Tema: Boris Paternak - Poezija

Boris Paternak - Poezija

Boris Leonidovič Pasternak (rus. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, rodj.10. februar 1890. – preminuo u Predelkinovu kraj Moskve, 30. maj 1960.), ruski književnik. Bio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac.

Boris Leonidovič Pasternak (rus. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, 10. februar 1890. – Predelkino kraj Moskve, 30. maj 1960.), ruski književnik. Bio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Odrastao je u intelektualnoj sredini, studirao je filozofiju u Moskvi i Marburgu. U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična, literarna i intelektualna. Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu “Doktor Živago” oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata. U SSSR-u je roman nazvan “antisovjetskim”, a na Zapadu je 1958. Pasternaku dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio.

Nobelova nagrada

Ja padoh, ko zver usred hajke.
Negde su ljudi, sloboda, svet
A teraju za mnom udaraljke,
Prolaza nema, sputan svaki kret.

Tamna je šuma i obala spruda,
Deblo je jele oboreno.
Put je presečen odasvuda.
Bilo što bilo, sve je svejedno.

A kakvim se ja bavih zlom:
Ubica, zlotvor, što li ?
Ta sav svet plače nad lepotom
Zemlje, koju opevah u boli.

Pa i tako, još malo do groba,
Vera je moja – doći će doba
Sili će podlosti i svih zloba
Odoleti još duh dobra.

Nek bude

Razgori zora rujnu sveću
Bregunica da cilju pođe.
Bez opomene ipak neću:
Nek bude život svež takođe!

Zora je – hitac u tavninu:
Poleti, plane kroz visinu,
Dan je u letu namah zglođe.
Nek bude život svež takođe.

Napolju lahor čili brzo
Što nam po noći meko dođe.
Zorom, po kiši, on se smrzo.
Nek bude život svež takođe.

Kako je smešan lahor samo!
Otkud ko čuvar on da prođe?
Ulaza, vidi – nema amo.
Nek bude život svež takođe.

Naređuj zasad finim,
Vladaj – dok još si gospa s glasom,
Dok još sedimo u toj tmini,
Dotle, dok pozar nije zgaso.

Bez naslova

Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
ljepotu tvoju da zatvorim.
Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sjene
i obrisi naših figura.
S nogama sjediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svjetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dijete.
Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a riječ naivna, umiljata.

Vihor

Tako bi vihor da otpiri
Na putu paru poput perja,
Maglu i iglice, ko mirid,
I ne trepnuvši da otperja.

Da kaže – nije at u skoku
Ni sum i šapat gore sure,
Nego su ruže te na boku
One što iz sve snage jure.

Ne, nije šum to surih gora
Ni topot potkova sa puta,
To samo ona biti mora,
Maramom svojom utegnuta.

Ne, to je samo til i ritam
I pojas njen i poj iz duše,
I nosić što u vrtlog hita
I kamo se i snovi ruše.

O, k njima, k njima, u te bure
Duše što sva u smehu kljuca
Na zavist vreća koje jure -
Do suza, suza, do klonuća!

San

Snio sam jesen u magli stakala,
drugove i tebe u veseloj klapi, i
kao soko što za krvlju vapi,
duša je moja na ruku ti pala.
Al vrijeme je išlo, starost ga je takla,
i kruneć okvire koprenom od srebra,
zora je iz vrta osipala stakla krvavim
i tužnim suzama septembra.
Vrijeme je starilo. U fotelji svila ko
led je pucala, sva trošna i bona. Pa i
ti zašutje, a glasna si bila, i san
utihnu poput zvuka zvona.
Probudih se. Ko jesen, puna bola
bijaše zora, a vjetar, pun jeze,
ko laku slamu što kiši iz kola u
bijegu nebom raznosio breze.
Riječ “ljubav” prošla, ti si prava;
drugo ću ime naći lako,
za te ću sav svijet preimenovat,
samo ako ti želiš tako.
Možda će čujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoči
i tvog srca bogatstvo sjajno?!

San letne noći

Ozbiljan razgovor. Još zatvoreno nije,
Kad namah: smesta, odavde, bez stida!
- Razbarušena frizura, prepirka lije,
I stalna bujica šopenovskih etida.

Teško, genije, da i ti deliš riblje proizvode
U beloj zgradi preko puta zadruge vidne,
Da repovi lune do nakraj sveta vode
Ko niz noćnih bašta koje su neprekidne.

Zimsko nebo

Vinut iz dima kao celac suvi
Zvezdani potok posuklja u ništa.
Klupko klizača izvrnuto u vis,
Kuća se sa zvonkom noći klizalište.

Klizaču, stupaj ređe, ređe, ređe,
U trku seci, sputaj krake duge.
Na okretu se ureže ko sazvežđe
U nebo Norveške škripanje šlicuge.

Vazduh ko gvožđe za noć je pribijen.
O klizači! Tamo nikoga ne brine
Što je, ko orbite naočarke zmije,
Na zemlji noć, i ko kost domine;

Što kao jezik psa ptičara susta
Mesec uz kopcu smrznut; što su svima,
Ko falsifikatorima, nalivena usta
Lavinom leda što duh obuzima.

Zagušljiva noć

Rosilo je, – al’ se ne sviše
Trave u olujnoj vreći,
Prasina je gutala pilule kiše,
Zelezni prah, lebdeći.

I nisu sela laka htela,
Mrak je tonuo u vrtlog,
U zapaljenju raž je gorela,
I u groznici buncao Bog.

Iz besane, vlažne, sirote,
Iz širine svesvetske, neme,
Sa straže uzdah se mnogi ote,
Al’ ukopan, vihor je zbijao vreme.

Kapljice kose u begu pred njim
Slepele su. Uz plot drveni
Međ mokrim granama, s vetrom bledim,
Spor se vodio. Obamreh. O meni!

Osetih u večnost kako slazi
Užasan vrt taj, koji mrmlja.
Ne primetiše me, još, na stazi
Zbog razgovora kapka i grmlja,

Al’ nazad ne mogu – videće me:
Progovoriće u vek, u vreme.

Sećanje

što srljaju bez glava,
Njih vihor vrti, pijan, i valja vejavica
Prozdrljivo ih guta i pute zavejava!

Pretrčavala si! A on podastire
Ko prostirku pod nas sanke i kristale!
A život, jarom mečave raspiren
Kao krv šiba, i nebo zapali!

Kretanje pamtiš? Pamtiš vreme? Šatore?
Dučandžike? Viku? Trku oko para
Hladnih, zvonkih – pamtiš, pamtiš kao romore
Pretpraznička zvona u vremena stara.

Avaj, i ljubav! Tu nema reči, iskaza.
Čime da te zamenim? Balzamom? Bromom?
Kao konjsko oko, s jastuka, žarko, iskosa
Gledam, nesanicom prestrašen ogromnom.

U sumrak si mi ko s egzamena.
Iz razreda. Udžbenik, migrena, smreka.
Ali po noći! Kako su žedne, plamene
Oči kapsula i bočice leka!

Zastupnica

S tvojom slikom ja zivim, što smeh lije pusti,
Gde pucketaju zglavci i zglobovlje kleca,
Koja kršeći prste ne želi da pusti
I kod koje se gosti i gosti i jeca.

Što na zagor iz gostinske sobe, zvek stakla,
I na puckanje klada, na izazov Lista,
Po pijaninu bi hitro u žaru promakla,
Kada kocka zazveči, rozeta zablista.

Da se raskustran, zanet od čaja i šala
I zadenuvši pupoljak teški kraj pasa,
Sve u šalama, zapleše k slavi, rub šala
Grizuć ko muku, bez daha i glasa.

Da se, gnječeći ljusku u ruci, proguta
Mandarine kriščića sveza, i zuri
U taj prostor za zastorom, iza, sav sputan
Sjajem svećnjaka, znoj gde u valceru curi.