Tema: Vojislav J. Ilic

Vojislav J. Ilic



Vojislav Ilić je rođen u Beogradu 1860. godine u književničkoj porodici. Njegov otac Jovan Ilić bio je poznati pesnik i političar opozicionar. Kuća Jovana Ilića bila je najpoznatija i najuglednija kuća u Beogradu druge polovine 19. veka, sastajalište i debatni klub o književnim i političkim pitanjima. Okupljala je pisce različitih umetničkih i političkih opredeljenja, ali i veliki broj javnih i političkih radnika. Tu su se sretali Zmaj, Jakšić, Kostić, Kaćanski, Glišić, Lazarević, Veselinović, Matavulj, Sremac, Nušić, Ranković, Domanović, Mitrović, Matoš, Skerlić i mnogi drugi. "Na pragu te kuće — pisao je Branislav Nušić — susretala se stara romantična književnost koja je već izumirala, i nova, realistična, koja se umesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina." U ovoj kući je Branislav Nušić prvi put, u rukopisu, čitao svoju prvu napisanu komediju Narodni poslanik.

Svoja politička shvatanja Ilić je formirao u očevoj kući: bio je vrlo aktivan u javnom životu i političkim manifestacijama. Držao je žestoke govore na omladinskim političkim skupovima. Objavljivao političke tekstove u opozicionim listovima, svojim satiričnim pesmama ismevao je stanje u društvu, tiraniju vlasti i apsolutizam dinastije. Bunt njegovih pesama bio je snažniji nego tada poznatih pesnika satiričara Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja, ali nisu dostigle značajniji umetnički nivo. Zbog svojih političkih aktivnosti stalno je bio na udaru vlasti: proganjan, optuživan, izvođen na sud, morao je da beži iz zemlje.

Pošto je još od detinjstva bio slabog zdravlja, Vojislav Ilić nije uspeo da završi gimnaziju. Vanredno je pohađao predavanja na Velikoj školi koliko da stekne obrazovanje koje nije moglo da bude verifikovano zbog nezavršene gimnazije. Nedostatak školskog obrazovanja Ilić je nadoknadio čitanjem i učenjem u bogatoj očevoj biblioteci i praćenjem razgovora za vreme sedeljki u domu Ilića. Čitao je rimske, ruske, nemačke, engleske i američke pesnike. Bavio se prevođenjem poezije. Rano je počeo da piše i sa šesnaest godina objavljuje baladu Lepid. U dvadeset i prvoj godini, 1881.godine, u časopisu OtadžbinaRibar. Sarađuje u brojnim listovima i častopisima postavši najplodniji pesnik svoga vremena. Za života je objavio tri knjige pesama — 1887, 1889, 1892. Umro je od tuberkuloze 1894. godine u Beogradu.

Pesničko delo Vojislava Ilića ne može se podvesti ni pod jednu školu. Njegovo petnaestogodišnje pevanje predstavlja neku vrstu sinteze stvaralačke poetike 19. veka. Prema primenjenom pesničkom postupku Ilićevo pesništvo se
deli na:

— objavljuje svoje najobimnije pesničko delo, spev klasicističko pesništvo inspirisano grčkom i slovenskom mitologijom, ali i mitologijom mnogih drugih evropskih i istočnih naroda (Bahus i Kupidion, Danaja);
— romantičarsko pesništvo sa motivima iz prošlosti i istočnjačkim motivima; tu je izražena žalost što život brzo prolazi, dominantan je elegični ton, izbija melanholično osećanje (Ljeljo, Pećina na Rudniku);

— realističko pesništvo koje se prilično neuspešno ostvarilo u satirično-socijalnim pesmama, ali je zato visoke umetničke domete dostiglo u deskreptivnim pesmama (Sivo, sumorno nebo, Grm);

— parnasovsko pesništvo ostvareno je uglavnom na antičkim motivima i obeležilo je Ilića kao pesnika evropske kulture (Tibulo, Himna vekova);

— simbolističko pesništvo u stvari je naslućivanje simbolizma; ostvareno je u samo jednoj, 1892.godini; otkrilo je pesničko vizionarstvo Vojislava Ilića; sigurno je, da nije umro tako mlad, da bi bio pesnik u duhu i rangu pesnika evropske moderne (Kleon i njegov učenik, Zapušteni istočnik).

Pesništvo Vojislava Ilića je raznovrsno i sa žanrovskog aspekta: ogledao se u satiričnoj i rodoljubivoj poeziji, ljubavnoj poeziji i romansama, elegijama i opisnim pesmama.

Satirična poezija (Maskenbal na Rudniku, U lov, Već se kupe, Građanske vrline, Orgije, Prijatelju, Jedan monolog mladog Slepčevića, Realists) pokazuje Ilićev aktivan odnos prema društvenoj stvarnosti, njegov slobodarski i kritički odnos prema režimu Obrenovića. Ove pesme nemaju veću umetničku vrednost, nisu dostigle nivo Zmajeve i Jakšićeve satire, ali ostaju kao svedočanstva jednog vremena i pesnikove beskompromisne borbe za društvenu pravdu.

Rodoljubiva poezija (Na Vardaru, Rodoljub, Na grobu vojvode Dojčila u Solunu) po umetničkoj vrednosti stoji ispod satirične poezije ovoga pesnika.

Ljubavna lirika niti je brojna niti je mnogo rečita. Najveće vrednosti dostiže ona koja se pretapa u elegiju (Ispovest, Gospođici N.).

Romanse su posledica pesnikovog bekstva iz stvarnosti, utočište za zaborav na nevolje političke i intimne prirode (Ljubavna trka, Ljubavna priča o donu Nunecu i dona Klari).

Elegije su osenčene melanholijom i rezignacijom kao posledicom nezadovoljstva društvenom stvarnošću i porodičnih nesreća (Elegija, Sumorni dan, Poslanica prijatelju, Elegija na razvalinama kule Severove, Ispovest).

Opisne pesme ispunjene su jesenjim i zimskim pejzažima (Veče, Zimsko jutro, Zimska idila, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U elegijama i opisnim pesmama Vojislav Ilić je ostvario najviše umetničke domete.

Pesničko stvaranje i stvaralaštvo uopšte česta je tema Ilićevog pevanja: Mojoj muzi, Pesnik, Dva pesnika, Pesniku, Realista, Jedan monolog mladog Slepčevića. U dvema poslednjim pesmama izražen je Ilićev odnos prema romantizmu i realizmu. U pesmi Jedan monolog mladog Slepčevića zauzima kritički stav prema nekim osobinama i postupcima romantizma: protiv bombastičnih fraza i lažne patetike, a za više života u poeziji. U pesmi Realista on je protiv primitivizma realističke proze ("ledena suva proza"), a za više poezije u životu. Stvaralačka problematika prisutna je u pesmama sa skulpturalnom tematikom: Nioba, Tibulo, Mramorni ubica, Prva naredba.

Izvor;
riznicasrpska

Jesen

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,
Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave
Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,
Do same mirisne trave.

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,
Priprema ona das spokojne večeri i dane,
I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevn,
I gatke vremena davni'.

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,
Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada
Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,
I san lagano pada...

Pesnistvo u doba realizma



Jedini pravi pesnik epohe realizma bio je Vojislav Ilić (1862—1894). On je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar: odlučan raskid s epigonskim romantizmom. U nekim pesmama bi je glasnik naprednih težnji svog vremena, oštar kritičar političkih i društvenih izopačenosti. Pa ipak, njegova poezija, u celini gledana, suprotna je duhu tendenciozne, angažovane literature za kakvu se Marković zalagao. Iako ga s realistima povezuju neka značajna zajednička obeležja, kao što su sklonost ka deskripciji i objektivnosti, Ilić je svojim estetizmom i formalizmom otvorio put poeziji kojoj su suprotni kako briga realista za običnu stvarnost tako i zahtevi ideologa za njeno uključivanje u društvene i političke borbe vremena, poeziji u kojoj je najvažnija briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

Po rođenju Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, čiji je dom bio stecište književnog Beograda, okružen braćom, koji su takođe bili aktivni u literaturi (Milutin, Dragutin, Žarko), Vojislav je kao retko koji srpski književnik svog veka odrastao u atmosferi koja je bila izrazito književna. Ta okolnost imala je mnogo većeg značaja za njegovo pesničko formiranje od njegova školovanja, koje je, zbog bolešljivosti od koje je patio još od detinjstva, bilo neredovno i nepotpuno. Umnogome je delio sudbinu drugih savremenih pisaca: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo oskudno, zbog svojih uverenja bivao proganjan od vlasti i umro mlad. Uz oca pesnika bio je od rana upućen na čitanje poezije. Na njega su najviše uticali ruski romantičari Žukovski, Puškin, Ljermontov, naročito Puškin. Preko ruskih i srpskih prevoda upoznao se s pesništvom drugih naroda, posebno s antičkom poezijom i mitologijom, koja je imala velikog odjeka u njegovom delu. Obnovitelj pesničkog interesovanja prema antici, Vojislav nije znao nijedan od dva klasična jezika, niti bilo koji strani jezik, izuzev ruskog. Iako je pevao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojim treba dodati velik broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. U njegovu delu mogu se izdvojiti sledeći tematsko-stilski krugovi: deskriptivne pesme, pesme na motive prošlog i dalekog, elegične i ispovedne pesme i pesme kolektivne inspiracije.

Deskriptivne pesme čine najpoznatiji i najpopularniji deo Ilićevog pesništva. Na njih se obično misli kad se o Vojislavu govori kao o realističkom pesniku. U nekoliko svojih pesama on je dao izvanredne slike seoskih pejzaža, života na selu, raznih godišnjih doba i delova dana (Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U njima je najizrazitija ona crta koja ga najviše odvaja od romantičara i približava realistima: objektivnost. Pesnik kao da se povlači iz pesme, njegovo ja se gubi, pesnički govor prelazi u treće lice, u njemu se oseća epska mirnoća i usporenost. Emocije nisu direktno iskazane, one zrače iz slika ili, tačnije, pejzaži su izgrađeni po modelu određenih emocionalnih stanja i raspoloženja. Pesnikova duševna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaža. Nju još više odaju karakteristični ilićevski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mračan i sl.

Nasuprot poeziji realističnih pejzaža stoje one Ilićeve pesme u kojima su obrađene teme iz prošlosti raznih naroda. Više nego i jedan drugi naš pesnik imao je osećanja za čari onog što je udaljeno u vremenu i prostoru, za razvaline koje govore o minulim vremenima, za drevne legende dalekih ili iščezlih naroda. "Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi / diže se prošlosti duh", kaže on u pesmi Duh prošlosti, a u pesmi Himna vekova daje viziju prošlih vremena kao nekog tajanstvenog sprovoda koji se kreće "u nemom svečanom hodu" dok "beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu / himnu vekova tavnih". Kod njega nalazimo motive i legende sa svih strana sveta, iz svih vremena: indijske, arapske, persijske, kavkaske, germanske, španske, portugalske, italijanske, slovenske, srpske. Posebnu skupinu čine pesme s temama iz klasične starine, iz grčke i rimske istorije i mitologije (Nioba, Katonova smrt, Tibulo, Ovidije, Korintska hetera i dr.), pesme koje, uprkos mnoštvu materijalnih pogrešaka i nepreciznosti, pokazuju istinsko osećanje za lepotu i veličinu antičkog sveta. One su donele čitavu malu obnovu klasicizma u srpskoj književnosti, s njima se u našoj poeziji ponovo odomaćuju klasična imena, teme i simboli te klasicistički estetski ideali.

Ilićevi pejzaži kao i njegove pesme o drevnim vremenima podjednako su prožete tihom setom, melanholijom. Po osnovnom osećanju sveta Ilić je prevashodno elegičar. To osećanje, prisutno kako u deskriptivnim tako i u istorijskim pesmama, dobilo je najneposredniji izraz u njegovoj intimnoj lirici, u elegijama (pet pesama nosi naslov Elegija uz njih je Elegija na razvalama kule Severove, najbolja njegova pesma tog žanra), u ispovednim pesmama i pesničkim poslanicama (Ispovesti, Poslanica prijatelju, Gospođici N i dr.). U njima pesnik smireno i nenametljivo iznosi svoja gorka iskustva, melanholična raspoloženja, slutnje smrti. Pesnikovo ja ovde ponovo izbija u prvi plan, postaje glavni nosilac pesničke poruke.

Pesnik fine sete, nostalgičnih raspoloženja, melanholičnih pejzaža i napuštenih drevnih razvalina, Ilić nije bio neosetljiv za nevolje i težnje naroda niti zatvoren za ideale vremena u kojem je živeo. U nizu pesama on je nastavljač borbene, slobodarske tradicije srpske poezije, posebno Zmajeve i Jakšićeve. Dok je u rodoljubivoj poeziji ostao uglavnom u tradicionalnim tematskim okvirima i zabludama (Na Vardaru, Rodoljubu, Kosovskim sokolovima, Muratovo tulbe i dr.), dotle je u najboljim satiričnim pesmama (Maskenbal na Rudniku, Rudnikova ispovest, U lov, Građanska vrlina i dr.), nadahnut "mržnjom na tirane", dao snažan umetnički izraz slobodoljubivim, demokratskim težnjama svoje generacije i njenom otporu obrenovićevskom apsolutizmu i stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima epohe realizma.

Odlučno raskinuvši s romantičarskom poezijom, s njenim verbalizmom i retorikom, s njenom preteranom emocionalnošću, s nebrigom koju su romantičari ispoljavali prema formi, Ilić je više od svega radio na usavršavanju forme, na bogaćenju pesničkog izraza, na obnovi srpskog stiha. On je artist u poeziji, "umetnik-pesnik", kako ga je nazvao Lj. Nedić. Najveću pažnju poklanjao je građenju stiha, nastojeći da izbegne sve nemarnosti i aljkavosti karakteristične za stih romantičara. Njegovi dugi šesnaesterci, najosobenija vrsta njegova stiha, teku mirno i sporo kao neka široka reka i tim svojim ritmom podudaraju se s uzdržanim, objektivnim karakterom njegove poezije. Iako nije bio naročito obrazovan pesnik, on je svojim pevanjem otvorio puteve srpskoj poeziji prema Evropi. Kad je mladi Dučić otišao u Ženevu i Pariz, došao je do otkrića koje ga je iznenadilo — da Ilićeva poezija nije bila neki balkanski anahronizam, da je ona najbliža poeziji koja je donedavno bila moderna po svim značajnijim evropskim centrima, poeziji francuskih parnasovaca, "za koje možda nije nikad ni znao". Kao takva ona označava početak nove epohe u istoriji srpskog pesništva. Slično Mušickom u 20-tim i 30-tim godinama ili Branku u 50-tim i 60-tim Vojislav je u 80-tim i 90-tim godinama bio glavni pesnički učitelj, tvorac nove pesničke škole. Vojislavljev način pevanja, vojislavizam, kako se ponekad naziva, bio je pesnički manir, škola, koja ne samo što je dala velik broj epigona već su kroz nju prošli najistaknutiji pesnici s kraja 19. i početka 20. veka: Milorad Mitrović, Mileta Jakšić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić i dr.

Ilićevim uticajem naročito su obeležena dva pesnika koji stoje na prelazu između Vojislava i pesništva srpske moderne, Milorad Mitrović (1867—1907) i Mileta Jakšić (1869—1935).—

Anđeo mira

Noć duboka vlada, i sve živo spava,
na starome tornju ponoć otkucava -

i u tome času, sa grančicom krina,
anđeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al' oseća granje, pa se tiho svija,
oseća ga lahor, pa slatko ćarlija.

I anđeo mira, kroz duboku tamu,
spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,
rujnu zoru čeka, da nebom zarudi.

(1884)

Sveti Sava



Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
"Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata..."

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo."

* * *
Vekovi su prohujali od čudesne one noći, -
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći -
al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava.

(1889)

Domovini



Niko se, kanda, ne žuri više
da vida tvoja skrhana krila -
ni mača nema, ropstvo da zbriše -
o zemljo draga! O zemljo mila!

Na grobu tvoje prošlosti slavne
sadašnjost leži raspeta, bleda:
kroz gusti veo ponoći tavne
budućnost čeka, pa zoru gleda.

A vreme ide laganim gredom,
da tužnom robu okove smrvi:
ne časnom borbom - vec gorom bedom,
u burno more rođačke krvi.

I jednoga dana sunčevi zraci
sumorno pašće za plave gore;
ukrstiće se plameni mači
u susret, možda, svetlije zore;

trepet i strava paklena, ljuta,
pokriće mesto krvavog boja -
i svaki jauk stokratno puta
prelomiće se kroz nedra tvoja!

I sine l' zračak slobode mile,
ti opet nećeš slobodna biti!
Zovne l' te spomen prošlosti bile,
ti ćeš se sama u groblje kriti!

Jer nikog nema na svetu više,
da vida tvoja skrhana krila -
ni mača nema, ropstvo da zbriše -
o zemljo draga! O zemljo mila!

(1880)

Nad Beogradom



Spomeniče nemi prohujalih dana,
zašto ti je čelo sumorno i tavno?
Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana,
što digoše u zrak tvoje ime slavno?

Il' grobove brojiš tuđinskih sinova,
što padoše redom pod zidine tvoje,
- zaneseni čarom osvajačkih snova
daleko od krila domovine svoje?

Jest, i sada često, kad te kroz noć gledam,
ukažu se ljudske gorostasne seni:
s razmrskanim grud'ma, sa čelima bledim,
i usnama hladnim u krvavoj peni...

I ja slušam šapat nepojmljivog zbora,
šapat koji tiho umire i tone...
To je, možda, izraz dubokoga bola?
To su, možda, reči koje kletvom zvone?

O, koliko snova, nadanja i muka
zariveno leži u kamenju tvome,
što ih sruši smrti oružana ruka
u danima slave, u pomamu svome!

I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu
ne položi u grob tako burno vreme!
Možda čekaš snova poništenu slavu,
taj bleđani prizrak budućnosti neme?

(1880)

Slutnja



Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?
Sunce zori ne izlazi,
dragoj dragi ne dolazi.

Kao odziv bojnoj trubi,
momče jedno samrt ljubi.
I dok mrtav junak leži,
vranac konjic poljem beži.

Pram njegove guste kose
jecajući vetri nose -
i gde pade, krsta nije,
gusti bršljan da se vije.

Ah, za mrtve ko da mari?
Samo gavran tu šestari;
al' se i on brzo vine,
i gubi se u daljine...

Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?

(1882)

Priviđenje



Božanstvena slika njena
sinoć mi se u snu javi:
imala je zelen venac
na sumornoj, bledoj glavi.

Ugašeno oko milo,
svetilište od miline,
duh, što sumnja, podizaše
u bezkrajne, u daljine...

Tako dusi tonu, blude,
sa svetinjom doba stara,
tako nebo snove budi,
da silnije razočara.

(1881)

Duh prošlosti



Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi,
diže se prošlosti duh. Ozaren buktinjom slave,
on tajom žudi, il' kroz noć sumorno bludi,
ko bledi prizrak umrlih snova i jave -

i tihom pesmom, i blagim nebeskim glasom,
on s tugom budi prošlosti davno vreme;
i smerne zvezde trepere čudnim krasom,
dok pesma tone u beskraje neme...

Sve strepi, sluša... I pastir iza sna se budi,
pa svu noć prati sumorne ove glase,
i zalud odziv čeka - već plava zorica rudi,
i bleda kandila noći na plavom nebu se gase...

(1882)