Tema: Izumrla ptica dodo

Izumrla ptica dodo

Ptica dodo je verovatno najpoznatija istrebljena životinjska vrsta na svetu; u nekim jezicima čak postoje i izrazi koji ga pominju u pežorativnom značenju. U engleskom jeziku postoji poređenje "as dead as a dodo" a u tom jeziku je sam izraz "dodo" u slengu sinonim za glupost i besmislenost.

Dodo je bio jedan od četiri vrste goluba neletača: Mauritanski, obični ili smeđi dodo (Raphus cucullatus), kontroverzni Beli dodo sa ostrva Reunion (Victoriornis imperialis), Reunion Solitaire (nekada u klasifikaciji nosio ime Ornithaptera solitarius, sada je to Theskiornis solitarius) i usamljenik sa Rodrigeza (Pezohaps solitarius). Ljudima koji se razumeju u gradske golubove, možda će izgledati neobično da zamisle džinovske golubove kao dominantnu vrstu na nekoj teritoriji ali upravo se to dogodilo. Mauricius se nalazi 800 km zapadno od Madagaskara. Ostrvo Reunion (eng. ujedinjenje) leži 160 km jugozapadno od Mauriciusa, a ostrvo Rodrigez 480 km istočno od Mauriciusa. Ova ostrva čine grupaciju pod imenom Maskarenska ostrva. Mauricius je star oko 10.5 miliona godina, Rodrigez oko 8 miliona a Reunion oko 3 miliona. Sve od živog sveta na Mauriciusu postoji i na Reunionu, osim dodoa; što znači da je on bio neletač i pre nego je nastalo samostalno ostrvo Reunion.

Obični dodo
Mauritanski dodo (obični dodo) je istrebljen 1680. godine. Kada je otkriven, opisivan je kao divlja ćurka, kazuar, neka vrsta labuda, Sula variegata ili čak kao kopile noja. Zapravo, on je bio džinovski, divlji golub neletač. Novija istraživaja i rekonstrukcije ukazuju da dodo i nije bio tako nežan ili po naravi nalik gugutkama kako se često pominje. Odrasli su umeli biti agresivni, teritorijalni i branili su svoje. Daleko od priglupih i beskorisnih, bili su odlično prilagođeni svojoj životnoj okolini bez ijednog sisara ili predatora - a njihova propast je najverovatnije posledica pojave predatora sa čijom pretnjom dodo nije evoluirao da se suprotstavi.


Maskarenska ostrva su prvi otkrili i naselili portugalci početkom 16. veka. (arapski trgovci su ranije posetili ova ostrva ali ih nisu naselili). U odsustvu sisara, ostrvima su dominirale ptice koje su evoluirale i popunile prostor koji bi inače zauzimali sisari. Mauricius je otkriven oko 1500. godine od strane portugalskog broda koji je tražio put kao istočnoj Indiji. Oni su mu dali ime Ostrvo labudova (port. Islo do Cerne), što ukazuje da su kasnije dodoa verovatno zbog toga pobrkali sa labudom (bio je slične veličine kao labud). Ostrvo nikada nije naseljeno od strane ljudi. Holanđani su ga kasnije nazvali po svom princu, Maurits-u van Nassauu. Obe pomenute države su gradile kolonijalne imperije ali su politički odnosi između Portugalije, Španije i Holandije bili takvi da je firma Dutch East India Company bila prva koja će osnovati naseobinu na Mauriciusu, gde će, pored utvrđivanja važne lokacije za odmor prilikom putovanja, moći i da eksploatišu drvo abonosa koga je bilo u izobilju ali i da puste svinje u prirodu kako bi obezbedili hranu za budućnost.



1598. godine velika holandska ekspedicija u istočnu Indiju, kojom je komandovao admiral Jacob Corneliszoon van Neck, upala je u olujno nevreme u području vrta Dobre nade. Pet brodova je istplovilo istočno od Madagascara i, ostavši bez hrane i vode, pristali su na ostrvo nazvano Islo do Cerne (ostrvo labudova) prema starim portugalskim mapama. Brodovi iz Amsterdama i Gelderlanda su otkrili prirodnu luku, koju su nazvali Warwijk Harbour po viceadmiralu broda iz Amsterdama - Wybrant van Warwijk-u. Islo de Cerne je bio tropski raj od palminog drveća i šuma abonosa naseljenih golubovima, papagajima i neobičnim neletećim pticama. Nijedna životinja nije pokazivala strah od ljudi; ptice su bile mirne i predstavljale veoma lak plen (iako je kukasti kljun velike neleteće ptice davao razloge za oprez).

Veliku neletačicu su nazvali kermis-guska, pošto je luka otkrivena na dan kermis vašara u Amsterdamu. Opisivali su ih kao "velike poput labudova, sa velikom glavom, i plaštom na glavi kao malom kapuljačom; nisu imali prava krila već na njihovom mestu par malih pera, a na mestu gde bi trebao biti rep se nalazilo nekoliko paperjastih pera sivkaste boje." Uprkos veličini, jedini jestivi deo bile su grudi ali ni od toga nije bilo vajde pošto su bili manje mesnati od gusaka. Stomak je takođe bio jestiv. Ipak, ostatak je bio tvrd, žilav, mastan i lošeg ukusa, pa je otuda dodo dobio ime "walghvogel" (odvratna ptica). Kao i ćurka, neobična ptica je taložila mast u grbi, što joj je donelo još jedan nadimak na holandskom jeziku "doedaars" (debela), što se kasnije pretvorilo u "dodo". Pažnja doseljenika je polako prelazila sa kermis-guske ka daleko ukusnijim golubovima. Ipak, i pored lošeg ukusa svog mesa, samo 75 godina od svog otkrića, dodo je bio istrebljen sa lica Zemlje.

1598. godine Cornelius Van Neck je proglasio ostrvo Mauricius vlasništvom Holandije i nezaobilaznom stanicom za holandske brodove koji putuju preko Indijskog okeana. Posade brodova su ubijale na stotine ptica radi zabave, a meso bi im dobro došlo za promenu od standardne jednolične hrane na brodu. Holandski kapetan je zabeležio: "Živeli smo od mesa kornjača, dodoa, (ružičastih i plavih) golubova, sivih papagaja i ostalih vrsta, koje bi posade hvatale golim rukama." Od svih tih vrsta, jedino je opstao Mauritanski ružičasti golub, a i njihov broj je na kritično niskom nivou.

Važnost Mauricijusa je brzo rasla i 1599. engleski izveštaj navodi: "Ovo ostrvo koje se nalazi istočno od Madagaskara, površine kao cela Holandija, je veoma nadmorski visoka i prijatna teritorija, prepuna zelenih i voćem bogatih dolina, obogaćenih Palmito-drvećem, iz koga teče vino. Takođe ima puno drveća, pre svega kvalitetne ebonovine crne kao ugalj, glatke i snažne kao sama slonovača; a količina ovog drveća je takva da prevazilazi nosivost brodova koji tamo mogu doći. Jer da bi doplovili do ovde morate naciljati dve najviše planine u liniju, ostavivši pet malih ostrva sa svoje desne strane; i tada ulazite u more duboko oko 30 fadoma (55m). Brodovi u zalivu su merili redom 10, 12 i 14 fadoma ispod sebe. Sa leve strane se nalazilo ostrvo koje su nazvali Hemskerk."



Uprkos tome što su ptice bile neukusne za jelo, ljudi su se "zabavljali" batinanjem i ubijanjem mirnih dodoa, i u prvo vreme je dodoa bilo na svakom koraku. 1602. godine kapetan Willem van West-Zanen je zabeležio da su njegovi ljudi ubili "24 ili 25 dodoa, tolike veličine da su možda najviše dva pojedena, a da su ostali usoljeni za kasnije."

1613. u zapisu Johana Verkena, nemačkog mornara iz Lajpciga, objavljenom u Frankfurtu, on je opisao lice dodoa bez perja, žuto perje na vrhovima njegovih tupih krila, i na mestu repa nekoliko kovrdžavih sivkastih pera." Dodo takođe nije baš bio toliko miran kao što se smatra: "Poznate su kao Tottersten ili Walck ptice. Ima ih u velikom broju, uprkos tome što su ih holanđani lovili i jeli svakodnevno, i ne samo ove već i druge vrste ptica.. koje bi udarali motkama i zatim hvatali, pazeći da ih ptice ne ugrizu za ruke ili noge svojih velikim debelim zavijenim kljunovima".

Trinaest godina nakon prvog susreta sa predatorima, ova navodno ne previše inteligentna ptica je prilagodila svoje ponašanje kako bi se branila svojim snažnim kljunom.

Prvi čovek koji pominje pticu dodo (baš pod ovim imenom) u pisanoj formi je Thomas Herbert, engleski diplomata u persijskom sudu koji je išao na Mauricijus 1629. godine. 1634. piše beleške putovanjima koje su obuhvatale i opis dodoa: "Pre svega, ovde i samo ovde postoji dodo, čiji oblik i retkost može zaplašiti i arapskog feniksa: okruglo i debelo telo, težine najčešće preko 23 kg, smatra se više čudom nego hranom, halapljivima može biti prihvatljiv ali je za ljude sa ukusom meso dodoa gadno i nejestivo. Njegova pojava sugeriše melanholiju, punu razumevanja o greški prirode koja je tako veliko telo opremila krilima tako malim i neupotrebljivim da služe samo tome da pokažu da je u pitaju ptica. Pola glave je golo, i kao da je prekriveno tanušnim velom, kljun je zakrivljen nadole, na sredini su nozdrve, odakle do kraja ima svetlo zelenu boju, pomešanu sa bledožutom nijansom; oči su male i nalik dijamantima, okrugle i svetlucave; odeven je u vazdušasto perje, a rep čine tri mala pera, kratka i neproporcionalna. Noge odgovaraju telu, izraženog je instinkta i jakog i halapljivog apetita." Zelena tačka na kljunu je tu veroavtno kako bi mladunce usmerila gde da kljucaju odrasle da bi im dali hranu. Englez je zabeležio i da dodo teži oko 22kg, ima izražen apetiti a da je njegov "vatreni" stomak u stanju da svari kamenje! On je pisao prema sećanju i pošto su njegova kasnija izdanja bila detaljnija, neki od prvih opisa su svakako bili netačni. Thomas Crosfield je zabeležio u svom dnevniku da je 1634. izvesni mr. Gosling darovao "Dodara" školi anatomije u Oksfordu.

---
Iako su se dodoi branili štipanjem, oni nisu naučili da beže od ljudi. 1631. godine jedan mornar je napisao "Gledali su nas čvrstog izraza lica u stavu sa širom otvorenim kljunovima" ... "prilično smelog stava i načina držanja, retko bi se pred nama i pomerili".

Peter Mundy je vodio putni dnevnik između 1628. i 1634. godine. On je opisao dva dodoa koje su držali u Suratu, gde je kompanija Dutch East India imala postavu, i gde je Jahangir, veliku mogul Persije, držao svoju menažeriju (menažerija je stari izraz za čuvanje mirnih i egzotičnih životinja u zarobljeništvu, nešto što je bilo uobičajeno za aristokrate). Mundy je takođe video dodoe i na Mauricijusu i prvi je čovek koji je primetio da se ova vrsta ne može videti nigde drugde na svetu. Napisao je još i da dodoi ne mogu ni plivati sa razdvojenim prstima na nogama, a ni leteti". Dodoi su nošeni u menažerije u Amsterdam, Prag, Bataviu (kako se u periodu 1619.–1942. zvao glavni grad Indonezije - Džakarta), Nagasaki i London. Bili su izdržljivi za tako dug put ali toliko ružni da nikome nije palo na pamet da bilo gde napravi koloniju koja bi se samostalno razmnožavala. Kada je Mundi posetio Mauricijus po drugi put, 1630. godine, tražio je dodoe ali nije pronašao nijednog, što ukazuje na nagli pad broja jedinki.

Uprkos nastavljenom krvoproliću, dodoi su nastavili da se razmnožavaju u nepristupačnim delovima ostrva. 1644. godine Mauricius postaje kolonija Holandije. 1662. Volkert Iversen, nemački moreplovac bio je jedan on preživelih brodolomnika na plaži ostrvca blizu Mauricijusa nakon stravične oluje. Proveo je tada šest meseci na tom još nenaseljenom ostrvcu. Već tada nije bilo preostalih dodoa na samom Mauricijusu, nego samo na okolnim ostrvcima koje bi prilikom oseke bila povezana peščanim sprudovima sa samim Mauriciusom. Iversenovo ostrvce je najverovatnije bilo današnje ële aux Cerfs ili ële d'Ambre. Deo njegovih zapisa kaže: "Mi smo takođe pronašli puno divljih koza i razne vrste ptica koje uopšte nisu bojažljive, verovatno zbog toga što nisu navikle da ih ljudi love. Stajale su mirno, gledale nas i dozvoljavale nam da im se približimo. Među njima je bila i ptica Indijancima poznata kao Doderse, veća od guske ali nesposobna da leti, imajući patrljke umesto krila, mada je mogla brzo da trči. Jedna grupa nas bi ih jurila tako da ih poteramo pravo na našu drugu grupu koja bi ih hvatala. Kada bi ih čvrsto uhvatili za nogu, ptice bi ispuštale krike, a druge ptice bi došle u pomoć pa bismo uhvatili i ostale." Dodo je tada naučio da beži od ljudi.


1693. godine francuski istraživač i prirodnjak François Legaut je stigao na Iversenovo ostrvce ali nije pronašao nijednog jedinog dodoa. Do 1680. kao posledica dejstva ljudi i životinjskih vrsta koje su ljudi doneli sa sobom došlo je do potpunog istrebljenja dodoa.

Joris Laerle iz Gelderland-a opisao je visoku, mišićavu pticu, prilično drugačiju od debele i ružne ptice sa crteža koji su nastali prema pticama držanim u zarobljeništvu. Drugi su pogrešno opisivali kako imaju povezane prste na nogama (za plivanje). Najpoznatiji crteži prikazuju dodoa kao pticu toliko debelu da jedva hoda pošto joj se stomak vuče po zemlji. Iako su najčešće opisivani kao debela i gegajuća stvorenja, širina struka dodoa je najverovatnije varirala u zavisnosti od doba godine pošto su taložili masnoću koja bi im omogućavala da prežive periode sa nedovoljno hrane. Moguće je da su svake godine menjali rožnate izrasline na kljunovima prilikom sezonskog mitarenja ili da su mladunci imali slabije kljunove. Postojanje (koje je predmet rasprave) belih dodoa na ostrvu Reunion se ponekada pripisuje različitim kolornim fazama ili menjanju boje običnog dodoa; moguće je da su mlade jedinke bile bele dok su stariji primerci varirali od smeđe do sive boje.


Većina rekonstrukcija dodoa se (pogrešno) bazirala na gojaznim primercima, uključujući pregojene primerke u zatočeništvu, što samo upotpunjuje pogrešnu sliku o sporim, neinteligentnim i nespretnim bićima a poznati pisac Luis Kerol (Lewis Carroll, Alisa u zemlji čuda, ilustracija desno) snosi veliki deo krivice za loš imidž ove ptice. Dodoi su viđani u menažerijama u 16. veku; jedan je bio u cirkusu Rudolfa II u Pragu (ptica je preparirana nakon smrti), drugi u Amsterdamu u Holandiji 1626., jedan u cirkusu Henry-a Frederick-a iz Orange-a kod Buitenhof-a (gradić u blizini den Haag-a, a moguće da je to bio isti gorepomenuti dodo iz Amsterdama). Neki umetnički nastrojeni moreplovci su naslikali dodoa u njegovom prirodnom staništu.

Dodo je bio izložen u Londonu 1638. Sir Hamon Lestrange je napisao: "Verovatno 1638. godine, dok sam šetao ulicama Londona, spazio sam sliku neobične ptice na plakatu i tada smo nas nekoliko otišli da je pogledamo uživo. Držana u kavezu, ptica je bila nešto veća od turskog petla, sličnih nogu i kandži ali snažnija, masivnija i uspravnijeg držanja, boja sa prednje strane je bila kao grudi mladog fazana, dok je sa zadnje strane tamnosmeđa. Čuvari su ovo stvorenje zvali dodo. U uglu kaveza ležala je gomila krupnijeg šljunka za koje je čuvar rekao da ih ptica guta (kako bi pomogla varenje)"

Lestrange nije prvi koji je naglasio uspravno držanje ptice i ponosni stav. Smeđa boja je vukla na kestenjastu dok je zadnja strana bila mišje smeđa. Van Neck-ov opis pominje pepeljasto sivu pticu sa belim licem. Sve u svemu, njegova boja je bila prilično neprecizno zabeležena. Oči su opisivane kao svetle sa belim zenicama. Noge su bile žute a kandže crne.

Opisi François Gaucha, bazirani na dodoima sa Mauricijusa iz 1638. godine su mešavina mita, stvarnosti i brkanja sa drugim tada nepoznatim pticama poput kazuara. On je recimo zapisao da dodo nije imao jezik. Takođe, navodi da je jedno njegovo belo jaje veličine francuskog penija ili (ukoliko ne znate veličinu francuskog penija iz 1638. :-) - iste veličine kao jaje ružičastog pelikana tj. 8x6cm. Francuz dodaje da dodoi prave gnezda na zemlji iznad nagomilanom travom u šumi. Prema Gauche-u dodo se oglašavao poput pačeta (meko ku-ku), kao i da je u repu imao pera koliko i godina starosti! Njegovo perje je uglavnom bilo paperjasto, što se uklapa u opis ptice koja ne leti.

Slike pregojenih, tromih dodoa su naslikane prema jedinkama u zarobljeništvu. Dugo okeansko putovanje, zarobljeništvo u kavezu menažerije i neodgovarajuća ishrana (naročito ukoliko su posetioci bacali hleb ili drugu hranu životinjama koje su se dosađivale u skučenom prostoru) su dovodili do lenjih i gojaznih primeraka. Prepariranje ptica iz tog doba je podrazumevalo punjenje eksponata slamom. što često nije rezultiralo realnim životnim pozama ili obliku tela. Koža bi često bila loše očuvana i propala, nepravilno naborana ili razvučena što bi još više izobličavalo proporcije životinje. Hemikalije koje su korišćene za očuvanje kože (a takođe i dlake i perje) su često doprinosile izbleđivanju ili gubitku boje, pri čemu bi određene boje bledele više od drugih; što je mogući uzrok debate oko postojanja belog Reunion dodoa.

Nažalost, pticu koju je uhvatio i preparirao Elias Ashmole, u XVII veku je greškom bačena, a spaseni su samo lobanja, kljun i jedna noga. Grešku je načinio čuvar muzeja prilikom prolećnog spremanja u Ashmolean-u 1755. godine. Sačuvani preparirani primerci su postali toliko retki da su se prirodnjaci XVIII veka pitali da li je dodo uopšte postojao; naučna beleška iz 1801. godine čak opisuje dodoa kao "pernatu kornjaču"!

George Clark je otkrio fosilne ostatke dodoa pet godina nakon što je objavljena Darvinova knjiga "Poreklo vrsta". Zoolog Richard Owen je rekonstruisao skelet koji je pronašao Clark, bazirajući rekonstrukciju na crtežima i slikama dodoa u zarobljeništvu iz 17. veka, najviše prema slici iz 1626. godine Roelandt-a Savery-ja. Owenova rekonstrukcija prikazuje tromu i debelu pticu koja bi i bez spoljnih uticaja postala žrtva Darvinove prirodne selekcije. Strickland i Melville su objavili svoju studiju dodoa 1848. ali nisu stavljali pod sumnju rekonstrukciju Owena. Novija istraživanja ukazuju da je Clarkova verzija neprecizna u vezi težine. Zapisi holanđana navode da je težina ptice iznosila oko 25 kila dok najnovije kalkulacije procenjuju oko 17kg.

Pitanje zbog čega je dodo istrebljen sada se ne može više objasniti time što je navodno bio glup ili što su ih preterano lovili. Kao ljudska hrana dodo nije bio preterano privlačan. Čak je i sam lov bio ograničen a populacija ovih životinja, iako nije bila preterano brojna, ipak je morala biti dovoljno velika kako bi ptice bile genetski zdrave. Ono u šta nema sumnje je da je dodo bio idealno prilagođen životu na tlu ostrva na kome nije bilo predatora, konkurentskih vrsta ili bilo kakvog uznemiravanja.

1865. na udaljenoj lokaciji na Mauricijusu zvanom Mare aux Songes (pored Mahébourg na jugoistoku ostrva), George Clark, prirodnjak amater, otkrio je kompletan fosil dodoa. Mnogi ostaci su kasnije otkriveni baš na tom mestu. Skeleti su pokazivali da je ptica bila visoka 75cm sa nerazvijenim krilima nalik kokošjim, sa malim grudima i snažnim i debelim nogama. Glava je bila veoma velika u odnosu na telo (veća nego glava ijedne poznate ptice) i opremljena dugim kukastim kljunom. Keratinski vrh kljuna se ljuštio i ponovo rastao svake godine, i služio je za ishranu, borbu i verovatno i za šepurenje pred parenje. Kkljun takvog oblika je verovatno omogućavao ptici da za ishranu koristi veliki broj niskorastućih biljaka i opalog voća. Tlo šume ispod visokog drveća abonosa je bilo relativno prohodno i ptice bi većinu vremena provodile u potrazi za hranom. Kako bi obezbedile kalcijum za jaja hranile bi se puževima, krabama i koralima kojih je bilo u izobilju. Takođe bi gutale i kamenje kako bi olakšale mlevenje tvrde hrane u svojim želucima dok njihova veličina ukazuje na duga creva za varenje biljnih vlakana. Letenje zahteva veliku količinu energije, a bez prisustva energetski bogate hrane ili opasnosti od predatora, dodou nije bilo potrebno da troši energiju na letenje. Verovatno je imao spor metabolizam i prilično dug životni vek, moguće do 40 godina.


Poput golubova, dodoi su verovatno bili veoma suparnički nastrojeni prilikom sezone parenja. Kako su bili veliki, trebalo im je i puno hrane, nisu bili preterano druželjubivi i vrlo moguće da su bili teritorijalni kako bi zaštitili oblasti gde se hrane. Najverovatnije su pravili prostor za gnežđenje, i gnezdili se u parovima. Znamo da su polagali jedno jaje na u gnezdo na zemlji. Zbog svoje veličine, mladunci su se sporo razvijali, polvno sazrevajući verovatno tek nakon 9 meseci. Ukoliko je tačno, ovo bi značilo da se dodo pario jednom u dve godine i da su mužjak i ženka ostajali zajedno kako bi podizali svoje jedno mlado. Kada bi se odvojili od svojih roditelja, mladi dodoi bi formirali grupe (francuski prirodnjak Legaut pisao je o oglašavanju mladunaca u šumama) dok ne bi sazreli dovoljno da sami pronalaze i brane svoje teritorije. Kako nije bilo predatora koji bi regulisali brojnost populacije i sa ograničenom količinom hrane i teritorije, uslovi su omogućavali dodou da se pari ovako retko.

Po svemu sudeći, jedini sisari na Mauricijusu u to vreme bili su slepi miševi. Bilo je i reptila poput gekona, guštera, zmija i džinovskih kornjača (koje su danas takođe istrebljene). Sisari koji su naseljeni slučajno ili sa namerom uključuju mačke, pse, mungose, svinje, koze, pacove, zečeve i majmune. Neke od ovih vrsta su puštene u prirodu sa namerom da obezbede mornarima i naseljenicima izvor hrane i zabave. Bogata podzemna flora je pogodovala svinjama. One su se takmičile za voće koje raste pri zemlji, rovale zemlju u potrazi za korenjem, i tom prilikom gazile po gnezdima, lomeći jaja i ubijajući mladunce ili prosto plašile odrasle u tolikoj meri da bi oni napuštali svoja gnezda. Jedini dodoi koji nisu bili u neposrednoj opasnosti su bili odrasli, ali je svaka poremećena ili odložena sezona parenja značila sve stariju populaciju koja će se sve ređe pariti u budućnosti.

Iskopavanja na lokaciji tvrđave Hendrik, trajne vojne baze koju su izgradili holanđani 1638. godine nije dovelo do otkrića bilo kakvih ostataka dodoa u prostorijama u kojima se spremala hrana. Iversenovo ostrvce na kome su dodoi poslednji put primećeni bilo je severno od glavnog ostrva i najdalje od tvrđave Hendrik. Ovo ukazuje na to da je ovo utvrđenje bilo centar za trgovinu ebonovinom, sa radnicima koji su krčili šumu od te tačke nadalje potiskujući progresivno dodoa sve dalje kako mu je uništavano stanište. Ipak, seča šume nije bila toliko izražena da bi joj se pripisala celokupna odgovornost za istrebljenje dodoa pošto je deo šume bio potpuno nepristupačan radnicima. Drugi faktori poput novih životinjskih vrsta koje je doneo čovek kao i naučen strah od ljudi su verovatno uticali da se dodo u potpunosti povuče na ostrvce.


Poslednje uporište dodoa na njihovom izolovanom ostrvcetu je verovatno bilo pod velikim pritiskom. Manjak partnera za parenje je rezultiralo više parenja u krvnom srodstvu, a populacija je i pre toga bila donekle u bliskom krvnom srodstvu. Uništenje jaja i gnezda na glavnom ostrvu je značilo sve manje mladih u populaciji. Preostale ptice su verovatno bile prestare da bi se uspešno razmnožavale. Često su verovatno bile odsečene od ostrva i u nedostatku hrane i materijala za gnezda. Svi mladunci koje bi uspeli da podignu nisu bili dovoljni da nadoknade ptice koje su umirale od starosti ili bile pojedene od strane izgladnelih brodolomnika. Već 1693. na ostrvcetu više nije bilo dodoa.

Jedna od najvećih tragedija je da dodo koji je bio izuzetno prilagođen svom staništu na ostrvu bio dovoljno izdržljiv da preživi duga morska putovanja do Evrope. Da je bio lepši ili da je ukus njegovog mesa odgovarao gurmanima, sigurno bi ih razmnožavali u cirkusima ili u parkovima na isti način kao što je to rađeno sa ukrasnim petlovima, gugutkama i patkama.

Beli Reunion dodo
Kontroverzni četvrti član familije dodoa je beli dodo sa ostrva Reunion. Dvoje svedoka i nekoliko slika prikazuju da se on razlikuje od dodoa sa Mauricijusa. U svom zapisu sa putovanja kapetan Samuel Castleton sa broda Pearl 1613. navodi izjavu J. Tatton-a koji opisuje belog Reunion dodoa: "Ima puno običnih pataka, i malih i velikih, puno gugutki, velikih papagaja i sličnih ptica; i velika patka nalik veličine ćurke, veoma debela, i tako kratkih krila da ne može leteti, bele boje, nežne prirode; kao što su i ostale patke, iz razloga što nikada nisu čule pucanj iz vatrenog oružja." Upravo to odsustvo straha ih je i načinilo bespomoćnim prema lovcima.


1646. holandski moreplovac Willen Bontekoe van Hoorn, objavio je detalje svojih putovanja između 1618. i 1625. i zapisao: "Tamo je takođe bilo vrste ptica pod imenom dodo koje su imale kratka krila ali nisu letele; bile su toliko debele da su jedva hodale, i tom prilikom bi im se stomak vukao po zemlji." Nije pominjao njihovu boju i pretpostavlja se da je on zapravo bio na Mauricijusu.


Beli reunion dodo je verovatno opstajao do 1770. godine pošto je ostrvo Reunion veliko pa su i ljudske naseobine sporije rasle. De la Bourdannaye, guverner Mauricijusa i Reuniona u periodu 1735-46. poslao je na poklon belog dodoa upravniku kompanije. Po svemu sudeći ptica je ili uginula ili je pojedena na putu pošto nikada nije stigla u sedište kompanije.


U stvari, kraj kljuna je verovatno bio odsečen, moguće radi bezbednosti ljudi koji su ga čuvali. Neki naučnici veruju da je beli dodo sa ostrva Reunion zapravo običan mladi dodo, varijacija boje ili samo jedna od faza kod običnog belog dodoa. Očigledno nije reč o albino primerku pošto je imao žuta krila i crne kandže ali je moguće da se radilo o leucističnoj životinji (pojava smanjene pigmentacije). Dodoi sa Mauriciusa su različito opisivani kao smeđi ili sivi. Neki ljudi veruju da su možda mlade dodoe mornari nosili na ostrvce Reunion sa Mauriciusa iako na njemu nije pronađena nijedna kost dodoa...