Neki od mehanizama stradanja pčela tokom godine


Dr med. Rodoljub Živadinović
(Ovaj tekst predstavlja izvod iz autorove knjige u pripremi: Nove metode pčelarenja)

Pozabavio bih se najpre jednom ozbiljnom analizom koju je uradio V. I. Lebedev (2003) sa saradnicima (I. M. Voronkov, S. K. Ivaškevič, V. A. Ulanovskij) pokušavajući da utvrdi razloge masovnog stradanja pčela u Rusiji tokom zime 2002/2003. Uginuća su se na nekim pčelinjacima kretala i do 50%. U košnicama se često nije mogla naći nijedna pčela, ni na ramovima, ni na podnjači, iako su zalihe hrane bile na svom mestu. Pomenuti autori govore o sklopu više nepovoljnih okolnosti i uticaja. U leto 2002. godine su pčele zbog loših pašnih uslova smanjile količinu legla. Potpuno odsustvo glavne paše naglo je snizilo efekte odbrambenih mehanizama pčela. Kod pčela koje su stradale krajem oktobra 2002. ustanovljena je 2,65 puta manja količina masnog tkiva, nego u istim društvima sa istim maticama godinu dana ranije. Kod živih pčela, utvrđena je 1,72 puta manja količina masnog tkiva. I tokom odgajanja zimskih pčela pašne prilike su bile loše. Odgajene su nekvalitetne pčele, jer su zalihe meda bile samo 0,5 kg po ulici pčela umesto potrebnih 1,5 kg, a zalihe polena samo 50 g umesto 350–400 g po ulici. Neobezbeđenost društava dovoljnim zalihama meda pred početak zimovanja, naterale su pčelare da ih prihrane sa petnaestak kilograma šećernog sirupa krajem septembra. Zimske rezerve hrane su uz to bile jako loše raspoređene, i uslovile 10% od ukupnih gubitaka. Od svih uginulih zajednica, društva sa dvogodišnjim maticama su činila 76,8%, sa jednogodišnjim samo 1,7%, a sa maticama iz iste godine 21,5%. Ne treba zaboraviti ni viruse, koji se sve više šire Rusijom, naročito virus bolesti deformisanih krila. Istraživači zaključuju da se u budućnosti mnogo veća pažnja mora posvetiti obezbeđenju dovoljnih količina polena društvima pčela. Cela priča neodoljivo podseća na uginuća pčela u Srbiji 2004/2005.
Preventiva bolesti pčela podrazumeva široki dijapazon najrazličitijih mera. Na našem i susednim pčelinjacima ne sme biti društava sumnjivih na zaraženost ili vidno obolelih od virusnih oboljenja. Skoro da je nedopustivo nekontrolisano donošenje matica, paketnih rojeva i kompletnih zajednica sa područja na kojima je bilo masovnog stradanja pčela. Pčele moramo da gajimo u čistim, dezinfikovanim košnicama na novoizgrađenim satnim osnovama. Slaba društva treba pravovremeno rasformirati. Nedopustiv je prenos hrane i ramova iz uginulih zajednica u zdrave. Periodično treba dezinfikovati svu opremu. Ako se u zajednici pojavi neko virusno oboljenje, nozemoza ili varoa, te ako pčelama namećemo preradu šećernog sirupa, dolazi do naglog sniženja nivoa proteina u pčelinjem organizmu (J. M. Batuev, O. F. Grobov, 2003). Zalihe proteina u telu pčele su direktno proporcionalne dužini njenog života. Sa druge strane, proteini su glavni resurs za dobar rad mehanizma za ispoljavanje značajnije otpornosti na bolesti pčela. Nivo proteina u pčeli raste u jesen. Nedostatak polena u periodu odgajanja zimskih pčela, odraziće se negativno na nekoliko narednih generacija. Zato je važno pčelama obezbediti kvalitetnu polenovu pašu cele godine, pravovremeno i umereno popunjavati zimske zalihe šećernim sirupom (ako ima opravdane potrebe).