelja i jedinog istinskog Prosvetitelja roda Srpskog. Kakva mi je to prosveta koja svodi čoveka na majmuna? Kakva mi je to prosveta koja svodi čoveka na stomak, na jelo i odelo? Kakva mi je to prosveta koja čoveku daje bezbrojne bestidne slike po pozorištima, po bioskopima, i onda đaci ubijaju iz revolvera svoje nastavnike? Da! Srpski narod, dok je srpski, shvataće da je Sveti Sava najveći Prosvetitelj srpski i da je istinska prosveta Hristova, Hristovo Evanđelje. Tu istinu naš je narod osetio. Zato je pošao za Svetim Savom. Tu istinu naš narod je usvojio i uvek ispovedao, pod Turcima ispovedao, istinu da je Svetitelj istinski Prosvetitelj.

Jer Svetitelj svetli Božanskom svtlošću i osvetljuje sve puteve čoveku kroz ovaj svet ka onome svetu. Osvetljuje put smrti, put života, osvetljuje put greha i put vrline, osvetljuje Svetitelj put đavola kroz ovaj svet i put Boga kroz ovaj svet. Srbin kad ide za Svetim Savom, tačno možete znati iza koga ide. Ide za Bogom ili za đavolom, za grehom ili za vrlinom, za smrću i za besmrtnošću. Istinska prosveta pretvara rđav.og čoveka u dobrog, grešnog u pravednog, pravednog u svetog, pretvara smrtnog čoveka u besmrtnog. Na koji način? Pomoću vere, pomoću svetih vrlina, pomoću pokajanja, pomoću evanđeljske ljubavi, molitve, posta, smirenosti, krotosti, trpljenja, svih ostalih velikih svetih vrlina novozavetnih i velikih svetih dela. Svaka od ovih evanđeljskih vrlina, uči Sveti Sava,prerađuje čoveka iz grešnog u pravednog, preobražava starog čoveka u novog, smrtnog čoveka pretvara u besmrtnog.

Zato je istinski prosvećen onaj čovek uči Sveti Sava onaj čovek koji je pravedan i dobar i istinoljubiv i bratoljubiv i svet i plemenit. A sve je to ako je Hristoljubiv, od ljubavi prema Hristu u ovome svetu. Zbog svega toga, braćo, Sveti Sava je naš ideal, ideal svakog pravog Srbina, ideal naše dece i naše omladine. Ko srpsku omladinu poveo ka nebu, ko rešio problem večnog života, ko? Kraljević Rastko, kraljević Rastko, monah Sava. Zato je on istinski i večni ideal prave srpske omladine. I danas i do kraja srpske isto rije, on je zaista ideal svakog deteta. Zar ima divnijeg i ljupkijeg deteta od maloga Rastka? Gle, a mladić Rastko begunac na Svetu Goru, prvi uskok nebeski, uskok ne zemlji Srpskoj, šta je on ako ne ideal za mladiće dok su srpskim duhom napojeni. On je ideal svakog Srbina, i mladog i starog. Jer, recite: zar ima boljeg i pravednijeg i mudrijeg i savršenijeg Srbina od njega? Ako je Srbin pravedan, nije pravedniji od Svetoga Save. Ako je Srbin mudriji, nije mudriji od Svetoga Save. Ako je Srbin dobar, nije bolji od Svetoga Save. Ako je svet, nije svetiji od Svetoga Save. Ako je hrabar, nije hrabriji od Svetoga Save. Ako je pobožan, nije pobožniji od Svetoga Save. Ako je besmrtan, nije besmrtniji od Svetoga Save.

Braćo moja i sestre i deco, nema istinskog dobra u istoriji Srpskoga roda a da nije Svetoga Save. Nema istinske pravde u istoriji Srpskoga naroda a da nije Svetoga Save. Nema istinske slobode a da nije od Svetoga Save. Nema istinske slobode u istoriji Srpskoga naroda a da nije od Svetoga Save. Nema, nema i po treći put nema ničeg istinski velikog, ničeg istinski besmrtnog, ničeg istinski uzvišenog, ničeg istinski slavnog, ničeg istinski večitog u istoriji srpskoga naroda a da nije Svetoga Save. Zato:

Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi, srpske crkve i škole Svetiteljskoj glavi. Amin.

Beseda 1. na Sveta Tri Jerarha

1967. godine u manastiru Ćelije



Danas Sveta Crkva slavi tri Velika Jerarha: Svetog Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatoustog. Tri čoveka, tri sunca na nebu Crkve Hristove. Oni su kao ljudi obučeni u sunce, tako su sveti. I ne samo to: oni su ljudi koji su postali sunce, postali svetlost cele vaseljene[1], zato se i nazivaju Učiteljima Vaseljene. Postali neugasiva svetlost.

E, to nije privilegija ljudi - neugasiva svetlost u svetu zemaljskom, to ne postoji! Koju to svetlost oluja smrti ne ugasi? Koja to svećica može da odoli ma kome povetarcu zemaljskih sumnji, zemaljskih muka, zemaljskih iskušenja? A šta tek da kažemo kada na čoveka nasrne pakao, kada na njega grunu demoni svojim urlanjem? Šta ostaje od svetlosti ljudske? Ništa, ništa! Svetlost uma ljudskog - malena svećica, svetlost savesti ljudske to je mala svećica. Sve se to brzo ugasi.

A eto, veliki Svetitelji, čuli ste danas njihovo Sveto Evanđelje, Gospod govori učenicima Svojim, znači i njima trojici: "Vi ste svetlost svetu, vi ste videlo svetu"[2]. Kako Gospode, kako? Mi na zemlji, mi znamo za mrak i tamu i pomrčinu. Još je rečeno u Svetoj Knjizi, Svetome Evanđelju, da je samo Jedna Istinita Svetlost - Gospod Hristos[3]. To je Neugasiva Svetlost! On, Bog koji je postao čovek, eto - Jednog Sunca! Ne! Sto miliona sunaca u telu ljudskom, u biću ljudskom, eto Neugasive Svetlosti. Kako? Tako što ni smrt, ne jedna, sve smrti ne mogu ugasiti Gospoda Hrista, ugasiti Svetlost Njegovu Božansku. Vaskrsom je pobedio smrt i time obasjao pakao Svojom Božanskom Svetlošću, obasjao i ispunio sve svetlosti, sve svetove Neugasivom Svetlošću! Sad se u uskršnjoj pesmi peva, da se danas ispuni sve i sva svetlošću, i pakao i zemlja i nebesa. Da Hristos, sama Večna Neugasiva Svetlost!

I tu Svetlost, živu i neugasivu, On je preneo u Učenike Svoje. Zato i veli: vi ste svetlost, vi hristonosci, vi koji imate mene u dušama vašim, u savestima vašim, vi ste svetlost svetu. Vi obasjavate sve! Ljudi znaju šta je dobro a šta je zlo; ljudi vole dobro, a mrze zlo; ljudi znaju šta je Bog, a šta je đavo; i onda vrše volju Božju, a beže od đavola. Oni su postali svetlost svetu jer su ispunili Evanđelje Gospoda Hrista, jer su na zemlji, za života, neprekidno ispunjavali i izvršavali zapovesti Gospodnje[4].

Čuli ste kako se danas završilo Sveto Evanđelje velikih Svetitelja, velikih Apostola. Spasitelj veli: "Koji izvrši moje zapovesti i nauči, taj se veliki može nazvati u Carstvu Nebeskom"[5]. Eto kako se Gospod uselio u njih. Kroz vršenje zapovesti u njih je ušlo Neugasivo Sunce. Svetitelj postaje neugasiva svetlost, čovek postaje neugasiva svetlost kada vrši Evanđelje Hristovo, kada živi njime, već na zemlji počne da živi kao u Carstvu Nebeskom. I šta je svetlost? Svetlost to su: Svete Tajne i Svete Vrline. I kad ih čovek izvršuje, kada živi u njima i pomoću njih, onda se sve u njemu zapaljuje Božanskom Svetlošću: i um se zapaljuje božanskom svetlošću i svetli, i savest se zapaljuje božanskom svetlošću i svetli, i volja se zapaljuje božanskom svetlošću i svetli. Sve što je čovekovo, telo njegovo, svetli tako jako i silno da nikakva smrt neće moći sprečiti da vaskrsne telo čovekovo na dan Strašnoga Suda, telo što je Gospod darovao ljudima Svojim Vaskrsenjem.

Zato je Spasitelj i dao zapovesti Svoje da mi ljudi pobeđujemo svaki mrak samo ispunjujući Njegove Svete Zapovesti o Krštenju, o Svetome Pričešću, o veri, o ljubavi, o postu, o molitvi. "Ko se u Gospoda Hrista krsti, u Njega se oblači"[6]. Gospod se useljuje u njega. Eto šta je Sveta Tajna (Krštenja): Sam Gospod se daje onima koji se krštavaju, a to znači - daje im se Večni Život. Jer, šta je smrt za Gospoda Hrista? Daje mu se Večna Pravda, daje mu se Večna Istina, jer sam Gospod Hristos jeste Večna Pravda i Večna Istina. Koja to laž ovoga sveta i nepravda ovoga sveta može da uništi Istinu Hristovu, Večnu Istinu, Božansku Istinu i Pravdu Njegovu?

A svete vrline: vera, ljubav, nada, post, molitva, šta je to? To nije ništa drugo nego Svete Tajne prevedene u naš život. Naše telo? Šta više dajete vi meni? Gospod Hristos vaskrsao, daje tebi i meni da živimo Njime[7]. Život naš postaje Bogoživot: da osećamo Njime, da delamo Njime, da vršimo Sveto Evanđelje Njegovo, Svete Zapovesti Njegove. Eto, eto kako se raspaljuje i zapaljuje svetlost u tvojoj duši, svetlost neugasiva. Ne jedno sunce, stotine sunaca niče u tebi! I kako mrak ovoga sveta može da ugasi tvoja hristolika sunca? Gospod nudi božanske sile za čoveka, za zaista divna dela, zaista besmrtna dela. Svete misli, sveta raspoloženja, sveta osećanja plamte u hrišćaninu kad se kroz molitvu moli za sav svet, kroz post kad očisti sebe.

Gospod je došao u ovaj svet, On - Bog Istine, Bog Večnoga Života i zapalio neugasive svetlosti na zemlji. I ta svetlost, eto, uselila se i u velike Svetitelje Božje, u velika Tri Jerarha. Oni su zaista svetlost postavljena: Svetiljka koja svetli svima koji su u kući[8]. To su Tri Jerarha. Svetle svima koji su u kući Božjoj, u ovome svetu, u ovoj vaseljeni.To je Kuća Božja, i ljudi vide puteve iz smrti u besmrtnost, iz greha u pokajanje, iz laži u istinu, iz nepravde pravdi! Sve to vide i imaju u sebi sile, ako hoće, da oslobode sebe i od laži i od smrti i od greha. Ti i ja, gde smo? Mi smo u Kući Božjoj, u svetu Božjem, a tu, u tome svetu Božjem, u toj Kući Božjoj, sunca su sa nama. To su neugasiva sunca.

Gle, Tri Sunca, tri lika sunca na Nebu Crkve Hristove, Tri velika Svetitelja očekuju da ti pođeš k njima. Da, ti možeš svakog momenta uzleteti na nebo i stati pred njih. Kako? Molitvom. Obrati im se, i ne sumnjaj! Njihova sila, njihova svetlost, njihova božanska moć rasteraće svu tamu iz tvoje duše. Neka je tama ne samo od greha, neka je od svih smrti i od svih đavola, oni, oni su uvek jači od svakog mraka, od svake tame, od svakog iskušenja koje te može snaći. Svakome od nas Gospod je dao silu da stajemo na zmije i na škorpije i na svaku silu vražiju[9].

Da, to je sila koju je Gospod dao Svetim Apostolima, dao je Svojim Svetiteljima, tu silu daje i svakome od nas. Hrišćani, kršteni. Da, daje nesumnjivo, jer evo, tu silu imaju u izobilju Sveti Jerarsi Božiji. Sveti Jerarsi. Ti pribegni njima i oni će, tebe radi i s tobom, zgaziti svaku škorpiju i zmiju, i stati na svaku silu vražiju u tebi. A sila vraga, sila đavola u tebi i u meni jeste greh, jeste strast, i to, ti i ja, možemo pobediti obrađujući se Gospodu molitvom, i Svetim Velikim Jerarsima. I nama je Gospod dao onu silu koju daje Svetim Apostolima.

Prva i glavna bolest svakoga od nas je greh. Samo duša bez greha jeste zdrava duša. A tu silu bezgrehovnu, eto, u izobilju imaju veliki Sveti Jerarsi. Samo treba da se setimo njih, da ih slavimo, da vidimo ko su i šta su, da njihova sveta učenja i sveta Evanđelja primimo i ostvarimo i ostvarujemo u životu kao što su oni ostvarili.

I gle, i tebi i meni data je ta božanska sila da đavole izgonimo. Tu silu Gospod je dao Crkvi Svojoj, Svetim Apostolima i Svetiteljima, i ona je naša, sveopšta. Svi mi sačinjavamo jedno telo u Gospodu Hristu[10] i svi mi, svi mi nismo ništa drugo nego malena i nejaka i slaba braća velikih Svetitelja Božjih, Svetih Jerarha - Vasilija, Grigorija i Zlatousta. Mi njihovom silom imamo vlast ne samo nad strastima koje ubijaju našu dušu, nego nad samim tvorcima greha, prvobitnim tvorcima greha i smrti, đavolima! I zaista, dok se đavo ne zgrči, ne sabije u jednu nemoćnu nulu, kada na njega grune molitva Svetoga Zlatousta ili Vasilija ili Grigorija Bogoslova, koji to đavo u meni, u tebi, u malom čoveku, i kroz najveći greh, a da ga jedan od ovih Svetitelja, ili oni svi zajedno, ne mogu uništiti? Uvek jači Bogom, uvek jači Gospodom Hristom! Ništa im nije nemoguće! Bezobzirce beže sve smrti od njih, beže svi đavoli od njih, sve tame i pomrčine beže od njihove božanske svetlosti.

Da, nesumnjivo nama svima je data sila da vaskrsavamo mrtve. To nam je dato kao hrišćanima. Kroz svaki greh, kroz svaki greh uzdiše duša i vaskrsava pokajanjem, ma koliko smrti bilo u tebi. Ma koliko puta umro danas, gle, tu su velika Sveta Tri Jerarha, sa Apostolskom silom i moći, sa Apostolskom svemoći da vaskrsavaju mrtve, da vaskrsavaju dušu tvoju, tebe iz svakoga greha, oslobađajući te od njega. Sveti Oci vaskrsavaju dušu tvoju iz svakog groba strasti! Kakve sile Gospod daje došavši u ovaj svet! Takva sila, takva svetlost zrači iz Njegovih Svetlonosaca, iz Njegovih Svetitelja, a posebno i naročito iz Njegovih velikih Učitelja Vaseljene.

I mi, koji imamo tolike sile oko sebe, takve moćnike, takve besmrtnike, takve pobeditelje, nećemo imati izgovora ako ostanemo u svojim gresima, ako ostanemo u svojim strastima. Jer gle, mi onda dobrovoljno ostajemo u tami, ostajemo u paklu svome. Tako je lako vaskrsnuti sebe iz svih smrti. Eto pokajanja - eto pomoći Svetitelja Božjih! A oni, čime se odlikuju? Odlikuju se time što neprekidno žive Večnom Božanskom Ljubavlju, i tu Ljubav izlivaju na sve nas, na sve nas nemoćne i slabe. Jedino što se traži od nas to je da mi sami krenemo ka Gospodu dobrovoljno, po slobodnoj volji svojoj, eda bismo stekli zasluge, eda bismo stekli nebeske vence. Ja i ti i svaki čovek je slobodno biće, ima slobodnu volju: može izabrati i Boga i đavola, može izabrati i zlo i dobro! Svakoga dana, svake noći, možeš zaspati u zlu, zaspati zanavek, izgubiti dušu po svojoj dobroj volji. Svaki od nas po svojoj dobroj volji može krenuti ka Nebu, može vršiti Zapovesti Gospodnje, može postiti postove evanđelske, može se moliti molitvom evanđelskom, može imati ljubav evanđelsku, vršiti sve zapovesti Hristove. Eto izlaza iz svih naših grobova, eto izlaza iz svih našim pomrčina i tama!

A Bog je pun ljubavi i nežnosti za svakoga od nas, za svakog pokajnika. Prileću i spasavaju Sveta Tri Jerarha od svakog greha, jer su oni ispunili još na zemlji čudesnu zapovest Svemilostivog Gospoda Hrista koji kaže: Ako ti čovek sagreši na dan deset puta i dođe[11] i kaže: kajem se, oprosti mi, po slabosti svojoj može grešiti za deset puta na dan, ali po sili evanđelske ljubavi oproštaj, oproštaj, jer znaj da je taj čovek u grehu, u paklu, i ti opraštajući mu dižeš ga iz pakla! Ali, sve zavisi od njega, njegovog pokajanja, da se kaje, i od tvoje ljubavi, da li ćeš prihvatiti kad te moli.

Zato danas slavimo kao velike Učitelje naše, kao velike Svetitelje Božje, one koji nas oslobađaju od svakoga greha, vaskrsavaju nas iz svake smrti, iz svih naših grobova, samo ako smo pokajnički raspoloženi i ako imamo uzdaha i vapaj i molitvu za njih. Oni svakoga od nas razbuđuju na sve što je evanđelsko, na svaku evanđelsku vrlinu.

Neka u nama uvećavaju našu veru, našu ljubav, našu molitvu, naš post, naše trpljenje, naše smirenje i sve ostale svete vrline. I neka nas kroz sve te vrline vode u Carstvo Nebesko, da i mi živeći na zemlji ispunjujemo zapovesti Hristove, da se ne bi izgubili u smrti iz ovog sveta, da se ne bi obreli na putu za pakao. Neka nas Gospodu molitve Velikih Jeraraha, i svete vrline, blistavim i sunčanim stazama iz ovog sveta vode u onaj svet i daju nam Carstvo Nebesko. Da bismo zajedno sa Velikim Svetiteljima Božjim, sa čudesnim Vasilijem Slavnim i Grigorijem i Zlatoustim, evanđelskim Svetim Jovanom, slavili Čudesnog Gospoda kroza sve vekove i večnosti. Amin.

Beseda 1. na Sretenje Gospodnje

1965. godine u manastiru Ćelije



Danas je praznik Sretenje. Ko je to sreo koga? Čovek je sreo Boga. Eto zato se ovaj veliki sveti Praznik naziva Sretenje. Sretanje. Prvi put je dato čoveku, svetom čoveku, pobožnom i pravednom Simeonu Bogoprimcu da u malom četrdesetodnevnom Detetu Isusu sagleda Boga, sagleda Spasitelja sveta, sagleda sav domostroj spasenja, sve što je Gospod učinio da spase rod ljudski od smrti, greha i đavola. Kada je uzeo u sveta svoja naručja Mladenca Isusa, Sveti Pravedni Simeon je izgovorio čudesne i divne reči koje se svaki dan na Večernjem ponavljaju i pominju: "Sada otpuštaš u miru slugu Tvoga, Gospode, po reči Tvojoj; jer videše oči moje Spasenje tvoje, koje si ugotovio pred licem svih ljudi, Svetlost da obasja neznabošce, i Slavu naroda tvog Izrailja"[1]

Videše oči moje Spasenje Tvoje. Šta su videle oči svetog Simeona? Videle su sav život Gospoda Hrista, od Njegovog rođenja pa nadalje do Bogojavljenja, do Svetog Krštenja, Preobraženja, Krsta, Raspeća, Vaskrsenja i Vaznesenja na nebo, i osnivanje Crkve na zemlji, i silazak Duha Svetoga. Sve je to doneo Gospod Hristos svetu, sve je On to prošao - radi čega? Radi spasenja sveta! Zato i daje tu silu koja čoveka spasava od greha, spasava od smrti, spasava od pakla. Gospod Sam bez greha, jer je jedini Bezgrešan, On spasava od greha, jedan jedini stvarno Besmrtan. On spasava od đavola, jer je on jedini Istiniti Bog. Zašto nas Gospod nije spasao preko Anđela, zašto nije poslao u ovaj svet sve Nebeske besmrtne Sile, Heruvime, Serafime i Anđele da nas spasu? Zato što one nisu bile u stanju da to učine. Zato što su i Anđeli stvorena bića. Oni su bezgrešni, ali Bogom bezgrešni. Oni su besmrtni, ali Bogom besmrtni. Jedno njima nedostaje - šta? Nisu Bog. Anđeo nijedan nije Bog. A spasti čoveka od greha, od đavola spasti, niko nije mogao osim jedinog Boga, jer je samo Bog jači od đavola i od njegovih glavnih slugu i oružnika - smrti i greha. Zato je Blagi Gospod i sišao u ovaj svet i postao čovek i javio se kao Isus iz Nazareta.

Na današnji dan, malo Detence Isus u četrdeseti dan doneseno je u Hram da Ga stave pred Gospoda. I Njega je sreo Sveti Simeon i izgovorio ove čudesne reči. Ali da, zašto je baš današnji praznik nazvan Sretenje, a ne neko drugo Sretanje, ne dan kada je Apostol Petar sreo Gospoda Hrista, ili Veliki Pavle, ili veliki slavni Antonije Veliki, Atanasije Veliki, nego kada Ga je Simeon Bogoprimac primio na ruke svoje, Detence Isusa? Najpre zato da se ova Blagovest objavi preko velikog i pravednog Svetog Starca, čoveka koji je kada je Gospoda primio u svoje ruke imao 360 godina, 360 godina. Tako prenosi crkveno predanje.

Šta se desilo to? Otkuda da on onako dugo živi? Na tristasedamdeset godina pre rođenja Gospoda Hrista misirski car Ptolamej Filadelf zaželi da ima Bibliju, svete jevrejske knjige, u prevodu na grčki jezik. On se obrati zato u Jerusalim prvosvešteniku Eleazaru i zamoli da mu pošalje sedamdeset učenih i mudrih svetih ljudi da mu prevedu Bibliju na grčki jezik. Voleo je da ima on svete knjige u svojoj biblioteci, u svojoj knjižnici. Eleazar mu pošalje sedamdeset mudrih ljudi onoga doba i među njima i pravednoga Simeona Bogoprimca. Oni su se prihvatili tog velikog i svetog posla. I kada je Sveti Simeon prevodio Proroka Isaiju i kada je došao na onaj stih u sedmoj glavi, gde Prorok veli: "Evo, devojka će zatrudneti i rodiće sina"[2], on stade. Devojka da rodi sina - tako je tačno glasila reč biblijska. Ne, ja ću staviti mlada žena. I kad je hteo da nožem izbriše onu reč, Anđeo mu se javi i naredi mu da stane. Ne diraj, to je proroštvo koje će se izvršiti. Prevedi tačno kao što je prorokovano: Devojka će roditi sina. A to će se istinski zbiti i dogoditi. Zato što si posumnjao ti ćeš se lično sam uveriti i ostaćeš u životu na zemlji u telu dok očima svojim ne vidiš Spasitelja sveta. Starac posluša naređenje i prevede tačno.

Prošlo je mnogo i mnogo godina a starac je živeo u Jerusalimskom Hramu čekajući da se ispuni obećanje, da se ispuni proroštvo. I kad je prošlo mnogo i mnogo godina, kada je starcu već bilo tri stotine šezedeset godina, tada, u četrdeseti dan po rođenju, Gospod Hristos je donesen u Hram i Duh Sveti koji je bio u Svetome Starcu reče mu da ide u Hram i da primi Gospoda, Spasitelja sveta. Kada on uđe ugleda među narodom Bogomajku, Presvetu Bogorodicu, gde drži u naručju svom Čedo, a vide oko njih svetlost koja je izbijala i oreole oko njihovih glava. I on po tome poznade da je to Spasitelj sveta. Priđe i uze Ga u naručje i izgovori ove divne reči koje čuste. I on očima svojim vide izvršenje proroštva, ostvarenje proročke reči. Udostoji se toga da vidi Spasenje sveta, spasenje koje dolazi od Spasitelja, kao što osvećenje dolazi od svetlosti. On po daru Božjem vide svu Crkvu Hristovu, sve hiljade i hiljade, milione miliona ljudi koji se spasavaju tim malim Detencetom, Koje je on uzeo u naručje svoje, malenim Isusom Bogočovekom.

Ali tada on izgovori i drugo proroštvo. Obrati se Presvetoj Bogomajci i reče joj: "Gle ovo malo Detence leži da mnoge podigne i obori u Izrailju, i ono je znak protiv koga će svi govoriti, a i tebi nož probošće dušu"[3] - reče on Presvetoj Bogomajci. Jer on je sagledao Krst, sagledao je kako na Krstu raspinju Gospoda Hrista, a Bogomajka pored Krsta. Gledao je i video kako udaraju klince u Njegove svete ruke i svete noge. I to je taj mač koji je probo dušu Presvete Bogomajke, ta velika tuga za Božanskim Sinom, čas Njegovog stradanja, za spasenje sveta. Gle, Ovaj leži da mnoge podigne i obori u Izrailju.

Gospod je došao u ovaj svet da podigne ljude iz greha, iz smrti, i premesti ih u Nebesko Carstvo među Anđele i Arhanđele. I On to čini u Crkvi Svojoj, neprekidno čini spasavajući ljude od greha, leči ih od svake bolesti spasavajući od smrti i osiguravajući Život Večni. Mnoge je, zaista, Spasitelj u Izrailju među Jevrejima podigao i oborio. Podigao je sve one koji su želeli spasenje duši svojoj, podigao je sve koji su žedneli za Bogom, za Pravdom Božjom, za Istinom Božjom, koji su čeznuli za besmrtnošću i Životom Večni. Njih je podigao, jer su oni poverovali u Njega kao Spasitelja sveta, a oborio je - koga? On, Svemilostivi Spasitelj, oborio je gorde fariseje i sadukeje, lažne učenjake ondašnje, bogoborce i hristoborce. Oni nisu hteli da Mu priđu, nisu hteli da se oslobode svojih grehova, svoje gordosti, i oborio ih je kroz njihove grehe, oborio do pakla.

Osećali su savremenici Gospoda Hrista da je u Njemu velika tajna. Videli su da On čini čudesa koja niko činio nije, da je Njegovo Evanđelje Blaga vest što se nikada nije čula na ovoj zemlji. Niko od Proroka ništa slično po sili, po bogomudrosti, nije objavio kao ovaj Krotki i Blagi Učitelj. Jevreji savremenici Gospoda Hrista, naročito fariseji i sadukeji, čuvari Zakona, stalno su se vrzmali oko Njega da proniknu u Njegovu tajnu, ko je On? Otkuda Njemu smelost, otkuda Njemu učenje, otkuda Njemu sila da vaskrsava mrtve, da daje vid slepima, sluh gluvima, hod hromima? Ko je On?

Gospod je delima pokazao i pokazivao da je Bog, Nevidljivi Bog u vidljivom čoveku, no gordi fariseji nisu hteli to primiti. Jednom prilikom gledajući Njegova velika čudesa, oni Ga pitaju - ko si ti? Kaži nam jesi li ti Hristos Spasitelj? Dokle ćeš mučiti duše naše[4], dokle ćeš mučiti duše naše? Spasitelj odgovara životom Svojim, odgovara Krstom, odgovara Vaskrsenjem, odgovara Vaznesenjem. Ali sve to slepi na zemlji fariseji odbaciše. Oni Gospoda ne priznaše. Zaista Gospod leči. Gospod se javio na zemlji da podigne i obori mnoge. I zaista je On postao znak protiv koga će se govoriti. Niko nije imao tako velikih neprijatelja kao Gospod Hristos, i za života na zemlji, i evo dve hiljade godina. Rod ljudski, rod čovečanski pada i diže se pored Gospoda Hrista. Glavno pitanje koje ljudi rešavaju to jeste pitanje Boga. Za čoveka postoji samo jedno glavno pitanje: Bog i čovek, ili bolje, Bog i đavo. Jer čovek koji ne reši to pitanje nije čovek.

Gospod se u ovome svetu javio kao vidljivi čovek. On Nevidljivi Bog smirio je Sebe[5] i postao čovek radi spasenja našeg, i činio dela kakva niko od ljudi činio nije[6], i objavio Blagu Vest koju niko od ljudi objavio nije, i pobedio najvećeg neprijatelja roda ljudskog smrt i đavola, što niko učinio do Njega nije. Zaista, On je vidljivo obličje Boga Nevidljivoga veli Sveti Apostol Pavle[7]. On, vidljiv čovek, a u Njemu sav Nevidljivi Bog. Eto tajne Isusove, eto tajne koju je sagledao veliki i Sveti, Pravedni Simeon Bogoprimac. Sagledao je Bogočoveka, sagledao je jedinog Spasitelja sveta, jedinog Čoveka, jedino Ljudsko biće u istoriji roda ljudskog jače od smrti, jače od đavola. Zato i piše u Svetom Evanđelju da nema drugog Imena pod nebom kojim se ljudi mogu spasti osim Gospoda Hrista[8]. To je jedino Ime, jedino Biće koje spasava svet od greha i osigurava čoveku besmrtnost i Život Večni.

Zaista i dan-danas, i danas rod ljudski rešava veliki problem, veliko pitanje Isusa iz Nazareta. Ko je On, šta je On? Koplja se lome oko Njegovog imena: Azija, Afrika svi kontinenti. Jedni Ga prigrljuju i slave kao Istinitog Boga, što On i jeste, a drugi hule na Njega, riču protiv Njega. Zaista i danas se pred Njim i oko Njega pada i diže. Verom u Njega mi se dižemo u nadnebeske svetove, dižemo se iznad greha i smrti, iznad đavola i svih zemaljskih zala, iznad svih učitelja i hristogonitelja, dižemo se iznad svih smrti koje na nas tutkaju neprijatelji Hristovi, dižemo se verom u Njega, molitvom k Njemu, životom u Njemu. Oni koji padaju, padaju i propadaju. I njima je Gospod otvorio Raj, ali u gordosti svojoj evropski čovek hoće da sva pitanja reši bez Hrista, hoće da Hristos ne bude u ovom svetu, hoće da protera Hrista iz ovoga sveta. Ne trebaš nam, idi od nas!

Pogledajte, ovaj svet već živi na strašnoj klanici, klanici. Evropa je pretvorila ovaj svet u strašnu klanicu, jer je proterala Hrista. Neće Hrista da On reši pitanja ljudskog života. Nećemo mi Njega, mi hoćemo da sami rešimo sva pitanja, i pitanje imanja, pitanje mudrosti, pitanje znanja, i pitanja - sva pitanja zemaljska. Ne treba nam On! Gle, njih, sve njih satire - ko? Smrt! Ko je od njih jači od smrti? Kakve nauke, kakve filozofije, kakvi avioni? Sve prašine, sve prah, jer smrt sve to satire! O, gordeljivci evropski - stanite. Ima nešto jače od vas. To je smrt. Vi pred satarom smrti šta ste, ko ste? Ova zemlja je samo panj, a glava vaša leži i satara smrti spušta se jednoga dana na nju. Šta onda, gde su vaše nauke, gde filozofije, gde politike, gde mudrosti, gde znanja? Sve prah i pepeo... Sve senka i san...[9]

A on blagi Gospod tužan i moli se za njih i veli: "Bože, oprosti im jer ne znaju šta rade"[10]. Zaista, čovek ne zna šta radi ako ne veruje u Gospoda Hrista. Zaista Evropa cela ako ne veruje u Hrista ne zna šta radi, ne zna Amerika, ne zna Azija, ne zna Afrika, ne zna rod ljudski šta radi ako neće Gospoda Hrista. Nećeš Njega, pa ti nećeš Spasitelja od smrti, nećeš Spasitelja od greha, Spasitelja od pakla. Hoćeš svoje strasti i slasti. Avaj, sve one pletu svilene omče oko vrata duše tvoje i tela tvog. Ništa strašnije nije nego obresti se u večnom zagrljaju smradnog i odvratnog i smrdljivog đavola.

Danas, danas je veliki sveti Praznik Sretenja. Za svakoga od nas postoji lični praznik Sretenja. On se sreo sa Gospodom svim srcem, svim bićem, kad je pošao za Njim, kad je pošao za besmrtnošću, pošao u Život Večni, pošao je za večnom Istinom, za večnom Pravdom, za večnim Životom. To je tvoje Sretenje i moje Sretenje. I svaki dan je Sretenje, ako ti svaki dan ideš za Gospodom Hristom i vršiš Njegove zapovesti, moliš se u hramu, moliš se u kući, na putu, na ulici moliš se Njemu, gle ti ideš za Njim, to je tvoje Sretanje sa Njim, jer On te vodi kroz ovaj svet, vodi, provodi i odvodi u Večni Život. Zato je današnji Praznik - praznik svakoga od nas, svakodnevni praznik, i zato je veliki Simeon Pravedni Bogoprimac uistini veliki Prorok i veliki Svetitelj Božji, udostojen da na svojim svetim i čistim rukama drži u naručju Mladenca, Detence Isusa, Spasitelja sveta. Kakva čast, čast i radost, koja se nikada neće oduzeti od ovog velikog i Svetog Pravednika. I mi praznujemo ovog velikog i divnog Svetitelja. Sutra je dan njegovog praznika, a već danas On praznuje. I svu je silu Gospodnju primio u sebe, u svetu dušu svoju, sav se osvetio, sav oradostio večnom radošću. I on, on je veliki pomoćnik svima koji idu za Gospodom Hristom, koji veruju u Njega. On podiže ako poklekneš u gresima.

Blagi Gospod molitvama Prečiste Bogomajke, Koja nam je Boga Spasitelja rodila, i nas, nas sve Srbe, i sve pravoslavne i sve ljude, vodi verom kroz Evanđelje Hristovo da vršimo zapovesti Spasiteljeve i time čistimo dušu svoju od svakoga greha, od svega smrtnog, i osiguramo sebi život večni. Presveta Bogomajka neka nas uvek vodi i predvodi, a za Njom i sa Njom i Sveti veliki Simenon Bogoprimac neka nas i On, nas slabe i nemoćne, podržava na putu, evanđelskom putu kroz sva iskušenja u ovome svetu i osigura nam Život Večni, da zajedno sa njim slavimo čudesnog Spasitelja Sveta Gospoda Hrista. Da se i na nama ispuni njegovo slatko proroštvo da i mi videsmo Spasenje ovoga sveta, i da mi doživesmo spasenje svoje od greha, smrti i đavola. Blagi Gospod neka usliši sve molitve naše upućene Presvetoj Bogomajci i Svetom Simeonu Bogoprimcu, neka nas spase od svakoga greha, svake smrti i od svakoga đavola i osigura nam Život Večni u Carstvu Svom Nebeskom. Njemu slava i hvala, sada i vavek kroza sve vekove. Amin.

Beseda 1. na Blagovesti

1965. godine u manastiru Ćelije



Ni Božić, ni Uskrs, ni Bogojavljenje, ni Preobraženje nisu nazvani Blagovest. A eto, današnji Praznik naziva se Blagovest. Radi čega?

Kakva je to Blaga Vest sišla na zemlju? Šta se to zbilo u našem gorkom životu ljudskom. Zar je moguća Blaga vest u svetu u kome postoji smrt? Zar je moguća prava radost u svetu gde se sve pretvara u grč straha, pred strašnom nemani koja se zove smrt? Danas i zbiva se zaista najveća Blagovest. Šta se dešava? Danas Sveti Arhistratig Gavril dolazi Svetoj Djevi, i objavljuje tu Blagu Vest: da će roditi Sina, da će mu nadenuti ime Isus-Spasitelj, i da Njegovom Carstvu neće biti kraja[1]. I sam Sveti Arhistrati kao da se zagrcnuo od ove velike i prevelike tajne. Kako se to nesmestivi Gospod i Bog rađa od devojke? Kako se On smesti u telu Presvete Djeve. Tajna je to velika, svetajna.

Zato se i u današnjim crkvenim molitvama i pesmama neprekidno naglašava da se danas objavljuje velika tajna, predvečna tajna Božja, predvečna. Pre nego što je bilo Angela i Arhangela i celog ovog sveta i svih vidljivih i nevidljivih bića, Gospod je, predviđajući pad ljudski u greh, odlučio da postane čovek i spase čoveka, spase ga od greha. Greha iza koga uvek stoji đavo, a iza đavola uvek pakao. I eto, na današnji dan zbiva se to veličanstveno i najogromnije čudo u svima našim ljudskim svetovima. Danas se začinje u utrobi Presvete Djeve Bog Predvečni, Bog Bezgranični i Beskonačni. Danas, kako se veli u jednoj divnoj pesmi, sve što je zemaljsko postade Nebo. Zemlja postade Nebo, jer Bog postade Čovek[2]. Kad je Bog Blagi postao čovek, onda sa Njim su sve Blage vesti Neba, sve radosti Neba, sve istine Neba postale naše ljudske, čovečanske, zemaljske. Kad je Gospod Hristos sišao u ovaj svet, eto Blagovesti, eto Sveblagovesti.

Jer šta Gospod donosi Sobom i ko je Gospod Hristos? On, Jedini Istiniti Bog, spustio se u naš zemaljski svet pun lažnih bogova i pokazao i dokazao da je zaista Istiniti Bog, Jedini Bog u svima svetovima, Kome je dostojno klanjati se uvek. I kad On u ovome svetu stoji, onda je lako svakome od nas da se oslobodi lažnih bogova. Ne samo onda, kada je Gospod pre dve hiljada godina postao čovek i sišao na zemlju, da je bilo lažnih bogova. I danas je puno lažnih bogova na svetu, puno samozvanih bogova, ljudi, koji sobom hoće da zamene Jedinog Istinitog Boga. Puna ih je Evropa i Azija i Amerika i Afrika. Puna je lažnih hristosa, puna je lažnih proroka, puna je lažnih bogova. I kad se ti, zbunjen u svetu punom lažnih bogova, obratiš Jedinom Istinitom Bogu, Gospodu Hristu, onda iz duše beže sve tame, sve tame i zablude koje isceljuju lažni bogovi. Onda ti pripadaš Jedinom Istinitom Bogu, i osećaš kako celo Nebo ulazi u tvoju dušu, kako spokojstvo i mir, Anđeli svi caruju u tebi.

Gospod Hristos u ovome svetu sa Svojom Večnom Božanskom Istinom! Eto, On je sa ogromnom Blagovešću, jer Večna Božanska Istina jeste Blagovest koju je Gospod Hristos stvorio i doneo svetu, prvi doneo svetu. Ne samo govorio o istini, nego pokazao da je On Istina[3], Večna Božanska Istina. Lako je ljudima govoriti o istini, nego pokaži mi istinu, daj mi Večnu Istinu. Gospod je za Sebe zato i rekao: Ja sam Istina[4], iznad svih laži ovoga sveta. Laži koje đavo stvara kroz grehe i strasti, kroz pomračene umove, kroz pomračene savesti. Od svih tih laži stoji jedna odbrana, stoji Večna Božanska Istina - Gospod Hristos. Dok je Njega u svetu, lako je čoveku odbraniti se od svake laži u ovome svetu. A svaka laž je, veli Spasitelj, od đavola[5]. A istina, sva Istina jeste od Istinitog Boga. Zato niko u ovome svetu nije se usudio da rekne za sebe: "Ja sam Istina" - osim Gospoda Hrista. Zato što On i jeste Istina. Pokazao je celim bićem, svim Svojim životom i radom, pokazao i kroz Svetu Crkvu Svoju.

Onda nova Blagovest: Večna Božanska Pravda. To je bogatstvo, to je nebesko blago koje je Gospod doneo sišavši u naš zemaljski svet. Da ljudi ne umiru bez Pravde Božje u ovom svetu, da ih ne hrane lažnim ljudskim pravdicama i pravicama kao živim peskom.

A onda, zar nije čudesna Blagovest to što je Gospod Hristos darovao nama ljudima Život Večni? On - božanski Život Večni, i nama daruje to kroz Svoje Vaskrsenje, kroz pobedu nad smrću. Ima li veće Blage vesti od toga za čoveka? Ima li veće Blage vesti od toga za čoveka! Ima li veće Blage vesti od toga da je smrt pobeđena i zamenjena Večnim Životom, koji Gospod Hristos daje svakome koji veruje u Njega.

Zato, u ovome svetu niko nam nikada ne može zameniti Gospoda Hrista. Niko od ljudi, niko ni od najvećih naučnika, ni mudraca, ni filosofa, i careva i kraljeva i vojskovođa, ne može dati Život Večni i pobedu nad smrću. To samo On daruje, Čudesni Gospod Hristos. Zato Njegovo Ime i jeste Blagovest za svakog čoveka, za svako ljudsko biće. Mi ljudi u ovome svetu greha i smrti i đavola puni smo tame, puni pomračine. Gospod je objavio sebe: Ja sam Svetlost sveta"[6]. I zaista, pokazao se kao Svetlost sveta. Obasjao sve puteve koji vode iz zemlje u nebo, sve puteve meni i tebe, sve večne puteve. Obasjao Svetlošću Svojom duše naše i pokazao šta sve u nama ima, kakva sve nebeska blaga. Ali kada je duša nečista, kakav sve mrak, kakve sve strahote? I opet u ovome svetu nije bilo ljudskog bića koje se usudilo da rekne za sebe: Ja sam Svetlost sveta. Ko ide za mnom neće hoditi po tami"[7]. Zaista ko ide za Gospodom Hristom, ne hodi po tami. Ide za njim, za Večnom Svetlošću, Večnim Životom.

Ne ideš li za Njim, brate, o pa ti moraš da uletiš u pomrčinu smrti, u pomrčinu greha, u pomrčinu pakla. I onda ne znaš kuda ideš. Ali sigurno znaj da svaki greh i da svi gresi vode u carstvo greha, pakao. Nemoj nikada sebe izjednačiti sa grehom, gledaj na greh kao na svog najvećeg neprijatelja, gledaj na greh kao na svog ubicu. Kada činiš greh, znaj ti ubijaš sebe, ti odvajaš sebe od Boga i sam sunovraćuješ sebe u carstvo greha i smrti.

Ko će sve nabrojati Blage vesti koje nam je Gospod Hristos doneo u ovaj svet. Šta da kažemo o Njegovom svetom učenju, o njegovom Svetom Evanđelju? Gle, to je večna Božja Nauka neprolazna, Nauka koja nam kazuje sve tajne našeg ljudskog života i u ovom i u onom svetu. Kazuje nam svu sudbinu čovekovu kad je s Bogom i uz Boga, ali i svu tešku i strašnu sudbinu čovekovu kad je uz đavola kroz greh, nepokajani greh. Evanđelje Gospoda Hrista zaista Blagovest neviđena u ovome svetu, Blagovest za svako ljudsko biće u svima svetovima. I sve što je Hristovo, braćo, sve je to ustvari Blagovest do Blagovesti, svaki Njegov pogled, svako Njegovo čudo, svako Njegovo dejstvo: Blagovest do Blagovesti! I zato je od Njegovog dolaska u ovaj svet zemlja postala Nebo, kao što se veli u današnjim crkvenim molitvama. Kad je zemlja postala Božje obitalište onda zaista je Gospod s nama.

Čuli ste reči iz današnjeg Evanđelja Svetog Arhistratiga Bogorodici, Prve reči: Raduj se, Blagodatna, Gospod je s tobom![8] A dotle, mi znamo da je žena uvela u ovaj svet đavola, Eva,[9] i da Gospod nije bio sa rodom ljudskim. Između nas i Njega stajao je greh, stajala je smrt, stajao je pakao. I sada, na današnji veliki praznik Blagovesti, nova istina, Nebeska Istina ulazi u ovaj svet: Gospod je s Presvetom Bogorodicom, s Njom najpre, a preko Nje sa rodom ljudskim.

Zato je današnji dan ustvari Praznik Prečiste Bogorodice. Blagovesti Presvete Bogorodice. Jer Ona, Ona je ispunila sve Evanđelje Gospoda Hrista. Ona, u paklu našeg zemaljskog života, živela je tako bezgrešno, tako sveto da se udostojila roditi Boga i postati Bogorodicom. Mi ljudi ne možemo zamisliti veću slavu i veću čast od te, da ljudsko biće postane Bogorodicom, Božjom Majkom. Kakva slava, kakva čast, kakvo veličanstvo! To pripada Njoj, jedinoj Bezgrešnoj, pored Boga Najsavršenijoj u rodu ljudskome, Presvetoj Bogomajci. Ona sva je ovaplaćenje svih Blagih vesti Hristovih. Da nije Nje, ne bi Gospoda Hrista bilo u ovome svetu. Da nije Nje, ne bi Hrišćanstva bilo u ovome svetu. Da nije Nje, ne bi bilo Istinitog Boga u ovome svetu. Da nije Nje, ne bi bilo Istine Večne u ovome svetu, Božanske (Istine). Da nije Nje, ne bi bilo Večne Ljubavi Božje u ovome svetu. Da nije Nje, ne bi bilo Evanđelja Hristovog. Zato je Ona nesravnjeno slavnija od Heruvima i Serafima.

Braćo, velika je tajna danas objavljena svetu, tajna kojoj se i Anđeli dive[10], tajna da je ljudsko biće uzdignuto iznad Heruvima i Serafima kroz Presvetu Bogomajku. To pokazuje da je Gospod stvorio čoveka za veću čast od anđelske, za uzvišeniji život od anđelskog i arhanđelskog. Jer Gospod se Hristos posle Vaskrsenja uzneo na Nebo sa telom, i telo ljudsko je udostojeno te časti da je uzneseno iznad svih Heruvima i Serafima. A za Njim, za Čudesnim Gospodom Hristom, prvo ljudsko telo sveto i bezgrešno, telo Presvete Bogomajke. Ona je uznesena iznad svih Heruvima i Serafima i živi u tim nadheruvimskim božanskim sferama. Eto radi čega je čovek stvoren.

Čovek je stvoren da pomoću Gospoda Hrista i Presvete Bogomajke postane nadheruvimsko biće, nadanđelsko biće, da živi u večnim božanskim Istinama, Radostima i Blaženstvima. Sve to, braćo moja i sestre, donosi nam današnji veliki i sveti Praznik Blagovesti, Blagovesti Presvete Bogorodice.

Zato na ovaj veliki sveti Praznik mi se klanjamo i molimo Presvetoj Bogomajci, toj Sveradosti našoj, da se neprekidno moli Slatčajšem Sinu Svom, Jedinom Istinitom Bogu i Gospodu Hristu, za rod ljudski, za svako ljudsko biće, za svako stvorenje na svetu, za svaku pticu, za svaku životinju, za svaku travčicu, za svaku zvezdu, jer sve to do Nje i bez Nje potonulo je bilo u smrt i u greh i u tamu, a od Nje i sa Njom sve se to diže iznad smrti, iznad greha, i hrli i leti ka Nebeskim svetovima. Neka nas Ona, jedina Čista i Preblagoslovena Bogorodica, Svemilostiva Majka svih ljudskih bića, vodi neprekidno i rukovodi kroz naš svakodnevni život, kroz svaki dan i kroz svaku noć, eda bismo mi celim svojim životom služili Gospodu, Jedinome Istinitome Bogu, Isusu Hristu, u svima svetovima i tako spasli sebe od greha, od smrti, od đavola, od pakla, i večno služili Čudesnom Gospodu Isusu.

Uvek, uvek, uvek na kolenima u molitvi Presvetoj Bogomajci, toj Radosti nad radostima roda ljudskog, toj Svetinji nadarhanđelskoj i nadanđelskoj. Neka nam Ona bude uvek Zaštitnica i Vođ i rukovođ kroz sav život i u ovom i u onom svetu, da bi naš sav život bio hvala i slava Jedinom Istinitom Bogu, Gospodu Isusu Hristu, Sinu Presvete Bogomajke, jedine Istinite Bogorodice. Njoj čast i slava i hvala i sve molitve naše, a preko Nje Njenom Čudesnom Sinu, Gospodu Hristu, Koji neka primi molitve naše i uzdahe naše radi Presvete Bogomajke Svoje i spase sve i sva. Amin.

Beseda na Vidovdan

1966. godine u manastiru Ćelije



Danas je Vidovdan! Kakva blagovest! Kakvo Evanđelje javlja današnji sveti veliki i strašni Praznik. Gle, ispred svih, on nam šalje divnog Svetitelja Božjeg Cara Lazara. On, na tanjiru nosi glavu svoju u Nebesko Carstvo. Došao je dan, dan kada Nebeska Srbija polaže svoj strašni ispit, dan kada Sveto Evanđelje Svetog Save otvara teške, strašne stranice svoje Srpske Golgote. Sveti Knez opredelio se, u ime celog naroda, za Carstvo Nebesko, jer je zemaljsko carstvo za malena - za kratko vreme, a Nebesko je vavek i do veka.

Trebalo je birati između Istinitog Boga, Gospoda Hrista, i oluja sa istoka koja je nosila preko Balkana svojevrsno neznaboštvo. I Sveti Knez nije mogao postupiti drukčije. Sveti Knez nije mogao drugačije završiti istoriju Svetih Nemanjića, nego da sa svim svojim narodom krene putem Evanđelja Svetog Save, putem službe Gospodu Hristu, putem opstajanja Svete Srbije. Da! Sveti Nemanjići su imali jedan cilj, jednu želju - da Srbiju pretvore u Svetu Srbiju; da celu Srpsku zemlju pretvore u zadužbinu Božiju; u jedan veliki ogroman manastir, u kome će se služiti samo Bogu, samo Gospodu Hristu. Ako bi hteli da u nekoliko reči sažmemo i izrazimo to Sveto Evanđelje Svetih Nemanjića, počevši od Svetog Save i Svetog oca njegovog Simeona, to Evanđelje glasi: Hristos pre svega i iznad svega! Sve za Hrista - Hrista ni za šta! Sveto Evanđelje Svetog Save, Sveto Evanđelje Svetih Nemanjića, eto Evanđelja Svetog Kneza i Cara Lazara Kosovskog. Jedino Evanđelje Srpsko, Evanđelje koje stvara Svetu Srbiju, celu zemlju pretvara u hram - hram u kome se služi Bogu. I tu Svetu Srbiju stvarali su oni - Sveti Nemanjići.

Šta je to Sveta Srbija? Sveta Srbija - to je jedno, jedno stalno, neprekidno služenje Bogu. To je ono čudesno Evanđelje koje objavljuje Gospod Hristos naredivši svima ljudima svih vremena: "Ištite najpre Carstvo Božije i Pravde Njegove, a sve će vam se drugo dodati!"[1] Svetosavsko Evanđelje to ište. Sveta Srbija to hoće - samo to! Pre svega i iznad svega Carstvo Božije i Pravdu Njegovu! Eto, to su te stvaralačke sile: Pravda Božija, Istina Božija, Ljubav Božija. To su te svete sile koje izgrađuju i zidaju Svetu Srbiju, te večne Pravde i svete Pravde Božije.

Eto, i sav Srpski narod na Kosovu polaže duše svoje. za koga? Za Gospoda Hrista - za Svetu Srbiju! Privoleo se Carstvu Nebeskome, jer je zemaljsko carstvo privremeno i prolazno. I desilo se čudo: Sveta Srbija nije poginula na Kosovu! Ne, ona je produžila put kroz strašno ropstvo, put večne Srpske Crkve, mučeći se kroz istoriju na putu Svete Srbije, i sve do danas - do našega dana, Sveta Srbija! Sveta Srbija je rešila da odbaci sve lažne bogove, da služi večnoj Hristovoj Pravdi, da odbaci sve ljudske lažne, takozvane pravde. Izabrala da služi Hristovoj Istini, jedinoj večnoj Istini, jedinoj neprolaznoj Istini, jedinoj besmrtnoj Istini, a da odbaci ljudske maskirane istinice, odnosno maskirane laži.

I Sveta Srbija, Nemanjićka Srbija - šta je htela? Ona je htela da osveti svet. Ona je sebe izgrađivala - kako? Prvo: pomoću svete škole. Jer prosveta Evanđeljska, prosveta Gospoda Hrista, prosveta Svetosavska - šta daje čoveku? Daje znanje o Večnom Životu, daje znanje o Istinitom Bogu, daje znanje o istinitom čoveku, daje znanje o smislu i cilju našeg zemaljskog života. Ali, ne samo znanje; daje i svetu silu da se to zvanje i znanje pretvori u život, da s njime živimo u ovome svetu. Sveta škola, eto, to je glavna radionica Svete Srbije. Svetosavska, nemanjićka radionica, sveta škola, danas je pretvorena u majmunsku mudrost. Sveta škola je pogažena, nema svetoga znanja, nema svete škole! Šta ih uče? Šta je to? Kakav se to mrak lije kroz naše visoke škole?!

A Sveta Srbija, Nemanjićka Svetosavska Srbija, šta još daje i šta još hoće? Svetu porodicu. Bez svete porodice nema napretka ni u jednoj zemlji. A Sveti Sava je to hteo, Sveti Knez Lazar je to hteo. I Evanđelje Svetog Save to hoće: da osveti porodicu, da odnosi u porodici između roditelja i dece, i svih u kući, da bude sveti odnos, da služe jedan drugome kao sveta braća, kao svete sestre. Da služe Gospodu Hristu služeći jedan drugome, da sve biva u slavu Božiju[2]. Da se u njoj živi radi Hristove Pravde, radi Hristove Istine, radi Hristove Ljubavi; da se živi Hristovom verom; da se u porodici služi Gospodu, jer služeći Gospodu, ustvari mi služimo sebi, služimo svojoj večnosti, služimo svom carstvu Nebeskom i služimo spasenju svoje duše.

Srbija Svetosavska i Nemanjićka traži sveto sudstvo: sud da bude svetinja, gde će savest božanska da rešava stvari, gde će pravda Božija da bude iz viđenja i branjena. To je sveti sud, sveto sudstvo - to hoće Sveta Srbija. Onda, zemljoradnja, - šta je to? To je sveti posao. Sveta zemljoradnja, to hoće Sveti Sava, to hoće Sveta Srbija. Da se zemlja obrađuje u slavu Božiju, a na korist nama ljudima, jer znamo da je sva zemlja imovina Božija data nama pod najam. Sveta zemljoradnja, eto, ona izgrađuje Svetu Srbiju. Pa sveto stočarstvo, sveto pčelarstvo, svaki zanat, sve to - to je sveti zanat u Svetoj Srbiji. Sveto zanatstvo, sveto zanatstvo koje služi nama služeći Bogu. Zanatstvo koje se vrši u slavu Božiju na spasenje naših duša i na održanje naše vere u narodu, ali sve u slavu Božiju. To hoće Sveta Srbija, to hoće Sveta Nemanjićka Srbija, hoće i Kosovska Srbija Svetoga Kneza. To je Nebeska Srbija. Jedna je to Srbija, počela od Svetoga Save i njegovog Svetog oca, pa eto, kroz sve vekove i vekove do našega dana. Sve što je sveto pripada toj Svetoj Srbiji, Svetoj Nemanjićkoj Srbiji, zemaljskoj i Nebeskoj.

Mi, današnji Srbi - šta radimo? Počeli smo da je sahranjujemo, počeli smo da je umrtvljujemo sa svih strana. Jer izgoneći Gospoda Isusa Hrista iz svoje duše, mi gonimo nju, Svetu Srbiju, koja proizalazi od Boga, gonimo Njegovu Pravdu iz našeg života u Ličnosti Gospoda Hrista, što mnogi Srbi danas čine. Šta je to? Oni se trude da ubiju Svetu Srbiju. Gle, oni ubijaju sebe. Svetu Srbiju ne mogu ubiti: ne mogu ubiti besmrtnike Hristove; ne mogu ubiti ni Svetog Kneza Lazara; ne mogu ubiti Svetoga Savu, ni Svetog Simeona Mirotočivog; ni bezbroj Srpskih Svetitelja, i bezbroj vitezova i junaka što ginuše za Krst časni i Slobodu zlatnu kroz vekove i vekove. Ne mogu pogubiti duše onih sedam stotina hiljada Srba što pre dvadeset i nekoliko godina položiše duše svoje, živote svoje, za veliku i slavnu Svetu Srbiju u ondašnjoj Hrvatskoj državi.[3]

Neubivljiva Sveta Srbija koju niko oskrvniti ne može, niti joj može naškoditi, jer je ona sva Hristova, a Vaskrslog Gospoda Hrista, ko će pogubiti?! Ko ubiti?

Pravi Srbin uvek stoji uz svoga Gospoda Hrista, uvek stoji u Svetoj Srbiji: braneći Pravdu živi tom pravdom, braneći Istinu živi tom istiiom; nema smrti koja ga može odvojiti od njih, nema đavola, ni legiona đavola, ni pukova đavola koji mogu takvog Srbina, Hristovog Srbina, Svetosavskog Srbina odvojiti od Svete Srbije! U njoj, on je među Svetiteljima Srpskim, tim besmrtnim pobednicima na svim bojištima, tim besmrtnim junacima kojima nikakva smrt naškoditi ne može.

I mi današnji Srbi treba da proverimo sebe. Svako da proveri sebe: Gde sam? Da li sam u Svetoj Srbiji? Da li zaista živim Svetim Evanđeljem kosovskim, svetosavskim Evanđeljem? Da li je Hristos za mene sve i sva u ovome svetu? Da li je Hristos za mene najveća moja briga u ovome svetu? Da li je Hristos Jedini Istiniti Bog celome svetu. Da li se ja polako odvajam od Njega, i bežim od Njega, i pridružujem se lažnim bogovima ovoga sveta, lažnim naukama, lažnim učenjima? Svak neka proveri sebe!

Provera je vrlo laka i za mene i za tebe: ako si pravi Srbin, ako sveto srbinsko srce bije u tebi, svetosavsko srce, ti si sav od Gospoda Hrista, sav uz Njegovu Istinu u ovome i onome svetu. Ti si sav uz Svetog Kneza Lazara, ti sav na Kosovu gineš za Krst časni i Slobodu zlatnu. Nemoj misliti: sve je to bilo, bilo Kosovo i prošlo. I danas je Kosovo, i danas ginu bezbrojni Srbi. Mnogi ginu bez vaskrsenja, mnogi ginu za večitu smrt. Ali, ima i svetih Srba, koji živote svoje polažu za Gospoda Hrista, živote svoje polažu za Svetu Srbiju. Oni se ne vide, ne čuju, a srce njihovo treperi za Nebom iznad svih grehova, iznad svih smrti. Srce je njihovo oltar, Kosovski oltar, na kome oni stalno prinose sebe na žrtvu Gospodu Hristu, služeći Njemu i rodu svome. Takvih Srba ima i bez njih ne postoji zemlja naša. Al' kad bi bilo reči o samoizdajicama i do gnjeva Božijeg, ne bi ostalo ni jednog Srbina do danas. A po velikoj milosti Božijoj, molitvama Svetog Kneza i Cara Lazara, Svetog Save i svih slavnih i Svetih Nemanjića, i svih Srpskih Svetitelja, mi nedostojni Srbi stigli smo ...[4]