Tema: Publije Vergilije Maron - Poezija

Publije Vergilije Maron - Poezija

Smrt Cezarova

Kad izdahnu Cezar, sunce se nad Rimom
sažali i svoje blistavo čelo ogrnu
mrakom; tada se ono okrutno doba
poboja vječne noći, jer sve nam je slalo
nemile znake: zemlja i more, zavijanje
pasa i gukanje zlokobnih ptica.
Koliko puta vidjesmo kako visoka Etna
kipteć provaljuje iz svoje žarke utrobe
te vrtloge plamena, potoke rastaljena
stijenja valja i nosi dalje, na njive
Kiklopove. A širom germanskog neba
začu se zveket oružja i čudan potres
uzdrma Alpe. Iz mira svetih šuma
javi se jauk straha. U tminama noći
vidjesmo grdne utvare. Divlje zvijeri
zboriti počeše – o kakve li jeze!
stadoše rijeke, na mnogim mjestima
zemlja se otvori, čak i bjelokost
u hramu našem ganuta bi i proli suze,
a mjed se hladna znojiti poče.
Bor rijeka, Eridan, nabuja iz svog korita
i divlje bujice, u bijesu, valjahu preko polja
drveće šumsko i štale i mirnu stoku.
Utrobe žrtava nisu prestale davati
prijeteće znakove; iz česmi, u ono doba,
tekla je samo krv; a gradovi naši, noću,
slušahu kako daleko kurjaci viju.
Nikad iz vedra neba ne pade toliko
gromova, nikad ne zasja nad nama
toliko strašnih kometa.

Laokoontova smrt

Ali najednom se tada ukáza jadnima nama
još jezovitije nešto i dòkraja srca nam zbuni.
Svèćenik boga Neptúna, Laòkoont, izabran ždrijebom,
vola je upravo klao pred svečanim božjim oltarom,
kadli zmijurine dvije od Tëneda pučinom tihom
-grozim od svojih se riječi – spram našeg se valjaju žala,
goleme krugove viju i upored k obali téže.
Propinju grudi nad vodom, a krvave uzdižu kukme,
dok im se ostalo tijelo po pučini za njima vlači
velike vijuge vijuć od hrptova ogromnih leđa.
Voda se pjeni i ključa, a one već dostižu kopno,
buljave oči im gore vatruštinom bijesnom i krvlju,
sikću i psiču i usne palucavim jezikom ližu.
Blijedilo osu nas sve i nagnasmo u bijeg, a zmije
određen slijedeći pravac k Laokoontu se vuku,
nejaka zgrabe tjelesa obaju sinova mu bijednih,
pa se opletu oko njih i udove im gristi stanu.
Tada i samoga oca, kad u pomoć s oružjem stiže,
stegnu strahovitim stiskom i sviju se okolo njega.
Okolo pasa mu dvaput i dvaput okolo vrata
ljuskava oviju tijela, a uzdignu glavu i šije.
Napreže svećenik ruke i nastoji riješit se spona,
sav je u pjeni, a trake otrov mu oblijeva crni,
urliče toliko strašno, da urlik mu siže do zvijezda,
nalik na goveda rik, što priklano tek je pri žrtvi,
pa od oltara bježi kad nevještu sjekiru strese.
Obje zmijurine tad na brežuljak odmile do hrama,
potraže tvrđavu svetu Tritonije boginje hude,
pa se kod njezinih nogu pod okruglim sklupčaju štitom.
Naša uzdrhtala srca studena pak podiđe jeza,
odsvud se glasi pronesu da umjesna ova je kazna,
jer je Laokoont gvožđem božansko povrijedio drvo,
prokleto zarivši koplje u trupinu svetome konju.
Poviču svi da nam valja do boginje konja odvući
i pomolit se njoj.

Živimo, moja Lezbijo …

Živimo, moja Lezbijo, i volimo se
I ne cijenimo sve glasine ozbiljnih
staraca niti jednog novčića.
Dani mogu zalaziti i ponovno se vratiti;
Kad jednom zađe kratak dan,
Mi trebamo jednu vječnu noć prespavati.
Daj mi 1000 poljubaca, pa onda još 100
Onda 1000 drugih, onda drugu stotinu,
I onda neprestano dalje drugu tisuću, onda stotinu,
Onda, kad smo ispunili mnogo tisuća,
Pomiješat ćemo ih, da ne znamo,
Da nam koji zlobnik ne može zavidjeti,
kad bi znao da se radi o toliko poljubaca.
51. pjesma – Safička strofa
Čini mi se ravan bogu onaj,
I da, ako se smije reći, nadmašuje bogove
Onaj koji pred tobom sjedi
I neprestano te gleda i sluša
Kako se slatko smiješ, što meni jadnome
Oduzima sve osjećaje, jer čim sam te,
Lezbijo, ugledao, ništa glasa, Lezbijo, ne preostaje u meni.
Nego mi jezik obamire, a fina vatra širi se po zglobovima,
Uši tutnje od vlastitog šuma, oba oka se pokrivaju tamom.
Besposlica, Katule, je tebi nesnosna:
Zbog besposlice mahnitaš i odviše oholiš;
Dokolica je i prije tebe uništila kraljeve i moćne gradove.

Didonina jadikovka

Bila je noć i umorni ljudi po cijeloj zemlji
mirno su spavali. Počivale sve su šume i olujno more.
Sredinom neba kretale se zvijezde. Bio je tren,
kad njive šute i stoka i šarene ptice,
što žive po bistrim jezerima
i po gustim poljskim trnjacima.
Sad sve spavaju u tihoj noći.
Miruju brige u ljudskim grudima,
zaboravljene već su sve muke.
Al´srce nesretne Didone
San ne može savladati nikako.
Ne može mir je obuzeti noćni,
ni njene grudi, ni oči. Pomamna ljubav
opet se javlja u dvostrukim brigama.
Eto opet se javlja i na srce
Gnjevnim udara valom.
Takav je nemir njenu obuzeo dušu,
ovakve u sebi je mislila misli:
- Oh, što da radim? Da li da se prezrena
oko pređašnjih mučim prosaca
ili da se ponizno strancima nudim za ženu,
a te sam odbila toliko puta.
Da li da odem za trojanskim lađama
I da se pokorim besramnim željama njihovim?
Da, ja sam im pomogla i to im je drago
i rado se toga sjećaju!
Pa kad bih to i htjela, tko će mi dopustiti
i tko će me omraženu u gorde primiti lađe?
O, jadnice, zar ti poznato njie,
zar ne osjećaš, kakvi su krivokletnici
svi ti potomci trojanskog kralja Laomedona? …

Čini mi se ravan bogu

Čini mi se ravan bogu onaj,
I da, ako se smije reći, nadmašuje bogove
Onaj koji pred tobom sjedi
I neprestano te gleda i sluša
Kako se slatko smiješ, što meni jadnome
Oduzima sve osjećaje, jer čim sam te,
Lezbijo, ugledao, ništa glasa, Lezbijo, ne preostaje u meni.
Nego mi jezik obamire, a fina vatra širi se po zglobovima,
Uši tutnje od vlastitog šuma, oba oka se pokrivaju tamom.
Besposlica, Katule, je tebi nesnosna:
Zbog besposlice mahnitaš i odviše oholiš;
Dokolica je i prije tebe uništila kraljeve i moćne gradove.

Enejida

Pjevam o ratu i junaku, koji je prvi sa obala Troje
Progonjen sudbinom došao u Italiju i na Lavinijske
Obale; onaj mnogo bacan po kopnu i moru
Voljom višnjih zbog nezaboravne srdžbe bijesne Junone,
A pretrpjevši mnogo i u ratu, da bi osnovao grad
I unio bogove u Lacij, odakle su rod latina
I albanski oci i zidine veličanstvenog Rima.
Muzo, pripovijedaj mi uzroke, zbog koje uvrede njene volje
Ili na što žaleći se, je kraljica bogova nagnala čovjeka
Izuzetne pobožnosti da pretrpi tolike nesreće i da se suoči
S tolikim naporima. Zar je toliko srdžbe u božanskim dušama?
Postojao je drevan grad Kartaga, koju naseljavahu doseljenici iz Tira,
Nasuprot Italije i daleko od ušća Tibera, bogat sredstvima i jako žestok
U strasti za ratom; priča se da se Junona za njega jedinog
Brinula više od svih zemalja, zanemarivši čak i Sam: ovdje je bilo
Njeno oružje, ovdje su bila njena kola, i već tad božica i smjera
I nastoji da tamo bude kraljevstvo narodima, ako bi to nekako
Sudbina dopustila. Pa ipak je znala da od trojanske krvi
Nastaje potomstvo [s namjerom] da jednom razori tirske kule.
I da će odatle na zator Libiji doći narod izvrstan u ratu
Da kraljuje naširoko: [i] da tako tkaju Parke.
Junona se bojeći toga i sjećajući se davnog rata
Što ga je prva kod Troje vodila za drage Ahejce.
Naime uzroci srdžbe i ljute boli se još nisu
Izgubili iz duše; Ostaje položen duboko u duši
Sud Parisov i nepravda prezrene ljepote
I mrski rod i časti grabljenog Ganimeda:
Povrh toga ovim razljućena je po čitavom moru bacane
Trojance, ostatke od Danajaca i neumoljivog Ahileja
Odbijala daleko od Lacija te su kroz mnogo godina
Lutali sudbinom vođeni po svim morima.
Tako teško bijaše osnovati rimski narod.

Iz biografije

Publije Vergilije Maron (lat. Publius Vergilius Maro 70. st. e. - 19. st. e.) bio je rimski pesnik, najpoznatiji kao autor Eneide, najvećeg epa u rimskoj književnosti.
Vergilije je jedan od najuticajnijih rimskih književnika, o čemu svedoči i to da ga je Dante Alighieri koristio kao svog vodiča kroz Pakao i Čistilište u svojoj Božanstvenoj komediji.

Vergilije je rođen 15. oktobra 70. stare ere u selu Andi (Andes) blizu Mantove (Mantua), u severnoj Italiji. U ovome je kraju bilo keltskih i ilirskih naselja pa latinitet Vergilijevog imena nije sasvim pouzdan. Nije bio iz imućne porodice, ali je od mladosti veoma pažljivo obrazovan, za šta se pobrinuo njegov otac. Mladost je Vergilije proveo delimično u školama Kremone i Milana (Mediolanum). Potom je došao u Rim gde je učio retoriku, medicinu i filozofiju, prvenstveno Epikurovu kod epikurejca Sirona.
Zbunjivi i stidljivi Vergilije nije imao uspeha kao javni govornik. Ali je već u mladosti pisao uspele manje pesme po uzoru na aleksandrijske pesnike i neoterike Katulove grupe, u kojima se učenost mešala s izričajima subjektivne intime. Nalazimo tako u njegovoj mladosti one elemente koji će biti značajni i za njegovo pesništvo: blizinu selu i prirodi, solidno i široko obrazovanje prožeto retorikom, koja stoji pored poezije sklone erudiciji i artizmu. Nije mladog Vergilija obišlo ni ono kolebanje između filozofije i retorike, karakteristično za antičko obrazovanje u kome su se filozof i retoričar neprestano borili oko vodstva. Sačuvana je pod Vergilijevim imenom jedna kratka pesma, u čiju autentičnost nemamo razloga sumnjati, gde se mladi pesnik oprašta od retorike i od pesništva da bi se sasvim posvetio Epikurovoj filozofiji. Pa opet se i u toj pesmi Vergilije ne oprašta sasvim i zauvijek od pesništva — smatra da su povremeni izleti u pesništvo čak i epikurejcu dozvoljeni. Ali pesništvo je pobedilo nad filozofijom, i to pesništvo u kome je i retorika našla dosta mesta.
U Rimu je Vergilije prijateljevao s elegičarem Kornelijem Galom, s istoričarom i polihistorom Azinijem Polionom i sa Alfenom Varom, koji je po svoj prilici takođe pisao pesme. Ovim prijateljima posvetio je neke od svojih Pastirskih pjesama, i to Galu desetu, Polionu četvrtu i osmu, Varu devetu. Ovu zbirku patirskih ekloga spevao je Vergilije na nagovor Azinija Poliona, i to po uzoru na Teokrita. Takođe piše i didaktički ep Pesme o zemljoradnji ili Georgike, koje se sastoje od četiri knjige i u kojima se na pesnički način daju uputstva o ratarstvu, voćarstvu, stočarstvu i pčelarstvu.
Uskoro postaje prijatelj uglednog i bogatog Mecenata (Maecenas), potomka kraljevske etrurske loze. Postaje i intiman prijatelj pesnika Horacija. U Horacijevoj Satiri I, 5 ("Put u Bruidizij") čitamo kako Horacije, rodom sa juga Italije, i Vergilije, rodom sa severa, prate Mecenata, koji putuje važnim političkim poslom. Taj realistički opis pokazuje prijateljske odnose koji vladaju u ovome krugu obrazovanih pesnika čiji zaštitnik Mecenat i sam sastavlja stihove, ali mu je glavna briga da i u delima njegovih prijatelja nađe izraz Avgustova politika "obnove" starorimskih vrednosti. Vergilija rano upoznaje i sam Oktavijan Avgust pa ga postepeno sve čvršće veže za sebe i svoju kulturnu propagandu. Tako Vergilije svojim Georgikama i spevom Eneida postaje glavni predstavnik Avgustova vladanja, visoko cenjen i od samog Avgusta koji mu osigurava udoban i povučen život.
Poslednjih deset godina života proveo je Vergilije većinom blizu Napulja, a ponekad i na Siciliji. Godine 19. stare ere polazi na put u Grčku i Anadoliju s namerom da upozna te krajeve pre nego dovrši EneiduParthenias.
i posveti se potom sasvim filozofiji, jer ga ova želja iz mladosti nije napustila. Do smrti je radio na tom epu, sastavljenom od 12 pevanja koje je kasnije postalo rimskim nacionalnim epom. U Atini se nađe sa Avgustom koji ga nagovori da se vrati. Krhka zdravlja, Vergilije se već u Grčkoj razboli, stigne lađom do Brundizija u Kalabriji gde umire 20. septembra 19. godine st. e. Njegovo je telo preneto do Napulja i tu sahranjeno. Bio je, kažu, seljačkog lika, omanji i punašan, ali krhka zdravlja. Tih, skroman i jako stidljiv, izbegavao je javnost, pa su ga stoga zvali
Zbirka pesama poznata pod imenom Vergilijev dodatak (Appendix Vergiliana) sadrži niz različitih pesama, od kojih svaka predstavlja poseban problem u pogledu autentičnosti. Sitnice (Catalepton, grč. κατὰ λεπτόν = u sitno) je naslov zbirke četrnaest kratkih pesmica, od kojih peta i osma najverovatnije jesu zaista Vergilijeve, jer u njima ima autobiografskih crta. U jednoj se Vergilije oprašta od retorike i pesništva da bi se posvetio filozofiji pod vodstvom epikurejca Sirona, dok se u drugoj opisuje skromna Sironova vila. Obe su po tonu i obliku bliske Katulovom pesništvu, a to važi i za ostale pesme u ovoj zbirci.
Epilij Komarac (Culex) predstavlja helenističku pesničku igrariju (παίγνιον) punu sjajnog artizma. Pesma je puna mitološke učenosti, ali protkana draži koju joj daje lako parodični ton. Premda neki antički izvori ustvrđuju Vergilijevo autorstvo, način pisanja, struktura stiha te očigledna nastojanja da se podražava Verglije upućuju na to da joj je autor bio neki mlađi i vešti imitator.
Ciris (Ciris) je tipičan helenistički epilij sa čisto mitološkom tematikom. To je ljubavna povest Scile, kćerke kralja Nisa iz Megare, koja se zaljubila u neprijateljskog kralja Minoja pa je izdala domovinu. Mit se završava preobražajem (metamorfozom), omiljenim elementom helenističke poezije, tako što bogovi pretvaraju Scilu u neku morsku pticu zvanu ciris (grč. κεῖρις), a njenog oca Nisa u morskog orla (haliaetos). U ovoj etiološkoj pesmi ima elemenata preuzetih iz Lukrecija i Katula, pa i samoga Vergilija, pa nije verovatno da joj je autor Vergilije, a niti Kornelije Gal, na šta se takođe pomišljalo. Pravi joj je autor verovatno pripadao književnom krugu oko Mesale Korvina.
Pesma Kletve (Dirae) sastavljena je u heksametrima, a pomišlja se da ju je možda napisao učitelj neoterika Valerije Katon. Pesnik proklinje veterana kome je nakon građanskog rata dodeljeno njegovo imanje, a sam pesnik mora u progonstvo. Sa ovom pesmom spojena je pod istim naslovom i pesma koja ima drugačiju sadržinu i ton. Ta druga pesma je Lidija (Lidia), u kojoj pesnik tuguje za odsutnom draganom. I ovde je očigledna veza s neoteričkim pesništvom, ali je moguće i da su ove pesme napisala dva različita autora, a da su kasnije u rukopisima greškom spojene.
Elegija Krčmarica (Copa) mogla bi, sudeći po njenim visokim umetničkim kvalitetima, zaista biti Vergilijeva, ali o tome nemamo nikakvih pouzdanih dokaza. Pesma je hedonistički poziv na uživanje života, koji izgovara sirijska krčmarica koja mami pesmom i igrom goste u svoju krčmu realistički opisujući draži svoje gostionice.
Ajvar (Moretum) takođe odiše realizmom i uživanjem u finom i detaljnom opisu svakodnevnog života. Pesma se uglavnom karakteriše kao "idila", u smislu realističkih Teokritovih "sličica" (εἰδύλλια) u kojima ima malo idealizovanja i romantike. Naziv pesme dolazi od neke salate, slične našem ajvaru, koju siromašni seljak priprema rano ujutro pred polazak u polje. Opis spremanja hleba i spravljanja te salate sadržina je gotovo cele pesme (123 heksametra).
Didaktična pesma u heksametrima pod naslovom Etna (Aetna) govori o vulkanskim pojavama. Kompozicija joj je prilično slaba, a u jeziku se mešaju arhaizmi s novim kovanicama. Stil je donekle blizak novom stilu Senekinog vremena. Autorstvo joj ostaje nepoznato, ali se zna to da je nastala u Neronovo doba, pre erupcije Vezuva 79. godine nove ere. Uostalom, već se u antici s razlogom sumnjalo u Vergilijevo autorstvo.
Mladalačke pesme Vergilijeve – sačuvane u Vergilijevom dodatku – pokazuju očigledan uticaj neoteričke poezije. Spoj tog aleksandrinizma i epikurejskog ideala o povučenom životu u prirodi odrazio se u prvom velikom pesničkom delu Vergilijevom – Pastirskim pesmama, nazvanim i Bukolike (Bucolica), a koje su kasnije u rukopisima nazvane još i Izabrane pesme (Eclogae, ukupno ih ima deset, nastale 42–39. god. st. e.). Kao obrazac za Pastirske pesme poslužile su Vergiliju idile Teokritove. Ponegde je Vergilije po dve ili tri teokritove pesme sastavljao u svoju jednu. Među eklogama ima nekoliko alegorija u kojima pesnik, u okviru idile, iskazuje zahvalnost caru Avgustu i drugim prijateljima, ili priča kakav događaj koji se na njih odnosi. Dijalozi i monolozi pastira, snažna osećajnost, plastičan jezik i skladni heksametarski stihovi ispunjavaju delo novim lirskim kvalitetom. Ekloge nisu samo imitiranje Teokrita: u njima je produbljeno osećanje prirode, a pejzaž i raspoloženje stapaju se u jednu celinu. Legendarna Arkadija predstavlja za pesnika beg i utočište mira od aktuelne stvarnosti i političkih previranja tih godina. Zato se u Pastirskim pesmama likovi iz mašte stapaju s likovima iz savremenog pesnikovog društva. Najznamenitije su četvrta i osma ekloga. U četvrtoj se proslavlja očekivano rođenje nekog božanskog deteta s kojim treba da otpočne novi zlatni vek: ova je pesma čuvena po tome što je u srednjem veku interpretirana kao mesijansko otkrovenje, zbog čega je Vergilije smatran svojevrsnim mistikom i čarobnjakom. U osmoj eklogi opisuje se ljubav neke ostavljene devojke, koja pokušava da čarolijama i vradžbinama svog dragoga vrati k sebi. Tu je Vergilije obradio poznati Teokritov mim Čarobnice.
Pastirskim pesmama Vergilije je privukao Mecenatovu pažnju i pridružio se njegovom književnom krugu, u kojem će stvarati zajedno s Horacijem i Propercijem. Već sledeće svoje delo – Pesme o zemljoradnji ili Ratarske pesme, poznate i kao Georgike (Georgica, pisane 37–29. st. e.) – posvetio je Vergilije Mecenatu. To je didaktički ep u četiri knjige, u kome su obrađeni zemljoradnja, voćarstvo i ostalo drveće, stočarstvo i pčelarstvo. Četvrta knjiga imala je dva izdanja: u prvom se nalazila pohvala Vergilijevom prijatelju, pesniku Korneliju Galu, a u drugom izdanju – izdatom nakon što je Kornelije Gal pao u nemilost kod Avgusta – Vergilije je izostavio pohvalu Galu i umesto nje umetnuo mit o Aristeju, božanskom zaštitniku pčela. S Pastirskim pesmama i kasnijom Eneidom povezuje ovaj spev isti osnovni motiv ljubavi prema italskom tlu i rimskom narodu. I ovde preovlađuje ideja mira, ali ne više samo onoga arkadskog iz Pastirskih pesama, nego stvaralačkog mira i povratka prirodi, u kojoj treba trudbenički raditi. Vergilije je ovaj spev napisao na osnovu obimnih studija: od Grka čitao je Arata, Hesioda, Ksenofonta, Aristotela, Teokrita i mnoge druge, a od Rimljana upotrebio je Katona i Varona. Za stil i jezik obrazac mu je bio Lukrecijev spev O prirodi (De rerum natura). Pesme o zemljoradnjiGeorgike
nesumnjivo su najbolji didaktički ep u celokupnoj antičkoj književnosti, ali je u njemu didaktičnost građe i obrade snažno potisnuta lirskim slikanjem prirode i ljubavi prema njoj. Elegancija izraza i izbrušenost heksametara, upletene epizode, birana igra živih i harmoničnih slika čine najsavršenijim delom Vergilijevim.
Najvažnije i najveće delo Vergilijevo jeste Eneida, junački spev u dvanaest knjiga sa ukupno 9.896 heksametara, na kome je pesnik radio od 29. god. st. e. pa sve do svoje smrti. U spevu se opisuju događaji sa Enejom nakon propasti Troje, njegova lutanja, dolazak u Italiju, borbe u Laciju sa starosedeocima i rutulskim kraljem Turnom. Eneida je postala rimskim nacionalnim epom, ali ona je istovremeno i apoteoza carske julijevske porodice, koju je Vergilije preko Enejinog sina Askanija ili Jula vezao za Eneju i njenu majku Veneru.

Sadržina speva

Kratak je sadržaj Eneide po pevanjima ovakav:

Trojanski junak Eneja, nakon sedam godina lutanja po moru, bačen je, zbog Junonine srdžbe, na afričku obalu kod KartaginavKartagine.
Eneja priča kartaginskoj kraljici Didoni o padu Troje i svom bekstvu iz nje.
Nastavak Enejinog pripovedanja o lutanjim i smrti oca Anhiza na Siciliji.
Didona, zaljubljena u Eneju, pokušava da spreči njegov odlazak te, ne uspevši u tome, ubija se na lomači.
Eneja ponovo dolazi na Siciliju, priređuje igre u čast oca i s delom drugova stiže do Italije.
U pratnji proročice Sibile Eneja se spušta u podzemni svet, gde mu otac proriče buduću veličinu i snagu Rima i govori mu o njegovom potomstvu – Rimljanima.
Nakon iskrcavanja na ušću Tibera Eneji kralj Latin nudi savez i kćerku Laviniju za ženu, ali protiv toga se, podstaknut Junoninim gnevom, buni rutulski kralj Turno i započinje rat.
Eneja traži pomoć od palantskog kralja Evandra i dobija oružje koje kuje Vulkan.
U Enejinoj odsutnosti Turno napada Trojance, ali na kraju se mora povući.
Nakon većanja bogova i Jupiterove odluke da se oni ne mešaju u rat, Turno ponovo bezuspešno navaljuje na Trojance.
Odigrava se još jedna bitka s Turnom pred gradom Laurentom.
Pošto se Junona pomirila s Enejom, on u direktnom dvoboju pobeđuje Turna.


Tradicija po kojoj su Rimljani vodili poreklo od Trojanaca koje je Eneja doveo u Lacij bila je poznata i zvanično prihvaćena još tokom prvog punskog rata. Ali ta je tradicija tvorevina rimskih filologa i analista i ne potiče iz narodne poezije. Vergilije, dakle, nije našao građu u usmenoj narodnoj tradiciji, nego je morao vršiti naučna istraživanja. On je upotrebio grčke epske pesnike i bogatu istorijsku, mitološku, filološku i antikvarsku literaturu, pomoću koje je istraživao stare rimske i italske običaje i ustanove. Izgleda da je u većoj meri upotrebio mlađe analiste. Verglije je, prema tome, u Eneidi učeni pesnik (poeta doctus), u punom smislu te reči. To ističu i Vergilijevi komentatori: "Zaista je Vergilije uvek pun znanja", kaže Servije (Totus quidem Vergilius scientia plenus est), dok je Makrobije impresioniran Vergilijevim izvanrednim poznavanjem (profunda scientia) rimskoga kulta.
Pesnik je Eneidu prvo bio skicirao u prozi, pa ju je onda pretvarao u stihove, i to ne redom, nego kako bi mu se koji odeljak svideo. Radio je, polako i brižljivo, najmanje deset godina, i sa poslom ni do svoje smrti nije bio sasvim gotov. Prema Kvintilijanu, "Varije je tvrdio da je za jedan dan Vergilije stvarao veoma malo stihova".
Eneida je izvanredno pesničko delo. Osnovna zamisao – da se stvori nacionalna rimska epopeja – u potpunosti je uspela. Jezik i pesnički izraz su dovedeni do savršenstva, a besprekorna je i tehnička strana građenja stihova. Vergilije je naročito snažan u slikanju detalja, na kojima je radio s brižljivošću karakterističnom za aleksandrijske pesnike. Međutim, ep ima i nekoliko nedostataka. Pre svega, mitološka osnova epa previše je izveštačena. Događaji nisu uvek dovoljno motivisani; i ljudi i bogovi previše su zavisni od sudbine (fatum). Glavni lik, Eneja, ima kao epski junak malo inicijative, a osim toga on je oslikan kao previše nežna priroda; čak ni njegovi postupci nisu uvek za odobravanje, pa se simpatije čitalaca često nalaze na strani Enejinih neprijatelja, naročito kralja Turna, koji herojski brani domovinu od došljaka, prkoseći i volji bogova i sudbini. Ponegde se u pojedinim delovima epa nailazi i na preterano patetičan ton.
Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Eneida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Eneide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Eneide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Eneidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera.
Vergilije Eneidu nije sasvim završio. Celina je bila gotova, ali u detaljima je bilo propusta, nepotpunosti, nedvoršenosti, protivrečnosti. Čak u epu ima možda i poneki nedovršeni heksametar. Konačno su bila završena pevanja drugo (propast Troje), četvrto (Didona) i šesto (silazak u donji svet) – za njih znamo da ih je pesnik pročitao Avgustu. Poslednja Vergilijeva želja na samrti bila je navodno da se rukopis Eneide spali, ali to na intervenciju Avgustovu nije učinjeno. Avgust je dao da se spev objavi, i to pošto je iz nje izostavljeno ono što je bilo sasvim suvišno i očigledno nedovršeno. Dodavano pak nije ništa. U toj Avgustovoj redakciji sačuvana nam je Eneida i do danas.
Vergilije je imao nekoliko komentatora, a u celini su nam sačuvani Servijevi i Donatovi komentari. Vergilije je – što je takođe pokazatelj njegove slave, jer isti je slučaj bio i s Homerom – imao i dosta neprijatelja: "Osporavatelja Vergiliju nikada nije nedostajalo", kaže jedan antički pisac (Obtrectatores Vergilio numquam defuerunt). Jedan je pisao Antibucolica (= "Antibukolske pesme"), drugi Aeneomastix (= "Šibatelj Eneje"), neki su tražili pozajmice i "krađe" od drugih pesnika. Askonije Pedijan odgovorio je svima njima u delu Protiv osporavatelja Vergilija (Contra obtrectatores Vergilii). I Kaligula je mrzeo Vergilija, "zato što je bio bez ikakvoga talenta i obrazovanja". Vergilijeve pesme upotrebljavane su i kao proročanstva – to su tzv. Vergilijeva proročanstva (sortes Vergilianae), i to čak i po hramovima. Tako je, na primer, Klodije Albin, kada je pitao Apolona u Kumi za svoju sudbinu, dobio kao odgovor dva stiha iz Eneide: 6.857 i 8.858.
Lepu karakteristiku Vergilijeve poezije dao je Kvintilijan: "Kao kod Grka Homer, tako je kod nas, u najsrećniji čas, stvorio epopeju Vergilije, koji je od svih epskih pesnika, i grčkih i naših, nesumnjivo Homeru najbliži. Da kažem ono isto što sam, u svojoj mladosti, čuo od Afera Domicija; kad sam ga naime zapitao koji je pesnik po njegovom mišljenju najbliži Homeru, on mi je odgovorio ovo: 'Drugi je Vergilije, ali je on bliži onome ispred njega, nego onome iza njega'. A baš neka je i tačno da naši pesnici ne mogu dostići nesbesku besmrtnu genijalnost Homerovu, mora se priznati da je Vergilije, kad se uporedi s Homerom, pokazao veću brižljivost i trud, naročito još s obzirom na to da je njegov zadatak bio teži. Kod Homera ima više sjajnih detalja, ali se zato Vergilije kroz celo svoje delo održao na istoj visini".
Humanost i dostojanstvenost Vergilijeve umetnosti otvorila mu je ubrzo kao klasičnom pesniku put u rimske i kasnije škole te ga učinila sve do 18. veka vrhunskim uzorom epskoga pesništva (Dante Alighieri, Geoffrey Chaucer, Edmund Spenser, Hans Sachs, Luis de Camões, Pierre de Ronsard, Torquato Tasso, John Milton, Voltaire i dr.). Od svih rimskih pesnika Vergilije je s Ovidijem najdublje uticao i na pesništvo hrvatskih latinista, a najviše na Jakova Bunića (u oba njegova epa, Otmici Kerbera – De raptu Cerberi i Hristovom životu i delima – De vita et gestis Christi), Marka Marulića (posebno u Davidijadi – Davidias) te Rajmunda Kunića (u prevodu Ilijade s grčkoga – Homeri Ilias Latinis versibus expressa, Rim 1776).


Wikipedija