Tema: Crni i beli koren

Crni i beli koren


CRNI KOREN

U livadskoj flori južne i srednje Evrope, proširen je rod Scorzonera sa oko 100 vrsta, a Sc. Hispanica, od koje potiče povrtarska kultura crni koren, najviše je raširena u Španiji. U srednjem veku, crni koren je bio poznat kao lekovita biljka i koristio se kao protivotrov od ujeda zmija, zatim protiv kuge, epilepsije, srčanih, bubrežnih i očnih bolesti. U 16. veku, u Španiji se prvi put, spominje gajenje crnog korena kao povrća. Kanije se proširio u srednju i istočnu Evropu.

Hranjiva i zdarvstvena vrednost

Crni koren je, kod nas, slabo poznato povrće koje, zbog svoje hranjive i zdravstvene vrednosti, zavređuje više pažnje prilikom propagiranja važnosti raznolike i zdrave ishrane. Koristi se isključivo kuvan, a može se oljuštiti pre kuvanja, kada dosta oboji ruke, ili ga prvo treba skuvati (kao cveklu), što je jednostavnije i bolje. Od kuvanog korena se mogu pripremiti različita jela, salate, prilozi, a dobra je komponenta za različite složence. Može se konzervisati mariniranjem i zamrzavanjem. Prema hranjivoj vrednosti, sličan je krompiru, ali je po sastavu vrlo specifičan. Crni koren nije naročito bogat vitaminima, ali ih ne treba zanemariti.

Sa zdravstvenog stanovišta, savremena medicinska istraživanja su potvrdila njegovu korisnost kod različitih zdravstvenih tegoba. Budući da mu je glavni energent polisaharid inulin, koji se sastoji od lanca fruktoze, ima posebnu vrednost u dijabetičkoj dijeti. Osim toga, pospešuje izlučivanje mokraće, pa se preporučuje za bolesnike sa bubrežnim oboljenjima i za bolesti prostate. Čaj od crnog korena s medom koristi se protiv bronhitisa.

Proizvodnja u svetu i privredna vrednost

Crni koren se, kao povrtarska kultura, najviše uzgaja u Evropi. U Belgiji se proizvodi na oko 1.500 ha, u Francuskoj na 1.200, u Holandiji na 450 ha, a u ostalim evropskim zemljama gaji se manje, u malim prigradskim gazdinstvima, za tržište u svežem stanju, za zimsku potrošnju, što doprinosi raznolikosti zimske ponude povrća.

Morfološke i biološke osobine

Crni koren je višegodišnja biljka, ali se gaji kao jednogodišnja kultura. Cilj proizvodnje je zadebljani koren, koji može biti dugačak 20 do 30 cm, a prečnika 3 do 4 cm. Valjkastog je oblika, sa tupim vrhom. Spolja je tamnosmeđe, gotovo crne, boje, a unutrašnjost je bela i jedra. U provodnim snopovima ima obilje lateksa, koji na vazduhu brzo posmeđi. Prve godine, u vegetativnoj fazi, stabljika mu je skraćena i nosi rozetu ovalnoizduženog ili lancetastog lišća, glatke površine i, većinom, cele ivice. U generativnoj fazi, razvija se razgranata cvetna stabljika, 60 do 120 cm visoka koja, na vrhovima grana, nosi glavice cvasti, liguliflornih dvopolnih cvetova žute boje.

Plod je ahenija štapičastog oblika, s velikim papusom, koji kod dorade otpada. Jednosemeni plod se koristi kao seme. U jednom gramu, može biti 70 do 100 semenki, a negativna osobina im je što brzo gube klijavost, pa uvek treba koristiti prošlogodišnje seme. Osim toga, štapičasto seme se, u sejačicama, lako lomi.

Optimalna temperatura za klijanje i nicanje je 20 do 25 0C, a na oko 10 0C nicanje je vrlo sporo i traje oko 3 nedelje. Prvih 4 do 6 nedelja, rast je vrlo spor, a kasnije se ubrzava, ali do tehnološke zrelosti, svejedno, treba 7 do 8 meseci. Za vegetativni rast najpovoljnije su blage temperature: 15 do 22 0C, a biljka može dobro da podnese niske temperature, pa u kontinentalnom području može prezimiti bez posebne zaštite. Umerena vlažnost tla bitna je za razvoj dobrog korena, ali ne podnosi stagnirajuću vodu. Za vreme duže suše, može odbaciti lišće i uči u mirovanje. Mlade biljke se mogu vernalizovati posle nicanja, ako je prohladno vreme u proleće i isterati cvetnu stabljiku. Međutim, ako se cvetna stabljika parvovremeno ukloni, to kasnije ne utiče na kvalitet korena. Ako, zbog bilo kog razloga, koren, u prvoj godini, ne postigne standardnu veličinu i debljinu, može se ostaviti za sledeću godinu, ukloniti cvetne stabljike i vaditi kad postigne standardni kvalitet. To, međutim, nije baš ekonomično.

Za gajenje crnog korena potrebna su duboka, strukturna tla bez skeleta, dobrog kapaciteta za vodu i vazduh, neutralne, ili blago alkalne, reakcije.

Mesto u plodoredu

Crni koren zauzima površinu gotovo cele godine. Najmanje 3 do 4 godine se ne sme sejati na istu površinu, što se odnosi i na druge kulture iz porodice glavocika. Najbolje pretkulture su žitarice ili krompir, a treba izbegavati kulture koje napadaju nematode.

Potreba za hranivima i đubrenje

Crni koren, obično, dolazi posle kulture đubrene organskim đubrivom. U predsetvenoj pripremi, ili još kod jesenje obrade, đubri se kalijumovim i fosfornim đubrivima, a azot se dodaje u dve prihrane, prvi put kad počne intenzivniji rast, a drugi put početkom avgusta. Za prinos korena od 20 t/ha, većina autora spominje sledeće količine hraniva: N 110 kg, P2O5 45 kg i K2O 150 kg/ha. Prevelika količina azota, može izazvati šuplji koren.

Izbor kultivara

Za razliku od ostalog povrća, nema tako mnogo kultivara crnog korena. Najpoznatiji su belgijski kultivari, gde je i najveća proizvodnja ove kulture. Poželjne su ove osobine kultivara:
* ujednačeno cilindričan koren s tupim vrhom
* da ne naginje račvanju i pojavi šupljina
* otpornost na prevremeno prorastanje
* otpornost na štetočine
* dobar kapacitet rodnosti

Proizvodnja crnog korena

Za proizvodnju crnog korena potrebna je duboka obrada zemljišta, uz primenu podrivača, što omogućava dobar razvoj dugog jestivog dela korena i, još dužeg, apsorpcijskog dela. Poželjna je duboka zimska obrada, a predsetvena obrada u proleće, s fino pripremljenim setvenim slojem tla. U kontinentalnom području, seje se početkom aprila. U porodičnim baštama, gde ce korenje biti ručno vađeno, može se sejati na razmak redova od 25 cm, a gde je predviđena mehanizovana obrada, na razmak od 35 do 45 cm. Uz dobru klijavost semena (oko 80%), seje se 12 do 14 kg/ha, planirajuci 50 do 60 biljaka/m2. Kod sklopa ređeg od 45 biljaka/m2, u dobrim uslovima, razvije se dosta šupljih korenova.

Optimalna dubina setve je 3 do 4 cm. Pošto biljke sporo niču i ispočetka se sporo razvijaju, poželjno je primeniti odgovarajući herbicid, jer inače, korovi mogu biti veliki problem. U fazi početnog, sporog rasta, nije preporučljiva međuredna obrada, jer su, u to vreme, biljke vrlo osetljive. Kad se biljke bolje razviju, potrebne su još dve kultivacije, uz prihranu. Tokom letnjih meseci, navodnjavanje je preduslov dobrog prinosa. Zaštita od bolesti, pepelnice i bele rđe, sprovodi se odgovarajućim fungicidima, a prema potrebi, suzbijaju se i vaši.

Berba, prinosi i skladištenje

Crni koren se vadi kasno u jesen, ili rano u proleće, a može i zimi, ako zemlja nije smrznuta. Iako postoje kombajni za vađenje crnog korena, manji proizvođači ga vade različitim, adaptiranim mašinama. Bitno je da se uskladi dubina vađenja sa dužinom zadebljanog korena, a da se, pri tome, koren ne reže i ne lomi. Lišće se može prethodno pokositi, ili se reže posle vađenja, 2 do 3 cm iznad glave korena. U dobrim uslovima, može se postići prinos 20 do 25 t/ha.

Za prodaju na tržištu, crni koren se pakuje u manje gajbice, ili kutije, po 5 do 12 kg. Na prodajnom mestu crni koren brzo vene. Zato je bolje prodavati ga u pojedinačnim pakovanjima, u perforiranim PE vrećicama, po 0,5 ili 1 kg.

Crni koren se može dobro skladištiti u podumima, pokriven peskom, ili u trapovima, a u hladnjači, na temperaturi od 0 do 1 0C, i relativnoj vlažnosti vazduha 95 do 97%, do 6 meseci.

Norme kvaliteta, na evropskom tržištu, su sledeće:
Koreni moraju biti ravni, glatki, bez postranog korenja i račvanja, a belo meso ne sme biti vlaknasto. Najmanja dužina korena za I. klasu je 22 cm, a najmanji prečnik 15 mm. Za II. klasu su dopuštena manja odstupanja, kod 20% korenova, najmanja dužina 15 cm, a najmanji prečnik 12 mm.

BELI KOREN

Beli koren je slabo pozatno, bolje reći zaboravljeno, povrće, iako su ga poznavali već stari Grci i Rimljani. Kod nas proizvodnja nije poznata, ali njegov divlji rođak, koji je zastupljen među livadskim biljkama, u kontinentalnom, koristi se u proleće, zajedno sa ostalim samoniklim biljkama.

Gaji se zbog zadeblanog korena, koji je po hranjivoj vrednosti sličan crnom korenu, a ponegde se koristi i mlado lišće i cvetna stabljika, u drugoj godini.

Koren se kuva, pirja, ili prži u ulju, i služi kao prilog jelu, a od crnog korena se razlikuje po konzistenciji i ukusu, koji podseća na ostrige, pa ga u Americi zovu još i „biljne ostrige“. Mladi listovi se dodaju mešanim salatama, a cvetna stabljika se priprema kao špargla.

Morfološke i biološke osobine

Beli koren je dvogodišnja biljka. U prvoj godini razvije zadebljani koren klinastog oblika, 15 do 30 cm dužine i 2 do 3,5 cm prečnika, na gornjem delu. Svetlokrem je boje, a često ima više manjih korenčića. Unutrašnje tkivo zadebljanog korena je belo i krhko. U provodnim snopovima ima lateks, koji na vazduhu posmeđi, ali je, posle kuvanja, tkivo opet belo.

U vegetativnoj fazi, na skraćenoj stabljici, ima rozetu lišća koje, po obliku, podseća na praziluk, po kojem je vrsta dobila ime. U drugoj godini, razvije se razgranata cvetna stabljika, a na vrhovima grana nosi glavice cvasti, sa po 10 do 15 jezičastih, dvopolnih cvetova, svetloružičaste, do ljubičaste boje. Jednosemeni plod je ahenija klinastog oblika, 12 do 14 mm dug i 1 do 2 mm prečnika. U 1 g ima 60 do 90 plodova, koji su, ujedno, i seme. Prihvatljivu klijavost zadrži, najduže, dve godine.

Minimalna temperatura klijanja je 5 0C, a optimalna za rast u vegetativnoj fazi, 16 do 20 0C. Razvijena biljka dobro podnosi niske temperature i, kod nas, može prezimiti bez zaštite, i u kontinetalnom području. Kod rane prolećne setve, ako je proleće prohladno, deo biljaka može se vernalizovati i isterati cvetnu stabljiku. Za razliku od crnog korena, takve biljke treba iščupati, jer im koren postane drvenast i nije više za upotrebu. Beli koren najbolje uspeva na lakšim zemljištima neutralne, ili blago alkalne, reakcije.

Proizvodnja belog korena

Pošto je, po morfološkim i biološkim osobinama, beli koren vrlo sličan crnom korenu, đubrenje, plodored i mere proizvodnje su, gotovo, istovetne. Može se sejati i nešto ranije od crnog korena, u februaru ili martu, na razmak 30 do 50 cm red od reda, i 10 do 15 cm u redu. Zbog sporog rasta u vegetativnoj fazi, koren je prikladan za vadenje tek u oktobru i novembru, a ako zemlja nije smrznuta, može se vaditi i tokom zime. Uz dobru negu tokom vegetacije, može se postići prinos do 25 t/ha.

Prof. dr Ružica Lešić, “Povrćarstvo”