Tema: Charles Bukowski - Poezija

Sreća

ono što stvarno
deprimira
je posmatranje ljudi
dok piju kafu
i čekaju. zarazio bih
sve njih
srećom. potrebna im
je. potrebna im je
više nego meni.

sedim po kafeima
i posmatram ih kako
čekaju. izgleda
da i nema šta drugo
da se radi. muve
šetaju gore – dole po
prozorima
a mi pijemo našu
kafu i pretvaramo se
da ne gledamo
jedni u druge. čekam
zajedno sa njima.
izmedju pokreta
muva
ljudi prolaze.

Vazduh i svetlost – vreme i prostor

“…znaš, ili sam imao porodicu ili posao, nešto
mi je oduvek stajalo na
putu
ali sada sam prodao kuću, našao sam to
mesto, ogroman studio, trebalo bi da vidiš prostor i
svetlost,
prvi put u životu, imaću mesta i vremena da stvaram.”

ne, dragi moj, ako ćeš da stvaraš
stvaraćeš, makar radio
16 sati dnevnu u rudniku
ili
ćeš stvarati u maloj sobi sa 3 deteta
dok si na socijalnoj pomoći,
stvaraćeš i kada su ti deo uma i deo
tela razneti,
stvaraćeš slep
obogaljen
dementan,
stvaraćeš s mačkom koja ti se penje uz
leđa dok se
čitav grad trese od zemljotresa, bombardovanja,
poplave i požara

vazduh i svetlost i vreme i prostor
nemaju ništa s tim
i ne stvaraju ništa
osim možda dužeg života za nalaženje
novih
izgovora.

Za starog druga

Bio je samo
mačor
zrikav,
prljavo-bele boje
i bledo plavih očiju.
Neću da vas zamaram pričom o
njemu
tek da kažem
da je imao mnogo malera
i bio dobar stari
druškan
i umro je
kao što ljudi umiru
kao što slonovi umiru
kao što pacovi umiru
kao što cvetovi umiru
kao što voda isparava i
vetar
prestaje da duva.
Pluća su mu otkazala
prošlog ponedeljka.
Sad je pod ružama u
bašti
i čuo sam
počasni marš
kako svira za njega
u meni
što znam da
ne mnogi
ali neki od vas
možda
žele da
znaju.
To je
sve.

Ne dozvoli

ne dozvoli da ti ljudi budu
temelj.
ni mlade djevojke
ni stare djevojke,
ni mladi ljudi
ni stari ljudi,
ni oni izmedju,
niko od njih.
ne dozvoli da ti ljudi budu
temelj.

radije
gradi na pijesku
gradi na deponiji
gradi na sengrupimastoljeca
gradi na grobljima
gradi cak i na vodi,
ali ne gradi na
ljudima.

oni su losa opklada,
najgora moguca opklada.

gradi negdje drugdje
bilo gdje
samo ne na ljudima,
bezglavoj, bezdusnoj
masi
sto kvari
stoljeca,
dane,
noci,
gradove,
narode,
zemlju
stratosferu,
kvari svjetlost
kvari
sve sanse
ovdje,
totalno ih kvari
tada
sada
sjutra.

bilo sta,
u poredjenju sa ljudima,
temelj je vrijedan
trazenja.

bilo sta.

Za staru krnjavu

Poznajem ženu
Koja stalno kupuje slagalice
Kineske
Slagalice
Pločice
Žice
Deliće koji se na kraju sklope
U neku celinu.
Ona matematički
Rešava sve svoje
Slagalice
Živi pored mora
Iznosi šećer za mrave
I veruje
Iz dna duše
U bolji svet.
Njena kosa je seda,
Retko se češlja.
Zubi su joj krnjavi.
I nosi široke, bezoblične, radne
kombinezone na telu koje bi
Većina žena volela da ima.
Godinama me nervirala
Onim što sam smatrao njenim
Hirovima
Kao što je potapanje ljuski od jaja
u vodu (da njom zaliva biljke
kako bi dobile kalcijum)
Ali, kad na kraju razmislim o njenom
Životu
I poredim ga sa drugim životima
Blještavijim, originalnijimi
Lepšim
Shvatim da je povredila
Manje ljudi nego iko koga znam
(a pod povredila mislim samo to,
ništa više.)
Prošla je kroz teške periode
Kada je možda trebalo
Više da joj pomognem
Jer ona je majka mog jedinog deteta
I nekad smo se mnogo voleli
Ali prošla je kroz to,
Kao što sam rekao,
Povredila je manje ljudi
Nego iko koga znam
I ako se tako gleda,
Eto,
Stvorila je bolji svet.
Pobedila je!
Frensis, ova pesma je za tebe.

3:16 I POLA

Evo me spremnog da budem smatran velikim pjesnikom
a meni se poslijepodne spava
Evo me svjesnog smrti kao divovskog bika
što se zalijece na mene
a meni se poslijepodne spava
Evo me svjesnog ratova i covjeka što se bori u ringu
i svjesnog dobre hrane i vina i dobrih žena
a meni se poslijepodne spava
Svjestan sam ženine ljubavi
i poslijepodne mi se spava,
uranjam u suncevu svjetlost iza žute zavjese
pitam se gdje su otišle ljetne muhe
sjecam se najkrvavije Hemingvejeve smrti
i poslijepodne mi se spava.

Jednog dana necu željeti da mi se poslijepodne spava
jednog dana cu napisati pjesmu što ce donijeti vulkane
brdima tamo vani,
ali samda mi se poslijepodne spava
i netko me pita:"Bukowski,koliko je sati?"
i ja kažem: 3:16 i pola."
Osjecam se vrlo krivim,osjecam se da sam odvratan,beskoristan,
mahnit,osjecam
da mi se poslijepodne spava,
oni bombardiraju crkve,u redu,to je u redu,
djeca jašu ponije u parku,u redu,to je u redu,
biblioteke su ispunjene tisucama knjiga punih znanja,
velika muzika cuci u radiju što je tu pri ruci,
a meni se poslijepodne spava,
nosim u sebi taj grob koji kaže,
ah,pusti druge neka to naprave,pusti ih neka pobijede,
pustite me da spavam,
mudrost je u tami
i zamahuje po tami poput metle,
ja idem tamo gdje su otišle ljetne muhe,
pokušaj da me uhvatiš.

Smrt puši moje cigare

Znaš: Ponovo sam ovde
I pijan
I slušam Čajkovskog na radiju .
Isuse , čuo sam ga pre 47 godina
Kada sam bio izgladneli pisac
I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique ,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati
5 dana -
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.