LinkBack URL
About LinkBacks
Vesna 
: 
Pablo Neruda - Poezija
Tijelo žene
Tijelo žene, bijeli brežuljci, bedra bijela. Ti si spodobna svijetu u svom činu nuđanja. Moje tijelo divljeg ratara u tebi kopa. Te izbacuje sina iz dubine zemlje.
Bijah osamljen kao tunel. Od mene bježahu ptice i noć je u me nadirala svojom moćnom najezdom. Da bih se nadživio, kovao sam te kao oružje. Kao strijelu u svom luku, kao kamen u praćki.
Ali dolazi trenutak osvete i ja te ljubim.Tijelo od kože, mahovine, mlijeka čvrsta i lakoma. Ah, pehari grudi! Ah, te oči odsutnosti! Ah, ruže prepona! Ah, glas tvoj spor i tužan!
Tijelo žene moje, ostat ću u tvojoj ljupkosti. Žeđi moja, pomamo beskrajna, moj pute neodlučni!Tamna korita, u kojima žeđ vječita traje, i umor traje, i patnja beskonačna.
Pablo Neruda
Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.
Već u desetoj on je bio pesnik. Za sebe je rekao kako je "obdaren posebnim srcem i snovima zlokobnim". Dobitnik Nobelove nagrade za književnost do poslednjeg dana jednako strasno borio se protiv nepravdi sveta i pisao pesme.
Kada je 1971. godine stigla vest da je čileanski pesnik i politički borac Pablo Neruda dobio Nobelovu nagradu za književnost, niko nije bio posebno iznenađen: Neruda, jedan od najvećih liričara španskog jezika, objavio je četrdesetak knjiga. Neke od njih su odavno već bile čuvene. Naprimer: "Dvadeset ljubavnih i jedna očajna pesma" prodata je u više od milion primeraka. I on sam odavno je bio pesnik. Od svoje desete godine...
Ali, ime koje je proslavio nije bilo ime dečaka pesnika: rođen je kao Neftali Rikardo Rejes i Basoalto, davne 1904.godine, u malom mestu Paral, u središnjem delu Čilea. Sina su tada dobili učiteljica Rosa Basoalto de Rejes i njen muž, železničar Hose del Karmen Rejes Morales. Kada je Rikardu bilo dvadesetak godina, odlučio je da za sopstveno ipak uzme prezime svog omiljenog književnika iz najranije mladosti Jana Nerudu (1834 - 1891), češkog pesnika koga su nazivali glasnikom siromašnih. Tek 1946. godine njegovo ime zvanično će glasiti Pablo Neruda.
Najranije detinjstvo budući veliki pesnik proveo je u neveselom i kišnom kraju Čilea, zauvek ojađen zbog prerane smrti majke obolele od tuberkuloze. Imao je samo dve godine kada su se iz Parala preselili u Temuko. Don Hose, dečakov otac, ponovo se oženio.
Dečak pesnik
Pablo je bio neobično dete. Već u desetoj znao je da će njegov život biti posvećen poeziji. Mnogo godina kasnije, gotovo starac, u knjizi sećanja napisaće da poezija nije tek puko izražavanje osećanja i ličnog stava, već najdublji ljudski poriv; uostalom, pisao je Neruda, iz poezije su rođeni i psalmi i liturgije, kao i sve vere. Bilo mu je dvanaset godina kada je upoznao čileansku pesnikinju Gabrijelu Mistral, pet godina stariju. Pokazao joj je šta je napisao i ona ga je ohrabrila. Rekla mu je da će svakako biti pesnik. To je možda bio presudan događaj u njegovom životu...
Neruda je imao još jedan književni uzor. Na svom radnom stolu tokom čitavog života držao je sliku američkog pesnika Volta Vitmena koga je posebno poštovao. "Kao pesnik španskog jezika, ipak priznajem da sam od Volta Vitmena naučio više nego od Servantesa..." izjavio je godinu dana pre smrti.
Prvi novinarski članak Pablo Neruda objavio je u magazinu "La manjana" 1917. godine, kao trinaestogodišnjak. Ubrzo potom objavljuje pesmu "Moje oči". Od 1920. godine potpisuje pesme kao Pablo Neruda kako bi izbegao sukobe u porodici. Naime, niko od njegovih najbližih nije ga podržavao u nameri da se bavi književnošću. Naprotiv, ubeđivali su ga da nije dovoljno obdaren, a što je još važnije - da se od poezije ne može dobro živeti. Ipak, 1921. godine upisao je studije francuskog jezika na Pedagoškom institutu u Santjagu, a već 1924. godine postao je poznat kao pisac "Dvadeset ljubavnih i jedna očajna pesma".
Čini se da je jedna posebna stvaralačka, ali i životna snaga bila ono što je Nerudu činilo posebnim. Za sebe je rekao kako je "obdaren posebnim srcem i snovima zlokobnim". Kada mu je bilo dvadeset tri godine, čileanska vlada ga je imenovala za konzula u Burmi. Kao diplomata i pesnik obišao je svet.
U diplomatskoj službi u Španiji tridesetih godina prošlog veka, u grupi umetnika nadrealista upoznao je i čuvenog pesnika Federika Garsiju Lorku. Španska poezija ga je opčinila. A zatim se svom strašću upustio u kovitlac političkih događaja Španskog građanskog rata boreći se - ne samo perom - na strani republikanaca. Ubistvo Federika Garsije Lorke toliko ga je potreslo da je sa peruanskim pesnikom Sezarom Valjehom osnovao Hispanoameričko udruženje za pomoć Španiji.
Kada bih mogao da plačem
od straha u nekoj
usamljenoj kući,
Kada bih mogao da izvadim
svoje oči i pojedem ih,
učinio bih to za tvoj glas
pomorandže u crnini
i za poeziju tvoju
koja se rađa sa krikovima...
( Ovu "Odu Federiku Garsiji Lorki" Neruda je napisao pre Lorkine smrti )
Španski građanski rat duboko je promenio Nerudin pogled na svet, društvo ali i umetnost. Njegova borba protiv nepravde sveta, nesebična i stalna posvećenost ljudima biće potpuna. Poezija koju piše - poezija za sve, izraz društvene i političke borbe, "nečista poezija" kako su govorili književni kritičari. Plod takvog stava prema književnosti bila je poema "Španija u srcu" objavljena u Parizu 1937. godine u i Španiji 1938. godine. Bila je to potresna knjiga, snažna, puna otpora prema najezdi zla koju je video u režimu generala Franka. Upravo tih godina osnovao je književni časopis "Zeleni konj".
Uvek zaljubljen
Osim što je pisao ljubavne pesme, Neruda je bio poznat po tome što se više puta strasno zaljubljivao. Posle braka sa ljubomornom i gotovo okrutnom Žozi Blis, 1930. godine, oženio se Holanđankom Marijom Antoanetom Hagenar koja nije znala ni reč španskog. Međutim, pet godina kasnije ponovo se razveo. U to vreme pesnik je živeo u Parizu. Pesnikova nerazdvojna prijateljica i istomišljenica bila je bogatašica Nensi Kunard uz čiju je pomoć izdavao časopis "Svetski pesnici brane španski narod". Nensi je bila jedini naslednik ogromnog imetka svog oca, poznatog brodovlasnika. Nerudu je pratila svuda, pa i u Čile, uvek vodeći sa sobom borbenog bika.
Početkom četrdesetih Neruda je ponovo zaljubljen, ovog puta u argentinsku slikarku Deliju de Karil koja ga je ohrabrivala da se bavi politikom. Delija i Pablo su se venčali 1943. godine, a razveli dvanaest godina kasnije. Niko nije sumnjao de će se već sredovečni pesnik ljubavnih stihova ponovo zaljubiti. Tako je i bilo: imao je gotovo šezdeset godina kada mu se učinilo da je konačno našao ženu svog ćivota. Ona je Čileanka, pevačica, a ime joj je Matilde Urutia. Bila je poslednje i možda i najveće Nerudino nadahnuće. Venčali su se 1966. godine. Između ostalih, posvetio joj je i zbirku "Sto ljubavnih soneta":
Volim te samo zato
Što te volim
I od ljubavi
u ne-ljubavi stižem,
A od čekanja,
kad već nadu gubim,
Srce mi s leda
priđe vatri bliže.
Volim te zato
što baš tebe volim,
Mrzim te mnogo
i mrzeći te molim,
a nemirna mi ljubav
samo žudi:
I ne videći te
da te slepo volim...
Nerudinu zbirku pesama "Boravište na zemlji" iz 1933. godine istoričari književnosti smatraju vizionarskim delom. Napisano je na Dalekom istoku u vreme nastajanja fašizma u Evropi. Kada su levičari u Čileu ponovo došli na vlast, Neruda je još jednom postavljen za konzula u Parizu. Smatrao je svojom obavezom da pomogne španskim izbjeglicama da se domognu Čilea i da tamo nađu svoj novi dom.
Godine 1942. posetio je Kubu gde je prvi put pročitao pesmu u kojoj veliča Staljingradsku bitku i Crvenu armiju. U isto vreme u Evropi je umirala njegova kćerka Malva Marina. Pesnik je bio očajan, ali odlučan da nastavi svoju političku borbu uveren da mu je sudbina odredila da putuje svetom i piše stihove. Priključuje se komunističkoj partiji i postaje čileanski senator. Iskoristio je, međutim, prvu priliku da napadne predsjednika Videla, te biva prinuđen da pobegne u Meksiko. Odatle ga put vodi u Sovjetski Savez gde je primljen sa oduševljenjem. Ova zemlja za Čileanca je bila pravo iznenađenje: jednako se divio dvorcima i velikim prostranstvima, nepreglednim šumama, velikim rekama. Upoznao je Ilju Erenburga čija je kuća bila puna Pikasovih slika. Čitao je Borisa Pasternaka i bio iznenađen lepotom dela jednog političkog neistomišljenika...
Kao čileanski izbeglica 1950. godine Neruda je napisao zbirku "Sveopšti spev" u kojoj se našlo čak tri stotine četrdeset pesama i koja se smatra njegovim najznačajnijim delom. Ovu zbirku pisao je bezmalo šest godina. Tokom godina izbeglištva Pablo Neruda je živeo i u Italiji. Ostao je veran komunističkoj partiji i onda kada je većina njegovih dotadašnjih istomišljenika napustila. Posle dolaska Hruščova na vlast 1956. godine u SSSR-u, i Nerudini politički stavovi su drugačiji o čemu svedoči zbirka "Ekstravagario" iz 1958. godine. Pesmama iz ove knjige Neruda kao da se vraća u sopstvenu mladost, na lična, a ne opšta politička pitanja. Ipak, posle jedne književne večeri u Buenos Ajresu, uhapšen je zbog izražavanja političkih stavova. Provodi besanu noć u zatvoru. Kada su ga ujutro pustili, zatvorski čuvar poklonio mu je pesmu. Bio je njegov obožavalac i sam samouku pesnik...
Od "Sveopšteg speva" Neruda je objavio čak dvadeset pet zbirki pesama. Poslednjih godina života bio je ambasador Čilea u Parizu, a onda se, već star i bolestan, povukao u svoju kuću u Isla Negri u Čileu. Bio je kandidat svoje partije za predsjednika Čilea.
Pablo Neruda je umro od leukemije 23. septembra 1973. godine u Santjagu. Njegovu smrt kao da je ubrzalo ubistvo Salvadora Aljendea i tragedija izazvana vojnim pučom generala Avgusta Pinočea. Ubrzo posle pesnikove smrti njegove kuće u Valparaisu i Santjagu bile su opljačkane. Kradljivci nisu uhvaćeni.
Rekao je ...
- Na putu ka slobodi zaustavio sam se pokraj Temuka i čuo glas vode koji me je naučio da pevam.
- Moja poezija se rodila između brda i reke, preuzela glas kiše poput natopljenog šumskog stabla.
- Oduzmi mi hleb ako želiš, oduzmi mi vazduh, ali mi nemoj oduzeti tvoj osmeh.
- Ja sam kao ptica pobesnela iz oluje sasvim mirne.
- Stih pada na dušu kao na pašnjak rosa.
- Moja se dosada bori sa sporim sutonima. Ali, dolazi noć da mi zapeva pesme.
- Ti ćeš kao kamen sa mnom u grob pasti i zbog naše ljubavi koja ne bi potrošena, zemlja će i dalje živeti sa nama zajedno.
- Svet se promenio. Moja poezija se promenila. Kap krvi koja je pala na ove stihove ostaće da živi na njima neprolazna kao ljubav.
Odgovor Sa Citatom
Odg: Pablo Neruda - Poezija
Bookmarks