Tema: Basne i Bajke - Poklon najmladjima

Miš i njegova kći - Grčke narodne bajke


Bio jednom jedan miš i imao veoma lepu kćer. Hteo je da je uda, ali nije želeo da je uda za miša.

Dok je tako razmišljao, ugleda sunce kako sija.

- A! reče on sam sebi, evo muža za moje devojče, i ne gubeći ni časa, povede je sa sobom i pođe u sunčev dvorac.

- Sunce, da uzmeš moju kćer za ženu? Neću da je dam nikome drugom tako lepu, samo tebi koji si tako lep i silan.

- Ah, kaže mu sunce da ga se reši, nisam ja kao što ti misliš silniji od svih na svetu. Pogledaj tamo oblake, čim me oni prekriju, smračim se i nisam više ni za šta. Idi do njih i sigurno ćeš uspeti.

Jadni miš, šta da radi, pokupi se i ode oblacima; ali i tu naiđe na poteškoće.

- Vidiš li ondaj severac? rekoše mu oblaci; kada on duva, mi se raspršimo i raspadnemo na komade; otidi ti do severca.

Onda miš uzme svoju kćer i ode severcu, pa mu kaže s kakvom mu je namerom došao.
- Sa zadovoljstvom bih, dragi mišu moj, uzeo tvoju lepu kćer, ali nisam ja tako silan kao što ti misliš. Idi tamo do one kule. Vidiš li je? Duvam, evo, već četrdeset godina, a još ne uzmogoh da je srušim.

I, da ne dužimo, ode miš do kule i sve joj isto kaže. Okrene se tada kula i veli mu:

- Mišu, mišu, čuješ li ti nekakvu buku među mojim zidinama? Šta misliš, šta je to? Moćne životinje, miševi, koji me stalno glođu i sasvim su blizu da me sruše. Od miševa niko nije jači ni silniji na celome svetu, i zato ti ne gledaj nikoga drugog.

Uvide to i miš i dade svoju kćer jednom jakom i lepom mišu deliji.

Decak i sanke - Dragan Lakicevic


Bio je zimski raspust. Decak je ocekivao sneg, radovao mu se, ali je zbog necega bio tuzan. Nije imao sanke.

Prosle godine sankao se u staroj babinoj karlici. Ali, jednoga dana, karlica nalete na brezuljak u snegu, odskoci i razbi se uzduz, i napola. To je znacilo da je odrastao i karlica mu je bila mala.

Sad, medjutim, nije imao ni karlicu.
Nebo je bilo sve belje, sneg se osecao u vazduhu. On sanke nije imao.

Sedeo je, sam, na bregu, pod kruskom i gledao planine u daljini, oblake nad stenovitim vrhovima.

Odjednom, nesto ga prenu i on ugleda, uzanim sumskim putem ide covek.

Brada, stap, torba na ledjima.
Sneg cekas - rece nepoznati, a oci ima kao otac, kao deda.
Otkud znas da cekam sneg?
Sve ga ceka. I suma, i trave i ptice.
Ali oni se ne sankaju - rece decak.

Svako se snegu na svoj nacin raduje, a ko se raduje, taj i strepi. Ako nemas sanke, ti ih napravi. Nadji stare daske u pojati. Uzmi dve jednake. Jedan ugao zaoblis sekiricom, kruzno, drugu napspram nje isto tako, odozgo prikucas. Videces same ce se napraviti.

Nepoznati ode, decak poslusa. Sekirica laksa nego lane. Ekseri se ne krive. Baka se ne ljuti. Ostrugao cadj i paucinu. Provrtio rupu za uzicu. Napravio sare.

Potpisao se na njima - majstor za sanke.
Uto, spazi, spusta se noc. Kratak je zimski san. Brda potamnela, trava plavicasta. Ostar miris ispuni mu nos i grudi. Pred kucom zaigrase pahulje.

Covek sa bradom, stapom i torbom na ledjima, bio je Sveti Sava.

Slikarka Zima - Desanka Maksimovic


njene bunde. A i sto ne bi! Cim bi ih deca iscepala i isprljala, istog casa su nicali drugi novi, kao da je neka carobnica.

Predvece stigne ona u neko selo kad su deca vec spavala. Kuc! - Kuc! Pokuca na prvi prozor tiho kao kad mraz pucketa. Iz sobe se zaculo samo duboko decje disanje. Spavaju vec. Pomisli Zima, sad cu im na prozoru ostaviti sliku, pa neka se raduju sutra kad se probude, i pocne sarati po oknu sapcuci:

Naslikacu borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.

Sletece na borove
ptica svetlih krila,
uci ce u dvorove
srebrnasta vila.

Ne sme samo mama
naloziti peci,
jer ce odmah
s prozora pobeci.

Dovrsivsi rad, posla je dalje. Usput cu kako je zove neki vrt:

Zimo, dobra Zimo,
hladnoca je ljuta
daj mi malo svoga
mekanoga skuta.

Ona otcepi levi skut svoje haljine, pokri vrt, pa podje dalje. Stvori se taf pred drugom kucicom, pa opet kuc, kuc, na prozor, a deca i tamo spavaju. Ukrasivsi i tu prozore, podje dalje. Ukraj puta su stajali cetinari i molili:

Zimo, dobra Zimo
pogledaj na jele
daj im malo svoje
odecice bele.

Ona im odmah dade na glave bele subare i na zelene siroke sake navuce im bele rukavice, pa zadovoljna sto je ucinila dobro delo, nastavi put, zureci da naslika sto vise prozora i da sto vise dece obraduje. A kad je jutro svanulo i deca se izbudila, nasla su po prozorima srebrne slike sto ih je nocu isarala Zima.

Samo deca nisu stigla da ih se dovoljno nauzivaju, svih njih brzo je nestalo, neke je otopilo Sunce, neke vatra u peci, na neke su decica naslonila noseve i svojim dahom ih izbrisala, kako se slikarka i bojala.

Cvrcak i mravi - Ezop

U zimsko su doba mravi sušili žito koje je bilo od vlage nabreklo. Dodje gladan cvrčak i stade od njih tražiti hrane. Mravi mu tada rekoše:

- "Zašto leti nisi sakupljao hranu?"

On im reče:

- "Nisam imao vremena jer sam stalno pevao."

Nasmejavši se, oni mu rekoše:

- "Ako si u letnje doba svirao, onda zimi pleši."

Pouka ove priče jeste sledeća: Ko radi taj i ima. Naizgled sve je jasno: mrav je vredan i dobar, cvrčak lenj i loš, ali ako "zagrebemo" malo ispod površine, otkrivaju se u toj basni i druge pouke. Otkriva se da u njoj nema baš pravih negativaca, jer svetu je potreban "cvrčak" sa svojom pesmom i bezbrižnošću.

Alternativan nastavak basne:

Stisnula hladnoća, izmučeni mrav se uvukao u svoj skromni dom, do zadnjeg kutka napunjen hranom. Tek što je zatvorio vrata, začuo je napolju cvrčka.

- "Brrr smrznuću se"

- "O, koga ja to vidim, svirača bez kaputa?! Hajde, hajde udji i zasviraj, brže će nam proći ovi hladni dani, a sledeće godine radićemo zajedno na poljani"

- "Zasviraj, pesmu prijateljsku!" - oglasiše se ostali u mravinjaku.

I za tren zapevaše uz cvrčka, a mravinjak postade dvorana za ples.

Imati meru u radu i zabavi je kljuc za dobar zivot.

Vrabac i laste - Lav Tolstoj


Jednom sam stajao u dvorištu i posmatrao lastino gnezdo pod strehom. Obe laste odleteše dok sam ja još bio tu i gnezdo ostade prazno. U međuvremenu, dok su one bile odsutne, s krova slete vrabac, uskoči u gnezdo, osvrnu se, zamaha krilima i sakri se u gnezdu, zatim promoli otud glavicu i zacvrkuta.

Ubrzo zatim dolete do gnezda lasta. Ona se ustremi u gnezdo, ali čim ugleda gosta, zapišta, zaleprša krilima u mestu i odlete. Vrabac je sedeo i cvrkutao. Najednom dolete jato lasta, sve laste doleteše do gnezda, pogledaše vrapca i ponovo odleteše.

Vrabac se nije plašio, okretao je glavu i cvrkutao. Laste su ponovo doletale do gnezda, nešto su radile i opet odletale. Laste nisu ponovo uzaludno doletale, svaka je u kljunu donosila blato i pomalo zamazivala otvor na gnezdu. Opet su doletale i odletale laste, sve više i više zamazivale gnezdo i otvor je postajao sve uži.

U početku se vrapcu video vrat, zatim samo glava, zatim kljunić, a onda se više ništa nije videlo, laste su ga zazidale, odletele i cvrkućući stale da kruže oko kuće.

Radost zbog školjke - Milenko Ratković

U našem susedstvu stanovao je debeli apotekar. Njegova apoteka bila je jedina u našem kraju, pa je dobro zarađivao. U njegovoj kući bilo je svega što se novcem moglo kupiti. Imao je jedinog sina, razmaženog i plašljivog Borisa.

Dečak je svakodevno zahtevao čas ovo, čas ono. Ponekad bi se danima kmezio, sve dok nebi dobio ono što je tražio. Tako je naterao oca da mu kupi bickl, a nešto kasnije i dečiji auto. Oko novog auta okupilo se mnogo radoznale dece. Auto se pokretao pedalama, ali Borisu nije bilo potrebno da se napreže jer smo ga mi gurali. Kad sam ga zamolio da i ja malo vozim auto, nadmeno mi je rekao : "Ne može ! Još si mali". Uvredio me je time što je kazao da sam mali. Jer, on je nepunu godinu bio stariji od mene.

Nekim starijim dečacima je dozvoljavao da voze auto, sve dok jednog dana nije otpao zadnji točak. Opet je Boris svakog dana plačući ispraćao i dočekivao oca. Neznam šta je tražio, samo sam čuo apotekarove reči: Poručio sam iz Nemačke strpi se dok ne stigne. Drugi naš sused, zidarrski radnik, imao je istog tolikog sina. Ne sećam se dečakovog imena, ali zvali smo ga Vezica. Taj nadimak dobio je zato što je jednoga dana radosno dotrčao da nam se pohvali: " Tata mi je kupio nove vezice! " A cipele ? Upitali smo, videći da su mu sasvim dotrajale. Cipele će mi kupiti kada bude imao više para.

Pogledajte vezice zar nisu lepe? Počeli smo da ga zadirkujemo, ali tim nismo pomutili njegovo zadovoljstvo. Otišao je Borisu da i njemu pokaže vezice. Boris nije mogao shvatiti da se neko može radovati novim vezicama, pa ga je ošamario i oterao. Jednom mi je moj drug Vezica, sav srećan pokazao školjku koju mu je dao neki dečak. Takvih školjki nalazili smo dosta na morskoj obali. Posmatrao sam ga sa žaljenjem.

Kada sam otišao kući, kazao sam majci da mi je žao tog nesrećnog siromaška. Žašto misliš da je nesrećan? Upitala je majka. Zato što nema igračakla. Raduje se kad dobije običnu školjku, rekao sam i dodao, a Boris ima šta god zaželi. Vidiš sine. Na to će majka. Bogatstvo ne donosi uvek sreću i zadovoljstvo. I ako Boris ima skupocene igračke, uvek je nezadovoljan i plačljiv. A onaj siromah ume da se raduje svemu, pa i običnoj školjki. To je prava sreća!

Izokrenuta prica - Branko Copic

Tek je brdo izaslo iza Sunca, a krevet skoci iz prostranog cice, navuce noge na opanke, stavi glavu na kapu i otvori kucu na vratima.
"Gle nocas je je zemlja dobro pokvasila kisu!", zacudjeno progundje brk sucuci cicu, pa brzim dvoristem pozuri niz korake, istjera stalu iz kravei rece:
Rogata livado, idi pasi u zelenoj kravi, a ja cu noge pod put, pa cu poci u drva da donesem sume."Cica stavi rame na sjekiru i namignu babom na svoje oko.
"Bako, skuvaj u jajetu cetiri lonca dok se posao vrati s cice.
Danas ce rucak slatko pojesti starca."

Put raspali niz cicu dizuci svojom sirokom prasinom oblake opanaka. Od toga se uplasise neka kola, pa u trku izvrnuse konje, a uzda ispusti kocijasa i bubnu ledinom o ledja.
Dogadjaj se uplasi od ovoga neobicnog cice i opruzi polje preko nogu jureci brze nego brdo preko zeca. Najzad, kad je bacio sebe ispred pogleda, od zuba mu zacvokota strah i glava mu se dize na kosi:iz obliznjeg vuka virila je krvolocna suma! "Au, sad je bostan obrao cicu!" Obuzet ludim starcem, nas ti strah preskoci preko caksira i podera trn, pa brze od polja pretrca preko zasijane zvijezde.

Pred kucnom babom doceka ga vjerni prag. "Tako mi svetog vuka, eno nedjelje u sumi!", viknu glasina hrapavim cicom. Kuca se prepade, uskoci u babu i zabravi kljuc vratima, a siroto drvo pope se na cicu i gore se uhvati granom za ruke ocekujuci dvoriste da dojuri u vuka.

Draga djeco, ova je prica pretrpejela zemljotres, pa je u njoj sve ispreturano. Pokusajte da svaku rijec vratite na njeno mjesto. : )

Bajka o labudu - Desanka Maksimovic


Zivela na vrhu planine mala Snezana, kraljica zime. Na nozicama je imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plastom, poprskanim sneznim zvezdicama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se prelivala u bezbroj boja kada suncev zrak na nju padne. Kralljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u sneznom gnezdu, golisava se valjala po smetovima, vozila se po jezeru na nekoj crnoj ptici tuzno oborene glave.

Kako je Snezana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne u krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali su one bile suvise male da bi mogle maloj kraljici zime sluziti umesto camcica.
Cesto je Snezana mislila zasto li je crna ptica tuzna, zasto uvek obori glavu, i jednom je upita: - Moj crni camcicu, zasto si uvek toliko tuzan? Kako, mala kraljice znas da sam tuzan? Tiho pevusi ploveci jezerom: kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom- odgovori ptica okoliseci.

Tuzan si, tuzan camcicu, uvek sumorno obaras glavu i gledas u vodu. Reci mi sta te mori, mozda cu ti pomoci - rece Snezana. Ali ptica ne odgovori nista, samo jos vise obori glavu i zaplovi brze. Snezana toga dana nije htela vise da navaljuje pitanjima, ali cvrsto u sebi odluci da dozna tajnu crne ptice.
Stalno je krisom posmatrala iz svog sneznog gnezda nebi li videla sta radi kad je sama. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica jos vise pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i plovi lagano, lagano rekao bi covek ne mice se.

Samo kad nekoliko trenutaka Snezana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera, pa je ponovo upita: Camcicu moj crni, reci mi zasto si tuzan? Ja sam kraljica sve ove beline, kraljica sam zime i sneznih pahuljica. Zar ne verujes u moju moc? Hajde provozaj me jezerom, pa ces mi onda reci svoju tajnu. Ptica tiho doplovi glatkom povrsinom vode ne dizuci na njoj ni jednog talasica, pruzi svoje krilo i kada Snezana sede na njega, otisnu se polako prema sredini jezera.

Okolo je sve bilo belo, belele su se grane stabla drveca, beleli se oblaci na nebu, belele se veverice sto su katkad skakale s grane na granu, blistala se od beline Snezana, kraljica zime.
Mala kraljice, odvec sam uzbudjena i nemogu ti reci sta me tisti, - prozbori najzad ptica, ali dovece dodji opet na obalu pa ces cuti.
Celog dana je Snezana bila nemirna i jedva cekala da padne noc. Kad se smrklo, otisla je na obalu jezera gde je crna ptica vec cekala.

Skrivena u noci, ispovedala se tiho kraljici zime.
Sve je oko mene belo, i drvece i nebo i zveri, i ti mala kraljice, samo sam ja od noci crnja. Zato me mori tuga.
Cuvsi to Snezana radosno rece: kad ti je to jedina nevolja, camcicu ne brini! Ucinicu da i ti postanes beo, zaplovi nocas na sredinu jezera i cekaj.
Posle ovoga kraljica je otisla do ledene kule, na stenje, gde je zivela Srebrna Zvezda , majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna Zvezda je bila veoma, veoma, stara pa je Snezana zbog toga umiljato zamoli:
Dobra Srebrna Zvezdo, ti sto si mojoj majci odecu tkala, posalji nocas na pticu sto stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno perje.
Ucini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola.

Tako je molila Snezana, a crna je ptica uzdrhtalo cekala na sred jezera. Kada bi oko ponoci, san pticu savlada, ona polozi glavu na krilo i ostade tako nepomicna. A, istog casa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Ujutru Snezana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu. Drugi su se posle toga radjali i umirali, ali taj pravi jos i sad zivi i po istom jezeru vozi Snezanu, kraljicu zime.

Lav i mis - Ezop


Dok je lav spavao, pretrci preko njega mis. Lav se probudi, uhvati misa i htede da ga pojede. Mis zacvile i rece lavu: - Molim te, postedi me , a ja cu ti se kad -tad oduziti.

Lav se nasmeja i pusti misa.
I zaista, posle nekog vremena, lav se nadje u nevolji. Lovci, koji su ga dugo proganjali, uhvate ga u veliku mrezu. Zacuje mis lava koji je bespomocno rikao, dodje i pregrize mrezu.

Lav se ponovo nadje na slobodi, a mis mu rece:
"Ti si mi se onda smejao i nisi verovao da i slabi mogu pomoci jakima."

Vetar dadilja – Desanka Maksimović


Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idući kroz selo, nudio se seljacima da im čuva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski stvor, ne hte dete poveriti. Šta će, kud će, iako je najviše voleo da se s decom zabavlja, on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kako je to tek treći put u životu radio, ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu:
Moj dragi prijane,
ti ne znaš zanata!
Prstom nisi taknuo
mnoge donje grane.
Kupi se na vrata!

Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. Čupajući korov morao je iščupati I poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom dogodi, ali i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatraži nadnicu, on se razdra:
Moj nevešti brale,
ne razumeš ti se
oko baštenskoga
ni posla ni bilja,
pa budi dadilja,
što ti je i otac.
a i deda bio,
moj prijane mio!

Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike, već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće, rekne:
Da li staro lišće
treba, čika hraste,
malo da se strese?
Zbog njega ti, čiko,
novi list ne raste,
ne ukazuje se.

Gde ugleda na bukvi staro granje, rekne:
Kako li bi bilo,
teto, kad bi granje
slomljeno i suvo
malo ti oduvo?

Gde ugleda samog zečića, stane da ga ljuška pevušeći:
Malome bukvaku
odneli su baku,
odneli su deku –
ne dam svoga zeku.

Malome šljiviku
odneli su čiku
u goru daleku –
ne dam svoga zeku.

Drveće je odgovaralo bez volje, neko da čeka starog poznanika, Razvigorca, koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja, neko da voli samo da obavlja svoje poslove, a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. U zlo doba, pri kraju dana, ponudi se on hrastu na obronku jaruge:
Da li imaš dece,
da ti decu niham,
da im pevam tiho?

Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče:
Imam tri sinčića,
treba da se gaje:
ostali su siroti,
bez bake i naje.

Treba da se ljuškaju,
treba u zaranke
da im pevaš blage
šumske uspavanke.

Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. Najzad je bio našao posao koji voli. Skide odmah kabanicu, obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. Deca kao svaka deca, pa su i hrastići hteli da im vetar, koga nazvaše Dujom, štogod priča. Pokuša vetar da izvrda, jer je više voleo da peva, ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo:
Ukraj vode, kraj potoka,
hoda roda beloboka,
beloboka, rujna kljuna.
Puče negde puška puna.
Nema više ukraj vode
beloboke naše rode.

Duja to priča, a pruće uglas plače, žao mu rode. Onda on poče nešto smešno, kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi, i hrastići se odmah razveseliše. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom, otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli, reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu.

Tako je Duja pričao pruću smešne priče, ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao, uveče mu pevao uspavanku da zaspi. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca I njihovi roditelji. Malo, malo pa će tek koja bukva doviknuti:
Dujo, dobri brale,
poljuškaj mi dete,
nemam jadna kad,
ovčicama moram
izatkati hlad.

Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao:
Ljuška, ljuška, ljuška,
daleko u gori
strašni medved njuška:
ne dam dece ja
za prolećna dana
obasjana dva.

Tek što on uspava male bukve, a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. On priskoči i tamo pevušeći:
Ljulja, ljulja, ljulja,
daleko u gori
kurjak se šulja:
ne dam dece ja
za sunce, ni zvezde,
ni meseca dva.

Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač, a on brzo ostavi breze pa potrča njima, još izdaleka ih umirujući:
Nija, nija, nija,
daleko kroz goru
prikrada se lija:
ne dam dece ja
ni za letnja dva
lepa večera.

I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava, odmah na ovu nadoveže druge uspavanke, sve do same noći. Tada ih umije svežim mirisima, pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. A kad bude zora, poviče ispod hrastovog debla:
Ko hoće da bude
najviši u gaju
prvi mora spaziti
sunce na rođaju.

Ko hoće sve leto
da lista i buja
mora na stan primiti
drozda i slavuja.

Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca, i tako svakog jutra pomalo porastu. A što su više rasli, sve više su pevačica na stan primali. Uskoro su postali snažno hrašće zelene, granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke, ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao.