Pikardijski ovcar


Smatra se da je pikardijski ovčar jedna od najstarijih autohtonih rasa ovčarskih pasa Francuske. Njegovo poreklo najverovatnije nije striktno vezano za region Pikardi. Prema teorijama pojedinih autora, smtara se da su psi slični današnjim pikardijskim ovčarima bili tipični ovčarski psi u severozapadnoj Evropi i da su ih do severnih delova Francuske dovela franačka plemena u 9. veku.
Pojedini kinološki stručnjaci smatraju da ova rasa ima zajedničko poreklo sa brijerškim ovčarom i boseronom, takođe francuskim rasama ovčarskih pasa, dok drugi zastupaju teoriju o zajedničkom poreklu sa holandskim i belgijskim ovčarskim rasama pasa.
Psi ove rase prvi put su prikazani na izložbi pasa 1863. godine, zajedno sa ostalim rasama ovčarskih pasa iz Francuske, a od 1898. godine, na izlozbama se prikazuju kao zasebna rasa, zvanično priznata u Francuskoj 1925. godine.
Iako rasa ima dugu istoriju, o čemu svedoče i brojne slike, tapiserije i zapisi, njena popularnost i brojnost počinje da raste tek nakon Drugog svetskog rata.
Klub ljubitelja i odgajivača ove rase Les Amis du Berger Picard formiran je 1955. godine, a Kinološki savez Francuske priznao ju je 1959. godine.
Pikardijski ovčar je pas srednje veličine. Izdržljiv je, mišićav, čvrste i skladne građe, ali ne i težak. Deluje veoma elegantno bilo dok stoji ili kad trči.
Prosečna visina mužjaka u grebenu je od 60 do 65 cm, a ženki od 55 do 60 centimetara. Prosečna težina pasa je od 23 do 32 kilograma.
Glava nije masivna i treba da bude proporcionalna u odnosu na veličinu tela. Veoma blago naznačen stop nalazi se na istom odstojanju od vrha nosa i potiljne kvrge. Lobanja je prilično široka, ali ne preterano. Dlaka na glavi je duga oko 4 cm i formira naznačene obrve koje ne prekrivaju oči. Čelo posmatrano od napred ne treba da bude ravno već lako zaobljeno, sa blagom čeonom brazdom. Obrazi ne treba da su prejaki, niti ravni, već da pokazuju izvesnu zaobljenost. Iza obraza dlaka ima istu dužinu kao na ostatku tela. Njuška je snažna i ne preduga, i ne sme se završavati špicasto. Nosna pečurka je uvek crna. Usne su suve i dobro priležuće uz vilice. Nosnik je ravan. Dlaka na njušci formira karakterističnu bradu. Vilice su snažne, a zagriz makazast, bez podgriza ili predgriza. Uši su srednje veličine, široke u osnovi i prilično visoko usađene. Osnova podseća na ovčije uvo. Prirodno su uvek uspravno nošene, a njihovi vrhovi blago su zaobljeni. Tolerišu se blago divergentno nošene uši. Dužina im je 10 cm, ne više od 12 centimetara. Oči su srednjevelike, nisu buljave, tamne boje, niti svetle, niti staklaste. Obojenost irisa je više ili manje tamnija od boje dlake u svakom slučaju i ne sme biti svetlija od boje lešnika.
Vrat je snažan i mišićav, dobre dužine, u kretanju uspravljen i dobro definisan. Glava je ponosno nošena. Grudi su duboke, ali ne preterano. Ne smeju se pružati niže od laktova. Obim grudnog koša iza laktova mora biti za 1/5 veći od visine grebena. Dužina tela je malo veća od visine grebena. Leđa su ravna, a trbuh blago prikupljen. Sapi se postepeno pružaju iznad zadnjeg dela butine.
Rep je dobro odlakan celom dužinom i u mirovanju mora dopirati do skočnog zgloba i ravno nadole da bude opušten, sa blagim zavojem na kraju. U akciji rep može biti nešto višlje nošen, ali ne iznad leđa.
Prednje noge su mišićave i vertikalno postavljene. Suvih je kostiju. Zglobovi su jasni, bez deformacija. Došaplje je blago nagnuto unapred, daje nogama gipkost i olakšava iznenadno zaustavljanje.
Butina je duga i dobro mišićava, a koleni zglob snažan. Ne treba da budu strme, niti jako unapred koso postavljene, ni uske, niti široke, i ne sme da postoji disharmonija između butine i sapi. Celina se mora stapati u prijatnoj oblini.
Dlaka je gruba i poluduga. Treba da bude čvrsta i glatka na dodir. Dužina dlake je od 5 do 6 centimetara na celom telu, uključujući i rep. Poddlaka je fina i gusta.
Boja je svetlosmeđa, svetlosmeđa sa tamnim vrhovima, svetlosmeđa sa tigrastim šarama i siva, koja uglavnom ostaje tamna.
Bez većih je belih oznaka na telu, mada se tolerišu manje bele oznake na prednjem delu grudnog koša i na vrhovima šapa.
Temperament
Pikardijski ovčar je uravnoteženog temperamenta. Nije agresivan, plašljiv, niti razdražljiv. Trebalo bi da je u isto vreme poslušan i neustrašiv. Ove odlike omogućavaju mu da sa lakoćom obavi zadati posao – da tera, odnosno čuva stado. Pored toga, ovaj pas je odličan čuvar kuće, kao i izvrstan porodični pas koji uživa u bliskom kontaktu s decom.


Zdravlje

Pikardijski ovčari generalno su zdravi psi i nemaju genetsku predispoziciju kao rasa ka nekim ozbiljnijim naslednim bolestima. Poznato je da se kod njih mogu javiti problemi sa displazijom kuka. Prosečan životni vek je od 12 do 14 godina.

Standard

Pol Megnin napravio je prvi standard za ovu rasu 1922. godine. Standard koji je trenutno na snazi, a FCI ga je prihvatio 2008. godine pod brojem 176, napisala je komisija Kluba odgajivača ove rase u Francuskoj. Prema klasifikaciji FCI, pikardijski ovčar spada u 1 grupu - ovčarski psi i psi terači stoke (osim švajcarskih pastirskih pasa), sekcija 1 – ovčarski psi. Ne podleže ispitu u radu.