РОМЕО И ЈУЛИЈА У БРАКУ

Један глупи породични спор је омео
Да се венчају Јулија и Ромео.

А шта би било да им се није мрзела родбина,
И да им је брак потрајао двадесетак година:

Једно време би се волели, а после би
Свађали се и мирили, како кад, по потреби...

Ромео би се угојио, а и Јулија
Постала би пунија и подбулија.

Он би се по граду јадао како не уме
Да се излечи од ишијаса и од реуме,

И изгледао би поприлично гнусан
Кад се ували, после ручка, у сан,

Па захрче, да се тресе Верона,
Као кад пролази камион од десет тона.

(Камиони у Ренесанси! И у Верони, обашка!
Ово вам је права шекспировска омашка!)

А Јулија би потајно сузе ронила:
„Боже, ово није човек, него гомила

Месишта — ах, у шта сам се некада
Загледала, неискусна и премлада!”

Стара нетрпељивост, нешто неприметнија
Између Монтегија и Капулетија,

Оживела би с удвострученим силама
У његовој жучној кесици и њеним нежним жилама!

Сад реците, шта је боље: пламен љубави
Који се, моћан, до небеса усправи

За ноћ букне и згасне, или
Уредан живот, у којем ти се ништа не мили?