Drevna evropska zivina

Danci imaju samo dve svoje originalne rase živine (i obe u patuljastom varijetetu), a jedna od njih nesumnjivo je među najstarijim evropskim rasama kokoši. Kosti domaće živine u Danskoj pronađene su u arheološkim istraživanjima pri ispitivanju perioda gvozdenog doba, a njihova veličina i oblik odgovaraju današnjoj danskoj seoskoj živini. Smatra se da danska seoska živina direktno potiče od divlje bankiva kokoši, na šta ukazuje i njena karakteristična braon jarebičasta boja. Daleki preci danske seoske kokoši dospeli su na tlo Danske u toku migracija germanskih plemena iz severnih oblasti njihovog staništa. Do 1800. godine u Danskoj se nije odgajala nikakva druga vrsta živine osim njihovih seoskih nosilja, kako su ih Danci ranije nazivali. Uticaj drugih, prvenstveno nekih azijskih rasa živine, dovodi do mešanja danske seoske živine, pada njihovog kvaliteta i „čistokrvnosti“. To je uočeno oko 1875. godine i već tada su Danci preduzeli neke korake radi očuvanja njihovih orginalnih seoskih nosilja. U periodu od 1877. do 1878. godine pokušavalo se da se iz odgoja eliminišu grla sumnjivog porekla i ona koja po izgledu ne odgovaraju danskoj seoskoj živini. Tada je, odnosno 1878. godine, formiran klub odgajivača danske seoske kokoši, a prvi zvanični standard rase izrađen je 1901. godine. Tome je prethodila i zvanična prezentacija danske seoske živine 1879. godine koju su organizovali članovi kluba. Sredinom dvadesetog veka, danska seoska kokoš gotovo je nestala, jer je potpuni primat u proizvodnji živinskog mesa i jaja preusmeren na hibridnu živinu. Danas danska seoska kokoš nema značajnu ulogu u ekonomski isplativoj proizvodnji, ali je u Danskoj drži veliki broj ljudi koji živinu gaji na poluslobodan način. Svi se trude da dansku seosku kokoš ne „usavršavaju“, već da je sačuvaju u izvornom obliku koji je maltene bio formiran pre dve hiljade godina. Masa petla je oko dva kilograma, a koka oko 1,75 kg, a uprkos sitnom stasu imaju meso odličnog kvaliteta. Nose jaja potpuno bele ljuske, čija je prosečna masa 55 do 60 grama. Telo im je valjkasto, grudi su šire i zaobljene, a leđa blago nagnuta ka repu. Dobro razvijen rep nose pod uglom od 60 stepeni. Kresta im je prosta i nevelika, a čini je 5 do 6 pravilnih, uspravnih zubaca. Bele ušne minđuše su male i bademastog oblika. Krila su im odlično razvijena i drže ih potpuno horizontalno uz telo. Butine su im duge. Osnovna, najčešća i originala boja je braon jarebičasta koja potpuno preovladava i danas. Standard dozvoljava još srebrno jarebičastu, crnu i belu boju perja. Odgojen je patuljasti varijetet danske seoske kokoši i priznat 1952. godine Dansku seosku kokoš treba razlikovati od rase koja je donekle izvedena iz nje, a radi se o kratkonogom tipu živine, koja je odgajana na nekoliko lokaliteta u danskoj, ponajviše na ostrvu Fin. Snalažljive na ispustu Danska seoska kokoš je sitna nosilja, izuzetno otporna, prilagođena za život u ošrijim klimatskim uslovima. Odlično pronalazi hranu ako se drži puštena, te je dodatni utrošak hrane po grlu veoma mali u prolećnom, letnjem i jesenjem periodu. Veoma su pokretne, živahne i odlično znaju da lete. Osrednje kvočke Kao kvočke danske seoske kokoši u ranijem periodu bile su izvanredne, mada danas ova osobina nije idealno sačuvana u njihovoj populaciji.