Tema: Hrana kao stratesko oruzje

Hrana kao stratesko oruzje

Samo u poslednje četiri godine tri puta je ukupna ponuda kukuruza i pšenice bila ispod nivoa ukupne predviđene tražnje i poremećeni bilansi su prouzrokovali pad nivoa zaliha, pre svega na Svetskom tržištu žitarica. Svaki osmi žitelj na svetu je gladan!


Zbog poremećaja na Svetskom tržištu hrane došlo je do niza promena, socijalnih, ekonomskih i političkih nemira, koji su dovodili čak i do promene geopolitičke karte u pojedinim delovima sveta, pogotovu u onim krajevima i kod onih zemalja, koji su najveći svetski uvoznici hrane.

Čitava priča o tržištu hrane, može se svesti na prikaz jedne velike tržišne vage, koja na jednoj strani ima ponudu i na drugoj strani tražnju.

Šta je uzrok da se u tolikoj meri poremeti ravnoteža i u tolikoj meri uzdrma svet tako dramatičnim promenama?

Narušavanjem osnovne tržišne paradigme – kada ponuda ne može da zadovolji apetite tražnje, odnosno kada je ponuda manja od tražnje – tas na ovoj veoma osetljivoj vagi pomera se u neželjenom smeru.

A to se upravo dešava u minule pola decenije – samo u poslednje četiri godine tri puta je ukupna ponuda kukuruza i pšenice bila ispod nivoa ukupne predviđene tražnje i poremećeni bilansi su prouzrokovali pad nivoa zaliha, pre svega na Svetskom tržištu žitarica. Zbog toga je ne samo interesantno nego i nužno pomno posmatrati i pratiti tržište žitarica, posebno tri najznačajnije žitarice: pšenicu, kukuruz i pirinač, jer one predstavljaju praktično dve trećine od ukupne ponude u korpusu hrane od 50.000 hranljivih biljnih vrsta.

Kao najuticajnije biljne kulture u formiranju tzv. FAO indexa – jednog agregatnog pokazatelja, koji su ustanovile Un - žitarice su najpouzdaniji pokazatelj za praćenje i formiranje cena hrane u svetu.

Sve procene UN, kao i proklamovana politika UN, zasnovane na ishodištu dva osnovna principa: principu raspoloživosti i principu dostupnosti hrane, u poslednjih pet godina definitivno su pale u vodu.

Krucijalni cilj FAO organizacije pri UN, koja se bavi hranom i poljoprivredom, jeste da hrane bude dovoljno i da bude dostupna svima. Taj cilj UN nisu uspele da ispune, što je postalo vrlo očigledno pošto su se u poslednjih pet godina na tržištu hrane dogodila tri cenovna pika: prvi u proleće 2008; drugi s početka 2011. i treći s jeseni 2012., kada su izuzetno snažni cenovni skokovi žitarica proizveli veoma nagli i nezadrživi rast cena na svetskom tržištu hrane. Upravo FAO index, koji je 1990. konstituisan kao pokazatelj i koji odražava tržišni status na tržištu hrane, dostigao je svoj apsolutni istorijski maksimum u februaru mesecu 2011.

Dakle, to je onaj problem s kojim se svet danas suočava i koji će, te poremećene odnose na tržišnoj vagi, na duži rok u narednim godinama ispoljavati kao objektivan problem koji se neće tako brzo i lako rešiti. Posledice su očigledne, vrlo jasne i vrlo surove, a sagledavaju se upravo u jednom podatku koji nam stiže iz UN – 850.000.000 ljudi na zemljinoj kugli živi ispod minimuma izdržljivosti, odnosno gladuje, jer ne prelaze preko praga siromaštva koji se meri u vrednosti dnevne potrošnje od 2,5 dolara po stanovniku.

Ovako posmatramo dolazimo do poražavajućeg zaključka da je danas svaki osmi žitelj na svetu gladan!

Suština čitave priče je upravo o tome: šta je to što u tolikoj meri utiče da ponuda bude baš takva kakva je, odnosno da tražnja bude takva kakva je, pa nam se dešavaju ovakvi poremećaji na tržištu u poslednjih pet godina?

Na strani ponude, u jednu grupu, možemo svrstati osam najuticajnijih faktora, među kojima su opredeljujući postojeći resursi na zemljinoj kugli i postojeći proizvodni potencijali.

OGRANIČENE POVRŠINE

Postojeći proizvodni potencijal ogledaju se i crpe svoje nevelike mogućnosti iz podatka da svet trenutno raspolaže sa 1.540.000.000 hektara obradivih površina ili tek nešto malo više od 10% od ukupne kopnene površine na zemaljskoj kugli. Otuda dolazimo do konstatacije da su resursi obradivih površina, koji treba da prehrane čitav svet, veoma ograničeni. Deo kopnenih površina zemljine kugle, koji bi se mogao privesti nameni i privesti kulturi, odnosno proizvodnji u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, iznose dve milijarde hektara, ali pretvaranje tog dela do sada neobrađenih u obradive površine nosi opasnost da se ozbiljno ugrozi biodiverzitet tih područja.

Najveći potencijali, koji nam daje nadu da se ovaj prirodni resurs može povećati, nalaze se na kontinentu južne Amerike i u najvećem delu Azije i to su, pre svega, Brazil i Argentina, a potom Kina, Ukrajina, Indija i Kazahstan. Međutim, to ne znači da će svet rešiti problem time što će neplanski i bahato uništavati biodiverzitet i privoditi nameni onaj deo zemljine površine, koji praktično održava prirodnu ravnotežu na zemljinoj kugli.

Krajnji oprez je, dakle, neminovan naročito u novonastalim uslovima prirodnih promena u kojima se globalna promena klime posebno izdvaja kao nezaobilazni faktor, koji je, prema opštem uverenju svih svetskih analitičara na tržištu poljoprivrednih proizvoda i stručnjaka iz FAO organizacije, od presudnog uticaja na ponudu. Da nam se dešava globalna promena klime postralo je opšte poznata stvar i to definitivno nije ni za koga iznenađenje. Međutim, za najstručniji deo agrarne javnosti, iznenađenje jeste brzina kojom se ta globalna promena klime dešava. Dakle, narušavanje klime na zemljinoj kugli, koja opet u osnovi ima jedan bahat odnos čoveka prema prirodi, jeste uzrok zašto danas imamo smanjen nivo proizvodnje, osetno manji nego pre samo desetak ili petnaest godina. Zagađenja atmosfere emisijom štetnih gasova dovodi do efekta staklene bašte koji u tolikoj meri postaje uticajan da se bukvalno klimatski pojasevi izmeštaju sa jedne teritorije na drugu.

Kao primer, kako bi se razumelo do koje mere promena globalne klime utiče na prinose u poljoprivredi, dovoljno je pomenuti da su tri agrarno najrazvijenije savezne države u SAD – Ajdaho, Ilinois i Nebraska – 2012. imale neverovatno velike podbačaje u prinosu. Tako je on u saveznoj državi Ajdaho čak 30%.

Ako pođemo od predpostavke ili kao nepromenljive istine, svejedno, da SAD, kao najveća agrarna sila sveta, primenjuje apsolutno najsavremenije metode agrotehnike i da tu nema većih nepoznanica, kako se onda dogodilo toliki podbačaj?

PRIMER SAD

Do pre desetak godina SAD su mogle precizno da projektuju i planiraju svoje prinose upravo na bazi tih standarda o optimalnoj primeni agrotehničkih mera. Situacija, kada uz optimalno ispoštovanu agrotehniku, ostvarite podbačaj u prinosu za preko 30%, je ozbiljno upozorenje, da je ove proizvodne destinacije zadesio veoma ozbiljan problem prepoznat u globalnoj promeni klime. Da ironija sudbine bude veća, upravo najjača agrarna sila sveta SAD su, uz Australiju, jedna od dve zemlje koje nisu potpisnice Kjoto sporazuma koji obavezuje striktna ograničenja emisije štetnih gasova. Kao najveći zagađivač atmosfere SAD su imale jake razloge da odbiju sporazum, jer bi time uništile veliki deo svoje prljave industrije, koja bi opet dovela do pada stope zaposlenosti, itd.



Generalno gledano, ovakav stav čitav svet uvodi u problem i mi smo danas svedoci vrlo dramatičnih dešavanja u klimatskom smislu, tako da za pojedina područja agrometerološki uslovi više nisu onako pogodni koliko su to bili do pre samo nekoliko godina. U pojedinim žitorodnim krajevima na celoj zemljinoj kugli imamo pogoršane klimatske prilike koje dovode do pada proizvodnje. Nezamislivo je bilo da se u jednoj Rusiji, zemlji koja nas pre svega asocira na hladnoću i sneg, dogodi da, recimo, u avgustu mesecu u kontinuitetu od petnaestak dana, najviša dnevna temperatura ne padne ispod 40°C!

Kada se 2010. upravo to desilo, za samo dve nedelje proizvodnja pšenice je opala za 20 miliona tona, što je dovelo do ogromnih poremećaja na Svetskom tržištu pšenice, a cena pšenice je za samo dva meseca sa nivoa 100-110 evra za tonu na berzi skočila na više od 250 evra/t. Povećanje za dva i po puta prouzrokovala je potpuno neočekivana klimatska pojava kada je vreli talas u zahvatio žitno područje Rusije i desetkovao žetvu.

Klimantske promene su definitivno postale problem sa kojim se savremeni svet suočava, a koji je u principu generisao čovek svojim nemarom i bahatim odnosom prema prirodi.

Uprkos napretku usavršene agrotehnike – sagledavajući je na strani ponude - prinosi su, od zemlje do zemlje, još uvek neujednačeni i veoma šarenoliki. Ako nam SAD posluži kao jedinica mere maksimalne iskorišćenosti proizvodnje po jedinici površine sa prosečnim prinosom žitarica od 7,24 t/ha, u poređenju sa, recimo, Kazahstanom koji – iako ima izuzetno velike potencijale sa aspekta pedoloških svojstava, agrometeroloških i veličine raspoloživih površina – ima prinos od 1,3 t/ha, jasno je da se kod pojedinih zemalja kriju velike rezerve i velike mogućnosti za povećanje prizvodnje ne samo žitarica nego i ukupna poljoprivredna proizvodnja u celom svetu.

Jedan veoma bitan faktor, koji u poslednje vreme dobija sve ozbiljnije obrise, jeste devastacija plodnog zemljišta.

Prva „zelena revolucija“, nastala 60-tih godina, imala je za posledicu primenu hemijskih sredstava u obradi zemljišta i podizanju useva, kao i korišćenje pesticida i herbicida. Ponovo zloupotrebljena i na neadekvatan način korišćena od strane čoveka, pre svega, dovodi do bespovratnog gubitka četiri miliona hektara obradive površine svake godine. Jednostavno, zemljište kontaminirano prekomernom upotrebom hemije postalo je neupotrebljivo za dalju upotrebu.

Takođe, zbog širenja gradova i urbanih naselja, svet svake godine izgubi još dva-tri miliona hektara obradivih površina. Samo Kina na konto širenja gradova, svake godine izgubi milion hektara obradivih površina.

Ništa manje važan od prethodno navedenih faktora sadržan je u samoj tržišnoj strukturi ponude i saznanju da danas četiri najveća proizvođača kukuruza, kontrolišu gotovo 86 odsto tržišta u svetu.

Isto tako, četiri najveća proizvođača pšenice, kontrolišu više od 64% ukupne izvozne ponude pšenice u svetu, dok četiri najveća proizvođača soje, kontrolišu svih 90 odsto svetskog tržišta, a četiri najveća proizvođača pirinča, kontrolišu 81% ukupnog tržišta pirinča.

Dakle, sa aspekta ponude od samih najvećih proizvođača na tržištu primarnih poljoprivrednih proizvoda, imamo jednu relativno izmonopolisanu tržišnu strukturu što, u svakom slučaju, utiče i na jednu opštu tržišnu atmosferu i na fingiranje tržišta, kreiranje tržišta onako kako odgovara tim velikim svetskim proizvođačima pojedinih kultura.

Naravno, postoji još niz faktora koji utiču, u manjoj ili većoj meri, da ukupna ponuda bude takva kakva je, kao i da taj tržišni tas na strani ponude pretegne manje ili više u odnosu na tražnju.

Kao sporedne korektivne tržišne faktore valja navesti: ograničenje izvozne logistike kod pojedinih velikih svetskih proizvođača na tržištu žitarica; protekcionističke mere pojedinih zemalja, koje sve više uzimaju maha i bez obzira na upozorenja Svetske trgovinske organizacije i ostalih međunarodnih institucija. Mada se kao ekonomska pojava prvo pojavio na tržištu poljoprivrednih proizvoda protekcionizam je i dalje prisutan, a veoma je zastupljen kod svih nacionalnih ekonomija koje se bore da sačuvaju sopstvene proizvodne resurse i proizvodne kapacitete, kojoj pribegava i Srbija u krajnjoj liniji.

Nedavno smo bili svedoci zabrane izvoza pojedinih kultura, pojedinih roba, upravo da bi se sačuvao taj proizvodni resurs, potrebna količina određenih roba i da bismo uspeli da zatvorimo bilanse do sledeće berbe. Toj politici, da li ograničavanja izvoza primenom izvoznih taksi, kvotiranjem izvoza, da li primenom najdrastičnijih mera kao što je zabrane izvoza, pribegavaju i ostale zemlje sveta, tako da u velikoj meri i taj faktor može da utiče na ukupnu ponudu. I konačno imamo još jedan faktor koji ne možemo zanemariti, a to je pojava velikih multinacionalnih korporacija kao velikih sistema koji ne poznaju granice, koji ukrupnjavaju ukupnu ponudu. One nadilaze nacionalne granice i u velikoj meri, naravno, rukovođeni profitom, teže da budu tržišni gospodari.

U okolnostima kada se tržište monopoliše na takav način cene, koje se postižu tržišnim operacijama koje čine ti veliki ponuđači, vrlo često nemaju nikakvog pravog osnova u realnom životu koji nas uči, na osnovu ukupnog tržišnog korpusa, da nivou ponude na drugoj strani odgovara ukupna očekivana tražnja.

Najzad, na drugoj strani ove tržišne vage, kako rekosmo, je tražnja.

POVEĆANjE BROJA STANOVNIKA

Prva stvar koju moramo da uočimo je demografski faktor – rast svetske populacije, kao najizvesniji sa stanovišta procene.

Do projekcije rasta svetske populacije u narednim godinama, pomoću statističkih metoda, relativno precizno se može ustanoviti. U UN predviđaju da će svet sa sadašnjih sedam milijardi stanovnika do 2050. imati između 9,2-9,4 miljarde žitelja što, samo po sebi, nosi porast potrošnje za hranom, ali i, uz rastući standard, nameće obavezu povećanja proizvodnje hrane za 70 odsto da bi se zadovoljio ovakav nivo potrošnje na bazi predpostavljenog rasta svetske populacije.

Drugi bitna okolnost koja se nameće je promena načina ishrane.

Sa poboljšanjem životnog standarda, pogotovu kod pojedinih zemljama u razvoju, dolazi do promene načina ishrane. Pre svega u zemalja koje su – poput Kine i nekih drugih – koliko juče bile zemlje izrazito loše ishrane, a danas zahvaljujući najvećoj stopi rasta društvenog bruto proizvoda, beleže nagli porast životnog standarda ubrzano nastaju promene u načinu ishrane. Prelazi se na kvalitetniju ishranu, na visoko proteinsku ishranu, a raste i potrošnja hrane po jedinici stanovnika. Zbog toga Kina, koja je do pre nekoliko godina bila neto izvoznik pšenice, danas postaje neto uvoznik, takođe i kukuruza i soje. Jednostavno, životni standard prosečnog Kineza, danas je mnogo veći nego to je bio pre pet ili 10 godina.

Poseban, veoma bitan faktor, koji se u poslednje vreme pominje, kao izuzetno uticajan faktor na strani tražnje, jeste faktor Finansijskih kriza.

Prve ozbiljne poremećaje u velikim robnim berzama u svetu, izazvala je upravo finansijska kriza koja je od 2007. prepoznata najpre na Njujorškoj berzi na tržištu hipotekarnih kredita. Ona je dovela do pojave „prebega“ – kada se, sve češće, veliki igrači sa finansijskih berzi u periodima ozbiljnih lomova na finansijskom tržištu, zarad zaštite svojih velikih uloga, sele i prelaze na realna tržišta, kao što su robna tržišta. Takav slučaj smo imali početkom 2008., kada je mnoštvo velikih igrača sa Njujorške berze, najveće efektne berze na svetu, bukvalno pobegao u sigurnije vode na robna tržišta i napravio veliku pometnju upravo na tim tržištima. Interes takvih tržišnih učesnika, svakako nije da zaštite svoju proizvodnju, što bi se berzanskom terminologijom reklo da hedžiraju svoju proizvodnju, nego naprotiv – isključivo zarada i obezbeđenje profita. Kada se tako veliki igrači na robnim berzama pojave, onda to rađa sumnju u iskrenost njihovih namera, a kada taj veliki kapital pređe na robna tržišta, on po logici stvari ima isključivi motiv i interes da se što više oplodi, a zarada ponovo vrati na finansijska tržišta.

To se upravo i desilo početkom 2008. kada su ti veliki igrači sa finansijskih berzi špekulantskim operacijama na robnim tržištima poremetili tržište i doveli do povećanja ionako relativno visokih cena na međunarodnim tržištima. Bukvalno isfingirane, nerealno visoke cene na robnim tržištima, motivisao je FAO organizaciju i njenog predsednika Gracijana de Silvu, da preduzimanjem rezulutivnih mera, iz UN uputi apel organizatorima berzanskih tržišta i Čikaške berze, kao najveće terminske robne berze, da pripaze na velike i prekomerne špekulativne operacije, koje ti veliki igrači sa finansijskih tržišta prave na robnim tržištima.. Sva upozorenja i donete rezolucije, međutim, nisu mnogo zabrinule velike špekulantske firme i špekulantske učesnike na tržištu. Oni ukazanu šansu nisu propustili, kao što neretko koriste i sve situacijama kada snagom svog kapitala potčinjavaju nekim nerealnim relacijama i uspostavljaju nerealne cene. Milijardi gladnih, koja u najvećoj meri ispašta, praktično je ispostavljen ceh.

Na strani tražnje, isto kao i kod ponude, možemo pomenuti i niz drugih faktora, koji manje ili više, utiču na njen nivo kao što su: psihološki faktor; neravnopravni raspored zaliha u svetu; neracionalno čuvanje zaliha kod pojedinih zemalja; protekcionističke mere (što je, takođe, faktor koji može da poremeti ovaj drugi deo tržišne vage na stranu tražnje); stanje na tržištu imputa; politički faktor, koji se sve češće upliće na tržište hrane, itd.

Naravno, svi ovi problemi s kojima se u poslednje vreme svet sve češće suočava traže odgovarajuća rešenja.

ŠTA SE NAMA DANAS NUDI?

Najaktuelnija ponuda, koja nam dolazi upravo iz najrazvijenije agrarne sile sveta, jeste GMO hrana. Genetska modifikacija, generalno genetski inženjering je jedna ozbiljna naučna grana, koja se bavi promenom genoma pojedinih biljnih i životinjskih vrsta.

Iako svet funkcioniše milionima godina na, kroz razvoj i evoluciju kakvu poznajemo danas, ustanovljenom održivom nivou, ipak, čovek se usudio da uzme sebi za pravo da menja karakter prirode promenama i ubacivanjem genoma jedne biljne ili životinjske vrste u drugu biljnu ili životinjsku vrstu. GMO hrana, jeste hrana, genetski modifikovani organizmi i GMO proizvodnja na bazi GMO organizama, jeste visoko produktivna proizvodnja, koja će izbaciti mnogo veću produkciju po jedinici površine, ali je proizvodnja koja za svoj krajnji efekat može imati apsolutno pogubne posledice.

Usuđujem se da kažem da je reč o jednom veoma morbidnom scenariju, koji praktično na velika vrata promoviše Maltusovu teoriju o disbalansu prehrane čovečanstva i ukupne proizvodnje hrane koja aritmetičkom progresijom u odnosu na geometrijsku progresiju rasta stanovništva. Promoteri ove teorije, priče o genetski modifikovanim organizmima se pojavljuju kao spasioci od takvog scenaria kako je Maltus to još davno predvideo u svom mračnom i jednom veoma deprimirajućem pesimističkom scenariju.

Da li je rešenje u genetski modifikovanim organizmima?

Bojim se da nije, jer posledice možda nećemo snositi mi, ali naše buduće generacije svakako hoće.

Gde se onda nalazi pravo rešenje?

Duboko sam uveren da se pravo rešenje može pronaći u jednoj održivoj proizvodnji, u jednoj konvencionalnoj visokoproduktivnoj proizvodnji, koja će iskoristiti sve postojeće resurse, na koje sam ukazali, navodeći samo neke neiskorišćene potencijale obradivog zemljišta, povećanje prinosa po jedinici površine i kroz adekvatnu primerenu i upotrebu hemije kao sredstava, od mineralnih đubriva do zaštitnih sredstava u konvencijalnoj proizvodnji primarnih poljoprivrednih kultura.

I konačno, jedan vrlo mali segment, gde se i Srbija može pronaći, kao konkurentna u proizvodnji na svetskoj pijaci hrane, jeste organska proizvodnja. Ona nije dostupna svima, njena je proizvodnja veoma skupa, ali i njeni proizvodi imaju odgovarajuću cenu. Kako je namenjena visokoplatežnom tržištu, koje postoji i koje će se uvećavati, Srbija, s obzirom da ima veoma dobre preduslove za proizvodnju, u organskoj proizvodnji ima izuzetno dobre performanse i izuzetno velike perspektive i na tom planu.

Definitivno ova priča, bi mogla da ima jedan ipak optimistički završetak, i kraj koji bi se mogao izreći jednom rečenicom – NAHRANITI SVET A DA SE ZEMLjA NE IZGLADNI!

Mislim da je to cilj koji je dostižan, i ukoliko se razmišlja ne samo sa aspekta profita i samo profita, već i sa aspekta nekih etičkih i moralnih vrednosti. Tada bi svet mogao u najvećoj meri da bude zadovoljen dovoljnim količinama i jeftinom hranom, baš onako kako su do pre nekoliko godina politiku promovisale UN.


Izvor;Poljoprivreda info