Tema: Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici

X

Девојчице, немилице мала,
Што си моје срце оковала?
Није оно сиротанче криво,
Што сам тебе на мом крилу снивô,
Жељан био, па те загрлио,
Прехитрио — па те пољубио.

Xi

„Ај, пусти ме да одлетим —
Мио ми је лет. —
Да обиђем, да посетим
Твој румени цвет.

Да ја видим око цвета
Како трепће мај.“
Тако ми је прошаптао
Један уздисај.

Иди, иди, ја му рекох
Слободна је ноћ,
Та задржат’ не могу те,
Слаба ми је моћ.

Само сакри јаду трага,
Та сакри нам вај,
Немој да те позна драга
Да си уздисај.
„Не брини се, неће знати
Да сам мученик,
Кад обучем свилно руво,
Приденем му слик,

Створићу се малом песмом,
Ево вако, глај...
Сад сам песма... ко би рекô
Да сам уздисај!“

XІІ

О, погледај звезде јасне,
О, погледај ноћи тије,
О, наслони милу главу
Ту где срце моје бије.

Па што си ми тако сетна,
Па што си ми тако бледа?
О, кажи ми, шта ти срце —
Моје срце приповеда.

Каже ли ти миле снове
Бујну тугу, слатке ваје,
Пева ли ти златне наде
И румене уздисаје?

Видиш, видим, све већ знадеш,
Издају те сјајне очи,
Издаје те ова румен,
Ова суза то сведочи.

Хiii

Дико моја,
Где си поникнула —
Међу смиљем
Или међ босиљем.
Уз љубицу, или уз ружицу,
Међу крином,
Ил’ међ рузмарином?

Xiv

Љубим ли те... ил’ ме санак вара,
Што те удиљ уза ме дочара;
Љубим ли те... ил’ ме душа вара,
Што се удиљ с тобом разговара;

Љубим ли те... ил’ ме безум гања,
Немам вида, немам осећања;
Љубим ли те... ил’ љубави није —
Што се грли, то су саме змије;

Љубим ли те... или ме и нема,
Или тебе, — нас ни једно нема;
Љубим ли те... или нема света,
Нема сунца, ни росе, ни цвета,

Већ све тмина, што је пакô меси,
А по тмини витлају се беси,
А међ њима прабесина спава —
Моју љубав у сну измишљава.

Xv

Теби, цвете, теби певам, —
Та ја досад нисам певô.
Ти си мене распевала,
Што је твоје, теби ево.

И досад сам волô сунце,
Што ме истом сад огрева;
Волело ми срце славља,
Кога сад тек разумева.

Волео сам Српство мило,
Већма него сама себе,
Ал’ сад ми је стомилије,
Јер у њима нађох тебе.

Све, штогод сам досад волô,
Тим сам само тебе сневô.
Теби, цвете, теби певам, —
Та ја досад нисам певô.

Хvi

Ој, месече, много ми је криво,
драгу си ми у чело целивô,
Ти у чело, а сунце у лице,
Рујна зора обе јагодице,
Па то већем и комшије знаду, —
Пољупци се сакрити не даду.

Xvii

Кажи ми, кажи,
Како да те зовем,
Кажи ми какво
Име да ти дам, —
Хоћу ли рећи:
Дико, или снаго,
Или ћу: лане,
Или: моје благо,
Хоћу ли: душо,
Или: моје драго —
Кажи ми какво
Име да ти дам
Све су то мила
Имена и лепа,
Којима Србин
Своме злату тепа.
Ал’ ја бих провео
Читав један век
Тражећи лепше,
Милије и слађе —
Дичније име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.

Xviii

И молио сам очи
Да сузе не лију,
И молио сам прси
Да тако не бију.

И преклињô сам љубав
Та да ме не куша,
Ал’ љубав, очи, срце,
Нико не слуша

А један цветић, што га
Најлепши роди мај,
Чуо је што сам крио,
Најтајниј’ уздисај.

Мирис се тога цвета
С уздахом замрси,
И цветак порумене,
Паде ми на прси.
Па сад ми цветак дражи
Од самих очију,
Па сад ми цветак ближи
Од самих прсију.

Па сад ме љубав гони
Да иштем опроштај, —
Гле, шта учини са мном
Малени цветак тај.

ХiХ

Ја ти морам и то рећи,
Нека и то знаш, —
Српкиња си, треба да ме
Српски погледаш.

Наш је живот бокор дрво
И славујев стан,
Под дрветом проведосмо
Многи красни дан.

Али дрво понајлепше
Често гризе црв, —
И ја често, врло често
Снивам бој и крв.

Уједаред, изненада
Може куцнут’ час,
Јунацима на милину,
Врагу на ужас.
Викне л’ време да скидамо
Старе окове,
Неће требат’ нико да ме
Двапут позове.

Моја љубо, верна љубо,
Мила си ми ти, —
Ал’ се онда заборави
Љубит’, грлити.

Кад јунаци за слободу
Чуда почине,
Није штета ни за кога
Ако погине.

А за мене понајмања
Српски умрети, —
Та ти ћеш ми сина дати,
Да ме освети.