Tema: Milovan Danojlic - Pesme

ЈЕДАН АФРИЧКИ ПОГЛАВИЦА

Један афрички поглавица
Има панталоне без ногавица.

Сви га поданици поштују и трпе,
Реч му је важна, тежа од закона.

Шета он, шетају и крпе
Његових кратких панталона.

НАЗАДАК

Цар Максимин, што од глади што од беса,
Знао је да поједе шест ока меса
Са салом, са кожом, цревима, костима
И другим појединостима!

Цар Дагобер Други би, из рутине
Смазао по две-три коњске бутине
Пуне јегуља, тица и трава,
Уз вино од којег не боли глава...

А ми, на шта ми спадосмо, јао!
Данашњи човек, спроводитељ дијете
Упоређен с тим џиновима, изгледа као
Малодобно дијете.

ПРИКРИВАЊЕ

Да сачува главу глупу
Свак је нашо неку рупу:
Једни беже у Дрлупу,
Ћопић у Босанску Крупу,
А трећи се обезбеде
Од несреће и од беде
Само кад су на окупу.

Тужна, слепа и соптава
Кртица се укопава,
Рони у тло као у воду
Срља, јадна, да породу
Обезбеди кртичја права:
Мрак, тишину и слободу.

Ко ђак кад забије нос у свеску,
Ној тражи свој спас у песку,
Самозаборав воли ној!
Кад сакрије главу у мрак,
Осети се срећан, јак,
Заокружен као број
И на своме господар свој!

Миш шмугне под кућни патос,
А калуђер чак на Атос,
Паличњак се прикрије
Помоћу мимикрије:
Он гранчицу опонаша,
Ој животе, туго наша!
Докле ћемо, с мишљу мишјом,
Живети у теби кришом?

БРЂАНИ У ТРЦИ ЗА БОЉИМ ЖИВОТОМ

Кад брђанину досади у брду, извади пасош,
Дође у Немачку, и викне: „Пустите да уђем јâ још!”
А Немци, пошто не знају брђански, пусте га
Као стручњака за дизање оловних утега!

Брђани, међутим, не могу без несреће
(Наћи ће је, па нек је у пласту игла!):
Куда год крену, несрећа их пресреће,
Где год стигну, она је пре њих стигла!

У Немачкој им смета хладноћа. Дани су на југу врели,
У родној кући у зиму топло је ко у штали ...
Кад су сити, опет би нешто јели,
Купе кућу, ал и даље им нешто фали ...

Годинама рмбају, а кад се обогате,
Не умеју да се смире и уживају, на Северу —
Шаљу поклоне (аута, ко некад бесне ђогате)
Пашеногу и брату, куму, стрицу, деверу.

Они су се надали да ће Немачка бити Имачка
Ал пошто дизање утега није шала, нити играчка
Повремено се враћају у околину Пљеваља
Где све, ко и обично, шкрипи и где ништа не ваља!

Схвате да су погрешили, па опет беже напоље,
Где им није лоше, ал није ни најбоље...
Нигде није добро, а најгоре је, иначе,
Кад човека туку не дајући му да се исплаче.

ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА

Посматрао сам ватрогасна кола
Кад се, покуњена, са пожара враћају:
То нису кола, то су кола бола,
Клонула и безвољна ко дани кад краћају.

А како су малочас завијале сирене!
Зајапурени, црвени попут срећака,
Ватрогасци су стајали око цистерне
Шикнули из чизама ко свеће из свећњака...

Дигнутих глава, горд војник до војника,
Збијени као речи у добро сложен стих!
А ево, сад се вуку поред самог плочника
Спуштених лествица: мотор је спор и тих.
Миле ходом болника и невољника:
И пешаци иду брже од њих!

Тако је то у животу, господо ватрогасци:
У већини, људи су врло незахвални прасци.
Кад јуриш у пожар, онда си попут лава,
А кад га угасиш, угаси ти се и слава!

ШТА ЈЕ КОМЕ ДОЈАДИЛО

Децо, одморите се мало од читања,
Пажљиво ме слушајте, не будите брзи:
Поставићу вам неколико питања
О томе, шта ко највише мрзи.

Шта мрзи кондуктер Кузман, прво је питање.
Зна се: шверцовање у било којој форми.
Али посебно не воли тискање
На задњој платформи.

Знате ли да зубар ретко своју вилицу пере:
Пречи су му туђи болесни зуби.
Пензионисани војни трубач не подноси шофере
Кад понеки од њих немузикално затруби.

Професор мрзи јединице: зато их често и даје.
Лулар не воли фабричке муштикле, налик на лулице.
Фењер мрзи сијалице које бездушно сјаје
У поноћ, кад милиционеру дојаде пусте улице.
Шта презире гомила чистача, кад ујутру гега
Са сандуцима под мишком, ко ласте кад се селе?
— Стари чистачи мрзе више од свега
Да очисте своје ципеле.

Ипак, пензионисани трубач, иначе тих,
Мрзи највише од свих њих.
Он просто плане,
Нарогуши се као плетени кофер,
Кад му неки немузикални шофер
Пред носем трубити стане.

ЧУДНОВАТ ДАН

i

Да ми је знати одреда
Казати
Оно што се ни за живу главу не да
Исказати!

Покушаћу,
(Нек буде па шта буде):
— Чудноват дан
За биљке, птице и људе...

Ii

Све се изопачило,
Небо се наоблачило.
Изјутра се до коже свлачило,
А у подне се замрачило.

Још су помало топли зидови кућа,
Али дрво већ слути кишу и осећа се одлично.
Далеко, у сунцу, брдо као да кључа.
Речју — све је необично.

Кад ближе приђеш свакој ствари,
Кад је преврнеш, а тамо — око се исколачило!
Видиш нешто што дотле ниси видео. У ствари
Тога дана све се било изопачило.

Миш зачикава мачку, а она
Или неће, или не сме:
Седи на прагу, сва преподобна,
И слуша народне песме.

Мачка слуша песме? Гле, гле!
А што да не?
Зашто да не?

Iii

Деда сео поред зида,
Ко медвед се завалио у шарену шамлицу.
Шта ли му је оно у рукама? — Очињег ми вида,
Деда у рукама држи ђачку таблицу.
Пажљиво — кадикад само веђу подигне —
Рачуна: колике је проживео године.

Крижаљком рачуна:
Милетина буна,
Па све до Царинског рата,
— Прва рата.

Посведочиће цела умрла родбина
Да је тада имао четрдесет година.

Од првог до другог рата
— То је камата,
Али шта смета
Још тридесетак лета?

И ту му се рачун ко дим из луле губи ...
Сећа се: осамдесет кад је умро чича Богоје.
И 32 од онда. — Дедино чело се дуби:
Сто дванаест!? — Што је много, много је!

И брише старац таблицу до последњег ретка,
Па почиње да сабира опет из почетка.

Iv

(Време нема ни улицу ни стан,
Доконо пролази и низашта не мари.
Ко је још видео тај дан
У коме човек остари?).
Кажем вам, децо, као кроз сан:
Чудноват дан.

V

Саобраћај стао, насред сквера
Два кондуктера играју кликера!

Није сан, а лудо ко сан
— Чудан дан.

Vi

У пола дана
Све се смрачило
И изопачило
Фино, без плана.

Vii

Мали Стева нешто згрешио
А тата се кобајаги насмешио:
„У име родитељског закона и права
Имаш да поједеш дванаест баклава!”

Ех, чича Богоје,
Што је много — много је!
Донели дванаест баклава, као;
И Стева од страха заплакао.

То се десило око подне: сва су
Окна сијала, блештао је цреп.
Кратко је трајало. Али у том часу
Свет је био добар, и био је леп.

КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ

Пред зору, у савани, шта се може видети
Испод зеленог месеца што као луч гори?
— једна црвена птица између стабала лети,
Можда је то сунце које жури зори...

Пред зору, у Африци, ниска дрвета клече,
И време тече као река која не тече...

Месец опрезно иза облачка израња,
И види: племе Рогогу
Од лудог ноћног играња
Спало с ногу.

Таласи ветра, који месецима теку
Од Средоземља, преко пешчаног тла,
Заустављају се у шуми — не смеју да пређу реку,
Опасног поглавищу да не разбуде из сна.

А још малопре је гонг ломио пространства,
Дрхтала је ноћ, врела, афричка, права...
Онда је дошао месец, однекуд — из иностранства
Да види чувеног поглавицу док спава.

Хрче ли? Ох, не! Најотменији у селу,
Он спава нечујно, као јагње, и тише ...
Једна велика буба мили му, ено, по челу;
Он за њу не хаје; ко риба у води дише!

Са подвинутом руком он, моћник, кротко спава;
Зора, напукла наранџа, скоро ће да заруди.
У опојној месечини не миче се ни трава
Великог поглавицу да не разбуди.

У Африци, хеј, у Африци, после поноћи
Све има вреле и врло уморне очи.

У Африци
Племе Рогогу
Од силног весеља
Спало с ногу.

Пред зору, у савани, шта се може видети
Испод зеленог месеца, што као лист гори?
— Једна црвена птица полагано кроз гране лети,
Можда је то сунце које корача ка зори.

Пред зору, у савани, у сеоцету Златном Рогу,
Испод зелених крошњи, ко испод широких крила,
Племе Рогогу од игре спало с ногу,
И спава, као крдо уморних крокодила.

Поглавица и у сну у руци држи стрелу,
А она буба још му мирно шета по челу.

КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ

На Дорћолу,
На Дунавском молу,
Има један сат,
И један интернат.

Сат мери време између вечери и зоре;
Дунав, за то време, отиче у Црно море.

Драга децо, хтео бих нешто знати,
То ме голица, ко жито што шашољи године родне:
— Кад се казаљке поклопе на дванаест сати,
Како сат зна да ли је поноћ, или подне?

Брз одговор сваку недоумицу пресеца:
Сат то утврђује помоћу сунца или месеца.

Зар и он
Ко чика Антон?
И он
И још сатова милион!

Кад је поноћ
Месечева помоћ
Не само да је згодна
Већ и неопходна.

Пун деце, интернат спава: кућа
Дише на прозоре као на плућа.

Спава Микица челом нагоре,
Спава Стева челом настрану.
Интернатски мачор спава најгоре,
То јест горе, на тавану.

Оно што пролази, то се не враћа:
Спавају сложно као браћа.

И још нешто, што много значи:
Заспали су и васпитачи.
Хрчу, кô да пиле табле лима.
И управник, наравно, с њима.

Хладно је тле,
Магла се завлачи у сувосплет жбуња.
Гле,
Ко ли се то са оне стране шуња?
Приђимо ближе, ево га где стиже
Тај што ноћу као месечар луња;
Преко дворишта гмиже ко мува преко риже
Јан Неопран, зван Мики, иначе Жуња.

На прстима наступа, стопу по стопу.
Жуња је био у биоскопу.

Синоћ се умио, врат испрао
И на капију се малу искрао:
Па пошто са брзином не кубури
У три скока нађе се на Чубури
Где се, као што добро знате,
Плеше и пева у ситне сате.

А преглед соба? А васпитачи?
Како им је промакло? Шта то значи?

Чудите се што нико није приметио
Да је Жуња отишао у ноћ бајну?
— И ја бих се чудио,
Кад не бих знао тајну.

Под покривачем, уместо себе,
Жуња је поставио јорган и ћебе;
Ко год погледа, рекао би:
Свако је на свом месту у соби.

Месец кроз прозор зраке разлива,
Последњи у ноћи Жуња уснива.

На Дорћолу,
На Дунавском молу,
Има један сат,
И један интернат.

ПОНОЋ

У поноћ, у земљи Назарету,
Свака звезда запали цигарету,
А по кафанама
Престонице
На главама
Дубе столице...

Жетеоци, у Гружи, певају стару песму,
Док плева месечине изнад гумна дрхтури.
У Ђушиној неко није заврнуо чесму
Па мали млаз воде беспомоћно цури.

Спавачи, одасвуд, хрчу кроз отворене прозоре,
А кухиње су празне, млаке, неме.
Необријани скретничар поздравља касне возове.
Њега врло боле кости: промениће се време.

Уопште, док месец небом ровари,
Необичне се збивају ствари.

Прошле ноћи, страшан се топот
Чуо чак до у Сопот.
Неки сву ноћ нису спавали.
„Ко то одјаха ка Авали?”

Сви су мислили
Дуго и живо,
Па пошто ништа нису смислили,
Отишли су да пију пиво.

Ствар је, наравно, врло проста:
Сви знате бронзаног кнез-Михаила,
Ал не знате да му је свега доста,
Да му је варош дојадила!

И тако, ноћас, у тили час,
Он спусти дигнуту руку, у песницу је савије,
Бубне коња у ребро, коњ полети у кас
И однесе га, до Славије...

Уопште, док месец по небу ровари,
Дешавају се чудне ствари...

Кад сам био мали,
О једној сам ствари мислио сто пута:
Шта би било кад би, у поноћ, сви сватови стали
И забушили од времена попет минута?

Мудре главе, славни научници,
Нашли и се у неприлици!