Filip Visnjic


Iz biografije

Semberija je bila Višnjićeva kolevka kojoj se on često vraćao, da se odmori i predahne, ili zimu da preturi. U toj plodnoj, gusto naseljenoj ravnici živi tad još jedna zanimljiva ličnost — knez Ivo Knežević, knez od Semberije. On stanuje u Dvorovima, selu na polovini puta između Međaša i Bijeljine. Njegovo prezime Knežević i njegovo boravište Dvorovi svedoče nam o naslednom dostojanstvu, o staroj kneževskoj porodici i domu oko koga je vremenom izraslo celo naselje. Mi ne znamo u kom je kolenu knez Ivo stao na čelo Srba u Semberiji, ali je jedno izvesno: da je do njega od tog zvanja dopro samo ugled i mogućnost posredovanja između turskih gospodara i srpske raje. Bosanski knezovi su, kao i oni u Srbiji, pa i manje od njih, mogli regulisati unutrašnje društvene odnose među kmetovima (kad bi se obe strane njihovom odlukom zadovoljile), predstavljati u običajnim i verskim svečanostima svoja sela, uticati na izbor i dodeljivanje dozvoljenih zvanja među rajom, ali im je glavna dužnost bila da pomognu razrezivanje i prikupljanje opštih poreza, ubiranje vanrednih davanja pri ratnim pohodima, a naročito pronalaženje i hvatanje krivaca. Umni i snalažljivi knez Ivan Knežević bio je pored toga stekao i jednu posebnu povlasticu — bio je u Semberiji glavni liferant stoke i namirnica za tursku vojsku. On je taj posao obavljao i onda kada je na drugoj obali Drine, baš preko puta Semberije, otpočeo istoriski obračun između njegovih gospodara i njegove braće. Snabdevaće on i onu vojsku što je pošla na Mišar 1806, i onog Kulin-kapetana čiju će smrt razglasiti gavranovi.

Ali medalja ima i drugu stranu. Ima je i knez-Ivina. Prijatelj begova Vidajića, Kulin-kapetana, Derviš-age, gradskog mujezina Bijeljinca i ostalih turskih poglavica, u isto vreme je i najbrižljiviji otac sirotinje. On ju savetuje, zaklanja i otkupljuje iz ropstva, zalažući pri tom svu svoju imovinu stečenu vojnim liferacijama. Nepodeljivo je poštovan i voljen u kmetovskoj masi, i slušan bez pogovora. Zbog toga će čak i oštri srbijanski savremenici prvu Ivinu ulogu predati zaboravu, a istorija će ga zbog druge darivati svetačkim oreolom.

U kuću i Dvorove toga kneza zalazi često i naš slepi guslar, kadgod polazi iz Međaša ili se vraća njima. Sudeći po toplini reči koju za kneza Ivu ima Višnjić, i po dobrom poznavanju njegova karaktera, nije isključeno da nisu bili i lični prijatelji. Pesmu kao što je Knez Ivan Knežević mogu nadahnuti samo srdačni odnosi. — U toj kući Višnjić je mogao naći svaku pomoć.

Godine 1809, kada srpska ofanziva krenu ka Bosni i Sandžaku, u ustanak uđoše i kmetovi semberiski, a s njima i njihov knez. I Filip se tad zatekao u Semberiji. Ali oganj nade, koji se žestoko bio rasplamsao među robljem, pogasiše neuspesi na drugoj strani, a stvarnost povuče za sobom bosanske mase u Srbiju. Drinu pređoše i knez Ivo Knežević i guslar Filip Višnjić.

Zadivljuje prisebnost srpskih ustanika u tim danima i njihov smisao za organizaciju. Reke izbeglica upućuju se od Drine pod Šabac, u sabirni logor. Tamo se privlači pomoć Mačvana u hrani, obući, vuni. Izbegličke žene prerađuju što treba preraditi, a nekoliko "hećima", takođe Bosanaca, ukazuju lekarsku pomoć i preduzimaju zdravstvene mere koje nameće skupno stanovanje. Goli se oblače, bosi odevaju. Zdravi, u grupama, odlaze na izgradnju stanova. Raseljavanje logora razvija se u dva pravca. Jedan krak ide kroz Mačvu ka Drini, drugi pored Save ka Beogradu. Tom prilikom postaju čitava nova sela (Majur, Musolini, Dumača, Umka), a stara se popunjavaju novim življem (Lešnica, Novo Selo, Badovinci, Salaš, Crna Bara, Banovo Polje, Bogatić, Glogovac, Štitar). Proređeno Podrinje dobija porodice koje će mu dati osnovni pečat za ceo sledeći vek, a u komunalnom pogledu ušorenonaselje sa tipičnom prostranom okućnicom očuvanom do danas.

Celim tim zamašnim poslom rukovodio je knez Ivan Knežević, koji je tom prilikom postao i kmet šabački, te je tako pored ličnog ugleda imao i silu vlasti; i odgovornost koja je iz takvih poduhvata proisticala, naročito za uložena materijalna sredstva. On razmešta svoje Prekodrince, obilazi im kuće, dodeljuje sukno, pomaže novčano. Pored toga, on i ovde upražnjava svoju staru naviku — zauzima se kod strogih ustaničkih vlasti za okrivljene radi pljačke i pohare. I uvek je spreman, kao jemac, "dobar biti" za nevoljnika. — Mlađi ljudi, sposobni za ratnu službu, obrazovali su svoje boračke jedinice koje su stavljene pod komandu jednog drugog uglednog izbeglice, Sime Katića - Prekodrinca, koji je dobio u Srbiji titulu vojvode, ali su ga zvali i knezom što je, možda, u nekom odnosu s njegovim ranijim položajem u Bosni. Katić se bio naselio u Glogovcu, gde mu se do danas sačuvala uspomena.14

Izbeglički logor pod Šapcem trajao je od jeseni 1809 do proleća 1811. U njega je morao doći i Filip Višnjić sa ženom i decom. Filip se već bio davno oženio u Bosni, u svojoj 31 godini, devojkom iz sela Mrtvice, od ugledne porodice Kukovića. Ženi mu je bilo ime Nasta, ali su je zvali (opet nadimak!) Bijela. Skriven nam je roman ovoga braka. Mrtvice su daleko od Međaša, a Filipu bile poodmakle godine za ženidbu. (Tad, pa i kroz ceo Devetnaesti vek, seoski su se momci ženili veoma mladi, pre dvadesete.) Šta je spojilo ova dva bića, guslara — prosjaka bez očiju i ognjišta i zdravu seosku devojku iz imućne kuće? Junačka pesma i kršna muška snaga, ma i bez vida, ili neka nevolja devojačka tako česta pod turskim nasiljem? Za jednu znamo: i Nasta je ostala pre udaje bez roditelja, ali ta nije bila retka i nije gonila na takav izlaz. Brak je bio darovan mnogom decom. Imali su ih šestoro. Ne znamo koliko ih je doveo u Srbiju, ali će iz nje 1813 prevesti u Srem samo dvoje: desetogodišnjeg sina Ranka i tek rođenu Milicu, koju su prozvali Mandom.

Kao što je činio u Semberiji, Filip će raditi i u Mačvi. Ženu i decu smestiće negde, i nekako, u sklepanoj kolibi ili tuđem vajatu (za prvi mah izgleda u Loznici i Badovincima, potom u Salašu Noćajskom), a on će krenuti na put sa štapom i guslama. U dugoj beloj košulji, kakvu nose Podrinci obeju obala, u pletenim opancima s kratkim vunenim čarapama, s fermenom koji mu dopire jedva do krsta, ova impozantna figura privlačiće pažnju naročito svojom glavom. Spreda grubo, koščato i ospičavo lice sa gustim, jakim brcima do ramena i raskuštranom strejom obrva nad praznim dupljama; široko, masivno čelo sa ćelom do polovine temenjače, a odatle duga, riđa i proseda kosa u valovima pada po plećima. Ničega tu nije bilo neuobičajenog, ali je sve delovalo izuzetno. I ostali su se ljudi tad tako oblačili, brkove, obrve i kosu puštali da slobodno rastu; osobito kosu koju su neki pleli u perčin a drugi svijali pod kapu. Kod Filipa se sve činilo pojačano zbog njegova nagrđena lica, stasa višeg od srednjih ljudi i veoma širokih prsa. I zbog njegova zanimanja. Kad takav sedne i zapeva, usredsređeni pogledi posmatrača postepeno ga izdvajaju iz gomile prisutnih i razgranjavaju do neviđena čoveka.

Nečega je ipak u ovim Filipovim danima bilo novog, i to sasvim novog. Sredina u koju je pevač sada stupio! Nisu to više vašari, slave i zavetine, ni povučeni prijatelji po zabačenim planinskim selima, ni šume pune zverova a drumovi Turaka; nije to više raja koja se iživljava u maštanju o staroj veličini, niti su to ljudi kojima je od javnih radosti ostala jedino guslarska pesma. Sad je to bilo jedno ogromno krvavo razbojište napregnutih snaga, razbuktale mržnje i razdrešenih strasti; uzavreli život u kome je guslarska pesma mogla biti samo epizoda.

U takav kovitlac Filip Višnjić je upao odjednom, i ceo. Mirnih sela nema. Mase narodne vojske struje na krvavu krajinu ili se povlače s nje u pometnji. Povorke žena nastupaju za svojima sa hranom i preobukom, ili sa decom i starcima traže pribežište po zbegovima zavučenim u močvare. Zapevku za poginulima, koja zna s nebom da se veže, smenjuje kliktaj pobednika. Radost i bol su dva suprotna toka koja se bore za isto korito, pa onoga što je misliš nadvladao svakoga časa muti drugi. Sve je u pokretu, sve pred polaskom. A Filip — ljuska zahvaćena opštim ključanjem. O putovanjima milostinje radi ne može biti ni govora. Ni brige za opstanak nema. U ratu se duhovne vrednosti i materijalne snage tako izmešaju i pokrenu, da od njihove mobilizacije sve živo živi i dela izvan svih shvatanja o potrebama i zaslugama. Po tom, ljudskim umom neodvaganom pa ipak ništa manje čvrstom zakonu, i Višnjić se našao u okršaju i stao bivati sve češće izbacivan na površinu. On je sa onima što se okupljaju za polazak na granicu, jer im je potrebna njegova herojska pesma i njegovo poznavanje bosanskih Turaka; sutra će biti u vojničkom logoru na Prudu, ili Adici, ili na Badovincima, očekujući sa zajedničkom groznicom obaveštenja o neprijateljskim pokretima i zapovesti o našim merama; sledećeg dana je na dohvatu zrna i alahanja. Između dveju pesama sluša prepričavanja učesnika u bitkama ili odjeke o nečijem junaštvu i mudrosti. Njegovom glasu i guslama odaje se priznanje drukčije no do tad, drukčije ga ljudi ispoljavaju; ali ni on ne peva više kao nekada. Kuršumi ovde padaju, ranjenici ječe, zarobljeni Turci bogorade; i plen se deli. Sve je sad, u logorima podrinskim, drukčije. Usud je svoje sedište u njih premestio.

U jednom od tih skupova našao ga je Stojan Čupić, vojvoda mačvanski, zapovednik i organizator celog graničnog sektora od Rače do Loznice. Junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Uz to, lake ruke i za sebe i za druge. U guslaru Višnjiću Čupić je video vrednost koja mu je taman dobro došla; i za radost i za potrebu. Dobrom i strasnom govorniku Čupiću osobito se morala svideti agitaciona sugestivnost Višnjićeve pesme; a i njegov ponos je dobijao — imaće se sučim pohvaliti! S njim će odsad Filip najčešće dane provoditi; kod Čupićeve kuće u Salašu Noćajskom, u obilasku vojske, na razgovorima s vojvodama. Prisutan guslar-pevač nije stran čovek, pred njim se mogu raspravljati mnoge opšte stvari; zameriti onima što su pogrešili, dobre pohvaliti, rđavo obaveštene ispraviti. A guslar je sve to tuvio sposobnošću samo slepima svojstvenom.

Krajem septembra 1810 Višnjić se zatekao u Loznici kada je zvornički Ali-paša Vidajić (njegov stari poznanik) naglo prešao Drinu i golemom vojskom opkolio varošicu. U opsadi su se našli i Anta Bogićević, Miloš Pocerac, Bakal Milosav — dve vojvode i jedan kapetan. Nastao je samrtni koštac između hiljadu i dvesta opkoljenih i deset puta jačeg neprijatelja. Dvanaest dana su turski veliki baljamezi i manje kumbare bombardovale bez prestanka opsađene; a Srbi, da bi se oslobodili toga olovnog grada, otvarali su s vremena na vreme šanac i jurišali na poplavu golim jataganima, da je suzbiju i odbace od sebe, pa se opet, iskrvavljeni, zatvarali u opkop. Mnogi srpski leševi danima su ležali pred palisadama, a još brojniji ranjenici previjali se od muka u šancu izlomljenih ruku i nogu, koje su se mogle samo pocepanim rubljem utegnuti, i otvorenih utroba koje nije imao ko zašiti. Da bi se izdržalo, i mrtvima i živima valjalo je biti stanac kamen ugrađen u bedeme odbrane. Kakvog je značaja bio ovaj sudar dovoljno nam govori što mu je poleteo, iz dubine zemlje, i sam Vožd sa kragujevačkom, smederevskom, gročanskom, beogradskom, šabačkom i valjevskom vojskom, i najodabranijim izborom srpskih junaka. Dva dana je, 5 i 6 oktobra, trajala odlučujuća bitka u Polju Lozničkom; poslednjih nekoliko sati dve vojske su se sekle samo sabljama. To su oni trenuci kada jezičak na terazijama nemirno treperi pod približnom težinom tasova; dovoljna je neznatna sitnica da padne na jedan, pa da sudbinsko merilo prevagne. "Batalija* nigda veća nije bila" pisao je 8 oktobra iz Loznice ostalim vojvodama razbijač vojsaka, Karađorđe, javljajući im o pobedi. Po tri su konja, kaže, ginula pod starešinama u ovom kasapljenju, a rana su dopali Luka Lazarević, Stojan Čupić, Lazar Mutap, Cincar Janko, kapetan Milosav i mnoge buljuk-baše. Mnogo je momaka poginulo i iz Karađorđeve lične pratnje, jer je Vožd neposredno vodio juriše poslednja dva dana.15

Sve je to preživeo i Filip Višnjić. I preživljavao jače od ostalih, jer njegove ruke nisu mogle dohvatiti ni puške ni jatagana, niti su mu noge mogle potrčati uporedo s vojvodskim konjima pri ispadima. A smrt je kosila i oko njega istom kosom ... U noći, prilikom trenutnog zatišja, ili posle boja, uzimao je gusle.16 Šta je sad mogao pevati? O Marku i Milošu, Kosovu i hajducima? Zastarelost je oduvek nastojala, pritisnuta težinom novih događaja, da išiklja iz svojih začamelih dubina i da se ozari toplinom života, ali je pored sve te upornosti uvek bivala odbacivana s podijuma pripremljenog za nove zahteve. Do juče vodeći svet dvoboja, ličnih obračuna, vitezova lutalica, zagorkinja, krčmarica i leđena od dvanaest oka, morao se povući pred jednim novim, krvavijim i masovnijim, koji je nastupao, i već je bio tu, oko pevača. Šta više, i ovaj guslar je deo dolazećeg, njegov aktivni član ispunjen do oboda mržnjom koju je godinama razgarala žeć osvete. I prava, velika reč vremena stala se piliti u svom gnezdu. Valjalo ju je reći, ili presvisnuti od jeda i nemoći.

Bliski su nam trenuci u kojima su kolena pevačeva čvrsto stezala karlicu instrumenta. Leva šaka je šetala vratom gusala birajući oslonac, a njeni prsti treperili vrhom struna jedva ih dodirujući; pokatkad, časomice, malić i do njega trzali su se ko žeravicom opečeni. Odmereno i uporno bivalo je samo gudalo, vučeno širokim zamasima desnice, sve jače naležući na strune zaprašivane voštanim injem. Žagor logora se stišavao, usta slušalaca otvarala. I kad bi usredsređenost dostizala osetljivost žice pred prskanje, pevač bi oštro zabacio glavu, digao gustu koprenu obrva svijajući je u lukove, a bele prazne očne duplje ispunile bi se odsjajem unutrašnjeg žara i vezale za samo njima vidljive slike između zvezda i ograšja. I tad bi, za sve iznenadna iako toliko očekivana, vrisnula reč. Nova, velika reč vremena.

To je Buna rađala svog pesnika.