Tema: Predrag Andjelic Publicista, knjizevnik

Predrag Andjelic Publicista, knjizevnik


Knjige


Letac

Crveni krug


Odlomci iz Letaca

Susret u vili "Teodora"

Dragan nekoliko sekundi ostade sam, ne želeći da privlači pažnju gostiju, i onda kada je Branka već ušla u vilu, krenu za njom. Pronašao ju je u delu salona kako sa čašom u ruci kroz staklena vrata gleda u noć. Došao je i stao pored nje, ne govoreći.

– Zar se ne plašiš da će moj muž nešto primetiti? – upita Branka. – On je veoma moćan čovek – reče kao da ga stavlja na probu radoznala da vidi Draganovu reakciju.

– Branka, je li sve u redu? – upita Dragan.

– Olivera je tu – reče mirno Branka – videla sam je još od dole. Mislim da je red da joj poželim dobrodošlicu. Dade Draganu čašu sa pićem pa se žustro udalji. Dragan je stajao u mestu tražeći kroz staklena vrata pogledom ono što je Branka posmatrala pre njega. Na jeziku oseti ukus Kurvoazjea, omiljenog konjaka njegove prijateljice.

Posle nekog vremena izađe na terasu gde u trenu ugleda Oliveru u društvu žene nešto starije od nje, i jednog muškarca. Ovaj put barem nije ministar u pitanju, pomisli Dragan. Stade nekoliko metara od nje sa desnom rukom u džepu pantalona. Ona je ovoga puta bila sasvim drugačije odevena. U belom svilenom kompletu koji su činile pantalone i gornji deo bez rukava zaključno sa šalom od istog materijala. Dragan joj uputi značajan pogled koji ona primeti ali koji nije izazvao ni jednu vidljivu reakciju. Najednom, muškarac i žena pored Olivere, očigledno par, odlučiše da je napuste. Ona iz torbice izvadi kutiju sa cigaretama i zapali jednu. Stajala je na ivici terase naslonjena uz ogradu, svesna da će joj neznanac koji je posmatra za nekoliko trenutaka prići.

– Vaša garderoba savršeno pristaje belini mermera koji nas okružuje čineći da za trenutak zaboravimo u kako prljavom svetu živimo – reče Dragan.

– Ni Vi sa Vašim smokingom ne zaostajete... Koincidencija? – uzvrati mu Olivera gledajući ga pravo u oči.

– Dragan Mihailović mi je ime – reče pre nego što usnama simbolično dodirnu njenu desnu nadlanicu, naviknutu na rukoljub.

– Olivera Antonijević, drago mi je. Ali, ja vas znam! Niste li Vi bili prisutni na reviji kada Vam je manekenka poklonila ružu?

– Da, još i sada osećam crvenilo u licu – odgovori Dragan. Olivera je bila vidno raspoložena.

– Ne bi se reklo da ste toliko stidljivi – reče ona. – Vi ste prijatelj firme Đorđević?

– Lični Milošev prijatelj. I Brankin – ispravi se.

– Ah, Branka. Ona je fascinantna osoba. Uložila je toliko napora da me ubedi da dođem večeras ovde.

– A, Vi se bavite? – Dragan se tobože naivno interesovao za pojedinosti koje su mu već bile poznate.

– Muzikom. S vremena na vreme održim po neki koncert, znate i sami kako to kod nas ide. Na kom ste području Vi aktivni, osim u high society, kako mogu da primetim?

Dragan namerno napravi pauzu od nekoliko trenutaka pre nego što odgovori.

– Ja sam savetnik u privatnoj kompaniji koja se bavi poslovima sa naftom.

– Nešto kao 'Balkan petrol'? – Olivera se inteligentno nasmeši. – Pretpostavljam da ih veoma dobro savetujete.

– Vaša pretpostavka je tačna. Jeste li za piće? – Dragan predloži da se zapute ka salonu.

– Samo sok od narandže, molim – reče Olivera Draganu koji je stajao kraj improvizovanog bara sa mnoštvom alkoholnih i bezalkoholnih pića. – Želim da mi je um uvek bistar.

– Gospođice Antonijević – reče Dragan dok je u čašu sipao žuti nektar a sebi omiljeni viski – zamolio bih Vas jednu stvar. Dve, zapravo. Olivera je vešto prikrivala radoznalost.

– Recite najpre onu težu.

– Mislim da su obe prijatne. Najpre, predlažem da se rešimo oslovljavanja sa 'Vi'...

– Vrlo rado. Mogu li te zvati – Dragane?

– Razume se.

– A ono drugo? – upita Olivera koja je sijala od zadovoljstva.

– Voleo bih... – Dragan napravi dramsku pauzu pruživši kristalnu čašu Oliveri – Voleo bih da mi sviraš Satija. Ovde. Na nekoliko metara od njih nalazio se koncertni klavir marke Bösendorfer.

– Rafiniran ukus imaš – reče Olivera. – Sviraću ti Satija.

Gledala ga je netremice u oči, kao da je tim pogledom davala do znanja da je bila spremna da ispuni i mnogo zahtevnije Draganove želje.

Satijevi kratki komadi bojili su melanholijom i estetikom ogroman prostor nalik pravoj koncertnoj dvorani gde su se Dragan i Olivera nalazili, i ovaj trenutak. Dobra, veoma dobra pijanistkinja, mislio je o njoj. Toliko prefinjenosti i osećajnosti, na snažnoj energetskoj podlozi. Njena muzika je, poput nekog prijatnog mirisa koji se širio i u najzabitije delove zdanja, počela privlačiti goste koji su najposle okupljeni oko klavira ćutke uživali posmatrajući mladu lepoticu i njenog tajanstvenog pratioca. U tom trenutku se nebo prolomilo i poče snažan pljusak. Ostatak gostiju koji se nalazio pored bazena, sa žurbom je ulazio u kuću, pridružujući se malom klavirskom koncertu. Sada su se već svi posetioci luksuzne vile nalazili u okruženju nadarene pijanistkinje. Posle nekoliko minuta, međutim, koncert je bio završen. Olivera je odlučila da je za večeras bilo dovoljno. Par nemih trenutaka nakon poslednje note prekinulo je Draganovo pljeskanje koje je bilo poziv i za sve ostale da tako učine. Salonom se razlegao gromoglasni aplauz uz sporadične izlive oduševljenja. Olivera se naklonom zahvalila publici.

– Zaista je velika privilegija imati Vas u prilikama kao što je ova, gospođice Antonijević – reče glasno Branka koja je bila u ulozi domaćice. Olivera se još jednom ljubazno zahvalila. – Na žalost – nastavi Branka – zadovoljstva kada ne bi bila servirana u malim količinama, prestala bi to da budu. Zahvaljujem se još jednom u ime svih prisutnih na divnim trenutcima koje ste nam podarili. Salom se iznova proneo aplauz.

– Vidim da se već imali priliku da upoznate gospodina Mihailovića – reče Branka obrativši se Oliveri nakon što se aplauz stišao. – On je takođe veoma nadaren u oblasti kojom se bavi.

– Da, dotakli smo se te teme – reče Olivera kurtoazno. – Mislim da je sada već vreme da krenem. Bilo mi je zaista divno, ovaj ambijent u potpunosti odgovara renomeu Vaše firme. Hvala Vam još jednom na pozivu.

– Dozvoli mi da te otpratim – reče joj Dragan. – Moj šofer čeka pred kućom i smrtno se dosađuje.


Nekoliko sekundi pošto su se pojavili na kapiji vile 'Teodora' pored Olivere i Dragana zaustavio se crni Mercedes S klase. Vozač, kome bi uloga bodyguarda možda više odgovarala obzirom na njegovu telesnu konstituciju, hitro iskoči iz vozila i otvori zadnja vrata. Bio je obučen u tamno odelo sa tankom pamučnom majicom iste boje ispod, kratko podšišan, i veoma, veoma krupan.

– Kola su tvoja? – upita Olivera Dragana pošto je šoferu saopštila odredište.

– Ne. Automobil pripada kompaniji. Meni je dat na korišćenje.

– A on? – Olivera pogledom pokaza na prednje sedište.

– Takođe – reče Dragan kratko pogledavši je u oči.

– Još mi nisi rekao ni ime tako ozbiljne firme – upita ga ona ne sklanjajući pogled.

– Stevan i Dragan – odgovori on.

– Ovo Dragan si ti, zar ne? Čime se ti zapravo baviš?

Dragan iz unutrašnjeg džepa smokinga izvadi tanki novčanik od najfinije kože. Pruži Oliveri vizit – kartu nalik na zlatne kreditne kartice na kojoj je bilo ispisano samo – Dragan Mihailović, matematičar – i broj mobilnog telefona.

– Matematika je kompleksna nauka pa ni odgovor ne može biti uprošćen – reče sa smeškom Dragan.

– Pretpostavljam da je čak i ovaj komadić plastike privilegija odabranih... – Olivera se nasmeja – Kakva igra sudbine: Srećem te drugi put u životu i oba puta si u centru pažnje na događajima sa kojima nemaš nikakve veze. Primetila sam i večeras kako su te svi posmatrali radoznali da vide ko je novi Oliverin pratilac.

– Nije to sudbina – odgovori mirno Dragan – nego moj ukleti zanat.

Olivera uzdrhta. Vozač je ćutke velikom brzinom vozio prema svom cilju. Trenutci su proticali u tišini. Najzad se automobil zaustavio pred kućom u kojoj je živela Olivera. Gorila – šofer je stajao pored otvorenih vrata sa Oliverine strane.

– Javiću ti se ovih dana, Dragane – reče Olivera. – Možda mi zatrebaju neke matematičke formule. Dragan je nemo u znak odobravanja pogleda pre nego što ona izađe iz vozila.

Automobil ponovo krenu. Vozač u retrovizoru pronađe Dragana.

– Dobro parče, a gazda? – reče.

– Srbo, vozi me kući, a auto vrati Stevanu.

Odlomci iz Letaca

Masonski sastanak na imanju Ilije Gvozdenovića

– Onaj sedi gospodin što nam je uputio poziv zove se Petar Stanivuk. Brodovlasnik je i veoma uticajan u francuskom 'Velikom Orijentu', zato je tako govorio – reče Gvozdenović Draganu dok su šetali imanjem. – Naravno da ćeš prihvatiti poziv. E, a onaj omanji gospodin koji uglavnom ćuti i stalno se smeška je iz Njujorka. Ime mu je Stevan Adanja i budući da je Jevrejin povezan je sa njihovom masonerijom, tačnije ključnom ložom B'nei B'rit,** čiji je istaknuti član. Inače je bankar i akcionar federalnih rezervi. Ova dvojica će za tebe učiniti više nego što si i sanjati mogao.

– Šta je uslov? – upita tobože naivno Dragan.

– Nema uslova, u tome je caka! Uslove si, možda, ispunio u nekom od predhodnih života, zato si u ovom tako srećan. Ali, razgovaraćemo o tome kasnije!


– Divno, krasno! – divio se sredovečni gospodin braon omici koja je ponosno plesala pred grupom ljudi, odajući svoje plemenito poreklo. Oni koji su je posmatrali takođe nisu patili od kompleksa niže vrednosti. – Sjajan eksterijer, bravo!

– Nazvao sam je 'Moje blago', prema čuvenoj mađarskoj omici iz prošlog stoleća – reče zadovoljno Gvozdenović.

– Koliko Vam je godina, mladiću? – upita Dragana gospodin koji mu je ličio na poznatog glumca iz šezdesetih, kojem je sada zaboravio ime.

– Trideset – odgovori mu Dragan.

– Prave godine za pravi početak! Ja sam Milić Cerović iz Rima. Bavim se nekretninama i usput družim sa jugoslovenskim ambasadorom pri Svetoj stolici. I ne samo s njim... Pa, za tri godine, htedoh reći sa trideset i tri godine mogli biste proslaviti dvostruki jubilej, ako me razumete? Moje usluge Vam u svakom slučaju stoje na raspolaganju!

– Zahvaljujem, upamtiću to – reče Dragan.


Vizitkarte... Mnoštvo vizitkarti sa više ili manje diskretnim znacima o pripadnosti dotične osobe slobodnozidarskom bratstvu... Dragan ih je iznova okretao u ruci dok su mu nepca osetila blaženstvo u dodiru sa njegovim omiljenim viskijem. Činilo mu se da mu ovoga trenutka prija više nego obično, ili je to bilo samo radi treme koju je osećao nakon susreta sa Gvozdenovićevim gostima. Nije u prvi mah znao kako da ih proceni – tek kao biznismene u ozbiljnim godinama, ili kao kriminalce, opasne poput njihovog partnera i domaćina. Ili kao društvenu elitu koja je bila poput neke moderne kaste toliko odvojena i toliko iznad ostatka društva, da su svi slični epiteti bili bespredmetno opisivanje onih koji o njima ništa ne znaju. Dragan je za trenutak stekao utisak da su oni, zaštićeni poput njega u Zamku, prevazišli potrebu da čine nešto što bi se moglo okarakterisati kao kršenje zakona. Zašto, ako je postojao mnogo jednostavniji način: Oni su prilagođavali zakone sebi…

– Smem li ti se pridružiti, mladiću? – začu se njegov glas.

– Naravno – reče Dragan.

Gvozdenović nasu i sebi čašu viskija.

– Da li je obed bio zadovoljavajući? Imaš li možda još kakve želje? – upita ga.

– Samo jednu – reče Dragan, pa se iznenadi vlastitom hrabrošću što je to izrekao.

– Da čujem – reče Gvozdenović više sa dozom iznenađenja nego radoznalosti u glasu.

Dragan ga je pogledao dok su mu oči, prirodno prodorne, zasjale posebnim sjajem.

– Zašto ja?

– Samo to te muči? – nasmeja se Gvozdenović.

– Za mene to nije 'samo'.

– Dobro. Priča o tome je komplikovanija nego ono o čemu ona govori. Jesi li čitao Bibliju, priče o Tibetu, srednjevekovne legende, bajke na kraju?

– Da.

– Kako su se izdvajali pojedinci u svim tim pričama iz davnina? Neko – Bog, mudraci, carevi – uvek su prepoznavali nekog u masi i pružali mu ruku ili se on kroz kakve podvige sam isticao. Na Tibetu i dan – danas sveštenici u nekom naizgled običnom dečaku prepoznaju njihovog budućeg duhovnog vođu... Kada se to desi, sigurno je da se nije dogodilo slučajno. U određenom smislu slučajnost ne postoji. Stoga, pitanje si pogrešno formulisao. Umesto toga, treba da kažeš sebi: A zašto ne?

Dragan ćutke pokaza dobijene vizitkarte raširivši ih poput lepeze u ruci.

– Ha, ha, ha... – smejao se od srca Gvozdenović. – Moraćeš da se privikneš na odnose koji vladaju u našem svetu. Svako od braće ima OBAVEZU da bude na usluzi onom drugom. Tako mi pletemo bratski lanac i u tome je naša snaga.

U formalnom smislu to se još ne odnosi na tebe, ali samo je pitanje vremena kada ćeš i ti biti deo tog lanca. Njegova jaka karika, mislim.

– A ona dobro poznata izreka o ručku i njegovoj ceni?

– Ne živimo da bismo jeli, nego jedemo da bismo živeli! – reče odsečno Gvozdenović. – I biznis, kao i sve ostalo samo je sredstvo za ostvarivanje nekih drugih ciljeva, a ne cilj za sebe.

– Kojih? – upita Dragan.

– Obični ljudi optužuju one koji su na vrhu uglavnom za idolopoklonstvo novca, mamonizam, i svaku neumerenost. Ja lično sam veoma skroman. Ušao si u naš svet. Uverićeš se da je PRIJATELJSTVO IZNAD SVAKE POLITIKE. Ali, dosta o tome. Želeo bih da upoznaš nekoga. Ilija Gvozdenović povede Dragana iz sobe prema bazenu koji kao da je bio njen prirodni nastavak. U trenutku kada su došli do njegovog ruba, jedna osoba skoči sa skakaonice i nestade u plavičastoj vodi. Posle nekoliko trenutaka je ponovo izronila, dok se njena duga kosa formirala u slap koji joj je pokrivao gornji deo leđa. Izađe iz bazena i pred njih stade veoma lepa smeđokosa devojka.

– Zdravo tata – obrati se Gvozdenoviću.

– Moja starija ćerka, Jelena – reče on Draganu.

– Prepoznao sam je sa fotografije koju si mi pokazao – odgovori mu Dragan. – Takva lepotica se ne zaboravlja.

– Imaš dobro pamćenje – bio je zadovoljan Gvozdenović. – To mi se dopada. Ovo je moj prijatelj, Dragan, upoznajte se – obraćao se svojoj ćerki.

Jelena Gvozdenović bila je sve samo ne stidljiva devojka, čovek nije morao da bude naročito pronicljiv da bi to primetio. Ne samo što je zračila snagom i sigurnošću već je znala šta hoće i aktivno radila na tome da to i dobije. Ovo je potvrdila prvim što je rekla obrativši se Draganu:

– Da li bi se možda okupao, Dragane?

Nije mogla znati (ili možda ipak jeste?), da je Dragan u svom tridesetogodišnjem životu imao i previše iskustva sa onima koje su htele isto što i ona, a pritom jednako dobro izgledale. Bio je potpuno opušten da bi u svakom trenutku pravi odgovor mogao da izađe iz njega.

– Možda neki drugi put. Veće mi je uživanje da posmatram nekoga ko se tako dobro snalazi u vodi kao ti – reče.

– Pa, onda gledaj – odgovori ona i ponovo skoči u bistru vodu. Gvozdenović pokaza Draganu da sednu za sto pod tendom gde je bila prijatna hladovina.

– Ona mi je velika briga, moram ti reći – poče svoju priču. – Veoma je nemirnog, neobuzdanog temperamenta. Ne mislim da će biti lak plen nekog mangupa – ona je veći mangup od njih! Bojim se da će je biti teško ukrotiti, a da ona pored tog nekog bude srećna. Morala bi to biti izuzetna osoba. Jelena je poput delfina uživala u vodi kao da je to njena prirodna sredina. Posle nekog vremena, kao nakon kakve umetničke tačke, izašla je iz bazena. Procenila je da je bilo dovoljno. Priđe i pridruži se ocu i njegovom zanimljivom gostu.

– Jesi li uživao? – upita Dragana gledajući ga pravo u oči.

– Ima jedna pesma Dejvida Bouvija gde kaže: 'Da mi je da plivam kao delfin.' Posmatrajući te setio sam je se.

– Zaista? – reče mu ne sklanjajući pogled sa namerom u glasu kojom mu nedvosmisleno daje do znanja da ga želi.

Dragan je gledao u temperamentnu devojku dok su kapi vode na njenoj preplanuloj koži svetlucale i čija se lepota nije mogla poreći. Za jedan mali trenutak, za momenat koji je potreban da se misao rodi, zaboravio je čija je ona ćerka. Već u drugom, u misli mu je došla Olivera. U trećem, oglasio se onaj koji je iz temelja promenio čitav Draganov život.

– Ostaviću vas na miru, deco – reče naizgled nezainteresovano. – Dalje me može i Jelena odmeniti – obrati se Draganu.

– Razlikuješ se od ostalih muškaraca – reče ona. – Čega je to posledica?

– Gena, vaspitanja i cilja koji pred sobom imam – odgovori Dragan.

– Oh?! Ono prvo vidim, a cilj je?

Dragan postade sasvim ozbiljan.

– Da obavim jedan posao sa tvojim ocem.

Naravno da Jelena nije mogla ni pretpostaviti da je on mislio kako treba da ubije njenog oca.

– Poslovi... Postoji li prostor za nešto što se ne tiče posla?

– Ovo su takvi momenti – reče Dragan.

– Ne treba dozvoliti da vreme uludo protiče, ako bi sada mogli biti u mojoj sobi... Reči koje je izgovorila Jelena izazvale su naboj koji bi se mogao uporediti sa električnim.

– Bilo bi to krajnje neuljudno prema tvome ocu – odgovori joj Dragan.

Ona ga je netremice gledala što je značilo da je ponuda otvorena. Posle nekoliko trenutaka nemog iščekivanja, reče mu:

– Sačekaj me u kući, idem da se spremim. Možeš sa mnom do grada, ako hoćeš.


Nakon pola sata ušla je u sobu u kojoj su sedeli Dragan i Ilija Gvozdenović. Bujna kosa, decentna, gotovo neprimetna šminka, jednako takav ali skup nakit i letnja haljina. Sa sobom je u prostoriju unela miris leta, ili je leto mirisalo na neku Jelenu Gvozdenović, isto tako svežu i u zenitu mladosti. Bila je poželjna poput najlepšeg voća, koje mami da se ubere makar i ne pripadalo onom koji to želi.

– Ideš li? – upita Dragana.

– Šta kažeš za ovo stvorenje, moj mladi prijatelju? – bio je oduševljen Gvozdenović.

– Reči bi mogle samo pokvariti prizor – odgovori on pa pođe poput Odiseja prema svojoj Nimfi.

– Čuvaj ga – dobaci Gvozdenović ćerki. – Imam sa njim velike planove.

Pred kućom je stajao crni Porše. Sjajni lak se presijavao na poslepodnevnom suncu.

– Model 911, ovakav sam obećao prijatelju, samo beli – reče Dragan pošto se zavali na sedištu.

Jelena bez reči stavi naočare za sunce i okrenu ključ u bravi. Moćni bokser motor se oglasio. Ona dade gas i automobil polete sa mesta. Izleteli su kroz kapiju i uključili se na put prema gradu. Jelena je i u vožnji bila temperamentna kao i u životu. Vozila je velikom brzinom, smatrajući da u brzini leži njeno preimućstvo. Dragan je bio iznenađen time što nije govorila. Nije znao da li je to radi toga što je uživala u gutanju kilometara sportskim autom. Igra je bila opasna. Preticala je ostala vozila kao da stoje u mestu, uletala u makazice iz kojih se brzinom izvlačila, pa opet uletala u nepregledne krivine. Dragan je takođe ćutao, nadajući se srećnom ishodu Jelenine igre u život.

Ali, ona je ipak imala nešto drugo na umu, a vratolomna vožnja bi se pre nego igra, mogla nazvati predigrom. Skrenula je naglo u levo pri čemu se kraj vozila karakteristično zaneo za tip pogona na zadnjim točkovima. Uletela je na sporedni put koji je presecao tamnu šumu koja ih je primila u svoja nedra. Skrenula je i sa njega u jedan usek i tu se zaustavila. Pre nego što je išta uspeo da kaže, ona je oborila njegovo sedište a njen vatreni jezik se našao u njegovim ustima. Rodila mu se ideja da pokuša da pruži otpor, iako je bio u bezizlaznoj situaciji, da ne pristane na to da bude lak plen. Ali ona je bila jača.

Naviknuta da uvek dobija ono što želi. Kao i njen otac. Draganov otpor je popuštao da bi konačno sasvim iščezao. Postao je aktivni učesnik igre u koju je bio uvučen. Tešio se time da nije kriv, pre nego što mu se svest sasvim pomračila.

– Misliš li da je to on? – upita Gvozdenovića pošto je gegajući se ušao u sobu starac, oslanjajući se na štap.

– Da – odgovori Gvozdenović. – Svi znaci na to upućuju. Do sada nas oni još nikada nisu izneverili. Mladić je izuzetan. I dopada se mojoj ćerki.

– Dobro. Pobrini se onda da sve protekne onako kako smo se dogovorili. Idem sada – reče starac.

– Biće po Vašoj zamisli, Majstore. Dozvolite da Vas otpratim.

Crveni krug

Odlomci


Одломак из поглавља Болесник у Паризу







Теренско возило је грабило узаним путем кроз виноград до камене куће која се попут стражарнице уздизала над крајоликом. Човек што је седео на задњем седишту ћутке је посматрао предео куда су ишли. Био је обучен у бело ланено одело, док је на глави носио бели Борсалинов шешир и тамне наочаре у стилу шездесетих којима је заклањао поглед. Два радника у дворишту су истоварали нешто што би могле бити вреће са пшеницом. Аутомобил се зауставио пред улазом старе велепоседничке куће која је у брдима Корзике била и остала симбол богатства и моћи. Човек изађе из климатизованог возила на подневну припеку. Сачекао га је мушкарац који га поведе кроз двориште ка великој тераси са које је поглед допирао до Ајачиа и мора у даљини.

- Поздрављам Вас, дон Антонио! – рече дошљак па пољуби руку сувоњавом али виталном старцу који је седео под сунцобраном у фотељи од плетеног прућа.

- Добро нам дошли, господине Ноа! – одговори љубазно старац. – Каква потреба Вас доводи једном убогом старцу у овим брдима?

Господин Ноа скину наочаре и шешир да би још више нагласио поштовање према домаћину.

- Невоља, племенити. Велика невоља. Они који су ме послали надају се да бисте нас Ви могли решити зла које нам прети.

Старац је одмарао поглед на крајолику који се завршавао у мору, док се на страни испод куће видело стадо коза како брсти медитеранско растиње. Речи придошлице нису пореметиле његово спокојство. Након неколико тренутака он усмери поглед ка ономе кога је ословио са господин Ноа.

- Људи ми долазе са свакојаким молбама. – рече лагано. – Као Мојсију који је требало да пресуђује народу у свакој ствари. Онда га је његов таст, Јотор, саветовао да одреди људе који ће та питања решавати уместо њега, каже Писмо... Да... Не може се у животу све стићи... Ево, мени је већ деведесет и друга, а има толико ствари које сам пропустио... Човек у животу мора успоставити неке приоритете да би био колико-толико задовољан... Проповед и блаженство старца изненада замени сасвим конкретно питање:

- Ко је сметња?

Господин Ноа изразом лица даде тон озбиљности и уважавања за све што је старац рекао, спремајући одговор.

- Серж Легранж, власник ноћног клуба Црвена рукавица у Паризу... – Знам за рошавог кловна! – прекину га старац. – Велики сте пут превалили ради неког тако безначајног, господине Ноа... Ко још?

Његов саговорник застаде за тренутак, пре него што му са усана сиђе име Луја Негрела.

Дон Антонио је ћутао. Онда, као да је тражио нешто што би му дало времена за одговор, показа прстом ка корпици пуној мандарина која се налазила на столу.

- Послужите се, господине Ноа... Са нашег су имања. Ја их редовно једем пре ручка, кажу да је то здраво.

Господин Ноа послушно попут дечачића пружи руку и узе мандарину из корпице.





*



Црни Мерцедес СЛ класе скрену у уличицу поплочану коцкама у центру Париза. Девојка која је возила, заустави аутомобил пред улазом у зграду коју је тражила. Потом из торбице извади мобилни телефон и позва некога. Била је нестрпљива да тај неко одговори на позив.

- Ало?

Коначно је чула Мишин глас.

- Дечаче драги, прошло је свега неколико дана, као неколико месеци...

- Катрин? Где си?

- Ако изађеш на улицу, моћи ћеш да ме видиш...

Миша се веома брзо појавио пред њом. Она је имала тамне наочаре и свилену мараму на глави, из предострожности да неки папарацо не добије посластицу коју ће са таблоидима разменити за много новца. Ову, када је Миша нежно пољуби.

- О, инкогнито? – био је весео Миша. – Страх од Емила?

- Да ме боље познајеш знао би да се ничега не плашим. Поготово не кепеца Емила. – рече па стартова аутомобил. – Ако сам због некога опрезна онда си то ти.

- О, још једном! Ја сам велики дечко, шери, умем да се бринем о себи...

Катрин га прекорно погледа и одлучно додаде гас.

Возила је ка северозападу. После нешто више од једног сата вожње Миша угледа сеоско имање, кућу око које су се простирали зелени пашњаци Нормандије. Мерцедес стаде у дворишту посутом ситним каменом. Катрин скиде наочаре и мараму и страсно пољуби Мишу. Потом без речи изађе из кола и запути се ка улазу у кућу. Миша се само насмејао и кренуо за њом.

- Овде нема никога? – упита је док су ходали по мермерном поду у холу.

- Не. – одговори она. – Изненађен?

- Одушевљен... – рече па је пољуби.

Ушли су у пространи дневни боравак. Ходала је грациозно али и поносно пред њим, као да је желела да га заведе или да му нешто прода, ову кућу, неку идеју, себе... Окренула се на пар корака испред њега и гледајући у високу таваницу, рече:

- Волела сам ову кућу, када сам била девојчица... Волела сам да проводим лето овде. Волим простор, ширину ових поља, слободу...

- Тако сам те оценио, већ приликом првог сусрета... Да си наша, рекао бих да си вучица, не знам колико је вукова још остало у Француској? – Миша се насмеја сопственом питању.

Она направи тих пар корака према њему, колико су били удаљени једно од другог.

- То не знам, Миша... Али, добро си ме оценио.





*





- Да ли је јаретина по Вашем укусу, господине Ноа?

Прсти господина Ное су били лепљиви и масни од меса које је њима черечио, по изричитој препоруци домаћина.

- Изванредна је, дон Антонио, хвала на овој гозби.

- Ми Корзиканци знамо да живимо... – рече поносно старац. – И волимо, такође! Зато се овде, као вероватно у свим сиромашним друштвима, развио посебан нагон према животу, ми смо живот произвели у култ којем се клањамо... Створили смо хијерархијско устројство где свако према заслузи зна где му је место, и коме припада... То уређење нећемо никада дозволити да нам неко угрози баљезгаријама о људским правима, демократији, социјалној правди... Нема социјалне правде изван правде, а она каже да је онај који је јачи увек у праву! Might is right! – како би рекли ви Американци. То је природно, и ја у таквој природи живим.

Господин Ноа је ћутке слушао луцидну старину.

- Хијерархија захтева строгу дисциплину и послушност. – настави дон Антонио. – Тамо где тога нема, ни хијерархија није могућа. У овоме се крије узрок проблема наших венецијанских пријатеља. Но, по теорији вероватноће, кадкад дође до аномалија, кварова, које је нужно одмах поправити. Једно смо тело, господине Ноа, патња је заједничка. Ми смо братство, не само по крви одвајкада, него и по вредностима које чувамо. Понесите најбоље жеље и моје поздраве у Венецију. Пренесите поздраве и компанији из Ленглија, господине Ноа...















Одломак из поглавља Иван Тибо







Осећао се лоше, али више због тога што га је притискала страшна немоћ него зато што је био телесно слаб. Видео је да се налази у некој празној просторији, налик операционој сали или ћелији. Није могао да помера своје дебеле, маљаве руке, које су биле везане каишевима за нешто на чему је немоћно лежао. Покушао је да се присети како је доспео овамо. О Боже, коме нисам желео да будем покоран ни као дете на Корзици, сада ми помози! До свести му дође сцена у којој је погођен за управљачем кола када су отели „ону богаташицу“, како је Анри називао Катрин. Али, шта је са Сечивом и малим Аленом? Нису ваљда... Merde.

Чуо је мушке кораке како му се приближавају, али није желео да скрене поглед на ту страну. Толико достојанства му још беше остало.

- Имао си много среће, моји људи не промашују. – рече му Иван.

Анри је по навици облизивао дебеле усне које су овога пута биле суве.

- Ти о мени ништа не знаш, а ја о теби знам све, Анри Гриласка. Онај коме се обраћао је ћутао. – Стога, дошао сам да ти кажем како стоје ствари. Моји су „почистили“ све за нама, а ти знаш шта то значи. Имаш само две могућности, Гриласка: или да те оставим да умреш и бацим негде, или да одавде изађеш као слободан човек.

Анри се по први пут окрете ка Ивану.

Угледа његово интелектуално лице и би му још једном жао што су му руке везане. Дисао је тешко, на уста. Испитивали су се погледом неколико тренутака.

- Ја тебе збиља не знам – рече Анри најзад – али, ко год да си, у заблуди си ако од мене очекујеш да наједном постанем оно што нисам никада био. Не губи време са мном, лепи. Анри Гриласка не сарађује са полицијом.

Уста су му била сасвим сува. Осећао је жеђ.

Иван направи неколико корака ка сточићу и у папирну чашу усу мало негазиране минералне воде. Приђе Анрију и наже му чашу да би могао да пије. Он је прихвати и у пар гутљаја искапи.

- Упамти добро укус ове воде, Гриласка. – рече Иван из столице коју стави поред Анријевог кревета. – Како гаси жеђ и крепи онда када су уста сува, као малочас... упамти га добро, јер је ова вода последња коју си попио све дотле док ми не помогнеш да решим проблем који имам... Помози ми, јер ја желим да помогнем теби, Анри! Знам из какве си невоље дошао у Париз, код твојих земљака... имам разумевања. Волео бих, као и ти, да прекинеш са оваквим животом, да се склониш са улице, да коначно купиш имање на селу и – шта беше оно? – да се посветиш узгоју свиња и пијеш вино... Видиш да и то знам, рекао сам ти! Могу те заштитити од оне багре, само ми помози, молим те...

- Аха, ха, ха! – прасну искрено Анри па се закашља. Са муком се изборио да дође поново до даха. – Двоструко си у криву, лепи! Можеш ме оставити да се овде осушим, заболе ме, мање ћу пишати! Али, једну информацију ћу ти дати, и то је све што ћеш од мене добити пре него што цркнем... Иван је безизражајно слушао оно што је предосећао. – Од њих – нагласи ту реч па се опет закашља – нема заштите!

- Ко су они? – упита Иван.

Анри Гриласка га озбиљно погледа у очи.

- Они су неко ко ће ти просвирати метак кроз лобању пошто будеш гледао како ти убијају породицу.

Иван мирно запали цигарету.

- Извини што пушим. Смета ти? Фундаменталисти су свуда забранили пушење, кријем се по подрумима. – насмеја се цинично па устаде. – Сада да ја теби нешто поверим, Гриласка! Следећи пут када те будем видео, видећу или мртваца, или наново рођеног човека. До скорог виђења, Анри. – рече му па се окрену и оде.

Анри га није испратио погледом.