LinkBack URL
About LinkBacks
: 
Odg: Filip Visnjic
POETSKA I ISTORISKA ISTINA
Ni o jednom događaju naše prošlosti hronologija nije tako pomućena i ispreturana kao o Prvom ustanku, a posebno o 1804 godini. Sve je tu poznato u g l a v n o m, a malo šta u p o j e d i n o s t i m a. Kada je počela seča i koliko je dugo trajala, kojim je redom tekla, kada je dat prvi organizovani otpor, koji je han prvi zapaljen, kada je tačno izabran vođ Ustanka, kog je dana došlo do sukoba s Aganlijom — sve su to pitanja koja nije moglo raščistiti ni vreme od sto pedeset godina. U časovima zbivanja događaja učesnici su se malo služili perom, što bi nam bilo danas najpouzdaniji izvor; u godinama pak sećanja svaki se memoarista i kazivač opredeljivao prema svojim najjačim utiscima i ličnim trenucima. Nisu retki primeri da dvojica učesnika u istom događaju daju docnije dve potpuno različite predstave, kao što je slučaj sa sukobom u Drlupu. Janićije Đurić i Petar Jokić, jedan Karađorđev sekretar drugi komandir Voždove svite, sasvim suprotne podatke ostaviće potomcima o zbitiju za koje je stari bukovički prota Atanasije verovao da je sudbonosno. A sva trojica su pripadala najužem krugu ustaničkom, njegovom prvom glavnom štabu, u kome su se, bar tih dana, sve odluke donosile kolektivno.26 Nisu ovde po sredi odvojena shvatanja i ocene. Jedan drugi činilac je tu dejstvovao — vreme, koje se raznoliko odslikavalo i zadržalo u otupljenom pamćenju oronulih vukova. Njega bismo zaista, kada bi to bilo mogućno, za mnogo štošta imali da okrivimo.
Zbog toga su, od prvih pokušaja, naši naučni istoričari Ustanka nailazili na nepremostive teškoće i nerazrešive zagonetke. U nastojanjima da ih savladaju valjalo im se spuštati do dna izvorskih žica, do onog primarnog strujanja koje zna decenijama da se očuva u pesmi i anegdoti kao petrificirana ljuska orlujskog jajeta čijeg je ptića odavno nestalo s prohujalim burama. A na dnu svih takvih traženja nalazila se Višnjićeva guslarska pesma. "Izgleda, da se narodni pesnik u ovome momentu uzdiže do narodnog letopisca!" uzvikuje povodom stogodišnjice Ustanka učeni Stojan Novaković kad je kod Višnjića naišao na zrno za kojim je zalud tragao kroz sva pisana dokumenta. Razume se, jednom naučniku letopisac je neuporedivo vredniji od pesnika, pa ga zato ovom pohvalom i odlikuje. Višnjićevu pesmu o buni protiv dahija, nastavlja Novaković, "valja uzeti kao prvoklasan izvor ove vrste"; i dalje: "Ima događaja kojima se spomen sačuvao samo ovakvom narodnom pesmom". Slično se prema Višnjiću bio opredelio i V. Karadžić, pisac Prve i Druge godine srpskog vojevanja na daije, a za njim M. B. Milićević, sastavljač prve nacionalne enciklopedije K n e ž e v i n e S r b i j e. Takav odnos će prema ovoj materiji negovati i ostali srpski istoričari, do najmlađih, kadgod ih potreba nanese na uskovitlane dane Osamsto Četvrte.
Jedan se, međutim, nesporazum između istoričara i pesnika, pored sveg slaganja i dopunjavanja, ipak nije dao izbeći. I zbog njega istorija nijednom nije bila do kraja zadovoljena, a poezija sasvim shvaćena.
Nekoliko je bitnih i konkretnih pitanja Ustanka prilikom kojih se traži Višnjićeva pomoć. Na prvom mestu tu je ono o pokretačima i nosiocima borbe. Višnjić ga je jasno istakao na samom početku svoga dela i na njega bez rezerve odgovorio; šta više, on ga je i obrazložio:
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
T u k n e z o v i n i s u r a d i k a v z i,
N i t s u r a d i T u r c i i z j e l i c e,
A l j e r a d a s i r o t i nj a r a j a
K o j a g l o b a d a v a t i n e m o ž e
N i t r p i t i t u r s k o g a z u l u m a.
Po Višnjiću je to tako, određeno i bez pogovora. Ustanak je delo masa! Problem je pak iskrsao kada su se naučnici zapitali: Zar Ustanak nije bio pripremljen? Ako jest, zar to nisu učinili knezovi? Na koga se prvo i sručila turska odmazda ako ne na njih? Pa, zar onda oni nisu ti koji su i poveli mase u boj? — Zaista, sve su to veoma sugestivna i puna zamki pitanja. Odgovor bi na njih bio jedinstven i porazan po pesnikova viđenja kada bismo im prišli tako kako su postavljena, izolovano. I kad ne bismo imali stalno na umu da su ona već jednom, pre nas i naše naučnosti, bila ocenjena, i to u korist pesnikovih zaključaka.
Začaranost na ovom mestu je u tome što Višnjić nije dao sam početak bune, i samo početak. Trenutku Ustanka on je prišao poizdalje; on je opevao jedno duže vremensko stanje koje mu je prethodilo. Naime, raja je bila sečena i uništavana već decenijama; godinama se ona kolebala između smrti i pobune, i iz sebe stalno izlučivala odmetnike i osvetnike, čitave čete hajduka koje je često podjednako oštro, i zajednički, progonila i kneževska i turska vlast. Prota Matija nam priča kako su Nenadovići pre Ustanka gonili iz Valjevske nahije Karađorđa, pa ga čak i osakatili; a pored njega i družine Petra Mutnjanina i Jovice Vrbice.27 Za sve to pak vreme kneževske su kuće bile pošteđivane. U izuzetno buntovnim danima, kao što su oni posle Mustaf-pašine pogibije, knezovi se nisu dali navesti na oružanu pobunu. Predomišljali su se, dogovarali, odlagali, iščekivali pogodnije vreme. I Osamsto Druge, i Treće. Kada se Osamsto Četvrte i nad njihove kuće nadneo mač, vazda Dotad krvav nad rajetinskim, kada su se i jedni i drugi našli podjednako ugroženi, uslovi za bunu bili su kompletirani.28 — U tom smislu valja razumeti Višnjićevu ocenu kneževskog neraspoloženja za kavgu.
I još u jednom.
U Ustanku 1804 uzeli su učešća, od prvih dana, samo neki knezovi; oni najborbeniji i najjače ugroženi. Ne mali broj je bio tipa Maksima Guberevčanina, turskog doušnika i pomagača, ili knez-Peje zairlije i strašljivca (rođaka Nenadovića), ili knez-Teodosija iz Orašca koji u momentu izbora vođa borbe misli na čas poraza i predaje. Preko ove činjenice najčešće se u istoriskim analizama prelazi ćutke, i s pravom, jer ona zaista nije bila niodkakvog osobitog značaja za dizanje Ustanka, ali je od nemalog za pitanje koje ovde raspravljamo. Ako je Prvi ustanak i krenuo od seče knezova (i ne samo njih), rukovođenje borbom se od prvog dana nalazilo izvan kneževskog kruga. Jer njemu nisu pripadali ni Karađorđe, ni Stanoje Glavaš, ni prota bukovički Atanasije, ni Janićije Đurić, ni Petar Jokić, ni Tanasko Rajić, pa ne sasvim ni Janko Katić koji je jedno vreme takođe hajdukovao (s Karađorđem); a već prvi sukobi su istakli u prednje redove Stojana Čupića, Petra Dobrnjca, Milenka Stojkovića, Luku Lazarevića, Miloša Pocerca, Antu Bogićevića, Hajduk-Veljka — predstavnike običnih, slobodnih, revolucionarnim željama zadojenih ljudi. Na kletveničkom zboru u Orašcu, od kojega je i krenula organizovana borba, u masi od preko trista zatočnika Ustanka jedva ćemo naći koje kneževsko ime (knez Mata iz Topole i, možda, Čarapići); tu je sve sam hajduk Milovan iz Plane, Vule Kolarac, Kara-Stevan od Požarevca, Milosav Lipovac, Mileta iz Glibovca, Dimitrije iz Vrbice, Jovan iz Bukovika, braća Garašani — sve onaj koji "globa davati ne može ni trpiti turskoga zuluma", najčešće ljudi bez prezimena, s nadimcima, bez starih bratstava iza sebe, ali poznati u masama svojom borbenošću i delima. Daleko smo od svake pomisli da umanjimo značaj kneževske kuće Nenadovića ili Sime Markovića, ali smo odlučno protivu njihova izjednačenja sa staležom, odnosno protezanja njihove lične vrednosti na krug o kome se pesnik tako jasno i odsečno izrazio. Uostalom, tu razliku je i Višnjić učinio. Osuđujući generalno tursku kneževsku ustanovu, on iz njena aparata, u početku Bune, izvlači sve one koji su se svojim radom za stvar narodnog oslobođenja bili već sami izdvojili. Prof. Norović je u oceni kneževskog otpora kavzi i isticanju pojedinih knezova kao buntovnika nastajao da vidi pesnikovu protivurečnost. Mi pak u tome nalazimo Višnjićevu zrelost u sagledavanju društvenog kretanja.
U raspravama o seči knezova Višnjićeva pomoć naročito je mnogo korišćena. Pišući o njoj 1828 godine, najraniji istoričar Prvog ustanka Vuk Karadžić uglavnom se, u broju i redosledu, drži Višnjićeve pesme (s neznatne dve-tri izmene, što je moglo doći i slučajno). Od 95 pogubljenih Višnjić nabraja prvih 11, a Karadžić tome broju dodaje samo još jednog (Rajicu iz Zabrđa). Šta više, suprotno drugima Vuk usvaja i Filipovo objašnjenje kako je Grbović izbegao pogibiji ("Grbović se bješe osjetio Pa Grbović na stranu pobježe" — "a Grbović nekako dočuje, pa uteče nekud i sakrije se"). Vuk će inače više puta istaći koliko ceni verodostojnost Višnjićevu, pozivajući se na njegove stihove kao na izvor. On je te pesme imao pri sebi još od 1815 godine.
Naš pesnik će znatno pomoći i Stojanu Novakoviću u njegovim hronološkim studijama o prvoj godini vojevanja. Ovaj lucidni analitičar izvanredno je senzibilno osetio istorisku jezgru Višnjićevih pesama, i zahvaljujući tome mogao je tačno odrediti dan napada na Karađorđa — 31 januar 1804. Kao što je poznato, ni taj važan momenat nije bio pouzdano zabeležen kod naših memoarista i kazivača, niti se on nalazio tačno označen u ustaničkim pismima. Mogućno vreme napada protezalo se na desetinu dana. Višnjić je na svoj način bio najodređeniji. On peva da su Turci pošli na Topolu "u subotu uoči neđelje, Na osvitak neđelji dođoše I Đorđine opkoliše dvore". Suprostavljajući sve podatke i otklanjajući datume kada napad nije mogao biti izvršen, Novaković je utvrdio da se događaj mogao desiti jedino poslednja dva dana januara. A poslednja subota u januaru padala je te godine 30-og, nedelja 31-og, baš kao što je pesnik rekao.
Oko redosleda seče i načina njenog pojedinačnog izvođenja bilo je dosta reči kod naših ranijih istoričara. Čija je glava prva pala i kako je baš, do pojedinosti, vršen napad na Karađorđevu kuću, ili šta je koji od pogubljenih rekao (Aleksa — Birčanin) smatralo se doskora veoma važnim; generacije se na tome vaspitavale. U pometnji protivurečnosti, nedoslednosti i pristrasnosti, nauka se stalno vraćala na Višnjićevu pesmu kao oslonac; i ona je za najbitnije ostajala uvek najpouzdanija. Za prvu odsečenu glavu sve što se moglo utvrditi to je, da je kneza Palalije bila prva ili među prve dve (Višnjić ga navodi kao prvu žrtvu); a za tok napada na Karađorđa Milenko Vukićević, koji se time posebno bavio, zaključuje da Višnjićev opis "nije daleko od istine", dok Ćorović misli da je sasvim "blizu istine". Sav kuriozitet je pak ovde u tome što profesori nisu mogli nauditi pesniku, koji je najmanje imao namere da zadovoljava takve želje. Jer, pred Višnjićem je lebdeo drugi cilj.
Dahiski plan istrebljenja svega muškog u Srbiji, to sjajno poetsko mesto Bune, najmanje je epska hiperbola u smislu književne konstrukcije. Bila je to surova realnost, o kojoj danas znamo i iz drugih izvora ali joj žeravicu možemo osetiti jedino u Višnjićevim stihovima. Austriska obaveštajna služba bila je saznala za turske namere i o njima pismeno obaveštavala bečki dvor. Zarobljeni Turčin, Kučuk-Alijin pašenog, po cenu oproštenog mu života otkrio je srpskim vođama do u detalje dahiski plan uništenja: Pošto poseku "sve važnije ljude ... tada da postave nove kmetove i starešine, ove zatim da namame u tvrđavu i da ih kao taoce toliko zadrže dok od raje ne bude sve oružje pokupljeno i poslato; tada bi ubili svako ono lice koje je u poslednjem ratu imalo 10 godina i najzad bi ostatak mačem prisilili na primanje muslimanstva".29 Na osnovu ovoga priznanja, i verovatno još nekih saznanja, Karađorđe i starešine mogli su 3 maja 1804 obavestiti Carigrad, preko ruskog poslanika, zašto su se digli na oružje. Dahije su se, navodi se u tome pismu, bile dogovorile da "sve knezove i kmetove i druge starešine u celoj Srbiji mačem poubijaju, a potom sav muški pol stariji od 15 godina takođe oštrici mača da predadu" kako im se ne bi imao ko više protiviti.30 Višnjić, razume se, nije mogao znati ni za austriske službene akte (na nemačkom) ni za pismo srpskih starešina (na ruskom), pa ipak njegov obaveštavalac nije bio manje podroban i pouzdan:
Nas četiri velike dahije
Poći ćemo iz našega grada
Kroz našijeh sedamn'est nahija:
Isjeć' ćemo sve srpske knezove,
Sve knezove srpske poglavice,
I kmetove što su za potrebe,
I popove srpske učitelje,
Samo ludu đecu ostaviti,
Ludu đecu od sedam godina,
Pak će ono prava biti raja,
I dobro će Turke poslužiti.
Ovakvo književno uobličavanje jedne vojno-zavereničke i političke činjenice, i kada dolazi od najobdarenijih jedva da se može očekivati u podužem vremenskom odstojanju od događaja — kad se stalože vrenja i provere uverenja. U toku samog zbivanja ono je, po iskustvu, skoro isključeno. Višnjić je izuzetak; i ne samo u ovome slučaju.
One četiri famozne p r i l i k e s početka Bune svojim karakterom i prirodom odvajaju se od svake druge materijalne podloge koju je Višnjić koristio u svom delu. Ne predstavljaju one ni uopšteno društveno mišljenje, niti su prosti znak golog sujeverja pesnikovog, niti određeno lokalizuju obrađeni događaj. U Višnjićevoj pesmi one su prvenstveno književni rekvizit nenadmašan po svojoj slikovitosti, zatim argumenat za jednu dublju, neprolazniju pravičnost i, najzad, prethodno svedočanstvo za uspeh nameravanog poduhvata. Upotrebljene su kao preludij u oratorijum grandioznog zamaha. Ti razlozi bi opravdali ove nebeske prilike kao književno sredstvo u svakom delu toga vremena i približnog sadržaja. Višnjić ih je nesumnjivo u tom smislu i koristio, i to samo ovde, na početku svog epa. Ničega sličnog nećemo naći u sledećim Višnjićevim pesmama, poglavljima celine. Razlog više da se na Višnjićeve pesme mora gledati kao na jedinstvenu povezanu tvorevinu!
Međutim, zainteresovanost za verodostojnost Višnjićevih saopštenja odvela je naše ljude i dotle da proveravaju i ovakve fantastične, čisto poetske elemente. I, iznenađenje još jednom nije izostalo. Pesnik se čak ni u ovom slučaju nije bio odvojio od čvrstog tla iskustva. Sve te prilike, pre nego što su se slile u deseterce, u izvesnom obliku preletele su nebom Srbije. Po Višnjiću one su se ovako pojavljivale:
1) Od Tripuna do Svetoga Đurđa
Svaku noćcu mjesec se hvataše,
Da se Srblji na oružje dižu ...
2) Od Đurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše
Viš Srbije po nebu vedrome ...
3) Grom zagrmi na Svetoga Savu,
Usred zime kad mu vreme nije,
Sinu munja na Časne verige,
Potrese se zemlja od istoka...
4) A četvrtu vrgoše priliku
Viš Srbije na nebu vedrome:
Uhvati se sunce u proljeće,
U proljeće na Svetog Tripuna;
Jedan danak tri puta se hvata,
A tri puta igra na istoku...
Punu godinu, od Trifunova do Trifunova dne, sveci su više Srbije nebom vojevali i pozivali narod na ustanak. Bukvalno uzevši, tim nebeskim ratovanjem bila bi ispunjena cela 1803, do 1 februara 1804. A posle toga, nekoliko dana trebalo je dahijama za vračanje i većanje, kupljenje vojske i polazak u seču, što bi vremenski skoro odgovaralo početku Ustanka. Međutim, pesnička i letopisačka istina ne mora se podudarati, kao što to ne čine ni isti hemiski elementi u različitim agregatnim stanjima. Pa opet, svaka je podjednako verodostojna i u svojoj oblasti jedino mogućna istina; ona će biti i sušta, ako joj priđemo vremenski i sa stanovišta njenog zastupnika.
Sa više strana, u zemlji i van naših granica letopisački zapisi i astronomski dnevnici zabeležili su niz nebeskih pojava od 1800 do 1805 godine, koje bi svojim izgledom odgovarale Višnjićevim "prilikama", pogotovu u očima i mašti obična čoveka. Pomračenja mesečeva, vidljiva iz Srbije, bila su 22 marta 1800, 18 marta 1801, 14 januara 1804; a sunčeva 30 januara 1804 i 25 decembra 1805. "Znati se kada solnce zacrni se ... I mesec bio tako i za njime strašna zvezda i bila je mnogim za udivlenije ... Taki izvesno budi kogda porobiše se Drobnaci i obesi njih Suleiman paša Skopljak ... čislom 18" — beležio je tad dijak neki ili mnih Trojice Pljevaljske. A na drugom kraju, drugi inok ostavio je spomena o jednoj retkoj i neobičnoj zimskoj nepogodi: "1801 januara 14 u oči Svetoga Save srbskago bi tutanj mnogi i grmnjava, i zemlja se trese, i pukoše tri groma, jedan udari na Babića breg u kuću, a drugi u džamiju Zaimovu, a treći ne znam đe".31 Izuzetne astronomske pojave i danas se, u veku egzaktnih nauka, nelagodno primaju i dugo pamte, a kakav su tek utisak činile u smutnim vremenima ratova i pobuna! U bogatoj slepčevoj uobrazilji, u koju su dospele putem uzbudljive i preplašene tuđe reči, u uobrazilji svikloj da od zvuka i sna stvara plastične oblike mesečevo i sunčevo pomračenje, svetlosna prelamanja, komete (strašna zvezda) i zimska grmljavina formirali su se lako u džinovsku pozornicu dramatična zbivanja. Svesni književni postupak došao je zatim da sve to zbije i poveže sa krvlju što je zemljom tekla; pogotovu kad se o tome peva nekoliko godina kasnije.
Iz stranica koje su ovom poglavlju prethodile moglo se videti da su i sve ostale Višnjićeve pesme čvrsto zasnovane na stvarnim događajima. Nema u njima nijednog izmišljenog boja (sem, možda, Mutapovog s Arapinom), nijedne neistoriske ličnosti, niti ma jednog proizvoljnog geografskog mesta. Šta više, ni situacije koja se ne bi mogla održati pred ozbiljnom analizom. Uđemo li čak i u epizode, kao što je pogibija Hadži-Moste i Ostroč kapetana u Bosutu u Sremu, za mnogu od njih naći ćemo podataka i na drugoj strani da se zbila onako kako je opevana.32
Ono što se Višnjiću najčešće otpisivalo na pesničku maštu i epsku hiperbolu jest odnos srpskih i turskih snaga. Mišljenju naviklom da se formira na arhivskom podatku i jednom banalno očiglednom odmeravanju mogućnosti, takva Višnjićeva mesta zaista su često izazivala blagonakloni znalački smešak. Tako: kad se na Čokešini (1804 g.) sukobi trista Srba sa sedam hiljada Turaka; ili, dvesta Srba opet sa sedam hiljada na PoLju Salaškom (1806 g.); ili, Srba sto pešaka i četrdeset konjanika sa tri hiljade Turaka kod Novog Sela na Drini (1811 g.). Međutim, čini mi se da nema potrebe braniti pesnika od statističke logike, niti literaturu od arhivistike. To su dva govora bez zajedničkog dvojezičkog rečnika. Trista Srba na Čokešini ne pobeđuju svojom borbom, već svojim žrtvovanjem; na Salašu i Novom Selu to će postići prvenstveno ratnim lukavstvom. A to je ono što je Višnjić tim pesmama želeo da kaže. Broj je ovde zato da istakne valjanost sredstva, a ne snage. U drugim situacijama pesnik tako neće činiti, jer će i nameru drugu imati. Na Loznici će se dobri junaci biti dugo i krvavo, i uplašiće se, i pomoć tražiti, i ona će im doći od mnogih komandanata; na Mišaru će se takođe kršiti i lomiti pameću, junaštvom i oružjem najodabranije snage i s jedne i s druge strane. Tu operisanja nesrazmernim ciframa nema. Poetska misao je ovde išla za obradom pravičnosti cilja.
Pa u čemu je nesporazum između istoričara i pesnika, u čemu razlika između poetske i istoriske istine? Nauka je tražila od Višnjića tačan broj i datum, golu činjenicu, a pesnik je davao sintezu i uopštenu istinu.
Daleko je bila od Višnjića misao da potomstvu ostavi letopis svoga vremena. Potomstvo je za njega stajalo tek u drugom planu. Da je hteo sočinjavati letopis, po sposobnosti za odabiranje i ocenu događaja on bi taj posao mogao obaviti, i to solidno (ako pretpostavimo mogućnost postojanja usmene hronike). Ali tad ne bismo imali pesnika. I to pesnika agitatora. A Višnjić je baš to. Za njega je sav životni smisao ležao u borbi za stvar svoje generacije. Da nadahne, oduševi, ukaže na neprijatelja, da proslavi i male i velike zatočnike slobode — to je bio njegov poziv.
Ostvarenju svog cilja Višnjić je prišao planski, svesno, ili po jednom izvanrednom osećanju mere. Iz silno bogate pređe izvlačio je samo one niti koje su mu bile potrebe. Najčešće crne i crvene. Ako je za opšte kneževsko raspoloženje bio dovoljan jedan stih, sa toliko ga je i ocrtao (Zaista, samo jedan jedini stih — "Tu knezovi nisu radi kavzi" — a kako je postao čuven i koliko je kopalja polomio!); iz duge liste nosilaca ideje bune uzima dvadeset i dva najodabranija; od devedeset i pet posečenih, prvih jedanaest. Toliko, koliko da uvede u srž zbivanja, da potpali oganj i razvije radnju, a onda njoj, radnji, glavnom povodu pesme, da sav svoj razmah. Sličan postupak, posle Bune, sa više ili manje uspeha primenjivaće i u svim ostalim pesmama. Dakle, ne iscrpan redosled i kalendarski odnos među pojavama, nego raspoloženje, akciju i posledicu — suštinu zbitija. Istinu dublju od faktografije; onu koja nosi sve ostalo.
Imao je Višnjić jednog važnog i veoma pozvanog ocenjivača svog dela, koji se danas obično predaje zaboravu a čiji je udeo u pesmi prosto neodvojiv od tvoračke misli. Tome kritičaru problemi oko kojih se mi lomimo nisu predstavljali nikakvu teškoću, jer ih je gledao u rađanju i izrastanju, pa je pravičnije mogao da oceni i njihovu pesničku interpretaciju. Zato bi mu se valjalo češće obraćati za pomoć i savet, kadgod smo u nedoumici ili kadgod izostanu drugi pouzdani podaci. Ime je njegovo — savremeni slušalac.
Sve što je slepi pesnik sačinio na temu Ustanka, odmah je iznosio pred slušaoce i žive učesnike u događajima. A savremenik je oduvek bio osetljiv do sitnica. On ne trpi da se drukčije prikaže, niti njegovom poznaniku da se da što ne zaslužuje. On inače ume i žestoko da zameri i neprijatno da reagira kada mu se osećanja povrede. Pesnik je to morao imati u vidu i dobro se pripremiti, ili mu se valjalo ispravljati. A Višnjić je pevao i vojvodama i običnim borcima, knezovima i kmetovima, majkama i udovicama. Pesma se mogla ponoviti i očuvati jedino u slučaju ako je izdržala sud svoga doba. Zato je narodni pesnik uopšte, a Višnjić posebno, istovremeno i izraz kolektivnog mišljenja.
Samo ogromnom podrškom javnosti daju se objasniti izvesna mesta Višnjićevih tekstova. Jedno od njih, naročito, govori o slobodi duha običnih ustanika i njihovom odnosu prema svojim vođama. To je slika onih psiholoških stanja i životnog stila jednog vremena o kojoj ćemo jedva kad moći nešto saznati iz dokumenata, a uvek ćemo je snažno doživeti u dobroj umetnosti. Svestan potrebe vođstva i jedinstvene komande, odan starešinama kada vrše svoje dužnosti, običan borac se ne ustručava da ih otvoreno prekori kada se zaborave. Stražarče sa Drine (Višnjić kaže baš s t r a ž a r č e, momče, kurir), umesto pozdrava i izveštaja baca u lice trojici čuvenih komandanata, zatekavši ih pri piću, oštru kritiku:
Žlje ga sjeli, tri srpske vojvode,
Žlje ga sjeli i vino popili!...
Tko je vama konje nabavio?
Tko je vama čohu porezao?
Tko li vam je pokovo oružje
Razma jadna sirotinja raja?!
Šta činite da vas bog ubije!
Jest da ovako odlučna, muška reč prvenstveno govori o svesti i hrabrosti pesnikovoj (što se ne može naći kod udvorica), ali ona u isto vreme naglašava i atmosferu u kojoj ju je mogućno izgovoriti. Ovaj ton i oštrina upućuju na onu početnu čednost velikih revolucionarnih pokreta dok im hijerarhija i lične pozicije još nisu uspele da razbiju porodičnu prisnost. Pokušajmo da zamislimo Čupića kome su gornji stihovi pevani, i na koga se izričito i odnose, kako ih sluša okružen ustanicima. Vidimo li njegovo pokajničko sleganje ramenima u početku i ponosno pršenje na kraju pesme, osetimo li šeretski osmeh i žagor odobravanja prisutnih, doživećemo jedan kratak ali vredan dodir s onim dalekim čudnim ljudima koje nazivamo svojim precima. Tu se tad još moglo reći pevaču "E, svaka ti je na mestu!" Ali, samo još tada, kada pevač nije mogao mistificirati i kada se vojvodi nije vredelo braniti. Ima perioda kad čitave sredine ujednačeno sude i postupaju, kao jedna jedinka, i kad su pred opštim zadacima kao jato u letu. Prvi ustanak je u mnogim momentima takav. Već desetak godina kasnije, šaka pobede pobrkaće peskoviti crtež istine. Tako se o Milošu Obrenoviću ne bi moglo pevati. Jedan slikar, Anastas Jovanović, čije skice i danas možemo razgledati u muzeju, davaće nam uporno Njegovu Svetlost kako razmahuje sabljom sa besna hata, iako se ona ne da tako zamisliti, a siroti Vuk moraće preći u Zemun da bi otud, iz tuđe zemlje, uputio knezu mišljenje o Amidžama i Ćelešima. Višnjić je svega toga bio pošteđen. Za njegova vremena govorilo se u brk, s tribine koju je revolucija izdizala za svoje potrebe.
Priđemo li sa toga stanovišta proveravanju Višnjićevih sudova, slika i ocena, iza njih ćemo naći branu koja se neće dati potcenjivati. Čitavo jedno vreme stojaće uza svog pesnika. A za čitav niz pitanja, reč takvog svedoka je presudna. Ratne zasluge Pop-Lukine ili Čupićeve, kneževsko neraspoloženje za kavgu, ili Birčaninov portret, dobijaju autentičnu potvrdu. Nama ostaje da je shvatimo, oslobađajući svoje mišljenje jakog sloja kasnije patine.
Izvor;riznicasrpska
Odgovor Sa Citatom
Odg: Filip Visnjic
Bookmarks