Tema: Gastronomija Srbije - srpska kuhinja

Gastronomija Srbije - srpska kuhinja

Preuzeto sa sajta Srbija

GIBANICA


Gibanica je tradicionalno i omiljeno srpsko jelo. Gibanica je jelo od nadevenog testa, pripremljeno uglavnom sa raznim vrstama sira i kajmakom. Najbolja gibanica se priprema od domaćih, razvijenih kora, ali su dobre i kupovne kore. Razne vrste gibanica, kao i slična veoma ukusna jela, se mogu naći u susednim zemljama Balkana, najviše u Makedoniji, gde se obično naziva banitza, kao i u Bosni i Hercegovini, Sloveniji i Hrvatskoj. Gibanica je jedno od najpopularnijih i najznačajnijih jela u Srbiji, koje se priprema u svečanim prilikama ili jednostavno kao prijatan porodični obrok. Gibanica se najčešće priprema od mešavine jaja i mladog i jakog sira i kajmaka, kao što je sir sa pašnjaka ili feta sir. Druge vrste srpske gibanice se pripremaju sa nadevom od spanaća, mesa, koprive, krompira ili luka.

PROJA

Osnovni recept za pripremu proje :
5 šoljica kukuruznog brašna
3 šoljice belog brašna
3 jaja
3 šoljice ulja
1 prašak za pecivo
1 čaša jogurta
1 časa mineralne vode
1 velika kriska mladog sira /usitnjenog/ i so

Sve sastojke pomešati i sjediniti u glatku masu, peći u podmazanom plehu /stranica visine min 5 cm/. Najbolje prija uz kiseli kupus i pavlaku.

PROJA SA KOPRIVOM

U Srbiji se veruje u lekovito svojstvo koprive, te se ona koristi u pripremi jela, za ispiranje kose ili kao lekoviti caj.



Sastojci za pripremu proje sa koprivom :

300 gr kopriva
500 gr kukuruznog brašna
300 gr mladog sira
3 jajeta
100 gr ulja
1 prašak za pecivo
so po potrebi

Priprema proje sa koprivom :
Brašno prosejati i dodati obarene i iseckane koprive, izgnječen sir, jaja, prašak za pecivo, ulje. Sve dobro izmešati, uz dodavanje mineralne vode po potrebi /da proja bude malo redja/. U podmazan i pobrašnjen pleh izliti proju i peći u zagrejanoj rerni oko 30 minuta, dok ne požuti. Služiti toplo ili hladno /uz kiselo mleko/.

AJVAR

Ajvar je pikantan specijalitet od ukuvanog povrća, posebno prijatanog ukusa, čiju osnovu čine šiljata crvena paprika, plavi patlidžan, beli luk i ljuta paprika. Ajvar je popularan na čitavom Balkanu. Zavisno od kvaliteta paprike i dodate količine ljute mlevene paprike, postoje tri vrste ajvara - blag, srednje ljut ili vrlo ljut. Ajvar se koristi kao namaz na hleb ili sendvič, kao glavni dodatak jelima sa roštilja ili pečenom mesu ili kao salata. Ime potiče od turske reči “hayvar” što znači usoljena ikra.
Priprema ajvara je donekle teška, jer iziskuje dosta “pipavog” posla rukama, pogotovo za ljuštenje paprike. Po tradicionalnim običajima, ajvar se priprema početkom jeseni, kada crvene paprike ima u izobilju i najboljeg je kvaliteta. Paprika i patlidžan se peku ucelo na plotni, šporetu na drva ili na otvorenoj vatri – roštilju ili u rerni. Ispečene paprike moraju malo odstojati u zatvorenoj posudi, da se ohlade i mogu lakše ljuštiti. Nakon toga se pažljivo oljušte i izvadi se seme iz unutrašnjosti. Tako obrađene paprike se melju ili seckaju na sitne komadiće /ova varijanta je poznata kao pinđur/. Na kraju se smeša sa svim dodatim sastojcima /beli luk, ulje/ kuva nekoliko sati u velikim posudama, da bi isparila sva voda, kao i da se podstakne kasnija pasterizacija. So i sirće /po želji/ se dodaju na kraju i vrela smesa ajvara se sipa direktno u staklene tegle, koje se odmah zatvaraju. Ajvar pripremljen na ovaj način se koristi tokom čitave godine, iako u mnogim domaćinstvima zalihe ne traju ni do proleća, zbog sveže salate koja pristiže, te se ajvar uglavnom koristi kao zimska sezonska hrana. Najbolji ajvar se priprema kod kuće, gde je jedino moguće precizno ručno ljuštenje paprike i vađenje unutašnjosti, zbog posebno prijatnog ukusa koji se dobija odstranjivanjem ukusa opne paprike. Industrijska proizvodnja ajvara u Srbiji je skromna, jer ona iznosi svega 640 tona godišnje.
Ajvar - Balcanicaucaso - fotografije Ivo Dancev

PIHTIJE

Pihtije su srpsko jelo koje izgleda kao aspik. Pihtije se u Srbiji uglavnom pripremaju od manje vrednog svinjskog mesa, kao što je glava, kolenica i/ili tetiva. Neki pihtnije pripremaju dodajući dimljeno meso. Pihtije su uglavnom deo obroka u Srbiji /ili predjelo/, mada se služe i kao glavno jelo. Obično se pihtije jedu uz konzumiranje ohladjene rakije /jaka šljivovica ili kajsijevača su odlične, ali je i dunjevača takodje izuzetna/, kao i salate iz turšije /ukiseljeno povrće, obično ren, paprika, ljuta paprika, zeleni paradajz i kupus/. Po receptu za pripremu pihtija, meso se opere i kuva jedno vreme, ne duže od 5 - 10 minuta. Tada se voda promeni i dodaju povrće i začini /obično paprika, lovorov list, crni luk, šargarepa, celer/. Smesa se kuva dok meso ne počne da se odvaja od kostiju, kada se meso otkosti i masa procedi. Pihtijasta smesa se sipa u plitke posude. Dodaje se beli luk, kao i šargarepa ili paprika isečena na kolutove, ili nesto slično kao dekoracija. Ostavlja se na hladnom, u frižideru ili napolju /pošto se pihtije tradicionalno u Srbiji pripremaju tokom zime/. Smesa se upihtija /želatinozna masa/ i moze se seći na kocke /često se kaže da se dobre pihtije seku kao staklo/. Kocke pihtija se po ukusu mogu posuti sušenom crvenom paprikom pre serviranja /alevom paprikom/.

KULEN

Kulen je vrsta začinjene kobasice, proizvedene po tradicionalnoj recepturi, od usitnjenog svinjskog mesa. Kulen se proizvodi u Vojvodini i Slavoniji. Meso za kulen je bez većih količina masnoća, a ukus uglavnom dosta ljut. Crvena paprika daje kulenu aromu i boju, dok se od drugih začina koriste crni biber i beli luk. Usitnjeno meso se uglavnom utisne u debelo svinjsko crevo, da bi se dobili komadi prečnika oko 10cm i dužine do oko 30 cm, koji su težine oko 1 kg.
Komadi kulena se suše na dimu posebnih vrsta drveta nekoliko meseci i nakon toga stoje na vazduhu takođe par meseci. Ovaj proces nekada može trajati i do 1 godine. Kada se smesom za kulen pune tanja creva, vreme sušenja i dimljenja je kraće, te se gotov proizvod dobija za kraće vreme. Kulen se tradicionalno uobičajeno proizvodi u vreme svinjokolja /klanja svinja/ svake jeseni, u gotovo svim, ako ne i svim seoskim domaćinstvima u Srbiji. Tokom zime kulen zri, ali se koristi i onaj koji jos nije sasvim osušen, jer je jestiv /iako dosta ljutog ukusa/. Kulen ostaje jestiv i tokom naredne godine, do sledećeg leta i predstavlja pravu poslasticu za gurmane.

KAJMAK

Kajmak je srpski autohtoni sveži mlečni proizvod bogatog ukusa, sličan obranom mleku. Kajmak se koristi na čitavom Bliskom Istoku, u Jugoistočnoj Evropi, Iranu, Afganistanu, Indiji i Turskoj, a u Srbiji je veoma cenjen i omiljen kao neizostavno predjelo ili prilog.
Proizvodnja kajmaka se vrši postepenim zagrevanjem svežeg mleka do temperature ključanja, te kuvanjem na laganoj temperaturi nekoliko sati. Kada je kuvanje završeno, mleko se rashlađuje i sa površine se skida gornji sloj, te ostavi da blago fermentira i sazri nekoliko sati ili čak par dana. Kajmak sadrži visok stepen masnoće, čak oko 60%, i gustog i kremastog je sadržaja, iako ne sasvim kompaktan, zahvaljujući mlečnim proteinskim vlaknima. Kajmak ima bogat ukus, srednje kiselkasto-gorak, zavisno od dužine zrenja. U Srbiji se kajmak uglavom proizvodi u domaćinstvima, na tradicionalni način i može se kupiti na pijacama. Industrijska proizvodnja kajmaka u Srbiji je neznatna i ne dostiže kvalitet kućne proizvodnje. Najbolji kajmak u Srbiji potiče iz brdsko-planinskih krajeva, gde se stoka uzgaja na mirisnim pašnjacima. Zlatiborski kraj i područje jugozapadne Srbije su najznačajniji proizvođači kvalitetnog kajmaka u Srbiji.
Kajmak se u Srbiji koristi kao odlično predjelo, ali i kao dodatak jelima. Najjednostavniji recept je lepinja sa kajmakom, koja se jede za doručak ili kao užina. Razni specijaliteti srpske kuhinje takođe sadrže kajmak, kao jedan od osnovnih sastojaka. To su pljeskavica sa kajmakom (srpska verzija hamburgera prelivena otopljenim kajmakom) ili ribić u saftu (teleća plećka krčkana sa kajmakom).

ĆEVAPI /ĆEVAPCIĆI/

Ćevapčići su naziv za omiljeno jelo na Balkanu. To su male kugle od mlevenog mesa, pečene na roštilju, u Bosni od mlevenog junećeg ili ovčijeg mesa, u Srbiji i Makedoniji od mlevenog svinjskog i junećeg mesa. Obično se služe kao glavno jelo, u Srbiji u lepinji, u Bosni u somunu, sa iseckanim crnim lukom, kajmakom, mladim sirom i sl. Naziv ćevapčići potiče od turske reči kebab.
Smatra se da su najbolji ćevapčići iz grada Leskovca, na jugu Srbije, koji se sastoje 100% od telećeg mesa i serviraju u lepinji. Leskovčani kažu da je najbolji način za pečenje ćevapa /ćevapčića/ kada se koristi roštilj na ćumuru, čiji je razmak izmedju žica roštilja tačno osam milimetara. Oba izraza /ćevapčići i ćevapi/ su odomaćeni u srpskom jeziku, dok se u drugim delovima zemlja ćevapčići prave od mešanog mlevenog svinjskog i junećeg mesa.
U Bosni su ćevapi jelo koje obično povezuju sa područjem bivše Jugoslavije. Bosna i Hercegovina je republika koju najčešće prepoznaju po obeležjima i uticajem Otomanskog carstva, medju kojima su i ćevapčići. Neke od lokacija poznatih po svojim odličnim ćevapima su Baš-Caršija u Sarajevu i Banja Luka. Cuveni banjalučki ćevap je višeslojno meso, obično 4 reda ćevapčića koji su spojeni.
Neki najviše vole makedonski kebab, jer je to varijanta ćevapa od svinjskog i junećeg mesa. Jelo koje se obično sastoji od 5 do 10 komada se služi samo sa belim hlebom, seckanom svezom paprikom, lukom i solju. Na starom turskom bazaru u Skopju, u Bitolju ili drugim krajevima Makedonije se može probati izvrsna desetka /10 komada ćevapčića je veoma popularno jelo/.
Tokom šezdesetih godina, naziv ćevapčići se, kao čuveni specijalitet proširio na čitavu obalu Jadrana. Početkom sedamdesetih godina, ćevapčići su postali poznato jelo « na brzaka », kako na Balkanu, tako i u Americi i čitavoj Evropi.

SARMA

Sarma je naziv za zavijeno vinovo ili kupusovo lišće, uobičajeno za područja jugoistočne Evrope i susednih regiona. Sarma se kao tradicionalno jelo priprema u Armeniji, Bugarskoj, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Grckoj, Mađarskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Rumuniji, Srbiji, Sloveniji, Turskoj, Ukrajini i drugim zemljama bliskim po geografskoj poziciji i običajima. Sarma na turskom znači “uvijanje” ili “zavoj” i slična je specijalitetu dolma koji se služi u Turskoj.
Mleveno meso /obično teleće, svinjsko i juneće, ili kombinacija ove tri vrsta mesa/ sa pirinčem, lukom i raznovrsnim domaćim začinima /medju kojima su i biber i so/ se zavijaju u široke listove svežeg ili kiselog kupusa/koji se kiseli od 6 do 8 nedelja i autohtono je srpsko jelo !/ ili vinovog lišća ili širokolisne bokvice. Ova smeša se nakon zavijanja u sarmu, uz dodatak dimljenog mesa ili/i komada dimljene slanine, krčka nekoliko sati. Iako su kulinarski recepti različiti u odnosu na geografski kraj gde se sarma priprema, sigurno je jedan od najpoznatajih lagano kuvanje sarme u dubokoj keramičkoj posudi. Poseban sastojak sarmi, zaprška /brašno na masnoći koje se zagreva dok ne porumeni/ se dodaje kao završnica pripreme sarme. Vegetarijanska sarma ili ona koja se priprema od ribljeg mesa su takođe u upotrebi.
Za razliku od mnogih kultura istočne Evrope, upotreba listova kiselog kupusa koja sarmi daje kiselkasti ukus, preovladava u kuhinjama naroda jugoistočne Evrope. Krajem jeseni, porodica obično priprema kupus za kiseljenje, u obliku celih glavica kupusa kojim se zavija sarma ili sitno rendanog kupusa, koji se takodje koristi u pripremi tradicionalnih srpskih specijaliteta, medju kojima je podvarak najpoznatiji. Kiseli kupus je jedno od autentičnih jela u Srbiji i veoma omiljen kao salata ili u pripremi sarme. Druga vrsta sarme je ona zavijena u vinovo lišće, različita po veličini i ukusu. Kako je sarma od kuselog kupusa veoma jako i teško jelo, ona se koristi tokom zime. Sve veći je broj onih koji je pripremaju sa maslinovim uljem i drugim zdravijim vrstama masnoće, umesto svinjske masti. Ponekad se sarma služi sa palentom ili pire krompirom. Druge moguće kombinacije su sa dodatkom pavlake, jogurta ili rena. Uvijena sarma sa dodatkom paradajz soka, koja se koristi uglavnom u severnoj Americi, nije uobičajena u jugoistočnoj Evropi. Za razliku od svoje poljske ili ukrajinske «sestre», u sarmi naroda jugoistočne Evrope preovladava meso, gotovo bez pirinča, koji je u upotrebi tek u skorijoj istoriji. Originalno, sarma se u Srbiji nekada spremala sa dodatkom ječma.
Gotovo je nemoguće pripremiti sarmu za mali broj gostiju, jer se ona, kao omiljeno jelo u Srba, služi u velikim porcijama. Ceo lonac pun sarmi se obično priprema za čitavu porodicu. Sarma je veoma populno /omiljeno/ jelo u Srbiji i obično se služi kao jedno od glavnih jela na svadbama.

SVADBARSKI KUPUS sa dimljenim mesom

Sastojci za pripremu svadbarskog kupusa :
3 kg kiselog kupusa /sitnije glavice/, 1 kg govedjeg mesa, 2 papka i svinjsko uvo, 200 gr dimljene slanine, 300 gr dimljenih sv.rebara, 3 glavice crnog luka, 4 crvene paprike, peršun i celer list, crni biber u zrnu.

Pripremanje i kuvanje svadbarskog kupusa :
Kupus oprati u dve vode, odbaciti spoljašnje listove i svaku glavicu preseći na osmine. Koren kupusa odstraniti i svaku osminu preseći na tri dela. Meso i ostale sastojke iseći na veće komade. Luk iseći na kockice, papriku na kolutove, dodati šaku iseckanog peršunovog i celerovog lista. Slagati u lonac red kupusa, preko njega malo luka, peršunovog i celerovog lista, nekoliko zrna bibera i od svake vrste mesa. Ponoviti dok se ne potroše svi sastojci a završiti slaganje na vrhu kupusom. Naliti hladnom vodom i staviti na jaču vatru da provri. Temperaturu smanjiti i lagano kuvati /krčkati/ poluotvoreno nekoliko sati, najbolje u zemljanom loncu. Kažu da je najbolji svadbarski kupus u Guči, uz trubače !