Tema: Federiko Garsija Lorka

Balada o morskoj vodi



More se
smiješi u daljini.
Zubi od pjene,
usne od neba.

- Što prodaješ, o smućena djevojko,
nagih njedara?

- Prodajem, gospodine, vodu
morsku.

- Što nosiš, o crno momče,
pomiješano s tvojom krvi?

- Nosim, gospodine, vodu
morsku.

- Tih suza slanih,
gdje li je izvor, majko?

- Plačem, gospodine, vodu
morsku.

- Srce, a ta gorčina
teška, gdje se rađa?

- Silno gorči voda
morska.

More se
smiješi u daljini.
Zubi od pjene,
usne od neba.

Rasplakani gušter


Plače don Guster.
Place Gušterica.
Gušter i Gušterica
sa grudnjekom belim.
Negde u travi
zagubili burmu.
Aj, burmu od olova,
aj, olovnu burmu!
Nebo, ogromno i bez ljudi, nosi
globus za ptice.
Sunce, kapetan trbušasti,
obuklo kaput od atlasa.
Kako su matori ti gušteri,
pa plaču!
Aj, kako plaču,
aj, aj, kako plaču!

A posle



Iščezavaju
lavirinti
što ih vreme stvara.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iščezava
srce,
izvor želja.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iluzija zore
i poljupci,
sve iščezava.

Samo pustoš
ostaje.
Pustoš
valovita.

Pesnik moli svoju ljubav da mu pise


Ljubavi moje krvi, smrti živa, nema,
zalud očekujem reč pisanu tvoju
i mislim s cvetom koji gubi boju,
kad živim bez sebe, bolje da te nemam.

Uzduh je besmrtan. Stena, mira puna,
ne poznaje senu nit se od nje krije.
Srcu unutrašnjost od upotrebe nije
onaj med smrznuti što ga toči luna.

No ja to potrpeh. Razdreh vene za te,
a tigar i golub u tvojem struku
od bola ujeda i ljiljana pate.

Stog rečima ispuni moju ludu muku,
ili me pusti da živim u tišini,
u noći moje duše večnoj pomrčini.

Danza


U noći voćnjaka
šest Ciganki
u bijelo odjevenih
zaigralo.

U noći voćnjaka
okrunjene
ružama od papira
i peršinom divljim.

U noći voćnjaka
njini zubi od bisera
ispisuju sjenu sagorenu.

I u noći voćnjaka
njine sjene rastu
i dostižu nebo
ljubičaste.

Posle prolaska

Dečaci gledaju
udaljenu tačku.

Svetiljke se gase.
Par slepih devojaka
moli se na mesečini,
a kroz vazduh slaze
spirale plača.

Planine gledaju
udaljenu tačku.

НОКТУРНО

Бојим се мртвог лишћа.
Бојим се гаја
пуног росе.
Одох да спавам.
Ако ме не пробудиш,
оставићу крај тебе
моје хладно срце.

Шта то звони
Тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима,
моја љубави!

Ставио сам ти ђердане
од зориних драгуља.
Зашто ме остављаш
на овом путу?

Ако одеш далеко,
моја ће птица плакати
и зелена лоза
неће дати вино.

Шта то звони
тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима,
моја љубави!

Никада нећеш знати,
сфинго од снега,
колико бих те волео
у свитањима
кад пљушти киша
и кад са суве гране
пада гнездо

Romansa


Plavušan iz Albaseta
dođe, majko, pogleda me.

Da ga gledam, ja ne mogu!

Kose plave, k’o od žita,
sin zore, kad zazeleni,
visok, sam, bez prijatelja,
niz ulicu moju ide, u nedoba.

Noć se zlati, noć se boji
u tanane boje bleska,
da ga gledam, ja ne mogu!

Lepotan, u pasu vitak,
videh da je bez...
poseja po mračnoj noći
mlaz mirisa jasmin-žutog,
toliko me voli, da je
odneo i oči moje.

Da ga gledam, ja ne mogu!

Mladi čovek što iz Manče
dođe, majko, pogleda me.
Da ga gledam, ja ne mogu!

Zagonetna moc gitare

Na raskrsću

okruglom

sest je devojaka

zaigralo.

Tri su od mesa

a tri su od srebra.

San jos od juče uzalud ih trazi,

jer ih ne pusta iz svog zagrljaja

Polifem jedan od zlata.

Gitara!

Jova

Jovo vita,

jovo vita,

ko li te je odenuo

u zlato studeno?

Juče još su odzvanjala

nedra tvoja ustreptala

ko srebrno zvono,

tako meko,

bolno,

horovima zvezda

i romorom gnezda.

Sada ćutiš, oborena,

ko u duši razorena

što ćute nebesa

Al' u meni, kao nekad,

sve će ptice tvoje

u purpurnoj krošnji srca

i dalje da poje

Jovo vita,

jovo vita,

ti ne tuguj zato -

i naš jednom odenuce

u studeno zlato!