Basne i Bajke - Poklon najmladjima

[Vesna]

Basne - Poklon najmladjima


Lav i miš


Lav je bio umoran. On leže u hlad da se odmori i zaspa. Prolazeći tuda, miš reši da pretrči preko lava. Međutim, lav se probudi i ščepa miša.

- Je li, malecki ? Zar se ti, kod tolike širine, usuđuješ da preko mojih leđa praviš put? Šta ćemo sada, govori? – viknu lav.

- Moćni lave - odgovori miš umiljato. - Mnogo sam pogrešio, priznajem. Molim te da mi oprostiš. Nikada više neću to da učinim, ovo je prvi i poslednji put. Uostalom pomisli: kakva bi to slava bila za lava da ubije miša?

Lav se nasmeja i pusti miša zdravog i čitavog.

Posle nekoliko dana, lav se nesrećno uhvati u jaku mrežu koju su postavili lovci. Nije mogao da se izvuče, pa je rikao od jada isrdžbe. To je čuo miš. Odmah je dotrčao. Kada je ugledao svog dobrotvora u mreži, nije gubio vreme. Počeo je da grize užad i malo po malo načinio dovoljno veliki otvor kroz koji se lav izvukao i tako
izbavio.

- Kakve se čudne stvari događaju na ovom svetu! - reče lav. – Ko bi ikad pomislio da i miš može da spase lava od smrti!

Lav je bio umoran. On leže u hlad da se odmori i zaspa. Prolazeći tuda, miš reši da pretrči preko lava. Međutim, lav se probudi i ščepa miša.

[Vesna]

Ostareli lav


Gospodar šuma i prašuma, veliki i moćni lav, onaj kome nekada niko nije smeo da se suprostavi, ležao je sad u svom leglu, ostareo, onemoćao, ranjav… Pročulo se to među životinjama; sve sad postadoše jake njegovom slabošću, dolazile su do legla i svetile mu se. Konj bi ga ritnuo, vuk ujeo, vo ubo… svi oni koji su ćutali dok je bio na vlasti, svi koji nisu imali hrabrosti da mu se suprostave, sad su likovali.
Lav se nije žalio na sudbinu. Bio je svestan onoga što ga čeka, znao je da je mnoge udarce zaslužio…Ali tada banu magarac, kukavica jedna, smutqivac i čankolizac, pođe i on da udari lava, on koji je pred njim puzio i onda kada ga na to niko nije primoravao.

- O, teško meni! - jeknu lav.- Znam da ću uskoro umreti, i vreme je, nek umrem, ali ovo me poniženje dvostruko usmrćuje!


Trska je na to zašuštala, tiho prošaptala, jedva su je susedne stabljike čule:

Napadni silnog, dok moćan je, na vlasti,
no ako tada ne smeš rukom maći,
– zanavek ćuti! On će jednom pasti,
al ga tad nemoćnog, nemaš prava taći!

[Vesna]

Bajke


Bajka o Casti - Nikola Borovcanin


U neka davna vremena živješe ljudi bistrog uma i plemenite duše. Lutali godinama po različitim krajevima tražeći mjesto za svoj dom. Kad dođoše do Velike Rijeke, riješiše da tu i ostanu. Podigoše svoje kuće, napraviše svoje selo, i izradiše veliko, brojno i zdravo potomstvo. Izabraše sebi i kralja po imenu Razum. Dobiše i vjeru, jezik i pismo. I tako nastade narod. Biješe nadaleko poznat po svojoj čestitosti i mudrosti.

Vrijeme je prolazilo. Život im biješe bogat. Ali sve što je dobro, privuče i zavidne ljude. Iz vrlo udaljenih krajeva, gdje su vladale nesloga i mržnja, a kraljica im bila Zavist, krenuše da napadaju ovaj narod. Rušili su im kuće, otimali djecu, palili knjige…

No, narod biješe hrabar i neustrašiv. Zato Zavist riješi da ubije Razum. Tako i bi. Narod osta bez kralja te odluči da vlast pripadne njegovoj ženi. Ona se zvala Čast. Imala je kćerku Slobodu i sina Život. I umjesto da bez razuma narod propadne, oni su sa Časti postali još jači. Čast je vladala pošteno i dostojanstveno. Bila je skromna, iskrena i pravedna. Kćerka joj je u svemu pomagala. Sloboda je bila najljepša djevojka na svijetu i voljena u narodu.
Zavist, već bijesna, pokuša da ubije i Čast, ali bez uspjeha. Zatim pokuša da otme Slobodu, ali je i ona bila neuhvatljiva. Narod ih je dobro čuvao, baš kao što se čuva najveći zavjet predaka. No, Zavist nije mirovala. Tražila je put do zla. Tako nagovori Život da se odrekne majke i sestre dobijajući za uzvrat obećanje – vječnu slavu i vlast. Život je povjerovao. Na prevaru zatvori Čast i Slobodu u kutiju zaborava. Postade kralj. Narod se uplaši novog kralja jer Život bez Časti i Slobode je Život sa strahom. Tada su istina i nada daleko, a tuga i zlo prve komšije. Zavist je imala kćerku Laž koja se po nagovoru majke uda za kralja. Uz nju Život postade još suroviji, a narod nesrećniji. Život i Laž dobiše kćerku Prevaru i sina Zaborava. Dođoše još crnji dani. Narod je propadao svakim danom sve više. Od razumnog, časnog i slobodnog, ostade samo prevareni narod. I – zaboravljen.

Ne prođe mnogo, a Zavist odluči da ode odatle jer više nije imala na čemu da im zavidi. Sa njom odoše i kćerka Laž i unuk Prevara jer im je, ovakav kakav je, Život dosadio. Kad je kralj ostao sam, sa sinom Zaboravom, osjeti neizmjernu tugu i pokajanje za ono što je učinio svom narodu, te pade u postelju. Sin se sažali nad svojim ocem te odluči da nađe kutiju zaborava. Nije je bilo teško naći.

Bila je na putu, zaboravljena. Obradovao se, ali ju je uzalud pokušavao otvoriti. Sjedio je tužan danima pored očeve postelje nadajući se da će nekim čudom ozdraviti.

Jednog dana vidje ga mali dječak zlatne kose i upita ga:

“Poznaješ li ti Čast i Slobodu?”

“Ne, ja sam se rodio poslije njih,” odgovori Zaborav, “ali ih poznaje moj otac Život.”

“Slušaj me dobro,” reče zlatokosi, “ako želiš da Život ozdravi, moraš ispuniti tri zadatka-želje. Tako će se kutija zaborava otvoriti.”

Prva želja: Učini da Život zauvijek zaboravi na Zavist, Laž i Prevaru.
Druga želja: Vrati narodu Čast i Slobodu!
Treća želja: Ne dozvoli da jezik tvog naroda padne u zaborav!

Zaborav sve tako učini, pa se Život iznova probudi. Uz njega su i Čast i Sloboda živjeli dugo i srećno. Žive i danas ali ih treba čuvati od kutije zaborava.

[Vesna]

Cvetana plavojka dugokosa - Grcka narodna bajka

Pre mnogo godina, za onog zemana, bila neka starica. Nesrecnica je sedam godina zudela za socivom, ali nije uspevala da ga zgotivi. Kad bi pronasla socivo, nije imala luka, kad bi pronasla luk, nije imala ulja, kad bi pronasla ulje, nije imala vode. Razljuti se stoga, pa rece:
- A, zaboga! Sa mnom k'o sa onim: "Hteo sirotan da se zeni, al' mu ponestali bubnjevi".
Najzad je pribrala sve sto je potrebno. Uzme jednog dana lonac i ode pa ga stavi usred potoka. Dodje kraljev sin da napoji konja. Kad je konj opazio lonac, uplasi se i ne htede da pije. Razbesni se kraljev sin, udari nogom lonac i prolije ga. Kad to vide baka mucenica, prokune ga i rece:
- Oh, oh, ko sto sam ja sedam godina prizeljkivala socivo, tako i ti prizeljkuj Cvetanu plavojku dugokosu.
Cim je to zacuo kraljev sin, sve je oblasti redom obisao tragajuci za Cvetanom plavojkom dugokosom. Tri je meseca tragao ali je nije nasao. A kad su prosla tri meseca, dodje on u neko mesto pa upita:
- Da ne zivi ovde, slucajno, Cvetana plavojka dugokosa?
- Ovde je - odgovore mu.
- Gde joj je kuca? Vodite me tamo.
Povedu oni njega cak tamo, kad gle, na kuci nema ni stepenica ni lestava. Kako onda da se popne?
Vidi u blizini neko drvo, popne se na njega i pocne osmatrati. Dok se on tako osvrtao, dodje neka zmajica; stane ispod kuce i povice:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice
Da se popnem
I sidjem.

Pojavi se na to jedna divna devojka, spusti svoje kose sve do zemlje i po njima se zmajica popne.
Zamalo, evo joj i brata, pa povice:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice
Da se popnem
I sidjem.

Pojavi se ponovo Cvetana na prozoru, spusti svoje kose sve do zemlje, i po njima se pope i njen brat. Jeli su i pili, a posle njena mana i bratac sidju kao sto su se i popeli.
Kad je kraljev sin video da su oni otisli, sidje sa drveta, pridje kuci i povice:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice
Da se popnem
I sidjem.

Kako je ona to cula, spusti svoje kose sve do zemlje i kraljev sin se pope po njima.
Cim se popeo, rece joj da bi je uzeo za zenu. A ona ce njemu:
- I ja bih tebe uzela za muza. Ali gde da te sad sakrijem? Samo da mi mana ne navrati i nadje te ovde, jer bi te pojela.
Zamota ga u pokrivac i zatvori u neki sanduk. Onda sve ocisti i izriba da kuca ne mirise na ljudsko bice.
Kad se smrklo, dodje njena majka i povice:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice
Da se popnem
I sidjem.

Spusti ona kose sve do zemlje, mati se pope, poce da njusi naokolo, pa rece:
- Ovde mirise na ljudsko bice.
A kci joj odgovori:
- Bice da si ti nekog pojela, pa ti jos na njega sve mirise.
Ujutru, cim joj je mati otisla, pusti Cvetana kraljeva sina iz sanduka. Zatim su njih dvoje poveli razgovor o zajednickom bekstvu. Ali u toj kuci sve je moglo da govori. Da ih stvari ne bi odale, dohvaate oni i svima im zevezu usta, a zatim pobegnu.
Jedva da su i krenuli, kad eto ti starice zmajice kuci. Zove, doziva opet:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice
Da se popnem
I sidjem.

Ali niko ne odgovara.
Kad vide da se niko ne pojavljuje, nekako se uspentra i nadje se gore u kuci, pa ponovo poce dazivati:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Gde si?

Svim stvarima su bila zavezana usta, pa nisu odgovarale. Samo su avanu zaboravili da zavezu usta i on se iz svog coska javi i odgovori:
- Dosao je juce carev sin i ona ga je skrila, a sad su zajedno odbegli.


Kad to zacu zmajica, skoro da izludi. Imala je u staji jednog medveda pa ode i izvede ga, popne se na njega i podje njihovim tragom. Isla je i isla i napokon ih sustigla.
Devojka je bila ponela svoje cesljeve i maramicu. Kad je videla da ih je zmajica skoro stigla, baci svoj cesalj s retkim zupcima i podize se sikara kroz koju zmajica nije mogla da prodje. Pokusa medved odovud, izgazi sve odonud i uz silnu muku prokrci put i prodje. Ide, ide dalje, i opet ih sustize.
Kad devojka vide da ih je stara stigla, baci svoj cesti cesalj i podize se jos gusci trnoviti siprag. Dok se medved kroz njega provukao, oni pobegose podaleko. Ali medved opet prodje, pojuri za njima i stize ih.
Kad videse oni da ih je stara stigla, baci devojka svoju maramicui od nje nastade more.
Jadna njena mati zmajica zaplace i poce preklinjati svoju kcer da se vrati, ali ona ni da cuje, nece da ostavi svog coveka.
Kad je zmajica videla da ne moze da nagovori svoju kcer, okrene se i poruci joj:
- Ti si, dete, ostavila mene, svoju mater,i posla si za njim, ali pricekaj da ti kazem kako ce on s tobom postupiti. On ce te tamo, kuda sada idete, ostaviti na jednom drvetu, toboz da ode po svoju majku i da se zajedno s njom vrati po tebe, a ona ce ga poljubiti i on ce te zaboraviti i uzeti drugu. Ali ti sidji sa drveta, otidi tamo gde se mesi hleb za slavlje i po svaku cenu se domogni komadica testa, nacini od njega dve pticice i posalji ih da se spuste na njegov prozor i da ga probude ne bi li te se setio.
I kako joj je mati rekla, tako se sve i dogodilo. Kad su se priblizili kraljevskom dvoru, pope se ona na jedno drvo. Tu je sedela i sedela, pa videla da niko ne dolazi po nju i jako se snuzdila. Zatim se nacini kao cigancica i ode u pekaru. Vidi tamo prave hleb pa upita:
- Sta ce vam toliki hleb?
Odgovore joj:
- Sin kraljev se zeni, pa za njegovo slavlje pecemo hleb.
Pokusa ona odovud, pokusa odonud, ukrade komadic testa, nacini dve pticice i posalje ih na kraljevski prozor, a ona se vrati i opet se uspe na ono drvo.
Odu pticice, sednu na prozor i jedna poce govoriti onoj drugoj:
- Zar se ne secas kako si jurio tri meseca tragajuci za Cvetanom plavojkom zlatokosom?
- Ne secam se - odgovori ona druga.
- Ne secas se ni kako si dosao do drveta i popeo se na njega, pa kad je otisla moja mati, pozvao si:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice,

pa sam ti ja spustila svoje kose sve do zemlje, a ti si se po njima popeo i ja sam te onda umotala u pokrivac?
- Ne secam se.
- Secas li se kako je dosla moja mati, pa smo jele, a kad sam nju ispratila i pustila te iz sanduka, kako smo onda pobegli zajedno? I kako se ona, kad se vratila kuci i videla da me nema, popela na medveda i pristigla nas?
- Ne secam se.
- Zar se ne secas kako sam ispustila svoj retki cesalj i kako se podigla sikara, kako je medved kroz nju zubima nacinio prolaz i kako nas je opet stigao?
- Ne secam se.
- Ne secas se kako sam ispustila i svoj cesti cesalj i kako se podigao jos gusci trnovit siprag, kroz koji je ona takodje prosla i stigla nas, pa sam napokon ispustila svoju maramicu i stvorilo se more, preko kojeg vise nije mogla da predje?
- Ne secam se.
- Zar se ne secas kako si me popeo na jedno drvo kad si posao po kola da me odvedes, pa te tvoja mati poljubila i ti me zaboravio?
- O, secam se, secam se odlicno.
Sve je to slusao kraljev sin, jer je od samog pocetka bio budan. Najpre nije shvatio sta su htele ptice da kazu, ali mu je odmah zatim sve opet iskrsnulo u secanju. Digne se tada, ode do onog drveta, uzme Cvetanu i nacini veselje koje je potrajalo cetrdeset dana i cetrdeset noci.
I ja sam tamo bio, a kraljeva me je zena posluzila sa tri zlatne kupe vina.

[Vesna]

Кокошињац без кокошака - Данијел Ћоровић


Моје име је Дража и ја сам зец. Живим у Зецоленду, острву удаљеном педесет километара од Немачке.

Не бих волео ово да спомињем, али имам шест досадних, веома досадних сестара. Оне су млађе од мене три године. Имам још једну, коју, такође, не бих волео да помињем. Она је старија од мене десет година и зове се Северина. Студира у Хамбургу. Живим у Јабуковом, селу поред града Дочева где идем у школу.

У школи имам овакве оцене: математика - нула, правопис – пет, геометрија - двојка, књижевност - четири, физичко - два, хемија - тројка уз коментар: „Била би петица да није дигао кабинет у ваздух!“ Стрељаштво - двојка јер сам Живомира погодио базуком и сад је у инвалидским колицима, историја - пет, географија - четири уз коментар: „Овај ученик је на питање: „Где се налази Гринич?“, одговорио: „У Берлину, на Тргу зечева!“ Пољопривреда - петица, техничко - пет, телескопологија - пет.

Добра ствар у вези моје оцене из математике је то што је наставник рекао да ће да понавља онај ученик који има јединицу, а пошто ја имам нулу, нећу понављати. Из стрељаштва имам лошу оцену јер сам наопако окренуо базуку, а иза мене је стајао Жиле и ја сам га погодио. Из књижевности сам добио четворку јер је наставница задала састав: „Које је најбоље место за живот?“ Почео сам са овом реченицом: „(псовка!)“ Из географије ми се учинило да ме наставница питала: „Где се одржава парада писаца?“, па сам јој одговорио: „На Тргу зечева!“ Из физичког имам два јер сам кинуо, па ме је наставница ставила на клупу и написала ми двојку. Из хемије ми је закључена тројка зато што сам помешао неке две супстанце и дигао учионицу у ваздух!

[Vesna]

Miš i njegova kći - Grčke narodne bajke


Bio jednom jedan miš i imao veoma lepu kćer. Hteo je da je uda, ali nije želeo da je uda za miša.

Dok je tako razmišljao, ugleda sunce kako sija.

- A! reče on sam sebi, evo muža za moje devojče, i ne gubeći ni časa, povede je sa sobom i pođe u sunčev dvorac.

- Sunce, da uzmeš moju kćer za ženu? Neću da je dam nikome drugom tako lepu, samo tebi koji si tako lep i silan.

- Ah, kaže mu sunce da ga se reši, nisam ja kao što ti misliš silniji od svih na svetu. Pogledaj tamo oblake, čim me oni prekriju, smračim se i nisam više ni za šta. Idi do njih i sigurno ćeš uspeti.

Jadni miš, šta da radi, pokupi se i ode oblacima; ali i tu naiđe na poteškoće.

- Vidiš li ondaj severac? rekoše mu oblaci; kada on duva, mi se raspršimo i raspadnemo na komade; otidi ti do severca.

Onda miš uzme svoju kćer i ode severcu, pa mu kaže s kakvom mu je namerom došao.
- Sa zadovoljstvom bih, dragi mišu moj, uzeo tvoju lepu kćer, ali nisam ja tako silan kao što ti misliš. Idi tamo do one kule. Vidiš li je? Duvam, evo, već četrdeset godina, a još ne uzmogoh da je srušim.

I, da ne dužimo, ode miš do kule i sve joj isto kaže. Okrene se tada kula i veli mu:

- Mišu, mišu, čuješ li ti nekakvu buku među mojim zidinama? Šta misliš, šta je to? Moćne životinje, miševi, koji me stalno glođu i sasvim su blizu da me sruše. Od miševa niko nije jači ni silniji na celome svetu, i zato ti ne gledaj nikoga drugog.

Uvide to i miš i dade svoju kćer jednom jakom i lepom mišu deliji.

[Vesna]

Decak i sanke - Dragan Lakicevic


Bio je zimski raspust. Decak je ocekivao sneg, radovao mu se, ali je zbog necega bio tuzan. Nije imao sanke.

Prosle godine sankao se u staroj babinoj karlici. Ali, jednoga dana, karlica nalete na brezuljak u snegu, odskoci i razbi se uzduz, i napola. To je znacilo da je odrastao i karlica mu je bila mala.

Sad, medjutim, nije imao ni karlicu.
Nebo je bilo sve belje, sneg se osecao u vazduhu. On sanke nije imao.

Sedeo je, sam, na bregu, pod kruskom i gledao planine u daljini, oblake nad stenovitim vrhovima.

Odjednom, nesto ga prenu i on ugleda, uzanim sumskim putem ide covek.

Brada, stap, torba na ledjima.
Sneg cekas - rece nepoznati, a oci ima kao otac, kao deda.
Otkud znas da cekam sneg?
Sve ga ceka. I suma, i trave i ptice.
Ali oni se ne sankaju - rece decak.

Svako se snegu na svoj nacin raduje, a ko se raduje, taj i strepi. Ako nemas sanke, ti ih napravi. Nadji stare daske u pojati. Uzmi dve jednake. Jedan ugao zaoblis sekiricom, kruzno, drugu napspram nje isto tako, odozgo prikucas. Videces same ce se napraviti.

Nepoznati ode, decak poslusa. Sekirica laksa nego lane. Ekseri se ne krive. Baka se ne ljuti. Ostrugao cadj i paucinu. Provrtio rupu za uzicu. Napravio sare.

Potpisao se na njima - majstor za sanke.
Uto, spazi, spusta se noc. Kratak je zimski san. Brda potamnela, trava plavicasta. Ostar miris ispuni mu nos i grudi. Pred kucom zaigrase pahulje.

Covek sa bradom, stapom i torbom na ledjima, bio je Sveti Sava.

[Vesna]

Slikarka Zima - Desanka Maksimovic


njene bunde. A i sto ne bi! Cim bi ih deca iscepala i isprljala, istog casa su nicali drugi novi, kao da je neka carobnica.

Predvece stigne ona u neko selo kad su deca vec spavala. Kuc! - Kuc! Pokuca na prvi prozor tiho kao kad mraz pucketa. Iz sobe se zaculo samo duboko decje disanje. Spavaju vec. Pomisli Zima, sad cu im na prozoru ostaviti sliku, pa neka se raduju sutra kad se probude, i pocne sarati po oknu sapcuci:

Naslikacu borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.

Sletece na borove
ptica svetlih krila,
uci ce u dvorove
srebrnasta vila.

Ne sme samo mama
naloziti peci,
jer ce odmah
s prozora pobeci.

Dovrsivsi rad, posla je dalje. Usput cu kako je zove neki vrt:

Zimo, dobra Zimo,
hladnoca je ljuta
daj mi malo svoga
mekanoga skuta.

Ona otcepi levi skut svoje haljine, pokri vrt, pa podje dalje. Stvori se taf pred drugom kucicom, pa opet kuc, kuc, na prozor, a deca i tamo spavaju. Ukrasivsi i tu prozore, podje dalje. Ukraj puta su stajali cetinari i molili:

Zimo, dobra Zimo
pogledaj na jele
daj im malo svoje
odecice bele.

Ona im odmah dade na glave bele subare i na zelene siroke sake navuce im bele rukavice, pa zadovoljna sto je ucinila dobro delo, nastavi put, zureci da naslika sto vise prozora i da sto vise dece obraduje. A kad je jutro svanulo i deca se izbudila, nasla su po prozorima srebrne slike sto ih je nocu isarala Zima.

Samo deca nisu stigla da ih se dovoljno nauzivaju, svih njih brzo je nestalo, neke je otopilo Sunce, neke vatra u peci, na neke su decica naslonila noseve i svojim dahom ih izbrisala, kako se slikarka i bojala.

[Vesna]

Cvrcak i mravi - Ezop

U zimsko su doba mravi sušili žito koje je bilo od vlage nabreklo. Dodje gladan cvrčak i stade od njih tražiti hrane. Mravi mu tada rekoše:

- "Zašto leti nisi sakupljao hranu?"

On im reče:

- "Nisam imao vremena jer sam stalno pevao."

Nasmejavši se, oni mu rekoše:

- "Ako si u letnje doba svirao, onda zimi pleši."

Pouka ove priče jeste sledeća: Ko radi taj i ima. Naizgled sve je jasno: mrav je vredan i dobar, cvrčak lenj i loš, ali ako "zagrebemo" malo ispod površine, otkrivaju se u toj basni i druge pouke. Otkriva se da u njoj nema baš pravih negativaca, jer svetu je potreban "cvrčak" sa svojom pesmom i bezbrižnošću.

Alternativan nastavak basne:

Stisnula hladnoća, izmučeni mrav se uvukao u svoj skromni dom, do zadnjeg kutka napunjen hranom. Tek što je zatvorio vrata, začuo je napolju cvrčka.

- "Brrr smrznuću se"

- "O, koga ja to vidim, svirača bez kaputa?! Hajde, hajde udji i zasviraj, brže će nam proći ovi hladni dani, a sledeće godine radićemo zajedno na poljani"

- "Zasviraj, pesmu prijateljsku!" - oglasiše se ostali u mravinjaku.

I za tren zapevaše uz cvrčka, a mravinjak postade dvorana za ples.

Imati meru u radu i zabavi je kljuc za dobar zivot.

[Vesna]

Vrabac i laste - Lav Tolstoj


Jednom sam stajao u dvorištu i posmatrao lastino gnezdo pod strehom. Obe laste odleteše dok sam ja još bio tu i gnezdo ostade prazno. U međuvremenu, dok su one bile odsutne, s krova slete vrabac, uskoči u gnezdo, osvrnu se, zamaha krilima i sakri se u gnezdu, zatim promoli otud glavicu i zacvrkuta.

Ubrzo zatim dolete do gnezda lasta. Ona se ustremi u gnezdo, ali čim ugleda gosta, zapišta, zaleprša krilima u mestu i odlete. Vrabac je sedeo i cvrkutao. Najednom dolete jato lasta, sve laste doleteše do gnezda, pogledaše vrapca i ponovo odleteše.

Vrabac se nije plašio, okretao je glavu i cvrkutao. Laste su ponovo doletale do gnezda, nešto su radile i opet odletale. Laste nisu ponovo uzaludno doletale, svaka je u kljunu donosila blato i pomalo zamazivala otvor na gnezdu. Opet su doletale i odletale laste, sve više i više zamazivale gnezdo i otvor je postajao sve uži.

U početku se vrapcu video vrat, zatim samo glava, zatim kljunić, a onda se više ništa nije videlo, laste su ga zazidale, odletele i cvrkućući stale da kruže oko kuće.