Tema: Carl Sandburg - Poezija

Savet o ljubavi

Zatvori oči i usni san
san u kome su ti data krila
i neka samo za tebe, večno traje dan
da bi imala vremena da pronađeš bolje
bolje od ljubavi

Kreni odmah i obiđi svet
okusi sve njegove radosti
i neka se ne desi ni jedan pokret
koji bi te uznemirio u potrazi
za nečim boljim, boljim od ljubavi

Udahni duboko i zatim poleti
pretraži celu sopstvenu maštu
ni tad da ti smeta niko neće smeti
dobićeš mir da bi u sebi mogla
da nađeš bolje, bolje od ljubavi

Ali zašto se trudiš kad istinu znaš
da svemu što vredi na svetu ovom
jedan sastojak dodati moraš
da bi bilo zaista dobro
To je ljubav, ljubav naravno

Tumačenje ljubavi

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje – a ljubav ne traži ništa.

Veliki trenuci

Čuvaj ovaj cvet da te podseća na mene.
To mu je rekla.
čuvaj ga, i sećaj me se, sećaj.
Nek bude tamo gde nećeš moći da ga zaboraviš.
Stavi me negde blizu, gde vreme više ne teče.
Onda se stalno vraćaj uspomenama.

I sama noć je samo visoki, tamni cvet.
Još mu je rekla da noć duboko pamti,
Pošto je svaki cvet nekakva uspomena
A noć se sklapa
Kao tanani, tamni cvet.

Hoću da me nalaziš
kao što noć sve nalazi.
Tako je ona sebe razmeravala.
Čuvaj me kao što noć sve čuva,
Jer je u meni, duboko, noć.

Put je tamnica, kob.
Put zarobljava one koji su samo od puti.
A vazduh priča,
Vazduh, vatra i pena;
Nejaki su i neuhvatljivi ti glasovi
Sem kad se sećaju
Treptaja izgubljenih zvezda,
Ruku što se mašaju mesečevog kolača

Hajde da popričamo o tome natenane,
Stavimo zlataste dugmiće,
Budimo ponosni što se zajedno ponosimo i zajedno gnevimo.
Ne zaboravljajući da velika samoća,
Sazdana od prolaznih trenutaka,
Lebdi u vremenu.

Sačuvala sam sve velike trenutke.
Kruže oni u meni, kruže.

Veliki lov

Ne mogu ti sada reći;
Kada me vjetra zapusi i vrtlozi
Više neće otpuhivati,
I kada vjetar bude napokon šapat
(Možda ću ti onda reći)
neki drugi puta.
Kada se blijesak ruže zalazu sunca
Uokviri u omot i zavuzla,
I ruža je crveno davno prošlo
Kada lice koje volim ide
I vrata se do kraja zaklope
I nema svrhe zazvati ili reći “doviđenja”
(Možda ću ti onda reći)
neki drugi puta.
Nikada nisam poznavao neku ljepšu od tebe:
Lovio sam te pod mojim mislima,
Prolomio sam se kroz vjetar
I u ruže tražeći tebe.
Nikada neću naći neku
veću od tebe

Zvona u noći

Dva zvona šest zvona dva zvona šest zvona
Iz plavičastog kućerka
Iz tihog plavičastog kućerka
Između svakog udara zvona
Razabire se jecaj žene
“Gospode, noć si stvorio suviše dugu suviše dugu.”

Limited

Vozim se na ekspresu za ograničene destinacije, jednom od izvanrednih vlakova nacije.
Jurcajući preko prerije u plavu maglicu i tamni zrak idu petnaest vagona svi od željeza noseći tisuću ljudi.
(Svi vagoni će postati neupotrebljivi i zahrđat će i svi nasmijani muškarci i žene u restoranu i kabinama za spavanje preći će u pepeo.)
U prostoru za pušenje pitam čovjeka kuda putuje i on odgovara:
“Omaha.”

Grimizan

Grimizan je tinjajući vrh cigare koju držim,
Sivkast je pepeo koji kruti i prekriva utihnulu vatru.
(Veliki čovjek kojeg poznajem je mrtav i dok u svom kovčegu on leži kao plamen koji nestaje ja sjedim ovdje u oblacima sjena i pušim i gledam kako misli odlaze i dolaze.)

Košulja

Sjećam se jednom sam potrčao za tobom i uhvatio se tvoje lepršave košulje na vjetru.
Jednom prije puno dana popio sam punu čašu nečega i slika tebe je zadrhtala i kliznula površinom.
I opet nitko drugi nego ti koju sam čuo u šumu glasa žene koja pjevuši.
Jedne noći dok sam sjedio s prijateljima pričajući priče oko šumske vatre u treptajima crvene žeravice, u samosvojnom jeziku koji govori u širinu bijelih zvijezda:
To si bila ti koja si se prošuljala smijući se
u golemim nestalnim sjenama.
Krhotine odgovora u sjećanjima dajte mi da znam da si živa u silueti tvog lica koje se prikazuje iza nekog ulaza negdje u gradskoj strci i gužvi
Ili u kupu mahovine i lišća čekajući u tišini u zagrljaju razgranatog hrasta spremna kao i uvijek potrčati kada se dotaknem tvoje lepršave košulje.

Margaret

Mnoštvo ptica i zamasi krila
Odjekuju šumom nehaja
U ranom jutru na stijenama
Iznad plavog jezera
Gdje sive sjene polagano plove.
U tvojim plavim očima, ti bezbrižno dijete,
Danas sam vidio puno malih divljih želja,
Nestrpljivih poput velikog jutra.

Otišla

Svi su voleli Čik Lorimer u našem gradu.
Nadaleko i naširoko
Voleli su je svi.
Jer svi mi volimo neobuzdano devojče
Zaneto svojim snovima.
Niko ne zna kud je Čik Lorimer otišla
Niko ne zna zašto je spakovala svoj kofer..
nekoliko starudija
I otišla,
Otišla sa svojom
Isturenom bradicom
I svojom mekom kosom koja je
bezbrižno lepršala
Pod širokim šeširom,
Plesačica, pevačica, nasmejana strasna ljubavnica.
Da li je deset ljudi ili stotinu njih jurilo za njom?
Da li je njih pet ili pedeset ostalo slomljena srca?
Svi su voleli Čik Lorimer.
A niko ne zna kud je otišla
Postoji mesto gde ljubav počinje
Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.
Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.
Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.
Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.
Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.
Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.
Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.
Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:
Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje – a ljubav ne traži ništa.