Tema: Vasilije Zivkovic

Vasilije Živković (1819—1891)

PROTA VASA ŽIVKOVIĆ
(Pančevo 31.01.1819. — 25.06.1891. Pančevo)


Učitelj koji u skromnom seocu naroda svoga savesno vrši dužnost svoju, ima prava na zahvalnost svega prosvećenoga sveta!" Ove reči jednoga pisca prkrasno se mogu primeniti na slugu Božjega i narodnoga, protu Vasu Živkovića, koji je u krugu svome vršio taku dužnost savesno radi savesti, pošteno — jer drukcije ne mogaše, umno — koliko se god mogaše. Stoga se i moglo reći, rečima jednog lista srpskog, kad je u dubokoj starosti sklopio svoje oči: "Prota Vasa Živković je svome pozivu i činu ostao veran, crkvi svojoj odan sluga a narodu svome iskreni prijatelj, koji se nikad pa i u najkritičnijim trenucima života narodnog nije delio od naroda svoga i želja narodnih. Raspolagao je lepim znanjem i bogatim iskustvom. Uvažen je bio od svojih pretpostavljenih a omiljen od svojih potčinjenih. Ljubazan u dočeku, prijatan u govoru, iskren u savetu, blag i obazriv u karanju i opomeni, taktičan u svome poslu".

Ali on bejase vredan radnik i na poljima kulturnog i politickog zivota svoga naroda. "Od kako je — receno je nad otvorenim grobom njegovim — pa sve do svoje smrti budnim okom pratio je on rad na polju nase narodne knjige, koju je osobito ljubio, stovao, potpomagao i rasprostirao kao malo ko. U njegovoj biblioteci naci ce se skoro svaka knjiga srpska pa i svaka brosira, a vrlo cesto kupio je i pretplatu i proturao valjane knjige nase i sokolio preporukom svojom svestenstvo i opstine svoga protoprezviterata".

Vrh svega Zivkovic je bio pa je u Srpstvu poglavito i poznat kao pesnik. Dovoljno je pomenuti da je on pesnik najpoznatije pesme "Rado ide Srbin u vojnike", koja je, i ako u umetnickom obliku, u samom narodu postala poznata i omiljena kao najlepsa pesma narodna. Osim nje poznati su i mnogi drugi takvi radovi njegovi. On je bio vredan saradnik u razlicitim listovima i povremenim izdanjima starijega doba, pred kraj prve polovine devetnaestoga veka, kao sto su: "Skoroteca", "srpski Narodni List", "Backa Vila", "Golubica", "Zimzelen", "Podunavka". Od vecih pesama narocito mu je popularna kantana o Jugu i Jugovicima: "Sokolovi moji tici, deco moja Jugovici..." Kusao je i u prevodjenju, i imao je savrsena uspeha. Od prevoda najpoznatiji su mu prepevi klasicnih pesama — balade i romance — Getova "Bauka" i Silerova "Gnjuraca". Njegove su pesme odlicno uticale na svoje doba; potekle iz pravog pesnickog srca, u lepom obliku i pravilnom stihu — one ni danas nisu izgubile cene svoje.

Godine 1842. bejase u Pancevu pozorisna i pevacka druzina Nikole Djurkovica. Znajuci teznje i misli svojih ljudi, Zivkovic napise nekoliko pesama, koje je Djurkovic komponovao a zatim sa druzinom pevao. "To je Pancevce elektrisalo". Na taj nacin je Zivkovic gledao da upotrebi svaku priliku da krene svest narodu napred, ne isticuci sebe licno.

Taj covek koji je tako tiho a korisno delao, Vasa — Vasilije — Zivkovic, rodjen je u Pancevu 31. januara 1819. godine od roditelja Todora i Sofije. Prve je skole ucio u Pancevu, gimnaziju u Karlovcima i produzenje — filosofiju — u Segedinu, a pravne nauke u Pesti i Pozunu. Zeleci da se zakaludjeri, Zivkovic izuci u Vrscu bogoslovske nauke, ali kad mu otac, 1845, naglo premine, on se odrece svoje ranije zelje pa se iduce godine zapopi i bude postavljen za paroha u Pancevu, gde ga je vladika Kendjelac postavio, po zelji i molbi opstine pancevacke, za protu 1868. godine. Imao je razlicite duznosti i pocasna zvanja; bivao je poslanik na narodnim saborima i za deset godina ucitelj vere i profesor srpskoga jezika u realci pancevackoj. Ne samo pismenom vec, jos vise, usmenom recju postizao je najlepse uspehe. "Besede — veli njegov nekrologicar — prote Vase Zivkovica odlikuju se lepotom jezika, jezgrovitoscu sadrzaja, divotom pojetike, a nacin govora i predavanja takav je bio da ce mu se tesko naci uskoro ravan".

Godine 1889. zeleli su mnogobrojni prijatelji i postovaoci da proslave sedamdesetogodisnjicu njegovu, ali je on — vazda skroman — nastao da se u poslednjem casu sve obustavi.

Prota Vasa Zivkovic preminuo je u Pancevu 24—25. juna 1891. godine.

Ovde se prikazuje slikom koja je za poslednjih godina života njegova bila umnožena.

Pesme

Bio je među prvima koji su plužili slabo oranu njivu srpske lirike. Napisao je u celom životu sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. Ne samo da mu poezija nije bila u životu glavno zanimanje, nego svoje pesme nije smatrao ni uspelim; ni dostojnim pažnje, čak nikako nije mogao pristati: da ga smatraju pesnikom. Pa ipak možda nijedan od srpskih pesnika, velikih i malih, nije bio tako i toliko pevan od naroda, nijednom nije tako široko gostoljubivo otvoren pristup u narodne popevke, koračnice i tugovanke. Pesme "Rado ide Srbin u vojnike", "Orao klikće sa visine", "Ti plaviš zoro zlatna", "Raduj se mlada nevo" (ispisani su prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanski Srba, pratile i zagrevale njihove borbe, svetkovine i tugovanja. Bio je toliko pevan i toliko se znalo da je pevan da su mu docnije pripisivane i one pesme koje on nije napisao. A mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke.

1857. napisao je pesmu "Moji jadi" koja počinje poznatim stihovima "Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja". Posle smrti supruge u četrdesetoj godini prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: "Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više".

Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija "Dani prota-Vase" u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa nekada bio sveštenik.

Vasilije Zivkovic

srpski pesnik, sveštenik, i nacionalni radnik.
Napisao narodnu popevku "Rado ide Srbin u vojnike" i "Orao klikće sa visine".


Zivotopis

Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Gotovo ceo svoj sedamdesetogodišnji život proveo je u graničarskoj varoši Pančevu. Tu se rodio, tu učio osnovnu školu, tu je provodio svoje raspuste karlovačkog i segedinskog gimnazijalca, peštanskog i požunskog pravnika i vršačkog bogoslova, tu se oženio, postao sveštenik, izrodio decu i ostao udovac, tu uzaludno voleo i tugovao za nedostižnom Lenkom, tu bio sekretar Odbora u Buni, tu postao prota, odatle odlazio na Narodno-crkvene sabore, tu slavio staračke jubileje, tu umro i tu sahranjen. Njegov život bio je unapred određen, teško da bi se mogla prevariti suđaja kraj njegove kolevke. Otac mu je bio pančevački sveštenik i sin je imao da nasledi očevu kuću, očevo zanimanje i očevu parohiju. I nekoliko mladićskih pokušaja i zaokreta ipak nisu pomogli, on ja postao ono što je morao da postane. Otac mu je bio "ljubitelj knjige", njegovo se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. Šta je bilo prirodnije nego da sin učini jedan korak dalje. Zadržaće do kraja života očeve osobine poštovanja i ljubavi za knjigu, ali će, već i sam pisati, pečatati i obeležiti se kao pesnik u možda najraspevanijem vremenu srpske literature, u četrdesetim godinama XIX veka.

Školovao se u Pančevu, Sremskim Karlovcima, Segedinu, Pešti, Požunu i Vršcu. Završio je prava i bogosloviju. Posle očeve smrti 1845. vratio se u Pančevo i počeo da radi kao paroh Uspenskog hrama.


Knjizevni rad

Počeo je kao gimnazijalac. Od tog prvog njegovog pevanja nije ostao ni trag. Vasa Živković je baš završavao šesti razred karlovačke gimnazije u ono vreme, kad je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio "na filozofiji" u Segedinu, gradu u kome bi "godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka", gde je profesor bio Pavle Stamatović i gde je radilo "Društvo učeći se Srbalja" ili "Mladež srpska koja se u Segedinu uči". Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti i Požunu, u Vršcu i Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom.

Vasa Živković je počeo najpre po modi: bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje "toržestvene" no dotadanje, ali ipak nespretne i retorske, odzivi na smrti drugova i premeštaje profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Vasa Živković je učio gimnaziju u Karlovcima i tamo naučio dva jezika: svoj materši srpski i onaj drugi jezik, tadašnji jezik škole i literature — nemački. Drugi će mu pomoći da bolje izrazi prvi. Čitao je Getea i Šilera. Prevodiće ih docnije sa mnogo smisla i sa nešto manje duha. Pokazaće mu ti pesnici šta je to prava, jednostavna, čista lirika i pomoći i njemu da potraži nove puteve za svoju pesmu i svoj stih i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i oslobode srpsku poeziju. Tako će, kad se prvi put zaljubi 1839. godine, sedam godina pre izlaska Brankovih pesama napisati, čuvene stihove:

Ti plaviš zoro zlatna,
tvoj sjajni blista zrak.

Napisaće Vasa Živković nekoliko pesama koje će ga, svojim narodnim srpskim jezikom, svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, postaviti u red najznačajnijih Brankovih prethodnika.

Ukraj puta zelenoga
belio se visok dvor.
Tud studena voda tekla
i tanani niko bor.

Uranila devojčica
da zalijje vitki sad,
nju polazi izdaleka
na vrančiću momak mlad.

Voleo je narodni jezik i znao dobro govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila ni životni poziv ni neotklonjivo moranje, on je pevušio spontano, on je, — kako je sam docnije rekao, "u mladosti svojoj kao diletant — stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo." Doneo je zato u onom prelaznom, mutnom, neraščišćenom vremenu nekoliko malih, iskrenih i toplih tonova i čist jezik još nedovoljno smeo da burno poteče. Zato će on biti i ostati Brankov prethodnik, ne barabareći se sa njim i u periodu od 1838. do 1847. napisaće pesme koje neće biti dovoljne da ga načine značajnim pesnikom, ali će mu obezbediti u istoriji srpske poezije ime čoveka koji je bio među prvima od onih koji su pripremali pojavu Branka Radičevića i rascvat srpske lirike.

VASA ŽIVKOVIĆ


Publikacije u kojima su štampane Živkovićeve pesme upućuju nas gotovo na sve srpske listove i almanahe od tridesetih do pedesetih godina XIX veka ("Srpski narodni list", "Srpska novina", "Bačka vila", "Skoroteča", "Golubica", "Letopis", "Podunavka" itd.), a njegov životni put do 1848. otkriva nam centre ondašnje srpske kulture: klasične gimnazije u Sremskim Karlovcima i Segedinu, zatim školovanje u Pešti i Požunu, vršačka bogoslovija sa svojim patriotskim društvom "Srpska sloga banatska" i, najzad, parohija u Pančevu, mestu u kome od 1838. postoji pevačko, a od 1844. pozorišno društvo, jedno od prvih kod Srba uopšte. Živeći do kraja veka u Pančevu, gradu za koji je bio emocionalno vezan, Živković će se u njemu već 1848, kao sekretar revolucionarnog narodnog odbora, naći u centru političkih zbivanja. Pedesetih godina onakav je kakva je i poražena srpska revolucija: peva Franji Josifu kao pupoljku u bokoru ruža. Šezdesetih i sedamdesetih, ne kao pesnik već kao građanin, prota V. Živković ide ukorak s narodnim pokretom S. Miletića.

Kao što je Živkovićeva životna staza karakteristična kao put ondašnjeg vojvođanskog intelektualca kroz istoriju, tako nam i njegova poezija daje autentičnu predstavu o evoluciji naše poezije od klasicizma i sentimentalizma ka romantizmu. Rano, još u đačkim danima, Živković se oslobodio uticaja školskog klasicizma. Umesto heksametra, on prihvata stih nemačke poezije, odnosno strofu od četiri stiha; nekad ona je šilerovska (8 + 7); nekad, pak, sastavljena od sedmeraca, osmeraca ili deseteraca. Horacija zamenjuje Geteom i Šilerom, a klasicističke simbole metaforama i emocionalnim epitetima, koje najčešće, zajedno s melodijom uz koju se pevaju njegove rane pesme, preuzima iz nemačke sentimentalne lirike. Živkovićev prevod Lesingove drame "Emilija Galoti", koji je načinjen još u đačkim danima u Požunu, svedoči o njegovom ranom oduševljenju nemačkom književnošću, a izvrsni prepevi u deseteračkom metru iz Getea ("Bauk", "Ribar") i Šilera ("Gnjurač", "Čedoubilja", "Jemstvo") o ličnom afinitetu prema pesnicima "Sturm und Drang" epohe.

Rana Živkovićeva poezija, čiji su melodijski stihovi predstavljali omiljeni muzički repertoar vojvođanskih varoši tokom XIX i početkom XX veka, pored sentimentalno-ljubavnih, ima i rodoljubive pesme. Među poslednjima nalaze se pomalo klasicističke himne znatnim Srbima: Josifu Rajačiću, Simi Milutinoviću, Jevremu Obrenoviću, Savi Tekeliji, kao i pesme sa izrazito romantičarskim patosom i deseteračkim metrom. Inspirisan graničarskim patriotizmom, koji će u vreme oko četrdeset osme dobiti nove, revolucionarne akcente, Živković u svojim desetercima ne opeva samo careve; on veliča vožda Karađorđa i srpske hajduke, a nešto docnije slaviće u pesmi i S. Miletića. U njegovoj poeziji, kao i kod Milutinovića i Njegoša, srećemo se i sa zvukovnim i vizuelnim doživljajem kosovske epopeje.

Što huji tamo iz daljine puste?
Što seva i cvili kroz magle guste?

Ha! ždral se peni i skače i vrišti,
Uzdiše konjik, srce muško pišti.

("Kosovo")

Patriotske pesme Živkovićeve srodne su herojskoj poeziji S. Milutinovića i Njegoša kako po zvučnim desetercima, tako i po herojskim metaforama i simbolima. Kao i prva dvojica, i Živković je opsednut likovima Miloša Obilića i vožda Karađorđa. Međutim, po temperamentu, on se ipak znatno razlikuje od pesnika patrijarhalne heroike. Mnogi njegovi stihovi, patriotski kao i sentimentalni, nastali su u stvari za potrebe Đurkovićevog pozorišta u Pančevu i Beogradu. Iako sam nije bio pozorišni pisac, pišući pesme koje su pevane sa scene, Živković je bio jedan od tvoraca takozvanog pozorišnog patriotizma kod Srba, a njegova poezija autentičan izraz rodoljubive atmosfere oko pančevačkog pevačkog društva i pozorišta četrdesetih godina XIX veka.

Na srpske rodoljube naročito su delovale Živkovićeve patriotske ideje. One više no poezija. Već sama činjenica da mladi bogoslov, u Austriji, tamnici naroda, slavi Karađorđa i peva o budućnosti prignječenog, napola zadavljenog i inkriminisanog Slovenstva budila je kod srpskih malovarošana slatke nadežde o slobodi. Iako Živković nije bio pravi herojski pesnik, onakav kao Njegoš i L. Kostić, njegovi patriotski stihovi rađali su herojske emocije, koje će se docnije, u 1848, razgoreti u mnogim borcima za nacionalnu slobodu.

Živković je nikao na tlu drugačijem od onog na kome su odrasli S. Milutinović i Njegoš. Ne u planini, kraj junaka i hajduka, već u mekoj i toploj atmosferi građanskih domova, među landšaftima i knjigama nemačke poezije. U njemu, u detinjstvu, nisu brujale guslarske strune, već se od rana u duši taložili molski zvuci harfe i tihe, sentimentalne, ko zna odakle dolutale melodije pesama koje su gospodične pevale kraj klavira.

Čim Vlašići zatrepte,
Ponoći grune čas,
Moja će prenut' duša
I harfe jeknut' glas.

Bio je Živković i buntovnik, mladi romantik. On će, zajedno s požunskim panslavistima, tražiti sebe i po srpskim i slovenskim istorijskim dubinama. Međutim, i na tim herdersko-šturovskim putevima, u dubini pesnikove duše uvek će živeti nežne melodije tihih bidermajerskih soba u kojima je rastao. U Živkovićevim pesmama one će dobiti nove, plemenitije boje, lepše no one na prašnjavim landšaftima. Glasovi mladog bogoslova sliće se s čežnjom nemačke romantike, postaće pesma-muzika. Biće to čista muzička senzacija data u stihovima uz koje obično ide pevni ritam dosta čest u srpskoj poeziji tridesetih godina.

Živkovićeva pesnička melodika bila je, na svoj način, nova, sasvim drugačija od crkvenog pojanja. Ona je bila topla, laka, setno-sunčana, kao zora i devojka. Prateći pesmu, pevna melodija u narodnoj lirici dopunjavala je ritmičnost stihova. Kod Radičevića, Zmaja, Jakšića, stvarajući nove ritmove, muzičari su komponovali svoju muziku na stihove pesnika. U Živkovićevim ljubavnim pesmama je drugačije. U samom dikcijskom kazivanju stihova pesme "Ljubopevac":

Ti plaviš, zbro zlatna,
Tvoj sjajni blista zrak,
Svi srećni tebe slave,
Ja ljubim neba mrak,

čuje se, dole, u njihovoj dubini, melodija uz koju se oni pevaju. Isto tako, kad se ova poznata melodija sluša kao čista muzika, bez kazivanja reči, i u njoj se prepoznaje autentični ritam Živkovićevih stihova. Muzička melodija izvire, na jednoj strani, iz pesničkog ritma, a na drugoj, baš ona čistom muzikom sugeriše i sam pesnički ritam.

Jampski akcenti na parnim slogovima, kao i oni na poslednjem slogu trećeg i četvrtog stiha, imaju u pesmi "Ljubopevac" neku magičnu moć. Oni daju zvučni polet Živkovićevim stihovima i nameću melodiju koja diže pesmu u plavet jutra. Ako ni po čemu drugom, Živković je romantičar po tome što je stih pretvorio u čistu muziku i tako, u najboljim svojim pesmama, ukinuo granice između pesničkog ritma i muzike. Ima u srpskoj poeziji pesnika koji su pravili muzički bolje stihove od njegovih, ali je malo stihova koji se, kao njegovi, pevaju sami od sebe. I malo stihova koji daju tako kondenzovan i oplemenjen pesničko-muzički presek jednog senzibiliteta kao njegove čežnjive pesme.

Kod Živkovića, opet u pesmi "Ljubopevac", po mnogo čemu izuzetnoj za doba u kome je nastala (1839), nalazimo prvi put u srpskoj poeziji i novalisovsku čežnju za smrću ("Ja ljubim groba mrak"). I za njega smrt je tihi san u tamnoj noći koja odnosi sa sobom "u more kivni dan". Živković, kao i svi romantičari, zna za kontrast i jedinstvo tame i svetlosti. Već u prvoj strofi rima zrak-mrak, na koju pada glavni zvukovni akcenat, posebno ističe ove reči-simbole i semantički ih povezuje među sobom.

Pesma "Ljubopevac" ima i kosmičku dimenziju. Pesnik se u njoj obraća zori, opšti s mesecom:

Pojav se, bled meseče,
Sa pratnjom zvezdica,
U suzi oka moga
Ogledajte lica.

Pored pesama u kojima je izrazit uticaj nemačke romantike i predromantike, u Živkovićevoj lirici ima i stihova folklorne invencije, što nam kazuje da i on, na određen način, ide Vukovim tragom. Živkovića, na primer, inspiriše melodija svadbenih pesama:

Raduj se, mlada nevo!
Već čarne tvoje vlasi
Od mirte venac krasi,
Zelene mirte splet.

("Mladoj nevesti")

Ali, i ovde, pesnička melodija je oplemenjena, upravo stihovi su obogaćeni zvucima koji pesmi daju dublji i neobičniji muzičko-ritmički ton. Čarne oči i mirta u ovoj pesmi nisu samo slike, već, pre svega, delovi celovite muzičke kompozicije. Preplet folklornog i novog, umetničkog, koji nesumnjivo govori i o sintetično-kreativnom karakteru Živkovićeve poezije, oseća se i u metričko-ritmičkoj strukturi. Tako kod Živkovića katren preuzet iz nemačke sentimentalističke poezije (8 + 7+8+7):

Niči, niči, krine beli,
I razvijaj divan cvet,
Ja ću tebe tužan plesti
U zeleni venca splet,

smenjuju stihovi u narodnom metru, u nesimetričnom i simetričnom deseternu, kao i u simetričnom osmercu.
I u pesmama folklorne invencije takođe nađemo muzički izvanredno skladne stihove, u čijem zvukovnom tkanju igraju presudnu ulogu asonance i aliteracije. Kao primer navodimo strofu iz pesme "Mladoj nevesti":

Gle druge dar ti nose:
Od ruža gnezdo krasno,
U gnezdu guču jasno
Dve sive grlice.

Već prvi stih nije zvukovno indiferentan: dvostruki udar na r skreće pažnju našem uhu. U drugom utisak se pojačava dovođenjem muklog sonanta u u vezu sa udvojenim r. Muklo u u prvom i drugom stihu (druge, ruža) istovremeno povezuje naš sluh i sa trećim stihom: "U gnezdu guču jasno", u kome pesnik ovim trostruko gučućim u dočarava sliku i onomatopejskom sugestijom. Lepotu strofe upotpunjuje poslednji stih. On svojim otvorenim triplim e i duplim i sasvim odudara od prethodnog stiha sa zatvorenim muklim u i daje novom stihu mekotu koja odgovara samoj slici dveju sivih grlica. Konsonant s koji se provlači kroz sve redove strofe, kao i rima krasno-jasno, sa svoje strane, pojačavaju zvukovno jedinstvo strofe čija draž čini baš ovaj kontrast između stihova sa muklim i otvorenim sonantima. Nema u poeziji do V. Živkovića ovako muzički skladnih stihova u kojima zvukovna struktura do te mere sugeriše smisao slike. Njih će doneti tek nova epoha, upravo V. Živković. U svojim najboljim strofama on se baš ritmičko-muzičkim talentom probija do romantike.
Sa V. Živkovićem romantika će početi da prodire i u srpske bidermajerske salone. Njegova pomalo arhaična lirika, gledano istorijski, nastala je upravo na granici između sentimentalizma i romantizma. Nešto starinsko, predromantičarsko čuje se često u njenoj pesničkoj melodiji. A opet, po kvalitetu emocije, Živkovićeva lirika nekada je bliska Branku, Zmaju. Njen verterovski veltšmerc takođe je približuje romantizmu.

U stvari, sve je kod Živkovića u znaku evolucije od sentimentalizma ka romantizmu. Jezik je narodan, kao i u romantičara, tek sa pokojom slavenoserpskom rečju (ljubopevac, krasota, nadežda), koja, kao i kod Njegoša, ima izrazito pesničku funkciju: unosi u tekst arhaične boje. Mnoštvo emocionalnih epiteta takođe upućuje na romantičare. Neki od epiteta mogu se, doduše, naći i u sentimentalističkoj, predromantičarskoj poeziji: rajska slast, rosno cveće, bolna duša, slatki sanci, suvo lišće, tiha duša, crna sudba, klonut cvet, sjajno sunce. Ali, zato, drugi unose u Živkovićeve stihove izrazito nove, romantično-herojske boje: kivni dan, rujni lik, crna muka, crni sužanj, mutno oko, kamenita nedra itd. Kod Živkovića, draga je cvet, ljubičica, zlato, blago, ruža, paunica, lastavica, zvezda Danica. U njegovoj rodoljubivoj poeziji, uz metaforične epitete preuzete neposredno iz narodne epike (gorska vila, sinji rob itd.), nalazimo i herojske simbole naše usmene poezije: Miloš Obilić, Car Lazar, Kosovo.

Gledan u celini, kao pojava u istoriji srpske poezije, Živković je četrdesetih godina XIX veka bio isto ono što su Dimitrije Avramović i Katarina Ivanović bili u razvitku srpskog slikarstva: tiha evolucija od bidermajera (klasicističkog sentimentalizma) do romantizma. U slikarstvu kod Srba nije bilo naglog preokreta, nije bilo revolucije, te su Avramović i Katarina Ivanović, u istorijskom smislu, došli u prvi plan. U književnosti, na čelu sa V. Karadžićem, imali smo revolucionaran skok u romantizam, koji nije na Živkovića delovao onako snažno kao na Branka i Njegoša. Živković je, usled toga, kao istorijska pojava ostao u senci Njegoševe i Radičevićeve veličine. Pa ipak, i on će ostaviti trag za sobom. Ostaviće svoju pesmu-muziku, koja će živeti dugo posle njega; i kao stih i kao pevana melodija. Ona će biti onaj put u romantiku koji polazi od nežnih, sentimentalnih izvora tihe, ravne, čežnjive Panonije, sa njenim malim snovima, zorama i ljubavima na pragu jedne velike epohe: romantizma. Svojom mekom setom iz koje se rađa radost ("Iz tuge se radost rađa"), kao i drugi pesnici toga doba, i Živković će biti najava velikih romantičarskih svitanja.

Pedesetih godina, nakon revolucije, u kojoj je romantika pobedila i na bojnom polju, Živković neće ići dalje ukorak sa grupom romantičarskih poletaraca na stranicama "Sedmice", među kojima je bilo i tako darovitih pesnika kakvi su Đ. Jakšić, J. Jovanović i L. Kostić. U to doba, posle Brankove i Njegoševe smrti, kao delovi šire poetske kompozicije, nastaće Živkovićeve pesme Lenki. Za pesnikova života većina njih ostaće neobjavljena, tako da do romantičara nikada neće doći u celini niti će imati kakav uticaj na njih. Dugo, sve do 1907, do godine prvog Ćurčinovog izdanja Živkovićevih pesama, tajnu ljubavne drame koja je inspirisala Živkovićeve pesme Lenki krila je zbirka stihova u somotskim koricama. Ona je mnogo godina posle smrti pesnika i njegove nesuđenice pronađena na nekom vršačkom tavanu. Sakrivši većinu pesama od sveta, Živković ih je, zajedno sa objavljenim, onda kad se Lenka već bila udala, poslao njoj iz Pančeva u Vršac. I u ovom detalju, ovom skrivanju, upravo sahranjivanju sebe kao pesnika, živi ono setno, ono tužno, ono neprebolno što intonira pozniju poeziju pančevačkog prote V. Živkovića.

Pesme Lenki, i one po formi romantičarske na starinski način, takođe su melodične. I u njih reči, kao muzički znaci, unose sonorne boje. U nekim stihovima pesnik ritmički anticipira jezičko-muzičke skladove nekih Zmajevih đulića uvelaka:

Prenem, slušam — sve badava,
Nema leka mojoj bolji.
Ona mirno — mirno spava.
A ja bludim tamo amo
I zvezdama javljam jade...
O da znade ona samo
Da je ljubim, o da znade!

("U noći")

Kao i u ranijim pesmama, Živković se i ovde obraća kosmosu, zvezdama. Tragajući po nesanim noćima za likom drage, i on, kao i mnogi romantičari, umesto nje, sreće njenu senku.

Emocionalni raspon nove lirske kompozicije dosta je širok i nesvakodnevan. Dok je u pesmi "O prstenu" draga sladostrasni san, mašta:

Ja u noći i na danu
I u ljupkoj hlada senki,
I na javi i na sanu
Mišljah, sanjah sve o Lenki.

U snu ljubih milu,
Ljubih strasno dojke njene,
Na čistom joj ležah krilu,
Nagrlih se drage žene,

dotle, na drugoj strani, ona koja je nekad bila ruža nevinosti, sama bezazlenost, stoji u noći "nema na prozoru, kao mramor statua, i čeka sove".

Kao i kod Zmaja, i kod Živkovića ljubav nije gola strast. Pesnikova osećanja su bogata, oplemenjena, raznolika. Iz njegovih stihova izbija romantičarska pobuna protiv moralnih stega i predrasuda. On traži pravo ličnosti na pun i slobodan život. Ne samo za sebe no i za onu koju voli:

Ne boj se svetskog suda,
Nek misli šta ko hoće...
Ne preza ljubav sveta
Od reči kivnog zloće.

("Bojazljivoj Lenki")

Nezadovoljan zemaljskim zakonima, ojađeni poet kazuje sa amvona, umesto kletve, tihu molitvu Bogu:

Usliši, Bože sveti,
Očajni pevca glas,
Smireno tebe prosim,
Pomiluj dvoje nas.
Zakrili Lenku ti,
Pomozi! Otac ti si,
A deca tvoja mi.

("Molitva")

U ovoj molitvenoj apostrofi oseća se ne samo iskren religiozni zanos no i unutrašnji kontakt pesnika sa duhom stare srpske poezije, inače redak u poeziji ovog vremena.

Uprkos emocionalnoj autentičnosti, Živković se u ciklusu o Lenki nije uzneo do velike poezije. On se u njemu odveć čvrsto drži konkretnog životnog podatka. Emocija nije dematerijalizovana i dignuta u sublimne sfere. U stihovima dominira neutoljena strast:

Ah, otvori nedro i srdašce —
Ljubi, ljubi, sada il nikada.

("Jednoj gospi u spomenicu"),

a ne prečišćena lirska čežnja za nedosegnutom ljubavlju. U stvari, pesme o Lenki su pre dramski embrion jedne tragične ljubavne istorije negoli sublimna romantičarska lirska kompozicija. Junaci ove istorije su, kako se vidi iz samih pesama, sam pesnik, tada četrdesetogodišnji pančevački paroh, udovac kome su crkveni kanoni zabranjivali ženidbu, i Lenka, udovica umrlog zanatlije. Njihova plemenita, strasna ljubav je nedozvoljena, inkriminisana. Ona će se udati za nemilog, a on, pošto će, kao njen paroh, morati da je venča za drugog, ispevaće svoju poslednju lirsku pesmu, svoj oproštaj od nje i od poezije:

A mladuna rasplakana
Đelom rukom na me maše;
Srca nam se razumeše,
Sastaše se oči naše.

("Oproštaj")

Cela ova tragična istorija ima u Živkovićevim pesmama nesumnjivu lirsku intonaciju. Međutim, sam ciklus pesama o Lenki ne ide ipak u romantičarske lirske kompozicije kakve su Zmajevi "Đulići" i "Đulići uveoci" ili "Mozaik" J. Grčića Milenka. Svojim lirskim impulsima Živkovićev ciklus o Lenki pre deluje kao poetska osnova kakvog tragičnog romana negoli kao dovršeno i savršeno romantičarsko delo. Na roman nas upućuju i sociološka karakterizacija junaka, kao i kolorit malovaroške pančevačke sredine u kojoj se dešava tragična ljubavna istorija. Zaljubljeni je sveštenik; voljena žena je udovica zanatlije, a njen budući muž takođe ugledni zanatlija.

Iako su im dalji putevi i mesta u srpskoj poeziji sasvim različiti, Živković, po nekim osobinama, podseća na J. Jovanovića Zmaja. Pre svega, ideja o poetskom sublimisanju intimne ljubavne istorije u veću lirsku kompoziciju data je kod Živkovića pre nego kod Zmaja. Videli smo da je Zmaj i izvesne ritmičke intonacije preuzimao od Živkovića, ili, ukoliko nije čitao njegove pesme, samostalno došao do sličnih tek posle njega. Najzad, pančevački prota prethodio je Zmaju i plemenitošću svoje ljubavi. Kao i Zmaj, i on u ženi voli i čoveka, sa čijom nesrećom duboko saoseća. Pesnički manje stvarno, njegovo saosećanje sa konkretnom ličnošću, od koje ne uspeva da načini poetski simbol, u običnom životnom smislu, čak je dublje, stvarnije dato, sa više dramskih akcenata nego kod Zmaja.

U pesmama o Lenki, Živković nije romantičar u punom značenju reči. Njegova ljubav ne sublimiše se u ideal koji i posle nestanka drage iz dnevne pesnikove realnosti živi u pesničkoj viziji. Živkovićeva Lenka je samo lirsko-psihološka drama, a ne i mistična vizija romantičarski čiste i idealne ljubavi kakvu nalazimo kod Branka, Zmaja, Jakšića i Kostića. Ne prelazeći u lirsku metafiziku, Živković psihološki i sociološki motiviše postupke junaka ljubavne drame, te se tako, pre realizma kao pravca u srpskoj književnosti, približava realističkom prosedeu. Umesto ljubavne emocije koja bi prerasla u doživljaj apsolutne, večne, transcendentne drage, on nam opeva tragiku dva ljudska bića kojima društveni nazori nisu dozvolili da ostvare svoje ljubavne snove. U njegovom ciklusu o Lenki, u stvari, prvi put se u srpskoj književnosti javlja žal za mladošću, koja će, pedesetak godina docnije, kao znatno dublji poetski doživljaj, inspirisati prozno delo B. Stankovića.

Ljubopevac

Ti plaviš, zoro zlatna,
Tvoj sjajni blista zrak,
Svi srećni tebe slave, —
Ja ljubim groba mrak.

Ti plaviš. "Eto krasne!" —
Čuje se sveta klik.
Ja, pevac, suze lijuć,
Tvoj rujni kunem lik,

I bežim — kuda? Ne znam!
Usamljen tražim lug,
Pokoja nigde nemam,
Plač mi je verni drug.

Od prvoga ogranka
Tih boraviću san
Dok tamna noć ne sagna
U more kivni dan.

Čim Vlašići zatrepte,
Ponoći grune čas,
Moja će prenut duma
I harfe jeknut glas.

Pojav' se, bled meseče,
Sa pratnjom zvezdica,
U suzi oka moga
Ogledajte lica.

Pevati mlađan neću
Prijatnu loze slast,
Varljivo zlato neka
Sujetnima na čast,

Prijatelj svagda veran
Rebra Adamova,
Tom' pevat i služiti
Biće mi radost sva.

1839

Moji Jadi


Ah, kad tebe ljubit ne smem
drugu ljubit necu ja,
mada krasom i divotom
k'o Danica zvezda sja.

Ti jedina moja jesi,
ti mi tuge vedris noc,
mutnog oka pogled bistris,
bolnoj dusi dajes moc.

Pa i ti me izneveri,
nevera me tvoja tre.
Hladnokrvno ti sad gledas
gde nadezda moja mre.

S golubom se golub pari,
slavuj ima druga svog,
a ja mladjan bez ljubavi
za zivota venem svog.

Pesnik Vasa Živković— napisao je mnogo rodoljubivih, ali i puno nežnih, ljubavnih pesama. Kritičari su ga nazvali "pretečom srpsko pesničkog romantizma".

Godine 1922. javno je pomenuta stogodišnjica rođenja Vase Živkovića. Tom prilikom je Miloš Crnjanski oduševljeno govorio o Vasi Živkoviću, o njegovoj pesmi "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli" i nazvao Vasino doba "Najlepšim dobom našeg pesništva".

Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike.
Borba njemu zabava je draga,
Još milije salomiti vraga.

Jer puščani prah
Ne zadaje njemu strah.
Njega na boj mati
I nevesta prati, prati,

Otac želi sedi
Da vraga pobedi, pobedi.
Napred ide s oružanom Srbin rukom,
A zimzelen vije mu se za klobukom.

Peva, kliče srpski sin,
Pred njim strepi dušmanin.
Njega na boj mati I nevesta prati,
Otac želi sedi
Da vraga pobedi!

Prota Vasa Živković pisao je spontano i skromno. Bio je sveštenik i "obraćen veri". "Taj posao pesništva, tražio je od mene drukčiji vilinski žar..." — pisao je Vasa Živković. Ali, ljubav se obratila i svešteniku. I to ona najopasnija, čežnjiva i zabranjena. Tako su stvorene čuvene ljubavne pesme koje su odmah i komponovane: "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli".

Pisao je prota i svatovske pesme — "Odbi se biser grana" i "Raduj se nevo", ali čestitog Srbina, protu pančevačkog Vasu Živkovića, nije moglo da mimoiđe ni osećanje rodoljublja i ratništva . Njegove pesme "Već iz gustog luga" i "Rado ide Srbin u vojnike", često su na usnama svih srpskih rodoljuba, pevane i raspevane u svim ratovima Srbije, a evo i danas rado se pevaju.

Melodija za "Graničarsku pesmu", kako je originalni naziv pesme "Rado ide Srbin u vojnike", nastala je 1849. godine iz narodnih napeva, stavljenih u "Barona Jovića marš". Ovaj splet narodnih pesama uradio je kapelnik Graničarske muzike u Pančevu — Antonije Jahimek. Iz ovog spleta, Nikola Đurković izvukao je melodiju "Rado ide Srbin u vojnike" i harmonizovao je za muški hor. Prvi put je izvedena u Pančevačkom pozorištu 1844. gde je Đurković radio kao upravnik, reditelj, glumac, pevač, prevodilac i kompozitor.

Mladoj nevesti

Raduj se, mlada nevo!
Već čarne tvoje vlasi
Od mirte venac krasi,
Zelene mirte splet.

Kićeni svati viču:
Odbi se vita grana
Od plavog jorgovana,
Odbi se s granom cvet.

O, vrag' se, nevo, vrat' se!
Zar nisu seje mile
Dosta ti nežne bile?
Kuda ćeš? Vrat' se, oj!

Iz sveta zar je momče
Od majke slađe stare,
Što suze s vriskom tare
I život kune svoj?

Zar tamo, kud si pošla,
Zar sunce lepše sija?
Il' cveće lepše klija?
O vrat se, snahice!

Gle, druge dar ti nose:
Od ruža gnezdo krasno,
U gnezdu guču jasno
Dve sive grlice!

Ne sluša lepa Femka,
Već belom rukom maše,
Za njome ves'o jaše
Taj ženik nevera.

O, idi, divna nevo,
Gde sreća za te cvati,
I pesma nek' te prati
Tvog ručnog devera.

U nove ideš dvore,
Gde zaova cveće bere,
I nova majka stere
Od sadi-platna put.

Oj zbogom, krasna dušo,
Pa srećna dovek budi,
I odjek srodnih grudi
Jošt primi: Srećan put!

1845.

Grob Obilica
Odlomak

Gde Kosovo krvavo se pruža,
I grobove bela kiti ruža,
I nevena pronicava struk,
Tamo sjajna pade srpska slava,
Zora mrakom potamnila plava,
Tužan roda nju oplaka zvuk.

Grob do groba cvećem iskićeni,
I suzama ropskim zaliveni,
Tam' se vide; i dok večnost traje
Njina slava u potomstvu sjaje.

Tu viteški počivaju dusi,
Hrabra čeda nesložnog naroda;
Grobove im plačna vila busi,
Čelo krsta zaspala sloboda.

U noci

Kud me vuku čudne slasti
Kroz ulica tamne kraje,
Zašt' mi mame silne stasti
Teške srcu uzdisaje?

Bespokojan idem tamo
Gde boravi moja mila,
Da sam bliže onoj samo
Koja me je opčinila.

S nadeždom se misli bore:
"Valjda mila jošt ne spava!"
Do ponoći i do zore
Ne miruje ljubav prava.

Prozori su preškrinuti,
A ja naglo hodam tuda.
Vidiću je — srce sluti,
Al' nje nigde niotkuda.

Kroz prozore razređene
K’o da neko proviruje:
Jesu l' oči drage žene,
Il’ me sumrak zavaruje?

Neko tiho zašaputa —
Zove li me... ah, šta li je?
Opet prođem dva-tri puta,
Al' zaludu — ona nije.

Eno gde se nešto beli —
Ja protrnuh: "Biće Lenka!"
No što pusto srce želi
Ono nije — već je senka.

Sad kanda se promeškolji —
Prenem, slušam... sve badava!
Nema leka mojoj bolji:
Ona mirno — mirno spava.

A ja bludim tamo-amo
I zvezdama javljam jade...
O! da znade ona samo
Da je ljubim... ah, da znade!

1857.