Tema: Antologija srpske knjizevnosti - Lirske narodne pesme

МИТОЛОШКЕ И ХРИШЋАНСКЕ ПЕСМЕ

1.

Град градила бјела вила
Ни на небо, ни на земљи,
Но на грану од облака;
На град гради троје врата:
Једна врата сва од злата,
Друга врата од бисера,
Трећа врата од шкерлета.

Што су врата суха злата,
На њих вила сина жени;
Што су врата од бисера,
На њих вила кћер удава;
Што су врата од шкерлета,
На њих вила сама сједи,
Сама сједи погледује,
Ђе се муња с громом игра,
Мила сестра су два брата,
А невјеста с два ђевера;

Муња грома надиграла,
Мила сестра оба брата,
А невјеста два ђевера.

2.

“Ој орачу, млад орачу,
Ко ти даде младе воке,
Младе воке витороге,
И јармове јаворове,
И палице шимширове,
И заворње босиљкове,
И бич — косу девојачку,
Љуту гују ручконошу?“

“Служио сам божју мајку,
Те ми дала младе воке,
Младе воке витороге,
И јармове јаворове,
И палице шимширове,
И заворње босиљкове,
И бич — косу девојачку,
Љуту гују ручконошу.“

3.

Осу се небо звездама,
И равно поље овцама.
Овцама нема чобана,
До једно дете Радоје,
И оно лудо заспало.
Буди га Јања сестрица:
“Устани горе, Радоје,
Овце ти за луг зађоше!“
“Нека и’, сејо, не могу;
Вештице су ме изеле;
Мајка ми срце вадила,
Стрина јој лучем светлила.“

4.

Пораниле девојке,
Јело ле, добра девојко!
Пораниле на воду,
Јело ле, Јело добра девојко!
Ал’ на води јеленче,
Јело ле, добра девојко!
Рогом воду мућаше,
Јело ле, добра девојко!
А очима бистраше,
Јело ле, добра девојко!

5.

Фалила се звијезда Даница:
“Оженићу сјајнога мјесеца,
Испросићу муњу од облака,
Окумићу Бога јединога,
Дјеверићу и Петра и Павла,
Старог свата светога Јована,
Војеводу светога Николу,
Кочијаша светога Илију.“
Што се фали звијезда даница.
Што се фали, то јој и Бог дао:
Оженила сјајнога мјесеца,
Окумила Бога јединога,
Одјевери и Петра, и Павла,
Старог свата светога Јована,
Војеводу светога Николу,
Кочијаша светога Илију.
Стаде муња даре дијелити:
Даде Богу небесне висине,
Светом Петру Петровске врућине,
А Јовану леда и снијега,
А Николи на води слободу,
А Илији муње и стријеле.

6.

Ај ђевојко, душо моја!
Што си тако једнолика
И у пасу танковита?
Кан’ да с’ сунцу косе плела,
А мјесецу дворе мела. —
Ни сам сунцу косе плела,
Нит’ мјесецу дворе мела,
Ван стајала, те гледала,
Ђе се муња с громом игра;
Муња грома надиграла
Двјема трима јабукама
И четирма наранчама.

7.

Дјевојка је Сунцу говорила:
“Јарко Сунце љепша сам од тебе!
Ако ли се томе не вјерујеш,
Ти изиђи на то равно небо,
Ја ћу изић’ за гору на воду.“ —
Када јутро ведро освануло,
Излазило на небо Сунашце,
А дјевојка за гору на воду.
Угледа је лијепо Сунашце,
Угледа је кроз јелово грање —
Кол’ко се је ашик учинило,
Трипут је се Сунце заиграло,
Па одвуче лијепу дјевојку,
Да је узме себи за љубовцу —
Од ње поста звијезда даница.

8.

Три су цвета у гори цветала,
До два сјајна, трећи потавнио.
Што цветаше до два сјајна цвета,
Оно јесу два брата рођена;
Што међ’ њима трећи потавнио,
Оно јесте сеја међ’ браћама,
Потавнила од млоги сватова —
Проси Месец за свог месечића,
Проси Сунце за свог сунчевића,
Проси Муња за се из облака.
Мислила су два брата рођена
За кога би сестрицу удали. —
Ако ће је дати за Месеца,
Он се мења за годину дана
Пуно право до дванаест пута,
Дванајст пута сестра удовица;
Ако ће је удати за Сунце,
И Сунце је нагло и жестоко,
Припалиће сеји нашој лице —
Даћемо је Муњи из облака,
Кад загрми, далеко се чује,
А кад пукне, свак (се) боји за се.

9.

Сиње море и дубине твоје,
Нико тебе препливат’ не море,
Веће вила на коњу љељену.
Коњиц вили ти’о проговара:
“А ти вило, по Богу сестрице!
Ђе су мору највише дубљине?
Ђе су небу највише висине?
Ђе ли, вило, најшире ширине?
На ком пољу, највише бојиште?
Ђе су, вило, најбољи јунаци?“
Вила коњу ти’о проговара:
“Коњиц љељен, мој по Богу брате!
Насред мора најдубље дубљине,
Насред веба највише висине.
Насред поља најшире ширине.
На Косову највише бојиште,
Ерцеговци најбољи јунаци,
Сарајевке најбоље дјевојке.“

10.

Саздаде се бела црква,
Ни на небо, ни на земљу,
На сред небо под небеса.
На цркву су до три врата:
Једна врата само од злата,
Друга врата од истока,
Трећа врата од запада.
У њој поју три анђела,
Они поју рајску песму.
Отуд иде божја мајка:
“Стан’те, људи, станте децо,
Стани горо, стани водо,
Да слушамо рајску песму,
Де гу поју три анђела!“
Сташе људи, сташе деца,
Те слушају рајску песму;
Трепетљика не слушала.
Благослови божја мајка:
“Што слушало, род родило!
Трепетљика не родила!
Узаман ми трепећала,
Од данаске па до века!“