Nesanica


Jednolik odboj sata, znan:
Ta mučna povest noći, zavet!
Taj jezik što je svakom stran
I jasan svakom, kao savest!

Bez tuge – da l je ko od nas
Sred svemirskoga slušao muka
Ta jecanja vremena, mukla,
Proročko-oproštajni glas?

Čini nam se: osiroteli svet
Sustigo usud; kud i ne bi!
U borbi s prirodom celom, opet
Prepušteni smo samima sebi.

I život naš tu, pred očima
Ko privid na kraju zemlje lebdi,
I s našim vekom i druzima
U sumračnoj daljini bledi…

I novo neko, mlado pleme
Pod suncem upravo stasava!
A mi, pak, druzi, I naše vreme
Već smo pod smetom zaborava!

Pokatkad samo, obred žalni
Dok vrši u ponoćni čas –
Taj pogrebni glas metalni
Oplakuje, katkada, nas!