Tema: Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici

ХХХ

Да је мени шевче и голупче,
Да се дики у санак увуче, —
Да ми пева, кад о мени снева,
Да ми гукне, кад за мном јаукне.

ХХХi

Ала су нам срца близу! —
Слушај, драга, тишина је,
По куцању рекао бих,
Заклео б’ се једно да је.
Ох, како би била празна,
Једно друго да не чује!
Двоје груди, два су срца, —
Једно друго допуњује.

ХХХІІ

Снивô сам те, а ти пуна цвећа,
Међу цвећем лековита биља, —
Било ститка, љубице и крина,
Одољена, чубра, девесиља.

На глави ти венац од поменка
Миле груди бела ружа чува,
Око паса плавичаста саса,
Поврх срца стручак милодува.

Зачудих се, откуд тол’ко цвећа,
Цео врт се преселио амо!
Ал’ ми цвеће тијо проговара:
„Не чуди се, то је у сну само!

Зора ће нас брзо са ње стрести,
Ал’ ће остат’ испод цвећа, биља,
Лепше цвеће, душа твоје душе,
Чисто миље око твога миља.“

ХХХiii

Тијо, ноћи,
Моје сунце спава;
За главом јој
Од бисера грана,
а А на грани
Кâ да нешто бруји,
То су пали
Сићани славуји:
Жице преду
Од свилена гласа,
Откали јој
Дувак до појаса,
Покрили јој
И лице и груди,
Да се моје
Сунце не пробуди.

ХХХІv

Имам песме, ако немам злага,
Песме-бисер драгој око врага,
Ситне, мале, нек јој боље личе,
Нек их више, нек се више диче.
Савиће се бисер око злага,
Савиће се трипут око врата,
Што претече, нек у недра тече
Што остане, нек у недра пане...
Мој је бисер, а на мом је цвећу, —
Завидећу, — ал’ замерит’ нећу.

ХХХv

„Мој драгане, где си синоћ био,
Ил’ си пио ил’ си дангубио?“
Ја сам пио, нисам дангубио;
Попио сам токе са прсију,
Све у здравље тих црних очију...
Црне очи, а и вино црно, —
Није чудо ако сам посрнô.

Xxxvi

Тамо, тамо у даљини,
У даљини, у дубљини,
Видиш оне тамне слике,
Дивље створе и облике?
Ено, ено, већ се губе,
Па се опет врате,
Пружајући оштре зубе
На мене и на те.
Витлају се гори, доли,
Од муке и жара,
То су моји стари боли,
Јадовања стара.
Побегли су од твог ока,
Па с’ обзиру на те...
Један часак... једна речца...
Па да с’ опет врате,
Да опколе, да јурише,
Да кидишу на ме,
Да разбију моје груди
Из пакости саме;
Где се пламен распламтео,
— Искра твоје душе —
Да нагрну, да навале,
Па да га угуше, —
Ту да крену тркалиште
Беси и авети,
А јакрепи да пропиште
По мојој памети.

ХХХvii

Празан је листак овај,
Не пише ништ’ на нему, —
Ал’ сад ће песма бити,
Осећам то по свему.

Ах, преварио сам се,
Сагрешио сам Богу;
Хтео сам све из’касти, —
Па ево ништ’ не могу.

Излити цело срце
Није у нашој власти; —
Нагађај, љубо моја,
То што сам хтео касти!

ХХХviii

Нагиздаћу те душо,
Руменим песмама,
А опасаћу тврдо
Најслађим жељама;
И сву ћу своју наду
За груд ти задести,
А вилу ћу замолит’,
Да ти је намести;
Па ако вила не зна
Да лепо постави,
Допусти мојој руци
Да она поправи.

ХХХІХ

Накићени твоји свати,
Тебе кити твоја мати, —
А шта ће ти војно дати?

Просуо бих песме своје,
Што ми срце сада поје,
У недарце твоје.

Ал’ су песме слаби гласи,
Тебе нешто лепше краси,
Што те краси: Српкиња си.