Tema: Filip Visnjic

Filip Visnjic


Iz biografije

Semberija je bila Višnjićeva kolevka kojoj se on često vraćao, da se odmori i predahne, ili zimu da preturi. U toj plodnoj, gusto naseljenoj ravnici živi tad još jedna zanimljiva ličnost — knez Ivo Knežević, knez od Semberije. On stanuje u Dvorovima, selu na polovini puta između Međaša i Bijeljine. Njegovo prezime Knežević i njegovo boravište Dvorovi svedoče nam o naslednom dostojanstvu, o staroj kneževskoj porodici i domu oko koga je vremenom izraslo celo naselje. Mi ne znamo u kom je kolenu knez Ivo stao na čelo Srba u Semberiji, ali je jedno izvesno: da je do njega od tog zvanja dopro samo ugled i mogućnost posredovanja između turskih gospodara i srpske raje. Bosanski knezovi su, kao i oni u Srbiji, pa i manje od njih, mogli regulisati unutrašnje društvene odnose među kmetovima (kad bi se obe strane njihovom odlukom zadovoljile), predstavljati u običajnim i verskim svečanostima svoja sela, uticati na izbor i dodeljivanje dozvoljenih zvanja među rajom, ali im je glavna dužnost bila da pomognu razrezivanje i prikupljanje opštih poreza, ubiranje vanrednih davanja pri ratnim pohodima, a naročito pronalaženje i hvatanje krivaca. Umni i snalažljivi knez Ivan Knežević bio je pored toga stekao i jednu posebnu povlasticu — bio je u Semberiji glavni liferant stoke i namirnica za tursku vojsku. On je taj posao obavljao i onda kada je na drugoj obali Drine, baš preko puta Semberije, otpočeo istoriski obračun između njegovih gospodara i njegove braće. Snabdevaće on i onu vojsku što je pošla na Mišar 1806, i onog Kulin-kapetana čiju će smrt razglasiti gavranovi.

Ali medalja ima i drugu stranu. Ima je i knez-Ivina. Prijatelj begova Vidajića, Kulin-kapetana, Derviš-age, gradskog mujezina Bijeljinca i ostalih turskih poglavica, u isto vreme je i najbrižljiviji otac sirotinje. On ju savetuje, zaklanja i otkupljuje iz ropstva, zalažući pri tom svu svoju imovinu stečenu vojnim liferacijama. Nepodeljivo je poštovan i voljen u kmetovskoj masi, i slušan bez pogovora. Zbog toga će čak i oštri srbijanski savremenici prvu Ivinu ulogu predati zaboravu, a istorija će ga zbog druge darivati svetačkim oreolom.

U kuću i Dvorove toga kneza zalazi često i naš slepi guslar, kadgod polazi iz Međaša ili se vraća njima. Sudeći po toplini reči koju za kneza Ivu ima Višnjić, i po dobrom poznavanju njegova karaktera, nije isključeno da nisu bili i lični prijatelji. Pesmu kao što je Knez Ivan Knežević mogu nadahnuti samo srdačni odnosi. — U toj kući Višnjić je mogao naći svaku pomoć.

Godine 1809, kada srpska ofanziva krenu ka Bosni i Sandžaku, u ustanak uđoše i kmetovi semberiski, a s njima i njihov knez. I Filip se tad zatekao u Semberiji. Ali oganj nade, koji se žestoko bio rasplamsao među robljem, pogasiše neuspesi na drugoj strani, a stvarnost povuče za sobom bosanske mase u Srbiju. Drinu pređoše i knez Ivo Knežević i guslar Filip Višnjić.

Zadivljuje prisebnost srpskih ustanika u tim danima i njihov smisao za organizaciju. Reke izbeglica upućuju se od Drine pod Šabac, u sabirni logor. Tamo se privlači pomoć Mačvana u hrani, obući, vuni. Izbegličke žene prerađuju što treba preraditi, a nekoliko "hećima", takođe Bosanaca, ukazuju lekarsku pomoć i preduzimaju zdravstvene mere koje nameće skupno stanovanje. Goli se oblače, bosi odevaju. Zdravi, u grupama, odlaze na izgradnju stanova. Raseljavanje logora razvija se u dva pravca. Jedan krak ide kroz Mačvu ka Drini, drugi pored Save ka Beogradu. Tom prilikom postaju čitava nova sela (Majur, Musolini, Dumača, Umka), a stara se popunjavaju novim življem (Lešnica, Novo Selo, Badovinci, Salaš, Crna Bara, Banovo Polje, Bogatić, Glogovac, Štitar). Proređeno Podrinje dobija porodice koje će mu dati osnovni pečat za ceo sledeći vek, a u komunalnom pogledu ušorenonaselje sa tipičnom prostranom okućnicom očuvanom do danas.

Celim tim zamašnim poslom rukovodio je knez Ivan Knežević, koji je tom prilikom postao i kmet šabački, te je tako pored ličnog ugleda imao i silu vlasti; i odgovornost koja je iz takvih poduhvata proisticala, naročito za uložena materijalna sredstva. On razmešta svoje Prekodrince, obilazi im kuće, dodeljuje sukno, pomaže novčano. Pored toga, on i ovde upražnjava svoju staru naviku — zauzima se kod strogih ustaničkih vlasti za okrivljene radi pljačke i pohare. I uvek je spreman, kao jemac, "dobar biti" za nevoljnika. — Mlađi ljudi, sposobni za ratnu službu, obrazovali su svoje boračke jedinice koje su stavljene pod komandu jednog drugog uglednog izbeglice, Sime Katića - Prekodrinca, koji je dobio u Srbiji titulu vojvode, ali su ga zvali i knezom što je, možda, u nekom odnosu s njegovim ranijim položajem u Bosni. Katić se bio naselio u Glogovcu, gde mu se do danas sačuvala uspomena.14

Izbeglički logor pod Šapcem trajao je od jeseni 1809 do proleća 1811. U njega je morao doći i Filip Višnjić sa ženom i decom. Filip se već bio davno oženio u Bosni, u svojoj 31 godini, devojkom iz sela Mrtvice, od ugledne porodice Kukovića. Ženi mu je bilo ime Nasta, ali su je zvali (opet nadimak!) Bijela. Skriven nam je roman ovoga braka. Mrtvice su daleko od Međaša, a Filipu bile poodmakle godine za ženidbu. (Tad, pa i kroz ceo Devetnaesti vek, seoski su se momci ženili veoma mladi, pre dvadesete.) Šta je spojilo ova dva bića, guslara — prosjaka bez očiju i ognjišta i zdravu seosku devojku iz imućne kuće? Junačka pesma i kršna muška snaga, ma i bez vida, ili neka nevolja devojačka tako česta pod turskim nasiljem? Za jednu znamo: i Nasta je ostala pre udaje bez roditelja, ali ta nije bila retka i nije gonila na takav izlaz. Brak je bio darovan mnogom decom. Imali su ih šestoro. Ne znamo koliko ih je doveo u Srbiju, ali će iz nje 1813 prevesti u Srem samo dvoje: desetogodišnjeg sina Ranka i tek rođenu Milicu, koju su prozvali Mandom.

Kao što je činio u Semberiji, Filip će raditi i u Mačvi. Ženu i decu smestiće negde, i nekako, u sklepanoj kolibi ili tuđem vajatu (za prvi mah izgleda u Loznici i Badovincima, potom u Salašu Noćajskom), a on će krenuti na put sa štapom i guslama. U dugoj beloj košulji, kakvu nose Podrinci obeju obala, u pletenim opancima s kratkim vunenim čarapama, s fermenom koji mu dopire jedva do krsta, ova impozantna figura privlačiće pažnju naročito svojom glavom. Spreda grubo, koščato i ospičavo lice sa gustim, jakim brcima do ramena i raskuštranom strejom obrva nad praznim dupljama; široko, masivno čelo sa ćelom do polovine temenjače, a odatle duga, riđa i proseda kosa u valovima pada po plećima. Ničega tu nije bilo neuobičajenog, ali je sve delovalo izuzetno. I ostali su se ljudi tad tako oblačili, brkove, obrve i kosu puštali da slobodno rastu; osobito kosu koju su neki pleli u perčin a drugi svijali pod kapu. Kod Filipa se sve činilo pojačano zbog njegova nagrđena lica, stasa višeg od srednjih ljudi i veoma širokih prsa. I zbog njegova zanimanja. Kad takav sedne i zapeva, usredsređeni pogledi posmatrača postepeno ga izdvajaju iz gomile prisutnih i razgranjavaju do neviđena čoveka.

Nečega je ipak u ovim Filipovim danima bilo novog, i to sasvim novog. Sredina u koju je pevač sada stupio! Nisu to više vašari, slave i zavetine, ni povučeni prijatelji po zabačenim planinskim selima, ni šume pune zverova a drumovi Turaka; nije to više raja koja se iživljava u maštanju o staroj veličini, niti su to ljudi kojima je od javnih radosti ostala jedino guslarska pesma. Sad je to bilo jedno ogromno krvavo razbojište napregnutih snaga, razbuktale mržnje i razdrešenih strasti; uzavreli život u kome je guslarska pesma mogla biti samo epizoda.

U takav kovitlac Filip Višnjić je upao odjednom, i ceo. Mirnih sela nema. Mase narodne vojske struje na krvavu krajinu ili se povlače s nje u pometnji. Povorke žena nastupaju za svojima sa hranom i preobukom, ili sa decom i starcima traže pribežište po zbegovima zavučenim u močvare. Zapevku za poginulima, koja zna s nebom da se veže, smenjuje kliktaj pobednika. Radost i bol su dva suprotna toka koja se bore za isto korito, pa onoga što je misliš nadvladao svakoga časa muti drugi. Sve je u pokretu, sve pred polaskom. A Filip — ljuska zahvaćena opštim ključanjem. O putovanjima milostinje radi ne može biti ni govora. Ni brige za opstanak nema. U ratu se duhovne vrednosti i materijalne snage tako izmešaju i pokrenu, da od njihove mobilizacije sve živo živi i dela izvan svih shvatanja o potrebama i zaslugama. Po tom, ljudskim umom neodvaganom pa ipak ništa manje čvrstom zakonu, i Višnjić se našao u okršaju i stao bivati sve češće izbacivan na površinu. On je sa onima što se okupljaju za polazak na granicu, jer im je potrebna njegova herojska pesma i njegovo poznavanje bosanskih Turaka; sutra će biti u vojničkom logoru na Prudu, ili Adici, ili na Badovincima, očekujući sa zajedničkom groznicom obaveštenja o neprijateljskim pokretima i zapovesti o našim merama; sledećeg dana je na dohvatu zrna i alahanja. Između dveju pesama sluša prepričavanja učesnika u bitkama ili odjeke o nečijem junaštvu i mudrosti. Njegovom glasu i guslama odaje se priznanje drukčije no do tad, drukčije ga ljudi ispoljavaju; ali ni on ne peva više kao nekada. Kuršumi ovde padaju, ranjenici ječe, zarobljeni Turci bogorade; i plen se deli. Sve je sad, u logorima podrinskim, drukčije. Usud je svoje sedište u njih premestio.

U jednom od tih skupova našao ga je Stojan Čupić, vojvoda mačvanski, zapovednik i organizator celog graničnog sektora od Rače do Loznice. Junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Uz to, lake ruke i za sebe i za druge. U guslaru Višnjiću Čupić je video vrednost koja mu je taman dobro došla; i za radost i za potrebu. Dobrom i strasnom govorniku Čupiću osobito se morala svideti agitaciona sugestivnost Višnjićeve pesme; a i njegov ponos je dobijao — imaće se sučim pohvaliti! S njim će odsad Filip najčešće dane provoditi; kod Čupićeve kuće u Salašu Noćajskom, u obilasku vojske, na razgovorima s vojvodama. Prisutan guslar-pevač nije stran čovek, pred njim se mogu raspravljati mnoge opšte stvari; zameriti onima što su pogrešili, dobre pohvaliti, rđavo obaveštene ispraviti. A guslar je sve to tuvio sposobnošću samo slepima svojstvenom.

Krajem septembra 1810 Višnjić se zatekao u Loznici kada je zvornički Ali-paša Vidajić (njegov stari poznanik) naglo prešao Drinu i golemom vojskom opkolio varošicu. U opsadi su se našli i Anta Bogićević, Miloš Pocerac, Bakal Milosav — dve vojvode i jedan kapetan. Nastao je samrtni koštac između hiljadu i dvesta opkoljenih i deset puta jačeg neprijatelja. Dvanaest dana su turski veliki baljamezi i manje kumbare bombardovale bez prestanka opsađene; a Srbi, da bi se oslobodili toga olovnog grada, otvarali su s vremena na vreme šanac i jurišali na poplavu golim jataganima, da je suzbiju i odbace od sebe, pa se opet, iskrvavljeni, zatvarali u opkop. Mnogi srpski leševi danima su ležali pred palisadama, a još brojniji ranjenici previjali se od muka u šancu izlomljenih ruku i nogu, koje su se mogle samo pocepanim rubljem utegnuti, i otvorenih utroba koje nije imao ko zašiti. Da bi se izdržalo, i mrtvima i živima valjalo je biti stanac kamen ugrađen u bedeme odbrane. Kakvog je značaja bio ovaj sudar dovoljno nam govori što mu je poleteo, iz dubine zemlje, i sam Vožd sa kragujevačkom, smederevskom, gročanskom, beogradskom, šabačkom i valjevskom vojskom, i najodabranijim izborom srpskih junaka. Dva dana je, 5 i 6 oktobra, trajala odlučujuća bitka u Polju Lozničkom; poslednjih nekoliko sati dve vojske su se sekle samo sabljama. To su oni trenuci kada jezičak na terazijama nemirno treperi pod približnom težinom tasova; dovoljna je neznatna sitnica da padne na jedan, pa da sudbinsko merilo prevagne. "Batalija* nigda veća nije bila" pisao je 8 oktobra iz Loznice ostalim vojvodama razbijač vojsaka, Karađorđe, javljajući im o pobedi. Po tri su konja, kaže, ginula pod starešinama u ovom kasapljenju, a rana su dopali Luka Lazarević, Stojan Čupić, Lazar Mutap, Cincar Janko, kapetan Milosav i mnoge buljuk-baše. Mnogo je momaka poginulo i iz Karađorđeve lične pratnje, jer je Vožd neposredno vodio juriše poslednja dva dana.15

Sve je to preživeo i Filip Višnjić. I preživljavao jače od ostalih, jer njegove ruke nisu mogle dohvatiti ni puške ni jatagana, niti su mu noge mogle potrčati uporedo s vojvodskim konjima pri ispadima. A smrt je kosila i oko njega istom kosom ... U noći, prilikom trenutnog zatišja, ili posle boja, uzimao je gusle.16 Šta je sad mogao pevati? O Marku i Milošu, Kosovu i hajducima? Zastarelost je oduvek nastojala, pritisnuta težinom novih događaja, da išiklja iz svojih začamelih dubina i da se ozari toplinom života, ali je pored sve te upornosti uvek bivala odbacivana s podijuma pripremljenog za nove zahteve. Do juče vodeći svet dvoboja, ličnih obračuna, vitezova lutalica, zagorkinja, krčmarica i leđena od dvanaest oka, morao se povući pred jednim novim, krvavijim i masovnijim, koji je nastupao, i već je bio tu, oko pevača. Šta više, i ovaj guslar je deo dolazećeg, njegov aktivni član ispunjen do oboda mržnjom koju je godinama razgarala žeć osvete. I prava, velika reč vremena stala se piliti u svom gnezdu. Valjalo ju je reći, ili presvisnuti od jeda i nemoći.

Bliski su nam trenuci u kojima su kolena pevačeva čvrsto stezala karlicu instrumenta. Leva šaka je šetala vratom gusala birajući oslonac, a njeni prsti treperili vrhom struna jedva ih dodirujući; pokatkad, časomice, malić i do njega trzali su se ko žeravicom opečeni. Odmereno i uporno bivalo je samo gudalo, vučeno širokim zamasima desnice, sve jače naležući na strune zaprašivane voštanim injem. Žagor logora se stišavao, usta slušalaca otvarala. I kad bi usredsređenost dostizala osetljivost žice pred prskanje, pevač bi oštro zabacio glavu, digao gustu koprenu obrva svijajući je u lukove, a bele prazne očne duplje ispunile bi se odsjajem unutrašnjeg žara i vezale za samo njima vidljive slike između zvezda i ograšja. I tad bi, za sve iznenadna iako toliko očekivana, vrisnula reč. Nova, velika reč vremena.

To je Buna rađala svog pesnika.

PESNIK BUNE






Trnova, 1767 — Grk, 1834


Ukleti, lutalački život Filipa Višnjića smirila je tek smrt... Jedno omirsko grlo prestalo je da peva; ali njegov glas, kao jeka otrgnuta od zvona, nastavio je da odzvanja zemljom opevanom. Višnjić je već kao mladić znao da napipka put od Međaša do Trnove, do svog i očevog ognjišta... Slepom mladiću bio je potreban širok, snažan oslonac, da duša ne bi zamrla u čamotinji i da bi se usne mogle ponosno i zagonetno osmehnuti međ momcima i devojkama. Toga sanjarenja on se nikada neće lišiti; ni kada spadne na prosjački štap. Zato je put od Međaša do Trnove za njega bio hađiluk, pun hodočasnog preživljavanja...




FILIP VIŠNJIĆ


Istinu je rekao prota Matija Nenadović kad je u svojim Memoarima napisao: "u kom se narodu pojave junaci i ljudi zaslužni za otačastvo, taj će narod roditi i one ljude koji će njihova dela opisati". Jedan od onih ljudi koji su "opisivali" viteška dela srpske borbe u početku devetnaestoga veka, koji su im bili suvremenici a ponikli su u krilu samoga naroda - jeste i Filip Višnjić, guslar, pevač i pesnik. Višnjić se, po zabelešci vladike-pesnika Lukijana Mušickoga, rodio 1767. u selu Trnovi, nahije zvorničkeu Bosni. Mesto rođenja njegova bejaše naročito čuveno s odlična vina, kojega Trnova davaše obilato za četiri nahnje.

Roditelji Filipovi bejahu Đorđe, koga su u selu zvali Stojan Vilić, i Marija, poznatija pod imenom Višnja, po čemu se i Filip nazivao Višnjić. Porodica iz koje je poeta Višnjić bejaše na glasu od starine. Pored ostaloga o njoj se pričalo da su preci njeni zasadili u tom kraju prvi vinograd; a kao velika i razgranata rodbina imala je i naročite povlastice, zajemčene carskim pismima.

Još za malena Filipu umre otac, a majka mu se, docnije, preuda u selo Međaše blizu Bijeljine, gde je Filip proveo svoje detinjstvo i mladost. Ali ta mladost bejaše očajna: u osmoj godini svojoj Filip oslepi od boginja. Malo docnije, u naknadu za to, progleda Filip duševnim vidom, propevavši iz duše i srca; on za rana oseti dar za pesmu, pa kad, naskoro za tim, nauči gudeti poče pevati pesme kojeje čuo i od drugih naučio.

Filip bejaše već momak od dvadesetinu godina kad Turci umoriše teškim mukama tri strica njegova i jednog mu brata od strica. Oni bejahu krivi što su branili čast svoga doma. Zatu krivicu oni ne dobiše odobrenje da se mogu, odrešeni od veza, pričestiti, i ako njihovim pratiocima nuđaše iguman manastira Sv. Trojice četiri kese blaga! Ipak, ma i vezani, primiše pričešće. Posle toga ne bejaše mira ni za sve, bliže i dalje, rođake njihove. Život Filipov u pojedinostima iz toga doba nije nam poznat, ali možemo misliti šta je bilo u duši njegovoj. Znamo tek toliko da se oko godine 1798. oženio devojkom Nastom, zvanom Bela, iz bogate kuće Ćukovića. Od šestoro dece njihove samo su dvoje, Ranko i Milica, bili živi god. 1817.

Do ustanka za oslobođenje Srbije, kome je Višnjić bio suvremenik, on pevaše obično pesme o minuloj slavi i starim junacima: poslednji događaj i o ratu austro-turskom istina proliše mnogo dragocene krvi srpske ali se na poetsku visinu, za srce Srbina pevača, neistakoše. Među tim ustanak u Šumadiji i neočekivani uspesi njegovi potresoše drukčije dušu srpsku. Oni ponoviše dela nekadašnjih junaka: trebaše samo još duša negdašnjih pevača-guslara. Za to se javi Višnjić. On pređe u Srbiju u leto 1809. i obiđe celu zapadnu polovinu njenu. Bejaše u ratničkim stanovima srpskim zajednom, 1810. i sam izdrža gursku opsadu u Loznici. Osim toga on rado iđaše na noge čuvenijim junacima da se kod njih obavesti o pojedinostima znatnijih bojeva i događaja. Najzad nalazimo tragova da je Višnjić slušao i učio i ono malo kniževne poezije naše onoga doba, u koliko je ona pevala o suvremenim ratnim događajima. Od svega toga duša Višnjićeva znade stvoriti prekrasne pesme koje se izjednačiše s najlepšim dotadašnjim narodnim pesmama našim. I ne samo to: one pređoše u narod i stekoše među pesmama njegovim jedno od najuglednijih mesta. Samo još ljudi književni znaju šta je dao Višnjić: narod njegovu tvorevinu primi kao svoju. To nam je najbolje svedočanstvo za poetsku veličinu njihovu.

S pravom je rečeno za pesme njegove: "sve su smilje i bosilje za grobove paših vitezova"; ali sam početak klasične pesme njegove "Pocetak bune protiv dahija" dovoljan je da obesmrti svoga pevača:

Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne,
I da druga nastans sudija ---
Nebom sveci staše vojevati,
I prilike različne metati
Viš' Srbije po nebu vedrome.
'Vaku prvu priliku vrgoše:
Od Tripuna do Svstoga Đurđa
Svaku noćcu mjesec se hvataše -
Drugu sveci vrgoše priliku:
Od Đurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše
Viš' Srbije po nsb/vedrome ---
Treću sveci vrgoše priliku:
Grom zagrmi na svetoga Savu
Usred zime kad mu vreme nije,
Sinu munja na časne verige,
Potrese se zemlja od istoka ---
A četvrtu vrgoše priliku
Viš' Srbije na nebu vedrome
Uhvati se sunce u proljeće,
U proljeće na svetog Tripuna,
Jedan danak tri puta se hvata,
A tri puta igra na istoku.---

Prešavši godine 1813. s porodicom, u Srem, i nastanivši se u selu Grku, Višnjić je putovao po Sremu, Slavoniji i Bačkoj, svuda lepo dočekivan. Godine 1815. pevao je Vuku Karadžiću u manastiru Šišatovcu svoje divne pesme, a iduće se godine poznao i sa znamenitim mitropolitom Stratimirovićem u Kulpinu.

Nekolike anegdote iz života njegova u Srbiji i Sremu karakterišu lepo njegovu poetsku dušu i srpsko osećanje. A pesme njegove rado slušahu čak i Turci.

Višnjić je umro u Grku 1834.

Često predmet zahvalnoga sećanja i pisanja, Višnjićev je spomen jednom prilikom naročito zagrejao dušu Srbinovu. To je bilo 15. avgusta 1887, kad se na grob njegov sleže mlada Srbadija i postavi tanku granitnu piramidu kao vidni beleg opštega priznanja. Reči, urezane na taj spomenik, najbolje karakterišu značaj Višnjićev:

Blago grobu i u tami što se sjaji,
Gde kandilo pripaljuju naraštaji!
Kandilo je žar, što srpske grudi krasi;
Višnjić ga je čuv'o da se ne ugasi.
Mi ti grobu kamen dasmo. To možemo.
Venac pravi tvojoj slavi jošte dugujemo.


Izvor:riznicasrpska

FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO


KOLEVKA VIŠNJIĆEVA


Na ograncima Majevice, sa šumama i visovima u zaleđu a semberiskom ravnicom; ispred sebe selo bosanskog Podrinja Trnova jedno je od onih o koje se otimaju i priroda i ljudi. K njemu se od severa blago uspinju njive pogodne za svaki usev, a s jugo-zapada spuštaju pašnjaci i opitomljeno planinsko drveće isturajući ispred sebe, oko razređenih kuća, ograđene šljivike i voćnjake. Izuzetno u Podrinju, Trnova je osobito bogata vinogradima "da se četiri nahije otud podmiruju vinom". Plava šljiva, kruška, jabuka i loza, sitna i krupna stoka, kukuruz bliže Drini a bela žita Majevici ovde su na svom tlu i pod svojim nebom. Kraj dobrih useva i napredne marve, da bi te blagodati opsluživao i trošio, buja i grana se i soj ljudski. Sredinom Osamnaestoga veka Trnova ima oko dvesta domova; u to vreme, za toliki se broj govorilo "veliko selo". Mešu tim domovima je i kuća porodice Vilića.

Četiri brata — Đorđe, Marko, Lazar i Luka zovu se Vilići, no mučno da je to njihovo pravo, starije prezime. Ono im je moralo doći od nadimka očevog ili dedovog, od nadimka koji je označavao izuzetno kuražna i silovita čoveka, vilaća; za takve se verovalo da "nisu sami", da su u prijateljstvu sa višim silama. Porodično prezime izvedeno od pretkovog nadimka nije bilo nikakva retkost sve do stotinak godina unazad, pa i manje, sve dok administrativne vlasti nisu stale da čine svoje kako bi pohvatale računa imanjima i poreskim obveznicima. Obični čovek prezivao se po očevom imenu, neobičniji je naturao prezime i unucima i praunucima — dok god se o njemu priče pamtile i dok ga nije uticajniji potomak potisnuo. Ni krštena imena nisu bila postojanija; menjana su iz ko zna kakvih sve razloga — da se zaturi trag nekakvom dugu (najčešće krvnom kod pribeglica), iz sujeverja, ili iz milošte i podsmeha. Lepa snaha ako bi devera Petra nazvala Draganom, ubrzo su i drugi zaboravljali na kumovu volju i popovu knjigu. Đorđa su Vilića tako svi u selu zvali Stojanom, njegovu ženu Mariju Višnjom, a njihova sina Filipa rođenog oko 1767 godine*, prozvaće Višnjićem (ni Vilićem, ni Đorđevićem, ni Stojanovićem!).

Ova nemnogoljudna ali prilježna zadruga zdravih i iženjenih muškaraca mogla je svakom seljačkom poslu da dohaka; na vreme i da poseje i požanje, i stoku na ispašama za zimu da podgoji. Tako je, i pored velikih dacija kojima je kmet na turskom begluku bio izložen, porodica Vilića komotno živela i svoje običaje, radosne i tužne, po zavetu predaka provodila. A Vilići su u Trnovi bili starinci. Međ njima se kroz pokolenja pronosilo predanje da je zemlja znatnog dela sela njihova baština (što će reći: nasledna očevina). Čak i do prosjaka Filipa, pretposlednjeg muškog potomka, dopreće glas o starim velikim posedima koje su im i prve turske vlasti priznavale i na njih im bile dale t e m e s u ć e (pismene potvrde).

Puna srpska kuća imala je međutim i nezgoda mimo ostalih, manje imućnih. Putnik Turčin vazda joj je bio u gostima. Tih lutalica naročito je mnogo bilo uz Drinu, uz granicu dvaju pašaluka koja je uz to izbijala na jednu đaursku carevinu (kod Rače). Na dva sata hoda od Drine i osam od Save, na drumu, Trnova je bila stalno stecište raznih pustahija, kalauza, švercera, graničarskih tatara i napasnika svake vrste. A je li samo bio pravoveran, na svaka je srpska vrata mogao rupiti i zatražiti konak i večeru. Domaćin rajetin izgovora nije mogao imati; valjalo mu je bržebolje, s rukama na prsima, zlugostu svoje mesto kraj ognjišta ustupiti. Istom hitrinom žene bi se ustumarale po kući u potrazi za maslom i tavama, a deca bi se zavlačila po stajama ili, zimi, u najtamniji kućni ugao, pod gubere. Ako bi se neko u kolevci, ili tek prohodalo, slučajno ili od straha rasplakalo, gost bi naređivao da se pašče izbaci napolje.

Takvog Turčina, pre drugojačijih, upoznao je i mali Filip. Koliko je samo noći s bratom od strica Božom, svojim vršnjakom, morao zbog takvih poseta prodrhtati! Ruka majke Višnje teško da je mogla uspavati dete biskanjem — tim najneposrednijim izrazom noćne nežnosti. Pogotovu je to bilo mučno kada je Filipu nestalo oca. Đorđe Vilić je umro ostavljajući sasvim malog jedinca, onako kako samo seljak umire — dođe prozebao iz planine, ili s reke, i zanemogne; za dan-dva ga nestane kao iščupanog drveta ili otuđenog marvinčeta. A Turci su i dalje jezdili Trnovom.

Druga napast za sela, strašnija i od turskog besa a česta kao i on, bile su rednje — kuga, kolera, srdobolja, gušobolja, crveni vetar, boginje. Današnji čovek ne može ni zamisliti veličinu tih tragedija, isto kao što nije u stanju da u regulisanim rekama prepozna nekadašnje katastrofalne stihije koje su za dan brisale čitave pokrajine. Kad bi se takva zaraza pojavila u jednom kraju, strah bi zahvatio okolinu doklegod se o moriji glasa čulo. Sve živo se dizalo na odbranu. Vlasti zavode mere ravne najoštrijim opsadama. Nahija između nahije i selo između sela diže brane i zatvara se u sopstveni kazan. Sokaci se posipaju negašenim krečom, kuće kite utvarnim vencima bela luka, suvim životinjskim lobanjama, crvenom pređom i nagorelim žaračima; litije ophode atare, hodže daju zapise. Međutim, sva ta mešavina sanitarnih mera i vradžbina slabo je pomagala; zapevka je bivala sve jača, groblja punija. Srp rekomi čuma pože človeka jakože pšenicu. Ponekad je takva žetva znala da prepolovi ljudstvo, naročito decu. Oko 1775, kada je Filipu Višnjinom tekla osma godina, velike boginje su harale Semberijom. Dete je iz njih izišlo rošava lica i praznih očnih duplji.2

Mali slepac je velika žalost i za kamena srca, seoskoj zadruzi on je uz to i težak teret. Od njega nikakve koristi a mnogo brige. Umesto da pođe za ovcama (to su već čobanske godine), treba nekog odvojiti njega da čuva od vatre na ognjištu, da ne padne u bunar, ili da ga ne prožderu pomamljene krmače. Malo ko od ukućana da se uzdrži prekora, ili da ne vikne rasrđen "Slepče!" Tvrdokorna je i teška reč seljačka, nemilosrdna kao tuča, a duša dečja vazda meka, nežna ko proklijala biljka. Siroče se moralo odrana privići gutanju suza i gušenju jecaja, jer to izaziva nova vajkanja i još teže grdnje. A Filip je tad bio daleko i od stričeva, koji bi u njemu možda gledali bratovljevu sliku, svoju krv, i gde bi ga Vilića deca štitila od pakosti i ruga susedske. Udovica Višnja, još mlada žena, bila je već napustila Trnovu i preudala se u Međaše, selo s druge strane Bijeljine, bliže Drini i Rači, i sobom odvela četvorogodišnjeg sina.

U adama punim jasika i rastoka, među ovčijim torovima i ljutim psima Filipova priroda stala je da nadoknađuje ono što bolest oduze. Zapamćeni vidici bosanskih planina i njiva, vinograda, stada stoke i ljudski likovi počeše da se razastiru i trepere nezavisno od sunčevih izlazaka i smiraja, sopstvenom svetlošću, iza čela osmogodišnjeg dečaka koji se sve više uvlačio u sebe ukoliko je izrastao. Fantastične su morale izgledati te slike prirode koje nije mutio nikakav oblak, nite ih je izoštravala senka u pozadini. Sasvim obrnuto uobičajenom toku, one su u se upijale jedno ljudsko telo umesto da uranjaju u njega; pronosile ga kroz sebe nevredime, mesto da ih ono krši svojom zapreminom i težinom. Kao odaslani zvuk ili misao što proranjaju granitne stene. A dan i noć se poklopiše sa budnim stanjem i spavanjem, bez preliva; noć — samo kad mrkne svest, kad se zaspi, dan — sve ostalo. Stvarnost i uobrazilja počeše, takođe, da tanje granicu između sebe. Čuvena reč ili ulovljeni šum pretvarali su se u sliku koja se nije sudarala ni sa kakvim predmetom, koja se dalje razlagala, rojila, rasipala u iskre kao udarena žiška u pomrčini. U svesti slepca, pogotovu slepa od detinjstva kakav je bio Filip, bitno i nebitno živeli su izmireni, podjednako vredni i uzbudljivi, cenjeni isključivo po svom naponu.

Kako je povučeni dečak, ne učestvujući u igrama vršnjaka a potiskivan u zapećak od starijih, došao u dodir sa guslama — tim oruđem koje će biti od presudnog značaja za njega i od neocenjive vrednosti za srpsku književnost?! Začetak toga drugovanja prima presjaj opasivanja mladog junaka varovanim mačem. Bez tog čina ne bi bilo ni junaka ni pesnika. Samo jedan elemenat, čovek, nedovoljan je; za stvaralačko kolo moraju se spojiti oba pola. Mač i junak, gusle i Višnjić.

Gusle nisu bile retkost, niti instrumenat određene sredine. Imala ih je svaka srpska kuća, a često i turska. Jedni su iz njih mamili nadu na bolje dane i tražili snage da izdrže tekuće, a drugi su njima razglašavali svoje gospodstvo i pobedu ciljajući na nepromenljivost sudbine. Prosjacima su one bile sredstvo za izvlačenje milostinje. Tako je ta primitivna kopanica postala sastavni deo svake duhovne manifestacije u jednom veoma šarolikom društvu, služeći svim uzbuđenjima od molitve do bogorađenja. Sluh dečiji saznao je za njihovu jeku sa prvim poimanjem sveta, još u kući Vilića. Docnije će se one, u slepilu, svojom upornom monotonijom spustiti do dna duše. Šta bi moglo pre poželeti svako dete, posebno ono sebi ostavljeno, no da se dohvati te zvučne čarobne igračke!

Tako je moralo otpočeti to poznanstvo, iz zabave i nužde, da bi se vremenom pretvorilo u nasušno prijateljstvo. Slep bolje pamti od okatog, i više sa sobom razgovara. To prelazi u naviku čije prostranstvo nije uže od mogućnosti podražavanja viđenog. Muška snaga, koja je pridolazila sa uzrastom, tražila je svet u kome će se razmahnuti. Nije li ga bilo u okolini, na dohvatu ruke, izrastao je u duhu, na dohvatu mašte.

Višnjić je već kao mladić znao da napipka put od Međaša do Trnove, do svog i očevog ognjišta. Tamo su živeli njegovi stričevi i rođaci, puni preduzimljivosti i predanja; tamo je cvetala legenda u koju je mogao da utka sve što mu je nedostajalo, i sebe najzad. Njegovo samoodržanje tražilo je glasovite pretke vinogradare, zemlju koja sada nosi pedeset tuđih kuća, carska pisma i slavu kolenovića. Slepom mladiću bio je potreban širok, snažan oslonac, da duša ne bi zamrla u čamotinji i da bi se usne mogle ponosno i zagonetno osmehnuti međ momcima i devojkama. Toga sanjarenja on se nikada neće lišiti; ni kada spadne na prosjački štap. Zato je put od Međaša do Trnove za njega bio hadžiluk, pun hodočasničkog preživljavanja.

Tragedija često dna nema; ni Filipova ga imala nije. Njemu je valjalo, kao drvetu izraslom na gromobitnom proplanku, odoleti još mnogim olujama i izdržati šibu mnogih munja. Pošto izgubi oca u najranijim danima, pošto ga mati u tuđ dom odvede, pošto mu boginje oči ispiše, suđeno li zar bi da ostane i bez onog posvećenog mesta na kome slomljeni vernik vazda nalazi snage. U ovom slučaju to je ognjište Vilića. Avgusta 1787, kada su jaganjci pretili i voće u dozrevanju, Vilića kući u goste dođoše Turci — dva ugledna zvornička bega. Dođoše kako je to već običaj bio, po pravu pravovernog, na gozbu i pijanku. Ali se na tome ne zaustaviše. Učiniše nešto što takođe nije bilo sasvim izvan običaja, ali što se usvakoj kući nije moglo raditi. Nasrnuše na Đuriju ženu Luke Vilića. Kada muškarci domaćini saznadoše za sramotu, navališe na Turke. Jednog bega ubiše, a drugog obesiše o šljivu ularom njegova konja. Brzoj osveti odgovori svirepa odmazda. Turci Zvorničani pohvataše sve muškarce Vilića, pa u Zvorniku Marka i Lazu obese, a Đurđijina muža Luku i sina Božu poseku.3 Filipovo se ognjište zatravi. Slepi mladić više nije imao rašta tapkati od Međaša do Trnove. Ostalo mu je, sad sasvim samom, da potraži jedan drugi put, onaj što ga turski konji neće moći kopitama razneti.

Milorad PaniĆ Surep
Filip ViŠnjiĆ — Život i delo


putovanja Filipa ViŠnjiĆa

PUTOVANJA DO 1809


Pre porodične tragedije, Filip Višnjić mučno da je kud putovao kao guslar. Za taj poziv on je do tad bio isuviše mlad; u danima istrage mogao je imati jedva dvadeset godina. Skitnički život njegov ne bi, uz to, služio ni Vilićima na čast, a oni su do dobrog glasa o sebi mnogo držali. Ni sam Filip nije imao razloga da se oda prosjačenju. Ukoliko bi mu bilo teško u Međašima, kod poočima, utočišta je mogao naći u Trnovi, kod stričeva, gde je čak, kao Đorđev jedinac, polagao pravo na četvrti deo imovine. Zapitati se vredi zašto se Filip ne preseli kad poodraste u Trnovu, kakvi su slučajevi sa odvedenom decom u seoskom životu česti? Objašnjenje bi se svakako našlo u zavisnosti od majčine nege. Ko bi nju slepom mladiću mogao zameniti?

Ali se guslarenjem strasno bavio u kući i međ svojima. Prvenstveno iz ličnog unutrašnjeg nagona, iživljavajući jednu snažnu mladost koja se nije trošila u telesnom naporu seoskog momka, i jedan bujan svet uobrazilje čije razmnožavanje pojačavaše slepilo; zatim, radi radosti za druge. Sadržajna pesma i lepo guđenje, povrh svega, pribavljali su izuzetno poštovanje okoline. A ono, poštovanje, jednom suvišnom životu bilo je potrebno kao vazduh.

Međutim, posle čina koji ga je lišio najbitnijih krvnih spona, mi ćemo Višnjića moći sresti samo na drumovima. Kao bolnika u lutanju od jednog svetilišta do drugog, ili kao zvezdu koja se otrgla od zakona i omakla u beskonačnost prostora. On stalnog boravišta više imati neće, već samo poneko pristanište u koje će navraćati između dva krstarenja.

U Filipovom odvajanju od zavičaja presudnu ulogu odigrala je porodična tragedija koju znamo i jedna životna surovost koju samo naslućujemo. Ako tad, 1787, ili nešto kasnije, među živima više nije bilo ni majke Višnje, kakav mu je morao biti zalogaj u tuđoj kući, u zadruzi kojoj nije ničega prinosio! Bez očevine u Trnovi, bez majčina zakrilja u Međašima, Filipu je ostajao još jedino beli svet, svet čiju, avaj! ni boju ni širinu nije imao čime odmeriti.

Kako je i kuda krenuo naš slepi pevač na svoj sudbinski put? U Semberiji je bilo i drugih guslara, a njena pitomina privlačila je i one sa strane. Da bi se uspelo, valjalo se nečim izdvojiti. Filip je izvesnom svojstvenošću već raspolagao. "On je imao već tada lep glas" — kaže Mušicki za njega kao mladića; lepo je pevao i "malo jezikom zapletao, što naši kažu — šušketao" seća se jedan drugi savremenik Filipa starca; a Vuk ga je potražio zato što je bio čuo "da on zna lepi pesama"...4 Pa ipak, sve to još nije dovoljan razlog što se Višnjić sasvim odao guslarenju, sa uspehom. Lepotu glasa (i bez šušketanja) i množinu pesama mogli su imati i drugi; i bilo ih je zaista. Čak i slepih. I bivših hajduha, lutalica, dobrih poznavalaca drumova i naravi, poverljivih uhoda, guslara sa zaštitnicima i preporukama. Imalo je to zanimanje mnogo odanih pripadnika, profesionalaca, ali je samo jedan od njih probio krug množine. Slepi mladić iz Semberije. Višnjić je slušaoce plenio uverljivošću i žarom. Njegovo guslarenje nije bilo samo veština. Ona stvarnost u koju je on verovao, koja je u njemu živela kao što konkretan svet živi u normalnom čoveku, i strast koju mu je sudbina ulila gorkim čašama činile su njegovu reč toliko magnetičnom da se za njom povodio svaki osetljiviji medijum na dohvatu. A srpska sredina u kojoj je Višnjić otpočeo svoj poziv nije bila daleko od onog ljudskog detinjstva u kome se drveće pretvara u džinove. Umetnik, ne znajući da je to, i slušalac koji izjednačuje zanos sa zbitijem sreli su se pod istim hrastom, podjednako potrebiti; prvi sa sposobnošću da prenese, drugi sa gotovošću da primi. I glas je o čudnom guslaru pošao svetom. A on za njim.

Mi znamo za mnoga mesta da ih je Višnjić posetio, ali samo tako — poimence, bez reda, rečena bez ikakvog bližeg obrazloženja kako to čovek čini u slobodnom pričanju; kojim ih je pak pravcem obišao, kojih godina i u koja doba, u koliko navrata — ostaje nam da se domišljamo. Izvesnog se reda može uvesti poslužimo li se karavanskim i pešačkim putevima. Možda bi se povesti trebalo i za panađurima, seoskim zavetinama i crkvenim praznicima, možda prvenstveno baš za njima kada bismo sebi dali toliko truda, jer su nesumnjivo ovi putokazi odlučivali o Filipovom pomicanju unapred. Ali je nama takav podvig skoro neizvodljiv; njega radi trebalo bi uzeti štap u ruke i prebaciti torbu preko ramena, pa u tom društvu ostati bar nekoliko godina. Nagrada, pouzdano, ne bi izostala, ali je nažalost čovek našeg vremena često prinuđen da se sličnih darova unapred odriče. Mi ćemo, zato, za svojim junakom poći kako nam je mogućno.

Mesta, kroz koja je naš guslar po sopstvenom pričanju prošao, povezuju hiljade kilometara; hiljade i danas teško prohodnih kilometara preko vrleti i gudura, kroz predele divljih bujica i duboko usečenih potočina, kroz šume pune zverova i ljudska naselja nabijena fanatizmom i animalnim sklonostima. A ni zver ni čovek tad nije bio manje opasan. Naprotiv, i sasvim pouzdano, daleko od svake rodoljubivom i romantičnom literaturom prikalemljene nam idealizacije, to vreme se odlikovalo zločinom i surovošću. Muslimanska i pravoslavna sela, često u neposrednom susedstvu, odavno su bila zaboravila na zajedničko poreklo. Krv (podrazumevajući pod njom i temperamenat) koja ih je nekad spajala u savez protivu svake opasnosti sa strane, postala je sada jedan od najjačih elemenata u procesu pretvaranja prisnih veza u netrpeljivost i mržnju. Islam nisu svugde i uvek sačinjavali samo imućni; imao je i on svoju sirotinju. A ta muslimanska fukara (izraz nije pogrdan), mnogobrojna među bosanskim zemljoradnicima, makako eksploatisana od aga i begova smatrala je sebe nečim iznad srpske raje, uzvišenijim; držala je da i ona ima udela u vladavini pravovernih nad ćaurima. I kada to osećanje nije moglo doći do zadovoljenja u podeli dobara, ogledalo se u nasiljima, onim najtežim — sitnim, bezbrojnim, svakodnevnim, koja su počinjala od pogleda, pozdrava, zabrane jahanja konja i prolaska kroz muslimansku mahalu, pa do siledžiskog popašanja rajetinskih livada i otimanja ćaurskih devojaka. Između pravoslavnih i muslimanskih sela svugde je postojala jednostrana granica — samo za pravoslavne, naročito u danima smutnji i ratova. I Višnjićevo rodno selo zvalo se u njegovo doba Srpska Trnova za razliku od susednog turskog zaseoka. Turski Janjari, Muslimanski Šepak, Turski Rajčević — sve iz te okoline — imali su svoje srpske pandane.

Srpski seljak u Bosni bio je na onom stepenu ropstva kada se čovek miri sa stanjem, kada protivu njega ništa ne preduzima, ali mu nikakvo dobro i ne želi. U njemu je, doduše, još živ san o jednoj drugoj, davno minuloj stvarnosti, no on je srebrna sjaja, bez žara koji bi se mogao razgoreti u delo. Višnjićev poziv je bio da u to snatrenje unese svetlost plamena; da mu prisluži.

Mladi guslar se svakako nije ukanio prvo na najduži put, na putovanje. U početku je obilazio najbliža sela, ona u kojima se o njemu već bilo čulo i kuda su ga zvali — Balatun, Velino Selo, Brodac, Dvorove, Obarsku, Popovo, Amajlije, a od varoši Bijeljinu i Janju. Moglo je to trajati i nekoliko godina, od jednog do drugog crvenog slova u kalendaru. Onda, kao plivač koji se okuražio, krenuo je dalje, preko Čelića za Gradačac, Derventu, Doboj, Tešanj, Kotor Varoš, do Banja-Luke.5 U tome pravcu dalje nije išao. Ovo već nisu bile kratkotrajne posete, na dan dva. To je putovanje od godine, pa i duže ako se vraćao na stari zimovnik, što je malo verovatno, jer je skretao često ustranu i duže se zadržavao u većim mestima.

Ovom prilikom Filip je mnogo slušao o vodećim turskim poglavicama tih krajeva, i dobro ih upamtio. O takvim se ljudima priča; narod im, po dobru ili zlu, ocrtava karakter, tuvi navike, imovno stanje, odmerava sud. Filip će ih sačuvati u sećanju i docnije mnoge uneti u pesmu. Biće to njegovi prvi originalni junaci, stvarne ličnosti, savremenici i poznanici, kao što su: Meho Orugdžić, Mula Ahmed, Osman Amidžić i Omer Ismić iz Bijeljine; Gliban-barjaktar i Omer-aga iz Brčkog; Dervent-kapetan iz Dervente; Osman-barjaktar i Dedo (Derviš-beg), jedan od najbogatijih Bošnjaka svoga vremena, iz Gradačca. Upoznavši ih mlade i osione, kroz deset-petnaest godina ostaviće ih bedne i smirene na poljima Mačve i Semberije. Što se pak guslareve ličnosti tiče, obratimo već ovde pažnju na njegovu osobinu da se podrobno obaveštava o ljudima; koristiće nam taj podatak za bolje razumevanje njegova dela. Mnogu karakteristiku ovih Turaka, unetu docnije u pesmu, bilo je mogućno dobiti samo u njihovoj okolini. Ima ih i poslovne prirode, kao što je ona o bogatom Dedi, što će Filip upotrebiti u Boju na Mišaru da bi objasnio kako je uspeo da izbegne ustanički nož ("Al u Deda mnogo prijatelja, Pa ga sakri njemačka gospoda").

Drugo Višnjićevo putovanje je duže, a razvija se nešto južnije od prvog. On polazi od Međaša i Bijeljine preko Lopara za Tuzlu, Maglaj, Žepče, Vranduk, Travnik, pa preko Busovače i Visokog do u Sarajevo. Između svakog od ovih gradova i gradića leže po desetine sela, a baš su ona ta u kojima se guslar najradije zadržava. U njima se moglo slobodnije zapevati. Dovoljna je bila "jedna straža mala" da osmatra drum, pa da se okupljena grupa oseti bezbednijom i da se srcu pusti sasvim na volju. S večeri pa do kasno u noć kraj razbuktale vatre, u jednodelnoj kući čađavih greda s kojih vise klipovi kukuruza, s brvnima punim drvenih palamara o kojima se klate kožušine, grubi sukneni gunjevi i zemljano posuđe; ili, u toplim danima, u porti pritisnutoj svetom, dok starci i deca sede a mladež se tiska unaokolo; ili, na slučajnim prenoćištima, u usamljenoj čobanskoj pojati pod ozvezdalim beskrajnim nebom — s guslareve strune poleteo bi Marko da ukine svadbarinu (još uvek živu u Bosni, na begluku), podviknuli Novak i Radivoj, zabežao od Doboja Mujo. Jedan pritajen, neiščezli svet junaka, trzao bi se iz letargije i dolazio da zavlada nadama savremenika. Da ih okuraži protivu onoga drugog, tuđeg, što ih je okružavao i ugrožavao ... S odlaskom guslarevim tog primamljenog sveta ne bi nestajalo. On je ostajao u pouzdanijem hodu ljudi i bezbrojnom podražavanju pronesenim pesmama.

A Višnjić je putovao dalje. Sada uz Drinu, preko Tare i Pive, kroz Crnu Goru, pa sve do Skadra. Čitalac treba da zastane i da se zamisli nad ovim rastojanjima. Prostor je to koji i danas traži, od mlada i zdrava čoveka, ogroman napor, i dugo vreme! Naš guslar je krenuo opet iz Semberije, preko Zvornika, Vlasenice, Srebrnice, Rogatice, do Goražda; odavde je išao u Foču, Prijepolje i Pljevlja, a onda neznano kojim pravcem spustio se do Skadra. Najverovatnije će biti da je ovu poslednju, veoma dugu deonicu prepešačio idući od Pljevalja preko Žabljaka, Šavnika, Nikšića i Podgorice. To bi bio kraći put; ali je moguć i drugi, duži — od Foče na Gacko, Grahovo, Cetinje. Ko bi se snašao u brzacima narodne pesme? A Višnjić se u mnogim trenucima potpuno s njom stapa. Vreme i prostor nisu bili elementi koji su odlučivali, niti je bojazan od iznenađenja zadržavala korak.

U nekim palankama kroz koje je Filip Višnjić prošao, rodile su se docnije legende o posebnoj misiji njegova puta u Crnu Goru. Mi se na njih nećemo oslanjati, niti one mogu biti istinite, kao što je ona pljevaljska da je tobož nosio Karađorđevo pismo vladici Petru I. Tu se predanje zbunilo i s ovim putem pobrkalo jednu drugu, docniju misiju. Filip je ovo putovanje obavio pre svojih veza sa srbijanskim ustanicima, možda i pre izbijanja Ustanka. U savremenim izvorima o nekoj sličnoj misiji nema ni traga, a ni Višnjić o tome ništa ne napominje ni Vuku ni Mušickom, što bi svakako učinio ma čega da je bilo.

Jednu drugu ali isto tako lažnu odoru želeli su da navuku ovom potucanju izvesni komentatori naših dana, koji, zastiđeni istinom, ne znadoše kako da izmire posledice s pobudama. Stidu mesta nema, ni potrebe da se pokriva golotinja istine. Život u borbi za opstanak poveo je guslara po drumovima, a posledice je rodila obdarenost koja nije računala s teškoćama egzistencije. Konkretnije govoreći, Filip nije pošao kroz Bosnu i Crnu Goru zato da bi njihovim vrletima proneo narodu pesmu i veštinu guđenja, tj. jednu svesno revolucionarnu propagandu, već — da bi se prehranio. "Kako mi je govorio ... išao je ne samo po celom Bosanskom pašaluku, nego i u Skadar, te prosio pevajući uz gusle" piše Vuk posle svog razgovora s njim.7 I to je nesumnjivo tako. Genije se bio uselio u najbedniji oblik, izložen mučenjima i poniženjima svake vrste, podjednako neprijatnim kroz sva doba, a darivan uvek veoma relativnim nagradama. Koliko li je puta naišao, dolazeći u nepoznato mesto, na zatvorena vrata ili na konačište bez hleba? Nije reč o negostoljublju, već o prosjačkoj sudbini i vremenu putovanja; i mestima kroz koja je prolazio. Uz to valja misliti i na opreznost prema zarazama, koje su najviše baš ovakvi putnici prenosili. Nije to više bila njegova Semberija i krajevi oko nje, široki krug poznanika, već daleki neznani svet pun iznenađenja. Neočekivani događaji, čini mi se, i odlučivali su o stalnom Filipovom pomicanju. Čovek se nerado vraća bedi koju je za sobom ostavio, niti se miri s njenim prisustvom. A tamo napred, u susednom selu, biće skoro zavetina, ili svadba, slava. Ili, još češće, ljubazni domaćin, koji i na svoj mutvak i na svoje poslove misli, upućuje guslara prijatelju "tu odmah iza brda", da i njega obraduje. Pa onda, da li je uvek bilo koga da ga provede kroz šumu, preko jaruga i raskršća, ili su ga samo izvodili na pravac, pa kuda ga štap odvede. Jeza podilazi uživljavanje u takve situacije. — Bolesti su ipak morale pričinjavati najveće nedaće. Na njih kasniji obožavaoci ne misle, ali putnik kroz snegove i mrazeve, gudure, prolazeći kroz kužna i opustela naselja, slabo odeven i slučajevima hranjen, nije im mogao izbeći; pogotovu u životu koji tako traje dvadesetak godina. Milosrđe tu nije mnogo pomagalo, i ne uvek. Ishod je zavisio od stečene otpornosti i telesnog sastava. "Filip je bio viši od srednjih ljudi, krupnih kostiju, okošt, jakih pleća širokih" — kako ga opisuje više poznanika.8 Priroda podobna mnogom zlu da odoli, da se ponese sa temperaturama i zarazama izdržavajući ih na nogama ili u nečijoj pojati, na slami. Ona ga je već jednom, u detinjstvu, sačuvala; učiniće to više puta u budućnosti.

I sa ovog putovanja u Filipovu listu turskih ukoljica ući će niz imena. Biće to cela hijerarhija upravljača: paše, kapetani, sudije, barjaktari. Iz Zvornika, sedišta nahije: Ali-paša Vidajić, kapetan Mehmed Vidajić, barjaktar Hasan, Derviš-aga i Omer Belegija; iz Kulen-Vakufa Kulin-kapetan (odnosno Mehmed, a po nekima Salih-beg Kulenović, zapovednik grada); iz Tuzle Tuzla kapetan i sudija Mula efendija; iz Sarajeva sudija Mula Sarajlija; iz Goražda Sinan-paša Sijerčić; a za njima cvet bosanske gospoštije. I njih će Filip još jednom sresti i sačekati, i dati ih gavranovima...9

Ponekad, na ovim putovanjima, Višnjić je pevao i Turcima. Sam je to priznavao, mada kroza zube, jer je pojmljiva mržnja koja mu je kočila vilice. Turci su (bolje reći poturice) takođe voleli lepu guslarsku pesmu, pa su je tražili i od rajetinskih pevača kada bi na njih nagazili na zborištima ili u varoši. Ali Turcima pevati nije lako bilo. Zahtevali su ne samo lepu pesmu, već i željenu sadržinu. ("De onu o Alilu! Ali čuvaj se, Vlašče; ako pogine, valaj se ni ti nećeš glave nanositi".) Ni zapevati ni odbiti.

Jedan težak događaj možda se može vezati za ovovremenske Višnjićeve susrete s Turcima. Sremci iz sela Grka, koji su s Filipom proveli njegovih 10 — 15 poslednjih godina, daju fizički lik guslarev kao veoma ratnički. "Filip je bio na obrazu jako posečen", "levo uvo, od pola pa dole, odsečeno mu je bilo", "na desnoj ruci mali i do njega prst osakaćen". To pričaju jedan poručnik i jedan zemljoradnik, ljudi koji se u ovakvim zapažanjima ne varaju.10 Ali, kako im je Filip to objasnio karakteristično je i za njegovu maštu i za osećanja slepa čoveka koji je najlepši deo života proveo s ratnicima a pod starost došao među paore; i to rodoljubive i ljubopitljive paore. Filip im je jednom rekao kako je "i sam vođa čete ustaničke bio i kod zdravih ali prevrnutih očiju kao guslar Turke uhodio, dok ga u jednom boju uhvatiše, poznadu, oči mu povade i puste da i dalje uhodi"; drugi put — kako je to bilo na Ravnju gde je "bio vođa jedne ustaničke čete... buljukbaša na od prilike 100 momaka", pa ga i tu Turci uhvatiše, unakaziše i živa u Savu baciše, ali se on pre zarobljavanja "branio dok mu džebane trajalo; kad mu džebane ponestalo, udarao je nožem". Žestoko je voleo stari Filip da se hvali svojim junaštvom u mladosti, i vid da ima. "Imao sam dobru četu odabranu, deco! — pričao je zadivljenim Sremcima — al Markan Mali, neki junačina moga vilajeta, još bolju; pa gde mi udarimo, tu je bilo rusvaja od Turaka".11 Vuku i Mušickom, razume se, ni reči o svojim četama nije spomenuo, ali je čudno što oni nisu o njegovim ožiljcima ništa rekli, mada su im morali pasti u oči. Ili ga nisu o tome pitali, ili im je dao takvo objašnjenje koje nisu važnim smatrali pa ga nisu ni zabeležili. Sima Sarajlija, ta druga genijalna lutalica iz Bosne, poznavao je i opevao Višnjića u svojoj S e r b i a n c i. On iz jedne anegdote koja se Višnjiću pripisuje izvlači pobedonosno rešenje za čitav jedan boj,12 a šta bi tek učinio da je njegovo ranjavanje mogao vezati za ma kakav ustanički okršaj. Zato će po svoj prilici biti, da je Višnjića na guslarskom putovanju po Bosni i Crnoj Gori zadesila neka zla kob o kojoj je posle ćutao. Ili je pesmom nekog Turčina uvredio, ili se besnom agi na vreme s puta nije uklonio; ili su ga pljačkaši bespomoćna napali. A glava je u svakom slučaju zaista mogla otići. To što mu je levo uvo od pola pa d o l e odsečeno, što ima brazgotinu p r e k o o b r a z a i što mu je na d e s n o j r u c i mali i do njega prst osakaćen, sve to govori o udarcu koji je došao s visine, s konja možda ili od stojećeg napadača dok je žrtva sedela, a desnom rukom da je pokušao zaštiti se, kada mali i do njega prst bivaju u izloženom položaju. Pored toliko poznatih, evo još jedne stvarne nesreće čiji uzrok samo pretpostavljamo. Koliko li ih je tek zauvek pokopano u trpeljivoj duši prosjaka po drumovima.13

ROĐENJE PESNIKA


Semberija je bila Višnjićeva kolevka kojoj se on često vraćao, da se odmori i predahne, ili zimu da preturi. U toj plodnoj, gusto naseljenoj ravnici živi tad još jedna zanimljiva ličnost — knez Ivo Knežević, knez od Semberije. On stanuje u Dvorovima, selu na polovini puta između Međaša i Bijeljine. Njegovo prezime Knežević i njegovo boravište Dvorovi svedoče nam o naslednom dostojanstvu, o staroj kneževskoj porodici i domu oko koga je vremenom izraslo celo naselje. Mi ne znamo u kom je kolenu knez Ivo stao na čelo Srba u Semberiji, ali je jedno izvesno: da je do njega od tog zvanja dopro samo ugled i mogućnost posredovanja između turskih gospodara i srpske raje. Bosanski knezovi su, kao i oni u Srbiji, pa i manje od njih, mogli regulisati unutrašnje društvene odnose među kmetovima (kad bi se obe strane njihovom odlukom zadovoljile), predstavljati u običajnim i verskim svečanostima svoja sela, uticati na izbor i dodeljivanje dozvoljenih zvanja među rajom, ali im je glavna dužnost bila da pomognu razrezivanje i prikupljanje opštih poreza, ubiranje vanrednih davanja pri ratnim pohodima, a naročito pronalaženje i hvatanje krivaca. Umni i snalažljivi knez Ivan Knežević bio je pored toga stekao i jednu posebnu povlasticu — bio je u Semberiji glavni liferant stoke i namirnica za tursku vojsku. On je taj posao obavljao i onda kada je na drugoj obali Drine, baš preko puta Semberije, otpočeo istoriski obračun između njegovih gospodara i njegove braće. Snabdevaće on i onu vojsku što je pošla na Mišar 1806, i onog Kulin-kapetana čiju će smrt razglasiti gavranovi.

Ali medalja ima i drugu stranu. Ima je i knez-Ivina. Prijatelj begova Vidajića, Kulin-kapetana, Derviš-age, gradskog mujezina Bijeljinca i ostalih turskih poglavica, u isto vreme je i najbrižljiviji otac sirotinje. On ju savetuje, zaklanja i otkupljuje iz ropstva, zalažući pri tom svu svoju imovinu stečenu vojnim liferacijama. Nepodeljivo je poštovan i voljen u kmetovskoj masi, i slušan bez pogovora. Zbog toga će čak i oštri srbijanski savremenici prvu Ivinu ulogu predati zaboravu, a istorija će ga zbog druge darivati svetačkim oreolom.

U kuću i Dvorove toga kneza zalazi često i naš slepi guslar, kadgod polazi iz Međaša ili se vraća njima. Sudeći po toplini reči koju za kneza Ivu ima Višnjić, i po dobrom poznavanju njegova karaktera, nije isključeno da nisu bili i lični prijatelji. Pesmu kao što je Knez Ivan Knežević mogu nadahnuti samo srdačni odnosi. — U toj kući Višnjić je mogao naći svaku pomoć.

Godine 1809, kada srpska ofanziva krenu ka Bosni i Sandžaku, u ustanak uđoše i kmetovi semberiski, a s njima i njihov knez. I Filip se tad zatekao u Semberiji. Ali oganj nade, koji se žestoko bio rasplamsao među robljem, pogasiše neuspesi na drugoj strani, a stvarnost povuče za sobom bosanske mase u Srbiju. Drinu pređoše i knez Ivo Knežević i guslar Filip Višnjić.

Zadivljuje prisebnost srpskih ustanika u tim danima i njihov smisao za organizaciju. Reke izbeglica upućuju se od Drine pod Šabac, u sabirni logor. Tamo se privlači pomoć Mačvana u hrani, obući, vuni. Izbegličke žene prerađuju što treba preraditi, a nekoliko "hećima", takođe Bosanaca, ukazuju lekarsku pomoć i preduzimaju zdravstvene mere koje nameće skupno stanovanje. Goli se oblače, bosi odevaju. Zdravi, u grupama, odlaze na izgradnju stanova. Raseljavanje logora razvija se u dva pravca. Jedan krak ide kroz Mačvu ka Drini, drugi pored Save ka Beogradu. Tom prilikom postaju čitava nova sela (Majur, Musolini, Dumača, Umka), a stara se popunjavaju novim življem (Lešnica, Novo Selo, Badovinci, Salaš, Crna Bara, Banovo Polje, Bogatić, Glogovac, Štitar). Proređeno Podrinje dobija porodice koje će mu dati osnovni pečat za ceo sledeći vek, a u komunalnom pogledu ušorenonaselje sa tipičnom prostranom okućnicom očuvanom do danas.

Celim tim zamašnim poslom rukovodio je knez Ivan Knežević, koji je tom prilikom postao i kmet šabački, te je tako pored ličnog ugleda imao i silu vlasti; i odgovornost koja je iz takvih poduhvata proisticala, naročito za uložena materijalna sredstva. On razmešta svoje Prekodrince, obilazi im kuće, dodeljuje sukno, pomaže novčano. Pored toga, on i ovde upražnjava svoju staru naviku — zauzima se kod strogih ustaničkih vlasti za okrivljene radi pljačke i pohare. I uvek je spreman, kao jemac, "dobar biti" za nevoljnika. — Mlađi ljudi, sposobni za ratnu službu, obrazovali su svoje boračke jedinice koje su stavljene pod komandu jednog drugog uglednog izbeglice, Sime Katića - Prekodrinca, koji je dobio u Srbiji titulu vojvode, ali su ga zvali i knezom što je, možda, u nekom odnosu s njegovim ranijim položajem u Bosni. Katić se bio naselio u Glogovcu, gde mu se do danas sačuvala uspomena.14

Izbeglički logor pod Šapcem trajao je od jeseni 1809 do proleća 1811. U njega je morao doći i Filip Višnjić sa ženom i decom. Filip se već bio davno oženio u Bosni, u svojoj 31 godini, devojkom iz sela Mrtvice, od ugledne porodice Kukovića. Ženi mu je bilo ime Nasta, ali su je zvali (opet nadimak!) Bijela. Skriven nam je roman ovoga braka. Mrtvice su daleko od Međaša, a Filipu bile poodmakle godine za ženidbu. (Tad, pa i kroz ceo Devetnaesti vek, seoski su se momci ženili veoma mladi, pre dvadesete.) Šta je spojilo ova dva bića, guslara — prosjaka bez očiju i ognjišta i zdravu seosku devojku iz imućne kuće? Junačka pesma i kršna muška snaga, ma i bez vida, ili neka nevolja devojačka tako česta pod turskim nasiljem? Za jednu znamo: i Nasta je ostala pre udaje bez roditelja, ali ta nije bila retka i nije gonila na takav izlaz. Brak je bio darovan mnogom decom. Imali su ih šestoro. Ne znamo koliko ih je doveo u Srbiju, ali će iz nje 1813 prevesti u Srem samo dvoje: desetogodišnjeg sina Ranka i tek rođenu Milicu, koju su prozvali Mandom.

Kao što je činio u Semberiji, Filip će raditi i u Mačvi. Ženu i decu smestiće negde, i nekako, u sklepanoj kolibi ili tuđem vajatu (za prvi mah izgleda u Loznici i Badovincima, potom u Salašu Noćajskom), a on će krenuti na put sa štapom i guslama. U dugoj beloj košulji, kakvu nose Podrinci obeju obala, u pletenim opancima s kratkim vunenim čarapama, s fermenom koji mu dopire jedva do krsta, ova impozantna figura privlačiće pažnju naročito svojom glavom. Spreda grubo, koščato i ospičavo lice sa gustim, jakim brcima do ramena i raskuštranom strejom obrva nad praznim dupljama; široko, masivno čelo sa ćelom do polovine temenjače, a odatle duga, riđa i proseda kosa u valovima pada po plećima. Ničega tu nije bilo neuobičajenog, ali je sve delovalo izuzetno. I ostali su se ljudi tad tako oblačili, brkove, obrve i kosu puštali da slobodno rastu; osobito kosu koju su neki pleli u perčin a drugi svijali pod kapu. Kod Filipa se sve činilo pojačano zbog njegova nagrđena lica, stasa višeg od srednjih ljudi i veoma širokih prsa. I zbog njegova zanimanja. Kad takav sedne i zapeva, usredsređeni pogledi posmatrača postepeno ga izdvajaju iz gomile prisutnih i razgranjavaju do neviđena čoveka.

Nečega je ipak u ovim Filipovim danima bilo novog, i to sasvim novog. Sredina u koju je pevač sada stupio! Nisu to više vašari, slave i zavetine, ni povučeni prijatelji po zabačenim planinskim selima, ni šume pune zverova a drumovi Turaka; nije to više raja koja se iživljava u maštanju o staroj veličini, niti su to ljudi kojima je od javnih radosti ostala jedino guslarska pesma. Sad je to bilo jedno ogromno krvavo razbojište napregnutih snaga, razbuktale mržnje i razdrešenih strasti; uzavreli život u kome je guslarska pesma mogla biti samo epizoda.

U takav kovitlac Filip Višnjić je upao odjednom, i ceo. Mirnih sela nema. Mase narodne vojske struje na krvavu krajinu ili se povlače s nje u pometnji. Povorke žena nastupaju za svojima sa hranom i preobukom, ili sa decom i starcima traže pribežište po zbegovima zavučenim u močvare. Zapevku za poginulima, koja zna s nebom da se veže, smenjuje kliktaj pobednika. Radost i bol su dva suprotna toka koja se bore za isto korito, pa onoga što je misliš nadvladao svakoga časa muti drugi. Sve je u pokretu, sve pred polaskom. A Filip — ljuska zahvaćena opštim ključanjem. O putovanjima milostinje radi ne može biti ni govora. Ni brige za opstanak nema. U ratu se duhovne vrednosti i materijalne snage tako izmešaju i pokrenu, da od njihove mobilizacije sve živo živi i dela izvan svih shvatanja o potrebama i zaslugama. Po tom, ljudskim umom neodvaganom pa ipak ništa manje čvrstom zakonu, i Višnjić se našao u okršaju i stao bivati sve češće izbacivan na površinu. On je sa onima što se okupljaju za polazak na granicu, jer im je potrebna njegova herojska pesma i njegovo poznavanje bosanskih Turaka; sutra će biti u vojničkom logoru na Prudu, ili Adici, ili na Badovincima, očekujući sa zajedničkom groznicom obaveštenja o neprijateljskim pokretima i zapovesti o našim merama; sledećeg dana je na dohvatu zrna i alahanja. Između dveju pesama sluša prepričavanja učesnika u bitkama ili odjeke o nečijem junaštvu i mudrosti. Njegovom glasu i guslama odaje se priznanje drukčije no do tad, drukčije ga ljudi ispoljavaju; ali ni on ne peva više kao nekada. Kuršumi ovde padaju, ranjenici ječe, zarobljeni Turci bogorade; i plen se deli. Sve je sad, u logorima podrinskim, drukčije. Usud je svoje sedište u njih premestio.

U jednom od tih skupova našao ga je Stojan Čupić, vojvoda mačvanski, zapovednik i organizator celog graničnog sektora od Rače do Loznice. Junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Uz to, lake ruke i za sebe i za druge. U guslaru Višnjiću Čupić je video vrednost koja mu je taman dobro došla; i za radost i za potrebu. Dobrom i strasnom govorniku Čupiću osobito se morala svideti agitaciona sugestivnost Višnjićeve pesme; a i njegov ponos je dobijao — imaće se sučim pohvaliti! S njim će odsad Filip najčešće dane provoditi; kod Čupićeve kuće u Salašu Noćajskom, u obilasku vojske, na razgovorima s vojvodama. Prisutan guslar-pevač nije stran čovek, pred njim se mogu raspravljati mnoge opšte stvari; zameriti onima što su pogrešili, dobre pohvaliti, rđavo obaveštene ispraviti. A guslar je sve to tuvio sposobnošću samo slepima svojstvenom.

Krajem septembra 1810 Višnjić se zatekao u Loznici kada je zvornički Ali-paša Vidajić (njegov stari poznanik) naglo prešao Drinu i golemom vojskom opkolio varošicu. U opsadi su se našli i Anta Bogićević, Miloš Pocerac, Bakal Milosav — dve vojvode i jedan kapetan. Nastao je samrtni koštac između hiljadu i dvesta opkoljenih i deset puta jačeg neprijatelja. Dvanaest dana su turski veliki baljamezi i manje kumbare bombardovale bez prestanka opsađene; a Srbi, da bi se oslobodili toga olovnog grada, otvarali su s vremena na vreme šanac i jurišali na poplavu golim jataganima, da je suzbiju i odbace od sebe, pa se opet, iskrvavljeni, zatvarali u opkop. Mnogi srpski leševi danima su ležali pred palisadama, a još brojniji ranjenici previjali se od muka u šancu izlomljenih ruku i nogu, koje su se mogle samo pocepanim rubljem utegnuti, i otvorenih utroba koje nije imao ko zašiti. Da bi se izdržalo, i mrtvima i živima valjalo je biti stanac kamen ugrađen u bedeme odbrane. Kakvog je značaja bio ovaj sudar dovoljno nam govori što mu je poleteo, iz dubine zemlje, i sam Vožd sa kragujevačkom, smederevskom, gročanskom, beogradskom, šabačkom i valjevskom vojskom, i najodabranijim izborom srpskih junaka. Dva dana je, 5 i 6 oktobra, trajala odlučujuća bitka u Polju Lozničkom; poslednjih nekoliko sati dve vojske su se sekle samo sabljama. To su oni trenuci kada jezičak na terazijama nemirno treperi pod približnom težinom tasova; dovoljna je neznatna sitnica da padne na jedan, pa da sudbinsko merilo prevagne. "Batalija* nigda veća nije bila" pisao je 8 oktobra iz Loznice ostalim vojvodama razbijač vojsaka, Karađorđe, javljajući im o pobedi. Po tri su konja, kaže, ginula pod starešinama u ovom kasapljenju, a rana su dopali Luka Lazarević, Stojan Čupić, Lazar Mutap, Cincar Janko, kapetan Milosav i mnoge buljuk-baše. Mnogo je momaka poginulo i iz Karađorđeve lične pratnje, jer je Vožd neposredno vodio juriše poslednja dva dana.15

Sve je to preživeo i Filip Višnjić. I preživljavao jače od ostalih, jer njegove ruke nisu mogle dohvatiti ni puške ni jatagana, niti su mu noge mogle potrčati uporedo s vojvodskim konjima pri ispadima. A smrt je kosila i oko njega istom kosom ... U noći, prilikom trenutnog zatišja, ili posle boja, uzimao je gusle.16 Šta je sad mogao pevati? O Marku i Milošu, Kosovu i hajducima? Zastarelost je oduvek nastojala, pritisnuta težinom novih događaja, da išiklja iz svojih začamelih dubina i da se ozari toplinom života, ali je pored sve te upornosti uvek bivala odbacivana s podijuma pripremljenog za nove zahteve. Do juče vodeći svet dvoboja, ličnih obračuna, vitezova lutalica, zagorkinja, krčmarica i leđena od dvanaest oka, morao se povući pred jednim novim, krvavijim i masovnijim, koji je nastupao, i već je bio tu, oko pevača. Šta više, i ovaj guslar je deo dolazećeg, njegov aktivni član ispunjen do oboda mržnjom koju je godinama razgarala žeć osvete. I prava, velika reč vremena stala se piliti u svom gnezdu. Valjalo ju je reći, ili presvisnuti od jeda i nemoći.

Bliski su nam trenuci u kojima su kolena pevačeva čvrsto stezala karlicu instrumenta. Leva šaka je šetala vratom gusala birajući oslonac, a njeni prsti treperili vrhom struna jedva ih dodirujući; pokatkad, časomice, malić i do njega trzali su se ko žeravicom opečeni. Odmereno i uporno bivalo je samo gudalo, vučeno širokim zamasima desnice, sve jače naležući na strune zaprašivane voštanim injem. Žagor logora se stišavao, usta slušalaca otvarala. I kad bi usredsređenost dostizala osetljivost žice pred prskanje, pevač bi oštro zabacio glavu, digao gustu koprenu obrva svijajući je u lukove, a bele prazne očne duplje ispunile bi se odsjajem unutrašnjeg žara i vezale za samo njima vidljive slike između zvezda i ograšja. I tad bi, za sve iznenadna iako toliko očekivana, vrisnula reč. Nova, velika reč vremena.

To je Buna rađala svog pesnika.

OSNOVA EPA



Poetsko delo Filipa Višnjića sačinjavaju trinaest originalnih pesama sa temama iz Prvog ustanka i četiri stare, prerađene — u svemu oko 5.000 stihova.17 Toliko je zabeležio i predao nam Vuk. Sudeći po mnogim podacima, pesnik ih više nije ni imao. Nasleđe zaista neveliko po obimu, ali vrednije po kvalitetu od svega što nam je ostalo na umetničkom planu iz toga vremena. Pa i toliko, Višnjićevo delo predstavlja celovitu sliku epohe, dostojnu događaja koje obrađuje. Na toj slici nama će, doduše, pored mnogih snažnih i potpuno obrađenih delova sasvim nedostajati brojni detalji, dok ćemo od nekih imati tek pokoji potez. Kao pred narušenom katedralom čija nas monumentalnost fascinira sa odstojanja, ali nam njena unutrašnjost ne daje svaki kapitel ili nam samo nagovesti sačuvanim fragmentom lepotu izgubljenog friza.

Zbog toga ćemo Višnjićevom delu prilaziti postepeno. Prvo ćemo pokušati da ga sagledamo u celini.

Ono što Višnjića izdvaja iz grupe savremenih hroničara i memoarista, i što bi; ga odvojilo od pesnika stvaralaca da ih je više bilo,18 to je, pored poetskih kvaliteta, njegova koncepcija Ustanka. On ju je imao jasnu i originalnu. Kad sa te strane posmatramo ovu materiju, reklo bi se da je neki veoma studiozni analitičar pozajmio pesniku kostur za delo. Jer, skoro nametljivo, iz Višnjićevih pesama izranja na površinu jedna čvrsta, sistematična i zaokružena postavka Ustanka, koja bi se najmanje mogla očekivati u poeziji ove vrste. Priroda Ustanka, osnovni uzroci koji su ga pripremili, neposredan povod za njegovo izbijanje i, najzad, način na koji se borba rasplamsala kao da je bilo ono glavno što je pesnik, svojim sredstvima, hteo da obradi.

Za Višnjića to nije buna međ bunama, kakvih je na desetine dala ova zemlja i kakvom su je, u to vreme, shvatili najzainteresovaniji faktori — beogradske dahije, turska porta, izvesni srpski ustanici, evropski dvorovi. Ocenjujući je samo kao jednu u čitavom nizu drugih u razdešenoj osmanliskoj carevini, austriska, ruska i francuska diplomatija pokušava da je iskoristi na taj način što se ubacuje u carigradsku politiku svojim zahtevima i uticajima, i u toj igri daje ili odbija podršku srbijanskim ustanicima. Sultan, prozrevši te namere, spreman je da okrnji svoj suverenitet i raji da da znatne povlastice ako se "umiri", samo da bi se oslobodio pritiska evropskih dvorova i rovitog stanja na osetljivoj granici. Neki od ustaničkih prvaka mišljenja su da se Srbi tim sultanovim obećanjima mogu zadovoljiti. Nasuprot celokupnom takvom shvatanju diže se pesnik-guslar, onaj koji najmanje učestvuje u politici ali je podobniji od svih ostalih da oseti bilo vremena. Ne radi se, po njemu, o pobunjenom nezadovoljstvu koje se da umiriti, već o revoluciji koja će sve iz osnova prevrnuti. Za takav pothvat udružile su se mnoge nataložene zemaljske snage i sve besmrtne nebeske sile, čiji će zamah biti kadar da za dan poruši ono što se po devet godina gradilo, čiju žestinu neće moći stišati ni svih sedam evropskih kraljeva ako bi pokušali da intervenišu.

Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrie
I da druga postane sudija...

Nebom sveci staše vojevati
Da se Srblji na oružje dižu ...

Usta raja ko iz zemlje trava ...

Te gradove raja načinila,
Gradila ih po devet godina,
Kadra ih je za dan oboriti
I sa carem kavgu zametnuti;
A kada se s carem zavadimo,
Da ustane svih sedam kraljeva
Da nas mire, pomirit nas neće:
Bićemo se, more, do jednoga...

Takve je p r i r o d e Ustanak u Višnjićevoj poeziji. A uzroci njegovi su nagomilane teškoće: porezi, globe, zulumi, zločini, zemlja tako natopljena krvlju da je njom već provrela; u drugom redu — nužnost osvete i pokajanje žrtava, zaštita vere i morala. Ti uzroci su se gomilali vekovima, od Kosova, i sad je došao zeman kad valja vojevati, kada za trpljenje ničega više nije ostalo. — Za pripremljenu eksploziju neizdržljivog stanja varnica je bila seča knezova i viđenih ljudi. N e p o s r e d a n p o v o d! Višnjić ga je ne samo dobro uočio, već ga je i agitaciono, kao najsvežiji zločin, razvio do neslućenih granica udarajući baš na tim mestima svoje najoštrije akcente.

Nikakav osobit napor ne pričinjava danas rad na izvođenju zaključaka o karakteru Prvog srpskog ustanka. Još lakše bi bilo variranje istoriskih činjenica na tu temu kada bi nam ona bila svrha, jer između nas i Ustanka leži distanca duga sto pedeset godina, osvetljena masom posledica, iskustava i teoretskog uopštavanja. Ali, to naš zadatak nije. Mi pratimo guslara koji od naših obaveštenja, saznanja i mogućnosti proveravanja podataka nije imao ničega; najmanje nužne predspreme i navike za takav rad. On se kovitlao u vihoru zajedno sa svojim junacima i svojim mislima, i kroz takvu vrtoglavicu gledao u lice budućnosti. I dobro ga sagledao. Ako ne snagom logike i analize, ono čulom mržnje i pravičnosti. Mržnja mu je davala oštrinu, pravičnost orijentaciju. A ta dva oruđa strasti ne moraju biti manje vredna od umnog rezonovanja i objektivističkog postavljanja iznad događaja. Emotivna oblast, uz to, među svojim plodovima ne trpi hibride; njen rod je otrov ili naslada, ali uvek žestok. S druge strane, surovost svega onoga što je Višnjić preživeo na svom tegobnom putu nikad mu nije dopuštala da se odvoji od stvarnosti. Njegovi poetski motivi nicali su i izrat stali samo na tlu natopljenom mukom i krvlju, te se tog ukusa neće osloboditi ni kada ih pesnik uznese na visine transa. U tome, čini mi se, treba tražiti rešenje zagonetke što je jedan slepi, u banalnom smislu nepismeni pesnik, tako darovito prodro do istoriske suštine.

Opštem pravilnom sagledanju revolucije i određivanju njenog istoriskog mesta odgovara i jedno drugo, lično pesnikovo postavljanje prema ljudima i događajima. Višnjić se nije dao zaplesti zbrkom unutrašnjeg političkog zbivanja. A takve osobine često je nedostajalo i ljudima kao što su kulturni Jugović, hrabri Luka Lazarević, gospodstveni Jakov ili umni Dositej. Sve njih je znao da zanese poneki varljiv izgled ili riskantna kombinacija. Slepi guslar se, međutim, izvrsno snalazio u spletu laži, intrige, klevete, jagme, pohlepe, nasilja i kroza nj prolazio ne orosivši svog gudala. Reći će se, možda, da je njemu bilo lakše, da nije mogao uzimati učešća u praktičnom odlučivanju ili misliti na lični uticaj, pa prema tome ni poređenje da ne stoji na svome mestu. Tako, ipak, nije. I od malog se traži malo, a u velikom ostvarenju ogleda se i njegov tvorac. Višnjićevo delo ne sadrži ni senke ma čijeg ličnog računa ili pristrasne obojenosti. A i on je svemu tome morao biti izložen ako ne u dnevnom životu ono pouzdano u stvaralačkom činu. Pesnik se umeo uzvisiti iznad prolaznog i oprostiti ljudsko. Ne tvrdimo ovim da ga je spasavala izuzetna politička zrelost. Činilo je to u prvom redu osećanje glavnog cilja i njegov izoštren sluh za šapat masa prema kome se nije nikada oglušivao. — Bez ove umetnikove osobine mi ne bismo imali čistotu sazvučja jedne trajne simfonije borbe.

Pri ovakvoj koncepciji revolucije od 1804 i ličnom odnosu prema njenim nosiocima, Višnjićevo delo gledano u celini ima za osnovu Početak bune protiv dahija. U toj pesmi je slika Srbije i Ustanka sa svim njenim tamnim i svetlim površinama:

B e d a p o t l a č e n i h —
"Koji globa davati ne mogu" ... pa dalje kroz celu pesmu kao crvena nit;

s i l o v i t o s t v l a d a j u ć i h —
stav Mehmed-age Fočića u monologu;

n e o d l u č n o s t m a s a —
"Al se Srblji dignut ne smjedoše";

u p o r n a n a m e t lj i v o s t z a h t e v a p o b u n e —
"Jer je krvca iz zemlje provrela";

Z a o š t r a v a nj e s t a nj a —
dahiski dogovor na Nebojši kuli;

i s t i c a nj e vođa—
s turske strane Aganlija, Kučuk-Alija, Mula Jusuf i Fočić Mehmed-aga, a sa srpske ličnosti pobrojane u monologu "Dok pogubim";

s u d b o n o s n i p o t e z t i r a n i n a —
seča knezova i vićenih ljudi;

o d l u č u j u ć i t r e n u t a k —
spasavanje budućeg vožda Ustanka;

p o z i v n a o r u ž j e —
"Na sve strane Đorđe knjige posla:
Svaki svoga ubijte subašu";

m a s o v n i o d z i v —
"Svi skočiše na noge lagane,
Pripasaše svijetlo oružje";

n a g l a i z m e n a s i t u a c i j a i b u j a nj e p o p l a v e —
"Usta raja ko iz zemlje trava";

n e m i l o s r d n o s t o s v e t n i k a —
"Gole, bose topuzima tuku:
More, baša, kam poreza naša? to bi Turak za sječe, isječe";

o s l o b o đ e nj e u ž e S r b i j e —
"Kad je Đorđe Srbijom zavlado
I svojijem krilom zakrilio";

i, na kraju, p e r s p e k t i v a, p o g l e d u b u d u ć n o s t —
"Drino vodo, plemenita međo
Izmeđ Bosne i izmeđ Srbije,
Naskoro će i to vreme doći
Kada ću ja i tebeka preći
I čestitu Bosnu polaziti".

Kompozicija dostojna najboljeg znalca spisateljske veštine! Današnji komentator je u opasnosti da u njoj vidi jedan svestan postupak pesnikov do koga se dolazi dugom praksom i napornim radom, postupak koji računa s efektima i psihičkim podloženostima publike. Da li je Višnjića do te veštine iznela samo njegova darovitost i okolnost da je u isto vreme bio i pevač i svoj sopstveni slušalac, improvizator koji i vrši i trpi uticaje?

Početak bune protiv dahija stvarno nije nikakav početak, bar ne onaj koji pretpostavlja nedovršenost. Jedinstvena je to celina sa svojim dramatskim uvodom, epskim razmahom i poentovanim, efektnim završetkom. Monolitna kao skulptura izlivena odjednom. Naslov, uostalom, i nije Višnjićev; dao ga je hroničarski raspoložen Vuk verovatno zbog toga što se u pesmi ne peva o svemu što se do tad dogodilo u Ustanku. Jedan nesporazum između autora i urednika. Valja, uz to, znati da guslari nisu ni imali naslova; odgovarali su na molbe izlagane čitavim malim opisom pesme ("De onu kako je Marko" itd.).

Na ogromnoj površini Bune sve ostale Višnjićeve pesme su poglavlja i pojedinačna zbitija koja upotpunjuju sliku, dramatizuju poneki trenutak, ili plastičnije obrađuju pokojeg junaka. Tu su, kao sudari masa b o j e v i na Čokešini, Užicu, Salašu, Mišaru, Loznici; ili, izvučeni u prvi plan, likovi, harambaše Ćurčije i braće Nedića, Čupića, Miloša Pocerca, Luke Lazarevića, Lazara Mutapa, Bjelića Ignjatija, Stanića Stanojla. Očigledno je da galerija nije ni izbliza završena. Da li ju je Višnjić imao bogatiju? Događaji i ljudi opevani u njegovih dvanaest pesama (ovde izuzimamo Bunu kao opštu osnovu) nisu uvek najbitniji i najvažniji u Ustanku, a Višnjić je imao jako razvijeno osećanje mere. Zašto ne nalazimo bojeva na Beogradu i Deligradu, ili junaka kao što su Hajduk-Veljko, Milenko Stojković, Dobrnjac?

Odgovoriće nam sam pesnik.

PREĐA VIŠNJIĆEVE POEZIJE


išnjić pre "vostanija srbskog nije jednu pesmu sam sočinio" letopisački sažeto beleži Lukijan Mušicki podatke do kojih je došao razgovarajući s guslarom 1817 u manastIru Šišatovcu. "Ali s početka vostanija srbskog počeo sočinjavati. Kromje njega niko nije pevao nove pesme. Pitao s vojske prišedše za bitvu, ko je predvodio, gdi su bili, ko je poginuo, protiv koga su išli". Toliko. I ni reči više o Višnjićevom književnom postupku. Nama je danas jasno kako je guslar prerastao u pesnika i kada je mogao pitati "prišedše za bitvu" — onda kada se međ njima našao, tek od 1809, što će nam potvrditi i drugi podaci. Mušicki nije uočavao ovu vremensku razliku, ovu između "početka vostanija" i "s vojske prišedših"; a ona nije mala, iznosi čitavih pet godina. Razlog će biti u tome što je beležio Višnjićevu priču onako kako ju je sam shvatio, a za njega u Austriji, i Mačva i Semberija bile su u Turskoj, bez granica između sebe.

KARAKTERI


Savremenik džinovskog sukoba Srba i Turaka početkom Devetnaestog veka, pesnik Filip Višnjić imao je dara da u masi sagleda glavne nosioce akcije. On ih vidi ne kao uzročnike događaja, već kao ličnosti koje je vreme pripremilo za namenjenu im ulogu. Po tom pesničkom viđenju, dve elementarne sile, Srbi i Turci, samo su izdaleka posebna celovita tela koja su se sudarila u kretanju; izbliza, to su dva sveta puna šarenila. Zlo i dobro, milosrđe i svirepost, mudrost i silovitost niču na obema stranama, a tragičan udes je u tome što na jednoj, turskoj, usev dobra ne dospeva do žetve; on zelen biva smlaćen gradom zločina ili ugušen korovom nasilja. Takav odnos neminovno će učiniti da se jedan tas izvrne i prospe svoju sadržinu. Jer:

Već veliki zulum podigosmo:
Pogazismo njihovo poštenje,
Svakojake b'jede iznosismo,
I na raju globe navalismo,
I grijotu bogu učinismo.
Sad će netko izgubiti carstvo.

U turskom svetu starac Fočo i Fočić Mehmed-aga, otac i sin, osnovna su dva karaktera koja se bore za prevagu u istoriskom zbivanju. To su dva doba, dva shvatanja, dva metoda u akciji sa istim ciljem. To što su otac i sin još jače naglašava vremensko rastojanje na putu iste tiranije, ali isto tako i neophodnost njenih mena i zaokreta. Memed-aga, predstavnik mlade generacije, ne vidi pređeni put niti prima neminovnost predstojeće bune kao posledicu jednog zla. Ona je za njega samo mogućnost koju valja preduhitriti takvom žestinom da do kraja svog života budu pošteđeni njenog bauka. Plahovit i kriminalan, za takav čin Memed-aga brzo kroji jednostavan ali radikalan plan:

Prosućemo rušpe po kaldrmi,
Na dukate pokupiti vojsku;
Nas četiri velike dahije
Načetvero razd'jeliti vojsku,
Načetvero ko četiri brata;
Poći ćemo iz našega grada
Kroz našijeh sedamn'est nahija,
Isjeć' ćemo sve srpske knezove,
Sve knezove srpske poglavice,
I kmetove što su za potrebe,
I popove srpske učitelje,
Samo ludu đecu ostaviti,
Ludu đecu od sedam godina,
Pak će ono prava biti raja
I dobro će Turke poslužiti.

Zatim, u veličanstveno teatralnom monologu ovaj gospodstvujući Turčin ponaosob iznosi ko je kakav od viđenih Srba i zašto ga treba pogubiti. Njegovo poznavanje ljudi i uverenost u sredstva borbe opčinjavaju skup ugroženih uzurpatora, gotovih da na mestu paše, koga su zadavili, vide Memeda kao svog vođa.

Sve dahije na noge skočiše,
Memed-agi svi se pokloniše:
"Fala, joldaš, Fočić Memed-aga!
Tvoja pamet pašovati može,
Mi ćemo te pašom učiniti,
Tebe ćemo svagđe poslušati"...

Jedna je generacija tako rekla svoje i sebi našla vođa. Ali tu je i starac Fočo od stotine leta, predstavnik one politike koja je znala da svija zemlje i narode kao serdžada. Iskusan i dalekovid, lovački lukav, on se ne da zaseniti zapaljenim zanosom neodmerenog skorojevića. Pritom je podsmešljivo čkiljav za sve vrednosti čiju je prolaznost davno prozreo. Ne, s Memed-aginom pameću neće se daleko doterati! Zato će on pokušati, sebe i svojih radi, da novim događajima nađe odgovarajući lek, a dahijama njihova mesta:

Nuto momka i nuto pameti!
S kojom r'ječi na pašaluk sjede!
Uzmi, sinko, Fočić Memed-aga,
Uzmi slame u bijelu ruku,
Mani slamom preko vatre žive:
Il ćeš vatru sa tim ugasiti,
Ili ćeš je većma raspaliti?
Vi možete, i bog vam je dao,
Tako silnu pokupiti vojsku,
I poć' ćete, sinko, kroz nahije;
Jednog kneza prevarit možete
I na vjeru njega domamiti —
Svoju ćete vjeru izgubiti,
Jednog posjeć' a dva će uteći,
Dva posjeci, četiri odoše;
Oni će vam kuće popaliti,
Vi dahije od njih izginuti.
Al vi tako nemojte raditi...

Zna starac Fočo da je osmanliski osvajač trzao jatagan samo kada je bio uveren u uspeh. Nije li bilo punog pouzdanja, pobedi je valjalo ići drugim putevima. Jedan od njih je: popuštanje u nametima, razbijanje jedinstva potlačenih, podmićivanje uticajnih. I baš takav put zahteva ovo vreme kada je turska sila oslabila i pocepala se, a raja se osetila snažnijom i složnom. Zato ga starac Fočo i preporučuje s mirnoćom znalca i veštinom diplomate:

Od harača raji otpustite,
Nek je harač ko što Murat reče;
Prođite se globa i poreza;
S k n e z o v i m a v i s e p o b r a t i t e,
K n e z o v i m a a t e p o k l a nj a j t e,
K m e t o v i m a o s r e d nj e p a r i p e,
S p o p o v i m a u d o s l u k u b u d' t e,
N e b i l' i m i u z nj i h p r e ž i v lj e l i.

To je taj put, a glavni cilj je naglašen u poslednjem stihu. Foča je dobro osećao kraj klupčeta i nalazio stvarne mogućnosti da njegovo odmotavanje uspori. Danas mi pouzdano možemo reći da s Fočinom politikom, da je primenjivana, do Prvog ustanka ne bi tako brzo došlo.

Istorija je beogradskim dahijama otkrila svoje raskršće u navečerju, ali ih nije mogla naučiti koji put — Memedov ili Fočin — da izaberu. Putnik se morao sam odlučiti. Višnjićevo visoko majstorstvo je u tome što tiranina nije ostavio bespomoćna; on bi bespomoćan mogao izazvati i sažaljenje. Prepuštajući odluku njegovom slobodnom izboru, pesnik ga lišava simpatija koje pobuđuje tragičan udes.

Memed-aga i starac Fočo ostaju dva oštro izdiferencirana lika u našoj književnosti, rekli bismo usamljena po svojoj monumentalnoj uprošćenosti.23 Ali u Višćinjevoj pesmi oni ne stoje kao stubovi na poljani. Od iste gline kojom je njih vajao, pesnik je naglasio čitav svet unaokolo, u fragmentima, s ponekim ovlaš povučenim gestom ili samo nagoveštenom atmosferom. To je, s jedne strane, onaj skup učenih ali bezvoljnih hodža i vaiza, preplašenih varošana Biogradaca i usplahirenih vlastodržaca; a s druge — uzmućena stihija raje, mrki i osioni knezovi i obor-knezovi, hadžije i protopopi. Tu su i oni na čije pobratimstvo i dosluk cilja Fočo, jedva naslućeni ali mogućni, poznati ondašnjim savremenicima iz iskustva, nama iz dokumenata. Vri tu život jakim ključevima, oberučke zahvatan.

Višnjić ima osobitu naklonost za kontrast i kontrapunkt. Primenjujući ih u raznim vidovima, daleko od svakog šablona i "opšteg mesta", on će baš na njima vršiti prelom radnje i iznuđivati rešenje situacije. Prilikom ocrtavanja ličnosti, ta osobina će mu dati mogućnosti da iz bujice izvuče svog junaka u prvi plan a njegove individualne crte da pojača do simbola određene grupe ili čitavog društvenog pravca. Na taj način Višnjić stvarnost svoga vremena sažima u predstavnike, u čijim sukobima treba gledati shvatanja širih razmera. Boj na Čokešini je izrazit primer. Srpska vojska pod Jakovom Nenadovićem opkolila je šabački grad i očekuje da se turska posada, glađu izmorena, preda. Vidajić-paša iz Zvornika i Nožin-aga iz Maoče skupivši veću hordu hitaju u pomoć Šancu. Đorđe Nurčija, jadranski harambaša, sa svojih tri stotine hajduka presreta i zadržava bosanske Turke, ali svestan da ih ne može svojim snagama razbiti niti da se može duže držati u ovakvom položaju, traži od Jakova hitno pojačanje.

Iz ovakvog zapleta Višnjić izvlači svoje karaktere. Jakov, komandant dugog fronta i vojnik širokog pogleda, nalazi se u dilemi: dići opsadu od šabačkog grada i suzbiti Bošnjake, ili dopustiti da mu se približi i udari u leđa bosanska vojska. U prvom slučaju omogućio bi turskom garnizonu da se snabde hranom i municijom i time produži svoj otpor, a u drugom rizikovao bi ishod bitke dolazeći između dve turske vatre. Kako nijedno rešenje ne valja za ustanike, Jakov bira treći izlaz. Njemu je prvenstveno stalo da dobije šabački grad, te zato nipošto ne sme dizati opsadu od njega; ali da bosanska vojska ne bi došla Šapčanima u pomoć pre odluke, treba je na svaki način zadržati što dalje u unutrašnjosti, svim sredstvima i žrtvama. Isplatiće se. On zato ostavlja svoje trupe kompletne oko Šapca, a sam lično, sa desetak momaka hita Nurčiji, da bi njemu i njegovoj družini svojim prisustvom digao moral i oduševio ih na otpor Vidajiću i Nožini dok se šabački garnizon ne preda. Dobar strateg je spreman i za slučaj da pod Cerom pretrpi i manji poraz (gubitak sto-dvesta ljudi) ali da pod Šapcem dobije veliku pobedu.

Kurčija nije toga mišljenja. Dugogodišnjem hajdučini ne može se pripisati kukavičluk, ali — on je realista. On zna šta se može a šta ne može, i ništa ne rizikuje. Takav ga je stav proneo kroz bezbroj okršaja. Uz to, on je hajduk — gerilac koji, taktički, ide od bitke do bitke samo kada je može rešiti u svoju korist. Nema li izgleda na uspeh, ne bori se. Čeka povoljniju priliku. Sad se, na Čokešini, ta dva karaktera, dva shvatanja, sudaraju. Nurčijin će se lik ocrtati u stihovima kojima se neće naći sličnih u celoj našoj poeziji:

Ta, Jakove srpski komendate,
Hoćeš, bolan, više dovest' vojske?
Ako l' nećeš više dovest vojske
Ja se prvi s Turci biti neću,
Jer ja nisam drvo vrbovina
Kad pos'jeku da s' omladit mogu,
Pa da budem vrba ko i bila,
Već Ćurčija gorski arambaša —
Kad pos'jeku omladit se neću.. 24

To je čitava i veoma određena filosofija sa svojom misaonom dubinom i praktičnom vrednošću. Nije nju u Prvom ustanku zastupao samo Ćurčija, niti je karakteristična samo za Prvi ustanak. To shvatanje može se pratiti kroz celu našu istoriju, do najnovijih dana. Zar jedan njen refleks nije bila i parola "Nije još vreme" uzeta u najčistijem obliku, bez pretpostavljanja zadnjih namera? Đorđe Ćurčija je jedan od naših nacionalnih karaktera, dat kod Višnjića u tačno određenom vremenu i uslovima.

Takvom shvatanju odgovor su dali ne Jakov svojim rečima, već braća Nedići svojim delom. Jakov ostaje po strani kao malo tipična ličnost. Damnjan i Gligorije Nedići (rodom iz valjevske Osečine) takođe su hajduci, i takođe ne shvataju Jakovljevu ideju — da se taktizira i rasteže bitka, ali su od druge građe koja samo delimično služi Jakovljevom planu. Oni hoće da se biju s nadmoćnim neprijateljem odmah i pod svim okolnostima, junački, požrtvovano, otvoreno. Jakov predlaže da se izgrade busije, pa iza njih da daju otpor. Junake to vređa:

Čiča Jašo, što si poluđeo?
Mi nijesmo jedne ženske glave
Pod zatvorom ženski da pomremo,
Već hajduci, ubojni junaci,
Što zameću po krajini kavgu
Izmeđ cara i izmeđ kraljeva;
Da idemo da sretnemo Turke,
Da se dalek' s njima pobijemo,
Đe je svemu sv'jetu na vidiku.

To mišljenje povlači za sobom sve preostale borce. Ono je opšte, masovno. Uzdignuti do najviših tonova heroike Višnjićevi stihovi uvode šaku ustanika u bujicu turske sile. Tragičan ishod je neminovan. Ali i rezultat uzvišene žrtve je nesumnjiv. Njeno seme ne može ostati bez svog ploda. Ovom prilikom Turci su dobili bitku, ali su pretrpeli takve gubitke da na napredovanje kroz pobunjenu zemlju ka Šapcu nisu mogli više ni misliti. Komendat Jakov, koji "na đogi uteče stranputice, putem prijekijem", mogao je biti zadovoljan.

Ni braća Nedići nisu izuzetne ličnosti, kao što to nije bio ni Ćurčija. Za to tvrđenje dovoljno govori opredeljivanje prisutnih na samom mestu događaja. I za Ćurčijom i za Nedićima pošao je po jedan deo. Za Nedićima je pošao onaj što je od Kosova označavao otpor, prkos, nesalomljivu svest o životu zajednice. Realisti i cinici, kakvih je bilo i među našim istoričarima, nastojali su da u ovome podvigu vide neuračunljivo stanje Nedića izazvano telesnim pijanstvom i silovitošću. Oni, uz to, zabašuruju činjenicu da Nedići nisu bili sami, i da su one dve-tri stotine njihovih drugova bolje mogli oceniti stanje braće. Takvim ciničnim rezonovanjem ne daju se objasniti rezultati koji su proisticali iz ovakvih odluka. Jer Nedići, masovno shvaćeni, vazda su ostajali u temeljima istorije, a svi valjda nisu bili zagrejani za borbu samo pićem (čak ako takvu mogućnost i pretpostavimo za dvojicu, Damnjana i Gligorija). To su oni što se toliko puta biše do poslednjeg fišeka i metka, a potom praznim puškama kao vrljikama, kijački; kada im nestane i toga oružja, kao na Čokešini:

Svaki Srbin vata po Turčina;
Kako koji dokopa Turčina
Svaki pada po Turčinu svome;
Svaki Srbin mori po Turčina,
A Srbina po dvades't Turaka.

Svirepa, titanska borba na život i smrt, do poslednjeg daha, vođena bukvalno zalaganjem svih svojih kostiju i mišića, neravnomerna, a dobijana uvek prenosno, istoriski, u konačnom sumiranju računa. Na Čokešini, Retkim Bukama, Sutjesci. Taj naš nacionalni fenomen pesnik Višnjić je izvanredno senzibilno osetio, i opevao ga adekvatnim izrazom — mirno i uzvišeno, potresno jednostavno, kako se najpresudnije stvari jedino i mogu reći. Po tome su braća Nedići individualizirani likovi jedne tipične trajne pojave.

Drugi, vremenski suženiji ali izražajno nesravnjivo oštriji istoriski lik daće Višnjić u jednoj od mnogih epizoda Bune. Tridesetak stihova u toj velikoj poemi posvećenih Iliji Birčaninu, obor-knezu ispod Međednika, portretišu jače i potpunije probuđenu svest porobljenog naroda nego ma koja poznata nam studija o tom periodu. Ovaj knez je po svom izgledu i ophođenju konkretizovana manifestacija nevidljive snage iza sebe, udar i varnica, vod visokog napona vezan za branu neproračunljivog potencijala. Mrk, brkat, srdit na besnom zelenku jaše kroz knežinu s jataganom za pasom i buzdovanom o unkašu. Nađe li Turčina u knežini, baciće mu lešinu "đe mu gavran kosti naći neće". Donese li porezu, daje je ko što se daje nezasluženo, i to poslednji put.

Ja porezu započnem brojiti,
A on na me očima strijelja:
"Memed-aga, zar ćeš je brojiti?
Ta ja sam je jednom izbrojio!"

A takav je poslednje tri godine, od kako su za počele da se pribiraju snage i zaoštravaju srpsko-turski odnosi. Tip predstavnika predrevolucinarnog vrenja, otac pokolenja ratnika.

Ma kako da svu ljudsku aktivnost usmerava u jednom pravcu, revolucija je daleko od toga da zajednicu može pojednostaviti i svesti je na dva-tri osnovna tipa. Život se i u njoj stvaralački razigrava i manifestuje u najraznovrsnijim oblicima. Višnjić je imao sposobnosti da to uoči i delimično izrazi, koliko je stigao za kratko vreme svog petogodišnjeg pesnikovanja. U jednoj ličnosti život je već bio sažeo niz posebnih elemenata naše sredine i učinio je veoma upečatljivom. Njena originalnost privukla je pesnika. I, mada o njoj znamo iz mnogih pričanja i službenih dokumenata, osetiti je možemo samo u Višnjićevim stihovima. Reč je o Stojanu Čupiću, zmaju od Noćaja, koji je zahvaljujući pesmi postao poslovičan u našoj kulturi. Lično hrabar i neustrašiv, pun radosti i optimizma, Čupić je istovremeno bio čovek koji je oko sebe gledao sve u svetlim bojama. Za njega je sve u njegovoj okolini takođe junačko, plemenito, požrtvovano. Takvo gledanje ga, razume se, čini hvališom i razmetljivcem, ali ne i neprijatnim nametljivcem. — Zabrinuti Vožd upozorava raspisom vojvode pored Drine na opasnost od Turaka. Mi danas znamo da je Karađorđe za to pismo imao jakih razloga (godina 1912). Knjige idu u Šabac Luki Lazareviću, u Jadar Anti Bogićeviću, u Pocerinu Milošu Stojićeviću i u Mačvu Stojanu Čupiću; dakle, dužinom celog fronta prema Bosni. Višnjić poetski navodi sva četiri pisma, i sasvim je u pravu kada ističe Karađorđevu strogu pretnju:

Dobro čuvaj Posavine slavne,
Posavine i Tamnave, Luko,
Da mi Turci roba ne odvedu —
Za roba ću tebe pogubiti.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dobro čuvaj Loznice i Jadra,
A od Jadra ne pusti robinje —
Za roba ću tebe pogubiti.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dobro čuvaj Cera i Lješnice,
Da tebeka Turci ne prevare,
Iz Pocerja roba da ne vode —
Za roba ću tebe pogubiti.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dobro čuvaj Mačve i Podrinja,
Da iz Mačve roba ne odvedu —
Za roba ću tebe pogubiti.

Bio je takav Vožd Ustanka. Strog. Neumoljiv. Greške je retko praštao.25 Znale su to i ove četiri vojvode. I dok prva trojica primaju upozorenje kao i svaku drugu naredbu što dolazi od starijeg potčinjenom, Čupićevo slavoljublje je povređeno. Zar njega Turci da prevare? Ne smeju oni na nj, jer znaju kakve ima kapetane i lave odabrane koji bi sami mogli dočekati ništa manje nego vojsku pet vezira, a on, Čupić, na samog bi cara udario.

Dok j' u mene prvog kapetana,
Kapetana pobratima Luke,
On s' ne boji jednoga vezira;
Pa dok mi je drugog kapetana,
Kapetana Ković Mijaila,
On s' ne boji drugoga vezira;
Pa dok mi je trećeg kapetana,
Ta od Drine Bjelić Ignjatija,
On s' ne boji trećega vezira;
Pa dok mi je Srdana Ilije,
Koj' s malijem boja biti neće
Veće želi da na trumpu ud'ri,
On s' ne boji četvrtog vezira;
Pa dok mi je golog sina Zeke,
Golog sina Zeke kapetana
I njegovih golaća junaka,
On s' ne boji petoga vezira;
Pa dok mi je slugu odbranijeh,
Odbranijeh, lava izbranijeh,
Koj' na vatru smiju udariti:
Pa dok mi je Sićića Marinka,
I dok mi je Šumanca Vasilja,
Pa dok mi je Latković Jovana,
I dok mi je Ninković Jovice,
I dok mi je Kara-Mijaila,
Eto Kara iz luga Kitoga,
I dok mi je Šiša Mijaila,
I dok mi je Đorđe s Bjelotića,
Pa dok mi je Gadžulić-Stjepana,
On bez kavge ručati ne može,
I dok mi je Kačkina Stevana,
I dok mi je lava odbranoga
Koga gojim u dvoru mojemu
Od Srijema pisara Andrije;
Pa dok mi je mog konja dorata,
I dok mi je sablje madžarkinje,
Ja b' na cara junak udario,
Lavi bi mu čador bastisali;
Boga molim da udare Turci.

"Kakogod što se Čupić hvali ovdje u pjesmi, tako se i u govoru hvalio i junaštvom i bogatstvom i svačim" kaže Vuk koji ga je lično poznavao. Jedno lepo slaganje u oceni između istoričara i pesnika. Shvatio je to kako treba i ozbiljni Karađorđe. Višnjić koristi priliku da da još jednu izvanrednu poentu, jedan virtuozni kontrapunkt dostojan najdarovitijih. Na svu hvalisavost Čupićevu Karađorđe odgovara:

Vala, sinko, Čupiću Stojane!
Nisam znao šta pod skutom držim:
D a b i t a k o, S t o k o, i n e b i l o,
D o s t a m e n i š t o g o v o r i š r a b r o.

Ostale ličnosti Višnjić je dao sporadično ali verno, onako kako ćemo ih naći i u savremenim hronikama. Nisu to više uopšteni tipovi, već obični, svakodnevni ljudi u izuzetnim događajima. Pop-Luka je komandant-domaćin koji obilazi položaje i na njima svoje rođake; kada primeti turske tragove, zabrinuto ih istražuje kao čovek kome je pričinjena šteta ("Stade uka Luke oko puta"); mora li se u boj, onda će taj posao obaviti temeljno. Takav je kod Višnjića čovek o kome znamo da je na sebi nosio četrnaest rana, i bez čijeg je učešća malo koji boj prošao od Loznice do Šapca.

Takvi su i Anta Bogićević, Miloš Stojićević, Milosav Bakal. Ratnici velike izdržljivosti, ali i ljudi kojima strah nije nepoznat. Opsađeni u Loznici:

Boj činiše tri bijela dana:
Ni prestaše, niti sna imaše,
Ni sjedoše, ni ljeba jedoše,
Nit stadoše, niti vode piše.

A kad su se uverili da svojim snagama neće moći Turke odbaciti, rešiše da traže pomoć od okolnih vojvoda.

Uze Anto pero i hartiju,
Drkću ruke, pisati ne može.

Punu pažnju vredi obratiti na Višnjićevu veštinu da ponekim detaljem, ili podesnom karakteristikom, učini svoju ličnost realnom. Ta osobina obično nije svojstvena tvorcima velikih koncepcija. Kod Višnjića je ona dokaz mnogostruke obdarenosti. Svaka njegova pesma puna je ovakvih elemenata, što čini da mu stihovi vru životom — mudrošću koja nas iznenađuje, ljudima koje prepoznajemo, pejsažima koje u sebi nosimo. Upozorićemo na poneko od takvih mesta, i to samo na ona u kojima je govora o ličnostima. — Na glavici više Bijeljine poginuće hodža iz Stambola:

K o j i b l a g e r' j e č i g o v o r a š e,
Kog je care bio opremio
Da po zemlji blage zbori r'ječi
Ne bi l' kako zemlju umirio.

A na Mišaru će izgubiti živote Sinan-paša Sijerčić iz Goražda "koji znade Bosnu sjetovati", Mula Sarajlija "koji znade i caru suditi", Haso Beširev "koga ljepšeg u svoj Bosni nema". — Pri ratnom putovanju Luka Lazarević uzima u ličnu pratnju Bakal Milosava "radi dike i rad' razgovora", Marka iz Štitara "rad' junaštva", Gluvca Mijaila "koji s'ječe mačem bez razloga", Đorđa Grkinjića koga je na sablju oteo od Turaka "i drži ga kao sina svoga koji Luku svlači i oblači". Pouzdanija se družina zaista ne da sastaviti! — Ustanik Stjepan Gadžuljić "bez kavge ručati ne može", bolestan Čupić "glavom maše, zubima škrguće" što ne može konja uzjahati; graničar Stanka Jurišića, gologlav i bos, poderan od šumskog trnja "vojvodama boga ne naziva". Itd. Čitav jedan svet žestokih strasti, ćudljivih navika, lepih osobina; svet ovozemaljski.

Izvor;riznicasrpska

BLIŽE O VIŠNJIĆEVOJ ORIGINALNOSTI



Vrednosti Višnjićeva dela, u koje smo se do sada uverili, već uveliko izdvajaju ovog pesnika iz guslarske anonimnosti i stavljaju ga u najuži krug onih jakih individualnosti kojima bi darovano da raskriljuju ulaze u nova doba. Jedni su to činili na bojnom polju, drugi kroz društveni život, a Višnjić umetnošću. Nezvani, mali čovek sa dna ljudske bede i nesreće odabrao je za sebe neizmerne predele najčudesnije ljudske državine. U njegovom primeru kao da je još jednom blesnula zagonetna istina mitoloških kaža o izabranicima koji dopiru do nedosežnog.

Sve što dosad govorismo o njemu bilo je zasnovano na shvatljivom podatku ili je izvlačeno iz zamršenog ali realnog klupčeta vremena. Međutim, to je samo jedan vid Višnjićeva dela; drugi još nismo ni načeli. Ovaj, osvetljavan isključivo žarom unutrašnje supstance, ne da se dokazivati sredstvima komentatora koji bi želeo da bude široko shvaćen; na nj se može samo ukazati, kao na svetlosne prelome dragulja, prepuštajući sve ostalo vibraciji čitaočeve misli, istančanosti njegova ukusa i jačini ličnih naklonosti. To je ona strana koja se u užem smislu naziva p o e z i j o m. Bolje rečeno, ono nesagledljivo tkivo što povezuje, poetsku misao, sliku i zvučnost u jedinstvenu celinu, bez koga bi se građevina zidana ma i najraskošnijim materijalom raspala u ruševinu. Ukratko, to je ono što i nas ugrađuje u pesmu i čini nas saučesnikom doživljaja. Da bismo na to, što nam je cilj, ukazali, na raspolaganju nam stoje samo pomoćna sredstva, te zato molimo da se sve što sleduje i primi jedino kao ispomoć.

Priroda, čovek i ljudska borba kod Višnjića se nerazlučivo povezuju, kao da je čovek plod namenjen svome tlu, a ovo poslednje, materinski brižno, drhtaja ima samo za svoju letinu. Narod se odvaljuje od stenja i zemlje, kao grudva, ne gubeći snagu elementa iz kojeg je prohodao. Ali to prastaro osećanje Antejeva mita kod našeg pesnika je tako oplemenjeno što se njegova Geja manifestuje u liku obične žene koja svom sinu daje snagu s mlekom, i zauvek, a ne samo časovito i u opasnosti. Ovaj motiv ovako izražen zvuči strašno cerebralno. Kod Višnjića je pak on sav u osećanju, dahu, kao što osluškujući svoje srce ne mislimo na njegovu funkciju:

Veseli se pod Cerom Pocerje
Kojeno si gn'jezdo sokolovo!
Kad Srbinu bude za nevolju,
U tebi se po soko izleže
Te Srbinu bude u pomoći.
Veseli se Miloševa majko,
Ti koja si Miloša rodila!
Veseli se, Pocerac Milošu,
Desna hi se posvetila ruka
Koja znade pogubiti Meha
Svim Turcima rabrog poglavara,
A Srbima svima dušmanina.
Veseli se, Pocerac Milošu!

Ditiramb dignut do najviše note, u gradaciji sa čvrsto spletenim dvostrukim prepletom: planina-majka, soko-Miloš. Nije to poređenje s vulgarnim k a o, niti suprotstavljanje stvari radi isticanja jedne. Naprotiv, celovita niska proisticanja na čijem je kraju postizatelj cilja. I sav smisao izlučivanja je baš u tome, u ostvarenju konačnog cilja. Opšti stihijni elemenat, Pocerje, kao antički kaos, dalo je ženu-majku, majka sina-junaka, junak je onaj soko što S-binu-narodu bude u pomoći. Isključi li se ma koji član, prekrasna niska rasuće se u bezvredan lom. Okruženi masom slušalaca opijenih više pobedom nego podrinskom rakijom, dignimo čašu Pocerju, drugu majci junakovoj, treću junaku. Dve njemu! Večno je i neiscrpno to piće, ali je kupa koja ga može zahvatiti retka. Višnjić je nju imao.

Još jedan primer o prenošenju elementarnih manifestacija u svesne ljudske postupke.

Nauci je poznat, a čoveku planine i više, boj među zmijama. Jezivijeg kanda u prirodi nema. Sretnu li se ti gmizavci kao neprijatelji, ne znaju se rastaviti. Jedna na drugu skače, šibaju se telima, krše, a često okretnija dohvati drugu s repa i stane je gutati mašući i udarajući preostalim delom oko sebe, po panjevima i kamenju. Biju se do jedne smrti.

Pred Srbima je takav jedan ljutac, Stojan Čupić; pred Turcima drugi, Mehmed Vidajić. Kada su se njihovi putevi ukrstili, dve vojske su se pobile i rastavile, ali ne i njih dvojica.

Jači, mada na ranjenu konju, rešen je da goni begunca sve dok ga ne satre, makar i sam izgubio glavu:

Jao, kurvo, Memed-kapetane,
Ćeraću te Drini do obale
Dok te junak u Drinu ne nagnam,
Ja se tebe okaniti neću;
Ako li mi uz Drinu pobjegneš,
Ćeraću te do grada Zvornika
Da bi znao da ću poginuti,
Ja te danas ostaviti neću!

Takvom besnom sukobu Višnjić daje nezamenljivu, zapanjujući adekvatnu poentu:

Otkako je gavran pocrnio
N i j e z m i j a g u j u d o č e k a l a
K a o Č u p i ć M e m e d - k a p e t a n a
U široku Polju Salaškome.

U poeziji se svesna namera bačene reči može osporavati. Može se podvesti pod sumnju i pesnikovo poznavanje zooloških slučajeva. Ali za poetsku čaroliju to nema nikakva značaja. Slika i utisak ostaju, i čitaočeva oplođena mašta. A to je bitno. Ko sebe pita kako voćka donosi plod?

Poznavanje savremenih ljudskih navika, mana i psiholoških uticaja na masu važna je odlika našeg pesnika. A način primene tih elemenata još jednom će nas uveriti u dobro proračunat pevačev postupak. Takvi stihovi najčešće dolaze da sasvim konkretizuju jedan ambijent i da nam ljude u njemu učine bližim i stvarnijim. Posle uzleta u orlovsku visinu ta mesta označavaju spuštanje na zemlju, ali spuštanje već zanesenih učesnika; koliko da im se stavi u izgled, pored slave i junaštva, i nešto opipljivo, ili posle duševnog pića da im se pruži i ono koje krepi telo.

Luka Lazarević došavši u pomoć Loznici zatiče je u veoma teškoj situaciji. Turski su napadi na vrhuncu. "Puške prašte, a topovi gude; Ispod neba lijeću lubarde: Sve baljemez baljemeza viče, A lubarda lubardu doziva". Uvesti ljude u takvo ograšje nije lako. Komandant se ushodao logorom, hrabri, zaklinje, priziva i boga i Bogorodicu. I, na kraju, pošto je izređao sve najsvetije — letinu, stare majke, mile sestre — on ima još jednu reč:

Jošte, braćo, da vam ovo kažem:
Koji šta bi u boju dobio,
Da dobije vezirovo blago,
Neka drugu ne daje iseta —
Proklet bio ko od njeg' iskao!
Svako sebi nek šićara traži.

Čupić će slično postupiti. On je samo govorljiviji i gorljiviji, pun mašte i slatke reči, predviđa kako će se Turci pojaviti i obrazlaže zašto se od njihova izgleda ne treba uplašiti, savetuje kako ih valja dočekati. A kad sasvim zanese družinu besedom i okuraži rečju, iskusni četovođa ne zanemaruje ni staro oprobano sredstvo da tome zanosu produži dejstvo:

Jošte, braćo, da vam riječ kažem:
Izvadite drvene čuture,
Napijte se pocerske rakije
Zarad srca i zarad slobode.

Ovakvi primeri nisu retki. Imali su učinka i kad su ih komandanti zaista preporučivali i kada ih je pesnik kazivao masi slušalaca. Višnjić je poznavao svoju publiku. Njenu veru u piće (i danas veoma jaku) znao je agitator da koristi i u obrnutom smislu. On Turke kao junake ne potcenjuje, ne usuđuje se da zavarava one koji su tursku hrabrost znali iz iskustva; ali im nalazi jedno slabo mesto, za podrinskog slušaoca dosta ubedljivo:

Ja kakva je sila u Turaka!
I kakvi su konji u Turaka!
Još da Turci piju rujno vino,
Rujno vino jal' bistru rakiju,
Bi nagnali svoje dobre konje,
Bi Loznici na bedem skakali;
Al ne piju vina ni rakije,
Pa uzdama konje pometaju!

Siroti Turci! Kako im je malo nedostajalo pa da budu potpuni junaci.

A možda to i nije bila gola agitacija guslareva?

Iz primera koje smo ranije navodili u drugu svrhu mogao bi čitalac videti, ako bi se na njih povratio, i jednu pesnikovu osobinu o kojoj nismo govorili. To je njegovo dosledno gradiranje radnje i izbegavanje ponavljanja stihova (sem kada se ponavljanjem insistira na jednom i neminovnom zaključku — "On je paša, a ja sam subaša"). Dignuta buna širi se kao potpaljeni požar, koji prvo hvata one najtanje i najsuvlje grančice krovine, da bi nakupio žara za jače grane i grede, sve dok ne dođe do debala i temelja:

Onda Đorđe prođe kroz nahije,
Pa popali turske k a r a u l e,
I obori turske t e f e r i č e,
I udari na turske p a l a n k e...
U g r a d o v e sateraše Turke.

Od malog i slabijeg ka većem i snažnijem, od predstraža do glavnih uporišta. Tako se Ustanak uistini i morao širiti. Jadni izgled pohvatanih Turaka po gradovima Višnjić na kraju Bune takođe postupno ocrtava, sa virtuoznošću slikara i nasladom osvetnika. Mi ćemo kroz njegove stihove ugledati doskorašnje raskošne zulumćare prvo "bez ćuraka i bez anterija", tj. gornjeg, dekorativnog odela; zatim, bez saruka i velikih iskićenih kapa, tj. onoga što ih čini gospodom; onda, bez čizama i plitke obuće, sasvim razgolićene; najzad — kako ih raja gole, bose topuzima tuče uz provalu pobednog gneva: "More, baša, kam' poreza naša?". Kakvo sladostrasno likovanje! — Vođ Ustanka, Karađorđe, doći će među pobeđene s mačem Strašnog suda da podeli poslednju, neumitnu pravdu, onu bez odbrane i apelata, sličan apokaliptičnom izvršiocu krajnje odluke:

Što bi Turak za sječe, i s' j e č e;
Za predaje što bi, to p r e d a d e;
Za krštenja što bi, to i s k r s t i.

Ali ni tu, gde bi bilo prirodno da se pesma završi (jer je sve raščišćeno, na sva pitanja odgovoreno), naš pesnik se ne zaustavlja. On svog glavnog junaka razrasta do džinovskih razmera, okriljuje i izvodi na ivicu prazne pozornice da mraku ispred sebe zapreti istom pravdom:

Kad je Đorđe Srbijom zavlado,
I Srbiju krstom prekrstio,
I svojijem krilom zakrilio
Od Vidina pa do vode Drine,
Od Kosova te do Biograda,
Vako Đorđe Drini govorio:
"Drino vodo, plemenita međo
Izmeđ Bosne i izmeđ Srbije,
Naskoro će i to vreme doći
Kada ću ja i tebeka preći
I čestitu Bosnu polaziti!"

Od ovakve dramatičnosti i patetike ni Homer nije mogao dalje otići. Tu se prelazila granica ljudskog.

Prenesemo li svoju pažnju s istim uglom i na druge Višnjićeve pesme, u svakoj ćemo otkriti nastojanje da se izbegne neprijatna monotonija ponavljanja i dosada ravne linije pričanja. Pesnik to postiže raznovrsnim postupcima. Povisi ton usred pesme nekom poentom, ili prelomi radnju upadom novog činioca, ili najzad variranjem sinonima. Uverljiv primer nam daje Boj na Mišaru. Suština događaja rečena je već u prvoj polovini pesme — da je Kulin poginuo i da se neće vratiti. Pesnik to i naglašava, zaključujući taj deo snažnim distihom:

Rani sina pak šalji na vojsku,
Srbija se umirit ne može.

Ali, pored tragedije jedne ličnosti i jedne porodice (Kulin-kapetana) trebalo je još izneti tragediju cele jedne zemlje (Bosne). Kako Višnjić obrađuje taj drugi deo? Naizmeničnim nabrajanjem turskih i srpskih vojskovođa i junaka, što ima draž i težinu ratnog izveštaja i liste poginulih, prema čemu se nikada hladan ne ostaje. Treći deo pesme, kletva kade Kulinove, time je doveden u još veću teškoću. U njemu je valjalo sve još jednom ponoviti a ne pasti sa postignute visine. Višnjić to postiže isticanjem individualnih vrednosti već poginulih Turaka i variranjem vrsta kletvi za već jednom imenovane pobednike. Sinan-paša znade celu Bosnu savetovati, Mehmed-kapetan joj je bio desno krilo, Mula sarajevski umeo je i caru suditi, itd.; Crnog Đorđa bog da ubije, Pop-Luka rana dopanuo, Čupić žalost dočekao, Smiljanić se ne veselio, šuma Kitog ne zelenio se! Kompozicijski Boj na Mišaru je teško i neuobičajeno postavljen, a lako i majstorski izveden održavajući pažnju slušaočevu pomoću sve novih i novih, detalja.

Dobro je Višnjić osećao opasnost nabrajanja, neizbežnu inače u epskoj ratnoj pesmi, ali se sa njom znao i da ponese. Iznoseći Ali-pašin plan porobljavanja Podrinja — u suštini jednostavan i neliteraran — Višnjić ga poetizira gradacijom mržnje. Ali-paša preti da će Jakova na kolac nabiti, Luku živa oderati, Čupića sabljom poseći, Cincara na vatri spaliti, Miloša Pocerca konjma istrgati, kučku Antu Bogićevića na kolo vrgnuti! A to više nije ni sadržaj hronike ni monotonija nabrajanja. To je raspaljivanje krvi i zatezanje nerava, oblast umetnosti.

Pesnik Ustanka dosledno neguje osećanja mase. Ova opasna spisateljska igra, koja je mnogima krila spržila, kod našeg pesnika je i lični plamen, onaj što nosiocu ne peče prste već mu put osvetljava. I zato nijedno takvo mesto kod njega ne zvuči lažno, niti izgleda da je vešto umetnuto. Spontano je ono izniklo i svoje žile ispreplitalo sa životom oko sebe. Kada Višnjić uzvikne pred početak jednoga boja "Svaka majka rada viđet sina" to je istovremeno i molitva hiljada i triumf pesnikova nadahnuća. Kakav li je se uzdah morao otimati slušaocima toga trenutka; tog časa u kome su se možda takvoj reči neposredno odzivali pucnji s bojišta! Jer, čitajući Višnjića, ne smetnimo nikad s uma vremensko jedinstvo njegovih stihova i radnje koju oni opevaju.

Da li će nam posle ovog osnovnog ljudskog osećanja, ovog životnog krika, biti lako shvatljiva i njegova suprotnost — likovanje nad propašću dušmanina. Preživeli Turci kod Loznice u masama skaču u Drinu ne bi li se spasli na drugoj obali. I u masama se dave:

Kamo čudo što u Drini osta!
Drina voda ne traži teftera,
Veće ždere bez broja junake.

Mi bismo danas sebi ovo likovanje nad pomorom takođe nečijih sinova, koje majke više viđet neće, nekako i objasnili analizom boračkih uzbuđenja, vremenskim uslovima i sl., ali će suprotnost ipak ostati. Objašnjena ali ne i izmirena. Višnjiću i njegovim slušaocima takvo objašnjenje uopšte nije bilo potrebno.33 Njima se ta reč iz srca otrzala. I zato je valjda tako jezivo tačno nađena. Turčin je za sve tražio tefter i sve uzimao po tefteru — porez, roblje, glave, devojke. Tefter je bio simbol sudbinske neizbežnosti. A evo trenutka kada je sudbina bez teftera naplaćivala svoje. Jednom, ali za sve ranije po tefteru zaduženo.

Sa ovim bismo, kao pomoćnim primerima za jedan vid Višnjićeva dela, zaključili. Takvih bi se primera još mnogo moglo navesti. Mi smo ih uzeli samo nekoliko, i na dohvat, koliko da se zaputimo jednim novim pravcem i idući njim, zaokružimo jedan uzvišen lik. Lik pesnika bune, koji je Prvi srpski ustanak shvatio kao revoluciju, u njemu sagledao najizrazitije predstavnike, odabrao najtipičnije događaje, osvetlio ga mišlju vidovita mudraca i sve prožeo osećanjima obična čoveka.

Izvor;riznicasrpska