Tema: Marina Ivanovna Cvetajeva - Poezija

Jedan oficir

U Sudetima, na šumovotoj češkoj granici
jedan oficir je ostavivši svojih dvadeset vojnika
u šumi izašao na put i počeo da puca na Nemce.
Njegova subdina je nepoznata.
( iz septembraskih novina 1938 )
Šumsko mesto
češko, posno
Leto – devetsto
trides osmo
Dan i mesec? – vrhovi u ehu:
- Dan kad Nemac dode Čehu
Šuma – dika
Dan i – mir
Dvaest vojnika
jedan oficir
Okrugla čela, okrugla lica
Cvetinja mu – ta granica
Šuma moja tu je
Žbun moj tu je
Kuća moja tu je
Moja je kuća to!
Šumu ne dam
Kuće ne dam
Kraja ne dam!
Pedalj ne dam!
Lišće sumrak
Duša grca
Pruski korak?
Kucanje srca?
Šumo, zbogom!
Živote, zbogom!
Kraju, zbogom!
Voli vas mnogo!
Nek sav kraj
Dušmanu preda
Pod nogom ja
Ni kamen ne dam!
Čizma urliče
- Nemci! – lišće
Železa puno
- Nemci! – šumom
- Nemci! – grme
Pećine i strane
Ostavi oficir
Vojnike same
Šumom – sopstvenm smerom
Na masu – s revolverom!
Pucanj tamni
Šumu – rani!
Šuma – to slavi!
Aplauz pravi!
I dok mecima Nemaca skrozira
Cela šuma – aplaudira!
Klenom, borom
Žbunom, listom
I čitavom
Šumskom gustinom -
Pronesena je
Vest u glas
Da spasena je
Češka cast!
Zemlja ipak
Prodana nije
Rat je, zapravo
Skoro dobijen
Moj kraj je dika!
Fric, ti si papir!
Dvadeset vojnika
Jedan oficir.

Kao desna i leva ruka

Kao desna i leva ruka
Tvoja je duša mojoj duši bliska.

Mi smo sklopljeni, blaženo i nežno,
Kao desno i levo krilo.

Al vihor se diže, ponor se otvori
Od desnog do levog krila.

Noćna mesta

Najtamnije od noćnih
Mesta: most. Ustima u usta!
Zar ćemo svoj krst
Nositi na mesta ružna i pusta.

Tamo: u uveseljavajuću plimu plina
U očima, u plinu…U Sodomu gde sve se plaća?
Na postelju, gde toliko nas ima.
Na postelju, gde nismo samo par.

Ni mi, ni iko…Gasi se svetiljka.
Savest će usnuti-moćda!
(Od svih mesta noćnih je najsigurnija
-Smrt!) Od plaćenih teskoba

Noćnih- blaža je voda!
Voda-glatka, bez neravnine!
Voleti-o, kakav hir i beda!
Onamo- put hladne modrine!

Da nam je da u veri veka
Ustanemo! Ruke sklopimo!
(Telu je laka-reka,
I bolje da spavamo-no da živimo!)

Ljubav: groznica uz hrbat goli!
Ljubav: usijanja bela!
Voda- svršetke voli.
Reka-voli tela.

Mojim pesmama

Mojim pesmama pisanim izrana
Kad nisam ni znala jesam li poeta
Pesmama što liče na mlazove fontana
Na iskre raketa
Što se pokraše kao đavoli zlosti
U svetilište tamjana i snova
Mojim pesmama o smrti i mladosti
Punim nepročitanih stihova!
Razbacanim po podrumima i prašini
Gde ih niko ne čita i ne prelistava
Mojim pesmama kao starim vinima
Doći će dan slavlja.

Psiha

1.
Nisam samozvanka – dolazim doma.
I nisam služavka – ne idem
za hlebom.
Ja sam tvoja strast, tvoj
nedeljni odmor,
Tvoj sedmi dan, tvoje sedmo nebo.

Tamo na zemlji davahu mi groše,
Njihove žrvnje oko vrata svih:
- Voljeni! Zar me ne pozna jošte?
Ja sam golubica tvoja – Psiha!

2.
Evo ti, premili moj, evo rita!
To je nekad nežna plot bila.
Sve sam iznosila, prnja sam sita,
Ostaše jedino ova dva krila.

Odeni mi velebne svoje halje,
Pomiluj i spasi.
A jadne istrulele tralje -
U riznicu saspi.

Novogodišnja

Srećna ti nova i dan i kraj pod novim krovom !
I prvo pismo tebi na novom
Nesporazum je da je na rodnom (Rodnom-plodnom)
mestu zvučnom, mestu zvonkom,
Kao Eolova kula prazna i strašna,
Prvo pismo tebi iz jučerašnje,
Gde ću bez tebe da zgasnem,
Domovine, sad već nejasne
Zvezde…Zakon odlaska i odbijanja,
Po kojem za srce više prijanja
Nebila i neviđena, neznana.
Da pričam kako sam za tvoju saznala?
Ne zemljotres, ne lavina snežna.
čovek je ušao bilo koji (nežno Voljeni Ti).
Najbolnije od zbitija svih.
U Novosti i Danu. Članak ili stih? Gde? U planini.
(Prozor u granju jele. Čarsav.)
Zar ne vidite novine, jel’te ?
Članak dakle ? Ne. Al’…poštedite me truda.
Glasno: Teško je. Unutra: Nisam Juda.
U sanatorijumu. (Raj iznajmljen.)
Dan? Juče, prekjuće. Pamćenje izdaje.
Bićete u Alkazaru? Ne putujem tuda.
Glasno: Porodica. Unutra: Sve sam, al’ne Juda.
Srećna ti Nova! (Rodilo se sutra!)
Da kažem šta rekoh saznavši jutros da…
Psss…po navici, eto omaklo mi se.
Život i smrt davno već stavljam u navodnice,
Zna se da su to fraze sročene vešto.
Nisam ništa učinila, ali se nešto
Učinilo bez senke i odjeka, lako
Delotvorno! A sad:- Kako si putovao?
Kako se kidalo srce i kako to da
Nije se iskidalo? Kao sto na kasacima iz “Orla”,
koji i orlovima, rekao si, prednjače,
Ponestao ti je dah-ili jače?
Slađe? Nigde visine, nigde spusta.
Leteo je na orlovima Rusa
Ko. Krvnu vezu imao s drugim svetom:
U Rusiji si bio-onaj svet na ovom, prokletom,
Video si. Bekstvo udešeno vešto!
Život i smrt izgovaram sa smeškom
Skrivenim- svojim ćeš ga dotaći potom!
Život i smrt izgovaram sa fusnotom,
Zvezdicom (noć kojoj se nadam uopšte:
Mesto moždane polulopte Zvezdana!)
Da ne zaboravim, prijatelju, ovo
što sledi: ako je slovo
Rusko zamenjeno nemačkim to se može
To nije zato što će danas, tobože,
Sve biti primljeno, što će mrtav pojesti sve
Ne trepnuvši! već zato što onaj svet,
Naš-trinaesti, u Novodjevičjem, nagonski
Sam shvatila: nije bez, već-sve-paganski.
tako i pitam, ne bez tuge snažne:
Ne pitaš više kako se ruski kaže
Nest? Ta jedina što sva gnezda
Pokriva rima: zvezda.
Udaljujem se? Al’nema takve stvari
Koja od tebe može da udalji.
Svaka pomisao;svaki, Du Lieber,
Slog u tebe vodi-ma o čemu tu lire
Govorile (od ruskog nemački ako
Mi je bliži, anđeoski mi je blizi) kako
Nema mesta gde tebe nije, no ipak ima (greše):
Grob. Sve je kako ne beše i sve je ko što beše,
A o meni baš ništa-zar ne?
Okruženje, samoosećanje, o, Rajnere?
Uporno, sveneizostavno naselje
Prvo viđenje vaseljene
(Podrazumeva se: i pesnika zaneta
U njoj) i poslednje planete,
Samo jednom i date tebi-u celini, celom!
Ne pesnika s prahom, duha s telom.
(Odvojiti ih znači uvredu, neistinu)
Već tebe s tobom, tebe s istim u
Tebi. Biti Zevsov ne znači biti polubog,
I od Kastora bolji tebe s tobom Poluksom,
Mermera tebe s tobom travkom,
Ne rastankom i ne sastankom
Već suoćenjem: sastanak i rastanak, u luku,
Odjednom. Sopstvenu ruku
Kako si gledao (trag-na njoj-mastila)
Sa svoje od toliko i toliko (koliko?) milja
Beskrajne jer bespočelne i stalne visine,
nad razinom kristalnom
Sredozemnog i ostalih jezera slitih.
Sve je kako ne beše i kako će biti
I sa mnom preko kraja predgrađa i mesta.
Sve je kako ne beše i sve je kako već jeste.
Zar je onome ko je pisao do nedelje
Silno još do ičega i gde još gledati nevolje,
Nalaktivši se na rub loze, na lakat,
Sa ovog ako ne na onaj, sa onoga pak
Ako ne na mnogopaćenički ovaj, naših strana.
U Belviju stanujem. Gradić od grana
I gnezda. Izmenih pogled s vodićem;pogledam:
Belvi. zatvor sa divnim pogledom
Na Pariz dvorac himere galske
Na Pariz i na malo dalje, bar se…
Nalaktivši se na purpurni rub,
Kako ti “mora biti” smešan (kome) taj stub,
(I meni), moraju to biti, s visina bezmernih,
Naši Belviji i Belvederi!
Prebacujem se. Pojedinačnost. Hitnja. Mašta.
Nova godina na vratima. S kim ću i za šta
Da se kucnem preko stola? Čime? Mesto pene-vate
Pramen. Zašto? Evo i otkucava-šta ću ja tu,brate?
Šta da radim u ovogodišnjoj noći sumnoj
S tom unutrašnjom rimom:Rajner je umro.
Ako si ti, ako se takvo oko ugaslo, smračilo,
Znači život nije život, smrt nije smrt. Znači
Smračuje se:shvatiću kad se sretnemo uspeće
Nema ni života, ni smrti već nešto treće
Novo. I iz njega (slamom bezgrešnom
Zastrvši sedmom-dvadeset šestom
Odlazećem-kakva mi sreća pesmu zapečati:
Tobom završiti, tobom započeti!)
Preko stola, neuhvatljivog okom ucveljenim,
Kucnuću se s tobom kucanjem tihim
Stakla o staklo? Ne, ne onim u kafanskom dimu:
Ja o tu, što sliveni daju rimu:
Treće. Vidim preko stola:krst tvoj sja pa nesta.
Koliko je mesta-izvan grada, i mesta
Za gradom! I kome to mase Ako ne nama-žbun?
Mesta-upravo naših I ničijih više! Sve lišće!
Sva četina što stoji!
Mesta tvojih sa mnom (i sa tobom tvojih).
(Koliko bi i koliko moglo
Da se govori?) Koliko mesta! Meseca koliko mnogo!
A nedelja! A kišnih predgrađa
Bez ljudi! A jutara! A zajedno sveg beznađa
što slavuju još ni počeli nisu!
Sigurno loše vidim, jer sam u klisuri.
Ti sigurno vidiš bolje jer si se više uspeo:
Bas ništa između nas nije ispalo, uspelo.
Toliko, tako često i tako prosto.
Ništa-toliko po meri i prostoru
Našem-da ni prebrojavati ne vredi.
Ništa drugo; ne čekaj onog što iz reda
Izlazi (nije u pravu što ispada Iz takta!)
a u koji bi, i kako bi, sada,
U red ulazeći? Pripev večni:
Bas ništa na nešto nečim
Bilo šta-bar izdaleka bar sen seni!
Nista što: čas taj, i dan taj sneni,
Dom daj čak osuđeniku na smrt što u okovima usta
Sećanjem je poklonjeno:ta usta!
Ili smo se suviše razumeli u sredstva?
Od svega toga jedan je samo svet taj
Naš bio, kao što smo mi sami samo odsev
Naš-u zamenu za sve to-sav onaj svet!
Srećno ti najneizgrađenije predgrađe
Srećno ti novo mesto, Rajnere, nov svet, Rajnere!
Srećan ti dokaza krajnji rt, pronađen
Srećno ti novo oko, Rajnere, nov sluh, Rajnere!
Sve ti je prepreka Bilo:strast i drug.
Srećan ti nov zvuk novog odjeka!
Srećan ti novi odjek, novi zvuk!
Koliko puta na gimnazijskoj stoličici:
Kakve su ono planine? Kakve rečice?
Lepi su krajolici bez turističkih krda?
Nisam se prevarila, Rajnere, raj je sav od brda,
Olujan? Ne onaj iz udovičjih tuga, ne taj
Ta nije samo jedan raj, nad njim drugi raj
Je? U terasama? Sudeći po Tatarima
Raj ne može da amfiteatar Ne bude.
(A zavesa nad kim je spuštena…)
Nisam se prevarila, Rajnere, bog je natušten
Baobab što raste Ne, Zlatni Luj nije
Jedini Bog? Nad njim drugi je Bog?
Kako se piše na novom mestu?
Uostalom: gde ti jesi i stih jeste tu:
Sam i jesi stih! Kako se piše u tom žicu laku
Bez stola za lakat, bez čela za šaku (Pest).
Poruku uobičajenim šiframa!
Rajnere, raduješ li se novim rimama?
Jer, pravilno tumačeći reči iz
Rima u rimu šta je drugo ona do ceo niz novih rima-smrt?
Nema se kud: jezik je izučen.
Ceo je niz značenja i sazvučja izvučeno Novih.
Do viđenja! Do poznanstva!
Videćemo se ? Ne znam, ali spojićemo se.
Sa meni najnepoznatijom zemljom i predelom?
S celim morem, Rajnere, sa mnome celom!
Da se ne mimoiđemo obavesti me ranije.
Srećan ti novi nagoveštaj zvuka, Rajnere!
Da se ne razliju, držim dlanovima.
Iznad Rone i iznad Garone,
Iznad očitog i potpunog rastanka i tuge
Rajneru Mariji Rilkeu u ruke.

Pjesnici

Šta da radim ja, slijepac i pastorak,
U svijetu gde svak očev je i oka zračna
Gde svi – anatemama, ko po nasipima
Strasti! Gde su nazvali?
Kihavicu – plač!
Šta da radim ja, pomišlju i rebrom
Pojna! – Ko dert, Sibir, kabel sa bregova.
Prividima svojim kao mostom lebdim!
Njima bestežinskim
U svijetu tegova.

Šta da radim ja, pjevač i prvijenac
U svijetu gdje najcrnji – sivo smjera!
Gdje nadahnuće drže – ko u termosu!
S ovom bezmjernošću
U svijetu mjera?!

Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja -
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled žena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema

Trošnost, u kojoj dogorevam

Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si – kamenit, a ja pevam.
Ti si – spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali -
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica – i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

Stihovi posvećeni Bloku

Ti odlaziš na sunčev zapad,
sjaj ćeš večernji videti blag.
Ti odlaziš na sunčev zapad,
sneg će tvoj zavejati trag.

Kraj prozora ćeš mojih – bez strasti -
proći kroz nemi snežni kraj,
ti, moj pravednik božji, prekrasni,
ti, moje duše tihi sjaj.

Na tvoju dušu – nemam prava!
Neizmenljiv tvoj je hod.
U ruku, bledu od milovanja,
neću zabiti čavao svoj.

Neću pružati ruke ni zvati,
nećeš od mene čuti krik.
Pokloniću se samo, već kad ti
promine voštani, sveti lik.

I, dok polako pahulje lete,
u prečisti ću kleknuti sneg,
i u tvoje ću ime sveto
predvečernji poljubiti sneg -

onde gde sred grobne tišine
tvoj uzvišeni prođe hod,
tihi sjaju – pun veličine -
svedržitelju bića mog.