Tema: Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici i uveoci

XXXI

Од муке се песме вију;
Rad leka се сузе лију,
Ал’ ко пита за те ноћи,
За авети њене црне,

Кад под клетвом њине моћи
Очи, срце, све претрне.
Нигде звезде, свуда тама,
— Па ни суза, ни песама.

Xxxii

Иза горе сунце ниче,
Па на гробљу дрва злати;
Роса пала на цветиће,
Па их учи мирисати.

Више мене славуј птица
Тужне своје песме вије,
Кô да чита с мога лица,
Па ме пита како ми је?

Мени ј’, друже, нешто лако
Како ј’ данак огрануо;
Сневао сам да сам плакô,
Па ми ј’ терет одлануо.

Xxxiii

И опет ме к вама води
Моја стара, верна мисô, —
— Што миришеш, песмо моја,
Још те нисам ни написô.

Мирно куца срце моје,
Кô у храму свете збиље.
— Што миришеш, песмо моја,
Као тамјан босиље?

„Не мирише твоја песма,
— То је мирис рајска цвећа,
То ј’ близина двеју душа,
Којих-но се синак сећа.

Једно душа твојег оца,
— Сушта благост и доброта,—
Друго душа мајке твоје,
Хранитељке твог живота.
Оне стоје ту па гледе,
Како вијеш сплет малени
Из дубине душе своје
Њиној светој успомени.

И ако ти с’ кашто чини
Да се сузе твоје суше,
Ти се сети откуда је —
То ј’ топлота њине душе.

Осетиш ли часак, који
Радној тежњи поља тражи,
Ти се сети ко те крепи,
Ти се сети ко те снажи.

Xxxiv

Смрти, смрти, црна смрти,
Ти си дошла по њу, — је ли?
Не пресеци, Бога ради,
Везу нашу! — А смрт вели:

„Ја разумем твоју стрепњу, —
Пресекла сам везу многу;
Ваша ј’ веза тако јака,
Пресећи је ја не могу.“

„Само ћу јој — то ми с’ може —
Друго име сада дати,
Досада се љубав звала,
— Отсад ће се тугом звати.“

Xxxv

Много ли је загонетно
У природи што се стиче.
Кад убију гују љуту
— Још се дуго она миче.

То трзање само трпе,
— Не разуму хладне стене.
Ал’ мени се то трзање
Чини, да су — песме њене.

Xxxvi

На студени срца мога,
Кâ два зрака поврх леда,
Остала ми два соколка,
Два пупољна братучеда.

„Не вара ли све на свету —
Бранко ће ми мелем бити!
Не вара ли све на свету —
Цветом ћу се поносити!

Не вара ли све на свету —“
— Али вара кад је моје...
За недељу кратких дана
Преминуше обадвоје.

Xxxvii

Месечина као негда,
Гле, још има живих птица!
Лахор ветар крили махну,
Замириса љубичица.

Спојила се душа ноћи,
Спојила се с душом дања,
Па шапнуше: Сузе точи,
Ал’ се сећај радовања!

Коме зборе ови гласи?
Ја помислим сам у себи;
Душа дања, душа ноћи
Загрли ме: Теби, теби!

А ја што им рећи хтедох,
То славујак певну прије:
Од радости ништа слађе;
Од жалости ништ’ светије.

Xxxviii

Од детињства, од једва-сећања,
У времену невина голубља,
Имао сам, уз које приања’, —
Тад не знадох колико их љубља’.

У младости, у прозорју снова,
У то бујно чиловања доба,
Имао сам од срца другова,
И од срца — и до њина гроба.

У зрелости на оствару жеља
Кад се стаза бољој срећи прти,
Имао сам добрих пријатеља,
— Није свако умро пре самрти.

Драги часи, — мили загрљаји —
Речи песме, — уздисаји, нади,
Љубав, вера — а вера се сјаји —
Кад’јоница младости их кади.
Сад на све то спустила се тама;
Сад на све то спустила се туга;
Моја суза или тече сама,
Или једва нађе плачидруга.

Спомену вам одужит’ се хтети,
То је тлапња слепилом голема...
Ал’ ми нико не може отети:
Љубити вас — и када вас нема.

Xxxix

Вратисмо се спред олтара
Са бурмама измењеним;
Рузмарин је мирисао
На грудима њеним.

Киша пљушти, небо плаче,
Па весеље мути. —
Онда нисам ни помишљô,
На што ли то слути.

Xl

Свако јутро сунце суши
Бисер-росу са цветова,
Сунце зађе, ноћца дође,
А на цвећу роса нова.

Опет сунце росу брише,
А роса се нова слива;
Тако данас, тако сутра,
Тако дуго, дуго бива...

И сунце је малаксало, —
Роса с’ није уморила.
Онда сунце виде шта је:
Да то није роса била.