Tema: Milovan Danojlic - Pesme

ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ

Драги пријатељи, хтео бих да вам кажем нешто сасвим ново
Из живота наших предака, племенитих поткарпатских грађана:
— Стари Словени бавили су се ловом, риболовом,
Пчеларством, и ситним крађама.

Ух, ух...
Шта то чух!
Па зар су и то знали...
— А шта су крали?

Е, то је већ тајна
Коју чува месец кад после поноћи сја.
Али њихове су крађе биле јавна тајна.
О томе се и до данас понешто зна.

На пример, један од другог крали су рибице беле
Које су непрестано пецали, на удицу, отпрве;
(један је старац украо од суседа две пчеле).

С трпеза, после ручка, поткрадали су мрве.
На све стране дизали лукове и стреле,
И још, за пецања, један другом
Из дрвених здела крадуцкали су црве.

Свакакве људе ова земља рађа.
Било је, богме, и тежих крађа:
Деда Вуин, онај што је имао косу као пласт сламе,
И становао у густом шипрагу поред Дњепра,
Једне мрачне ноћи, потпомогнут од таме,
Украо је Радгуну најдебљега вепра.

Шта то чух?
Озбиљни старци, имају и браду,
— Ух, ух... —
А понекад краду!

Ако ми ко од вас не поклања вере,
Мислећи да се бавим интригама,
Нек буде! Од таквог не треба ми плата!
О овоме сам читао у пожутелим књигама,
А највише ми је шапнуо један пролећни ветар
Који је и у четвртом веку нове ере
Живео иза планине Карпата.

ЖИТИЈЕ ВЕСЕЛОГ ДИМИТРИЈА

На крају улице најзабитије
Живи Весели Димитрије:
Он нема занимања, нити је
Пријављен код општине и полиције.

Димитрије не зна за досаду:
По цео дан шпарта по Београду!
Ту укори, тамо изда заповед,
Надгледа поредак и распоред
Улица, трамваја, сати, аута,
Пун корисних савета и напута...

У зиму и у лето, увек исти је
Весели Београђанин Димитрије.
Стопала му као две мистрије
Које укршта хитро, све хитрије;
До подне обигра све биртије,
Поздрави ленштине најзнаменитије,
Распита се да се негде није
Догодило какво важно збитије...

Сретнем ли га негде, пре подне,
Из главе ми оду мисли незгодне:
Да, вредело је доћи у свет
Да се с њиме доживи сусрет!
Кад се сретнем са Димитријем,
Не умем радост да прикријем!

Он живи о јогурту и о буреку,
И не боји се да га урекну,
А над шкртошћу и похотом
Смеје се на сав глас, грохотом.
Забављен питањима чисте суштине
Он је саветник Градске скупштине
За доколицу, добро расположење,
И за цене (кад им дође снижење).

Е, Димитрије, мој Димитрије,
Узорито је твоје житије!

БАЛАДА О ОБУЋАРИМА-КРПАМА

Волим обућарске радње, јер миришу
По уштављеној кожи, по ималину и по ћиришу;

И волим старе обућаре — у Београду их зову крпе —
Који се научили да ћутке раде и трпе.
Од куће понесу лончић — тако плав, да га насликаш! —
А у њему синоћ скуван паприкаш,

Докупе хлеба, празилука, кафе, мало шећера,
И то им је доручак, и ручак, и вечера!

К њима не долазе они у свили, злату и срми:
Обућари помажу народу да прегрми

Тешке године, а у нашој држави
Све су године зле и сви су дани рђави!

Поваздан згурен, никад да се опрући,
Крпа удара ђонове подераној обући,
Цело поподне, до мрака — понекад и претера! —
А међ уснама му, стално, по седам-осам ексера,

Јер пенџе кад се укива нема радње потпуне
Док се сваки клинац не олиже и не опљуне!

Толико озбиљности! Кад се погледа побоље,
Мајсторска одговорност ту је доведена до мрзовоље.

Једној ципели појача ђон, другој удари блокеј,
Трећу само погледа, чвркне је, и рекне: „Ти си океј!”

Неке, прешавши неизбројне стазе и богазе,
Код њега, као код лекара, на контролу долазе.

Не волим оне који мисле како једино да ућаре,
Ал зато дубоко штујем крпе и обућаре,

Који, у овом гадном времену, кад су сви дани сиви,
Помажу народу да издржи и да преживи!

ЖИВОТ НОЋНОГ ЧУВАРА

Има људи који раде уз пут, заувар,
По потреби, кад их из фирме заишту.
Такав посао обавља ноћни чувар
Запослен у складишту ил на градилишту.

Ноћу му, покрај ватре, ништа не мањка,
Док скачу пламенови црвенокљуни...
Цене стално расту, пензија танка,
Па за живот ваља однекуд да се допуни.

И од помрчине понеко је сећање црње!
Са свим пространствима у дослуху,
Скупивши око себе хаље и прње,
Са шубаром и у овчјем кожуху,

Чувар размишља: бољи је рад од нерада,
Чак и кад ти је седење једини посао!
Звезде, на небу, исте су као некада,
Ал живот је, ипак, неосетно прошао!

Поумираше исписници и солунци!
Од добре ватре нема радости веће:
Пламенови играју, као глумци
У комаду неразумљиве туђе среће...

Који ли је сат у овој ноћној мемли?
Старац дрема, погрбљен иза плота,
С обема ногама на стврднутој земљи,
А с душом далеко, далеко изван живота.

ЖАЛ ЗА ЗАНАТИМА

Где су оне абаџије,
Кујунџије, бојаџије,
Где грнчари и сарачи,
Столари и поткивачи.
Где ћурчије крај ћуприје,
Калдрмари, папуџије,
Где се дедоше, у ствари,
Лимари и кожувари?

Ко да се вечност даље
Оне везиље и оне шваље,
Стаклоресци, књиговесци,
Качари, каменоресци,
Бачвари, содари, ткачи ...
Шта одсуство њино значи?
Шта задеси ћилимаре?
Куд одоше њине шаре?

Где су фирме изнад врата,
Где су људи од заната,

Обделаваоци цинка и воска?
Куда оде част мајсторска?
У чаршију уђе злодух,
Не шије се више кожух
Нити се тка црвен ћилим,
Са ружама оним милим!

Ишчезоше сви занати,
Ручни рад се не исплати,
Ни кожара ни сарача
Нема више због харача
Што га купи зла држава
Да дембеле издржава!
Празну мрежу носи рибар,
Затрован је цео Ибар,
А где су били воскар и ковач
Развој планира Оскар Ковач.

МИЛИЦАЈАЦ

Миладин Митевић, из Почуче, човек сирома
Запослио се у Милицији, и ома

Дао се у насиље: без речи
Почео је да млати и да пендречи!

Нервирају га београдски фрајери,
И туче их, где се на кога намери.

„Нисам, маме ми”, каже фрајер. „Је ли, маме ти?”
„Овамо-де, у хаустор, да те научим памети!”

Острвио се Миладин, па бије
И криве и праве, и јаче и слабије...
И није га срамота, увече, код куће,
Кад се ослободи униформе, пиштоља и обуће,

Да руком, која људима ударце наноси,
Помилује жену по образу и синчића по коси!

Осилио се Митевић, попут каквог велможе,
Па бије и без бијења живети више не може!

Он није у томе сам: на Балкану многи је
Полицајац поборник овакве педагогије.

Распустио се Београд, а Миладин
Корача с пендреком као с лампом Аладин,

На све стране дели батине, равним частима,
Учећи народ поштовању према властима!

Таква је нарав неких житеља села Почуче:
Они би цео свет у ред да доведу и да поуче.

ГЕНЕРАЛ ГРИГОРЕНКО ОТКРИВА СЛОБОДУ

Петре Григоренко, мирнодопски генерал,
Усамљен и висок као пристанишни ферал,

Рече, 1965: „ Више од хлеба и воде,
„Мени, у Русији, недостаје слободе!”

Његови претпостављени и потчињени, господа официри,
Од којих некима из стражњице празилук вири,

Оборише главе ко да су на погребу:
„Ми за тим не осећамо преку потребу!”

Гракнуше на генерала одасвуд, из низине и са висине,
Заклети поборници ћутања и дисциплине,

И упутише му прекоре љутите, оштре:
„О чему тај прича, и шта је слобода уопште?”



„Наш генерал је мало скренуо, или је пао с крушке ...”
А Григоренко им одговори као из пушке:

„Слобода је да певам, кад ми се пева, ко Елвис Присли,
Слобода је да мислим онако како нико не мисли,

Слобода постоји онда кад може да се говори
Без обзира на оно што се мисли у Штабу и у Комори,

Постоји слобода овакова и слобода онакова,
А најважнија је слобода од свих страхова.”

Опет гракнуше официри: „Генерале, срамота!
Ти своју причу много замути и замота!”

„Издајниче, насео си туђинској пропаганди,
Па замишљаш да си Лав Толстој или Ганди!”

„Не, ту нису умешани ни Лондон ни Токио,
Ово сам ја сâм у бесаним ноћима открио,

Вртећ се у постељи, тапкајућ кроз одаје,
И питајући се шта ми то недостаје ...

А ви, господо, од шапке и ниског обода
Не можете ни видети да насвету постоји слобода,”

Пече Генерал, висок ко елеватор,
И упути се, истовремено, на Арктик и на Екватор.

ЦИГА И РАДОЈИЦА

Иде један са Уба
Наоружан до зуба,
Страобална момчина,
Са крвљу у очима,
Крупан као двојица,
Зове се Радојица.

У сусрет му стига
Цига из Сврљига:
„Тебе мучи брига?
Па добро ми дошао!” —
Каже, и грли га.

Збунио се Убљанин,
Одложио карабин ...
Он пошао да ратује,
Ал сад шта је, ту је ...

Трепће као снаша,
Ни да се понаша
Не зна... „Прости, Amico,
Нисам на то навико!”

„Ништа”, каже наш Цига
Из Сврљига, ил Љига.
„Још од пада Бастиље
Не подносим насиље.”

Радојица жмирка:
„Нека нова свирка?”
Па ће, гласом преболним:
„Ни ја тучу не волим,
Али шта ћу ако ме
Нападну у Гацкоме?”

Цига, мршав као авет,
Пријатељски даје савет:
„Опусти се, човече,
Век ти цео протече
У страху од сабласти...
Не, неће те напасти!”

„Више је вероватноће
Ако сматраш да хоће,
Бићеш боље среће
Ако држиш да неће...”


Одоше обојица
— Цига и Радојица —
Загрљени ко да су
Сликани на прогласу
На којем пише: „Доле рат!”
И још: „Свак је сваком брат!”

РОМЕО И ЈУЛИЈА У БРАКУ

Један глупи породични спор је омео
Да се венчају Јулија и Ромео.

А шта би било да им се није мрзела родбина,
И да им је брак потрајао двадесетак година:

Једно време би се волели, а после би
Свађали се и мирили, како кад, по потреби...

Ромео би се угојио, а и Јулија
Постала би пунија и подбулија.

Он би се по граду јадао како не уме
Да се излечи од ишијаса и од реуме,

И изгледао би поприлично гнусан
Кад се ували, после ручка, у сан,

Па захрче, да се тресе Верона,
Као кад пролази камион од десет тона.

(Камиони у Ренесанси! И у Верони, обашка!
Ово вам је права шекспировска омашка!)

А Јулија би потајно сузе ронила:
„Боже, ово није човек, него гомила

Месишта — ах, у шта сам се некада
Загледала, неискусна и премлада!”

Стара нетрпељивост, нешто неприметнија
Између Монтегија и Капулетија,

Оживела би с удвострученим силама
У његовој жучној кесици и њеним нежним жилама!

Сад реците, шта је боље: пламен љубави
Који се, моћан, до небеса усправи

За ноћ букне и згасне, или
Уредан живот, у којем ти се ништа не мили?