Odbacivanje psa


Dugi niz godina, u mom gradu je ulicama gazdovala krupna siva kuja koju sam viđao na raznim mestima. Ponašala se kao domaćin i ostali psi lutalice se nisu sukobljavali s njom. U stvari, tačno sam znao u kom delu grada se nastanio neki mešanac ili napušteni pas. Poenta uvoda je da lutalice tada nisu bile tako mnogobrojne kao danas. Kad zapamtite jednog psa, godinama ga viđate na istom mestu i, što je najbolje, malo ko se plaši ovih stanovnika ulica.
Danas se ne zna koji pas drži koju teritoriju i koliko dugo to traje. Često se viđaju u grupama i ljudi ih zaobilaze u širokom luku. A ono što je najgore, nisu samo mešanci u pitanju. Sve više ima retrivera, staforda i drugih terijera, a kasnije i njihovih mešanaca.
Kako smo stigli dovde?
Prvo pitanje koje svako treba da postavi sebi pre nego što kupi psa jeste - zašto to čini. Ako volite ps, ne morate ga kupiti da biste ga i dalje voleli. Volimo i bele medvede, pingvine i delfine, pa nam ne pada na pamet da ih čuvamo, jer nemamo gde, a i ko bi ih hranio? Pa, u manjem obimu, i sa psima je isti problem. Plus, ako ljubimcu ne posvećujete vreme, jer ga nemate, bolje je i da ne držite životinju.

Brojne posledice
Nevolja s ljudima je u tome što u svojoj sebičnosti ne vide da se radi o živom biću koje ima svoje potrebe, a jedna od njih je i kontakt. Dakle, ako na prvo pitanje nemate bolji odgovor, treba da znate da se pas kupuje samo zato što želite kompanjona sledećih deset ili više godina. Želite da gledate kako raste, da ga vaspitavate kako vama odgovara, da ga hranite, igrate se s njim i gledate kako se igra sa drugim ljudima i životinjama. Želite da pričate o njemu sa svojim prijateljima koji takođe imaju pse. Želite da čuva vas i vašu porodicu. Želite da ga vodite sa sobom i da šetate s njim gde god vam se prohte. Želite da vam deca odrastu uz psa, da ga gnjave, jašu, zaspe na njemu, pričaju mu svoje avanture, srećne i tužne događaje. Želite da ostari uz vas.
Ovo je samo deo razloga zbog kojih se uzima pas. Jedan od najglupljih načina da počnete život sa psom pored sebe je da ga dobijete na poklon. Ne kažem, ponekad je to i divan početak jednog prijateljstva, ali je često glavobolja i pogrešan start.
Slično je i kad roditelji, koji nemaju pojma o psima, kupe svojoj deci igračku, ali živu, pri tome očekujući da mališani preko noći odrastu i počnu da se ponašaju zrelo pazeći na psa. Takva kombinacija se sruši kao kula od karata nakon nekoliko meseci i pas je na ničijoj zemlji. Za odrasle on postaje teret, a za mlađe izgustirana igračka.
Zašto sve ovo pišemo i to veoma često? Baš zbog uvoda u ovaj tekst. Svedoci smo da se dešava nešto što nije dobro ni za koga, a to je sve veći broj lutalica na našim ulicama. Nažalost, za dobar broj njih su krivi ljudi koji ne shvataju da lično i sebično rešenje napuštanja psa nije dobro. Možda je dobro za njih, okrenu glavu na drugu stranu, ostave psa i rešili su svoj mali lični problem. Ali, za sve nas zajedno stvorili su jednu grudvu koja se polako kotrlja i postaje sve veća. Radi se o tome da se na ulici ne nalaze patuljaste rase. Njih se ljudi ne odriču. Iako ih drže kao bebe, člana porodice i u principu se ne ponašaju prema njima kao prema psima, oni ih čuvaju i ulažu u njih. Ne pada im na pamet da ih ostave. Na ulici se nađu krupniji psi s kojima vlasnici ne mogu da izađu na kraj, koji više jedu i koji traže više prostora, kretanja, jer su puni snage.

Borba za opstanak
Najčešća misao ljudi koji ostavljaju pse je - ako je pametan, snaći će se. Ali, nažalost, ovde se ne radi samo o pameti. Takvi psi ne preživljavaju samo zato što su pametni. Preživljavaju jer znaju da postanu deo čopora. Zato, kad ostavite jakog psa na ulici, dešava se sledeće: u početku, kao da je pao s Marsa, jer se u potpunosti menja njegov život; lutanje i potraga za kućom je početna faza. Dok se to dešava, on istovremeno traga za hranom i zbog toga često dolazi u sukob sa ostalim psima. Ako je slab, neretko će ostajati bez hrane, pa možda i ugine. Ali, ako je jak, iz tih sukoba izlazi kao pobednik i to na njega ostavlja utisak. Počinje da oseća svoju snagu i u skladu s tim i da se ponaša. Gde god da se pojavi sa drugim psima, očekuje da mu se prizna njegovo pravo, a ako ne, spreman je to borbom da dokaže. I, to je tek početak priče. Formiranje čopora je normalno ponašanje u prirodi. Ovde su samo zamenili drveće i travu sa zgradama i asfaltom (gde ga ima). Oko najjačeg će se skupljati slabiji da bi preživeli. Nakon toga povratka više nema. Grupa je formirana, pravila su ispisana duboko u genima i borba za opstanak počinje da se odvija. Završetak ovakve priče je obično u nekom od skloništa za pse ili u kafileriji, eventualno smrt na ulici, jer postoji jači pas, ali čopor preživljava. Međutim, pošto ne pričamo o divljinama Sibira ili Afrike, već o urbanim sredinama u kojima živimo, možemo da pretpostavimo šta sve može da se desi.

Opasni čopori
Iako liči na loš roman, mnogi su iskusili šta znači naići na čopor “divljih pasa” koji poštuju samo svoja pravila, a s druge strane, zašto bi bilo ko morao da izlazi na ulicu i strepi da li će ili neće naleteti na njih, pa makar da se to nikad i ne desilo? S druge strane, odrasli će i naći neko rešenje, ali šta je sa decom? Kako njih zaštititi u datom trenutku, ukoliko se neko iz čopora okrene jer je utvrdio da se radi o slaboj jedinki koja u ruci drži nešto što može biti hrana.
S druge strane, mnogi ostavljaju pse daleko od naseljenih mesta, računajući da prave manju štetu. Ali, nažalost ni to nije tačno. I tamo se psi okupljaju u čoporima i prave štete u lovištima uništavajući podmladak divljih životinja, kao i sve na šta naiđu, a nije zaštićeno ili sposobno da se brani.

Lična odgovornost
Kao što vidimo u praksi, i kod nas se sve više drže rasni psi koje smo ranije gledali samo na TV. Ali, ne samo da se čuvaju, već se i puštaju da se sami snalaze. Totalno odsustvo bilo kakvog kriterijuma dovelo je do hiper proizvodnje pasa koji u suštini nikom ne trebaju. Loš kvalitet, veliki broj i odsustvo bilo koje kontrole parenja i proizvodnje štenadi omogućava svakom da dođe do ljubimca. Pri tome, znatan broj ljudi odbija da uzme rodovnik jer se on ekstra naplaćuje, često veoma papreno, iako u stvarnosti taj iznos nije veliki. Posle izvesnog vremena se, ipak, sete da bi voleli da izvedu svog “prelepog” ljubimca na izložbu, jer ako može komšijin pas da dobije titulu, zašto ne može i moj, jer je mnogo lepši?! Tada pokušaju da nabave rodovnik na svaki način. Ako uspeju, razočaraju se na izložbi, jer njihov prelepi Zoro ili Cezar, ili bilo koji drugi, obično završi i pre nego što izložba počne. Ako ne uspeju da nađu papire, razočaraju se odmah. Takav pas na kraju završi ili na nekom kratkom lancu ili još gore, na ulici ili nekoj njivi daleko od grada.
Najgore od svega je to što takvi “vlasnici” pasa ni u jednom trenutku ne pomisle kakav je nastavak priče. Sa sebe su sve skinuli samim tim što su se oslobodili psa. Ostatak posla je na društvu koje treba da trpi posledice neodgovornog ponašanja pojedinca. Ta nesposobnost da se predvidi lavina koja se stvara je posledica i ponašanja društva koje, pre svega, podržava potrošnju, a ne razmišlja o tome kako sebi čini medveđu uslugu. Samo edukacija onih koji vole pse može u ovom slučaju da dovede do odgovornijeg ponašanja pojedinca. Jer, ako ste svesni koje su posledice držanja psa možda zaključite da i ne želite da ga čuvate, nego samo da ga volite iz daljine, baš kao delfine, lavove i sve druge životinje koje nam izmamljuju uzdah dok ih posmatramo.

Umnožavanje
Slobodni i nesputani, psi na ulici u mogućnosti su da se pare kad god požele. Ženki takođe ima mnogo i spektakl može da počne. I sami ste na ulici videli povorku koju predvodi ženka, a za njom idu “prosioci” zakrvavljenih očiju, u stalnoj borbi za naklonost iste. U tom periodu ih se treba kloniti, jer njihovo ponašanje postaje nepredvidivo, agresivni su i često ne razlikuju čoveka od konkurencije. Ali, i to je život koji su nam obogatili nesavesni vlasnici pasa. Nakon toga stiže sledeća generacija. Neće svi preživeti. Ulica je surova, zato će ostati najjači, koji će se takođe razmnožavati. Ne zaboravite, kuja nosi samo dva meseca. Ostalo izračunajte sami.

Dr vet. med. Miloš STANOJEVIĆ