Tema: Basne i Bajke - Poklon najmladjima

Radost zbog školjke - Milenko Ratković

U našem susedstvu stanovao je debeli apotekar. Njegova apoteka bila je jedina u našem kraju, pa je dobro zarađivao. U njegovoj kući bilo je svega što se novcem moglo kupiti. Imao je jedinog sina, razmaženog i plašljivog Borisa.

Dečak je svakodevno zahtevao čas ovo, čas ono. Ponekad bi se danima kmezio, sve dok nebi dobio ono što je tražio. Tako je naterao oca da mu kupi bickl, a nešto kasnije i dečiji auto. Oko novog auta okupilo se mnogo radoznale dece. Auto se pokretao pedalama, ali Borisu nije bilo potrebno da se napreže jer smo ga mi gurali. Kad sam ga zamolio da i ja malo vozim auto, nadmeno mi je rekao : "Ne može ! Još si mali". Uvredio me je time što je kazao da sam mali. Jer, on je nepunu godinu bio stariji od mene.

Nekim starijim dečacima je dozvoljavao da voze auto, sve dok jednog dana nije otpao zadnji točak. Opet je Boris svakog dana plačući ispraćao i dočekivao oca. Neznam šta je tražio, samo sam čuo apotekarove reči: Poručio sam iz Nemačke strpi se dok ne stigne. Drugi naš sused, zidarrski radnik, imao je istog tolikog sina. Ne sećam se dečakovog imena, ali zvali smo ga Vezica. Taj nadimak dobio je zato što je jednoga dana radosno dotrčao da nam se pohvali: " Tata mi je kupio nove vezice! " A cipele ? Upitali smo, videći da su mu sasvim dotrajale. Cipele će mi kupiti kada bude imao više para.

Pogledajte vezice zar nisu lepe? Počeli smo da ga zadirkujemo, ali tim nismo pomutili njegovo zadovoljstvo. Otišao je Borisu da i njemu pokaže vezice. Boris nije mogao shvatiti da se neko može radovati novim vezicama, pa ga je ošamario i oterao. Jednom mi je moj drug Vezica, sav srećan pokazao školjku koju mu je dao neki dečak. Takvih školjki nalazili smo dosta na morskoj obali. Posmatrao sam ga sa žaljenjem.

Kada sam otišao kući, kazao sam majci da mi je žao tog nesrećnog siromaška. Žašto misliš da je nesrećan? Upitala je majka. Zato što nema igračakla. Raduje se kad dobije običnu školjku, rekao sam i dodao, a Boris ima šta god zaželi. Vidiš sine. Na to će majka. Bogatstvo ne donosi uvek sreću i zadovoljstvo. I ako Boris ima skupocene igračke, uvek je nezadovoljan i plačljiv. A onaj siromah ume da se raduje svemu, pa i običnoj školjki. To je prava sreća!

Izokrenuta prica - Branko Copic

Tek je brdo izaslo iza Sunca, a krevet skoci iz prostranog cice, navuce noge na opanke, stavi glavu na kapu i otvori kucu na vratima.
"Gle nocas je je zemlja dobro pokvasila kisu!", zacudjeno progundje brk sucuci cicu, pa brzim dvoristem pozuri niz korake, istjera stalu iz kravei rece:
Rogata livado, idi pasi u zelenoj kravi, a ja cu noge pod put, pa cu poci u drva da donesem sume."Cica stavi rame na sjekiru i namignu babom na svoje oko.
"Bako, skuvaj u jajetu cetiri lonca dok se posao vrati s cice.
Danas ce rucak slatko pojesti starca."

Put raspali niz cicu dizuci svojom sirokom prasinom oblake opanaka. Od toga se uplasise neka kola, pa u trku izvrnuse konje, a uzda ispusti kocijasa i bubnu ledinom o ledja.
Dogadjaj se uplasi od ovoga neobicnog cice i opruzi polje preko nogu jureci brze nego brdo preko zeca. Najzad, kad je bacio sebe ispred pogleda, od zuba mu zacvokota strah i glava mu se dize na kosi:iz obliznjeg vuka virila je krvolocna suma! "Au, sad je bostan obrao cicu!" Obuzet ludim starcem, nas ti strah preskoci preko caksira i podera trn, pa brze od polja pretrca preko zasijane zvijezde.

Pred kucnom babom doceka ga vjerni prag. "Tako mi svetog vuka, eno nedjelje u sumi!", viknu glasina hrapavim cicom. Kuca se prepade, uskoci u babu i zabravi kljuc vratima, a siroto drvo pope se na cicu i gore se uhvati granom za ruke ocekujuci dvoriste da dojuri u vuka.

Draga djeco, ova je prica pretrpejela zemljotres, pa je u njoj sve ispreturano. Pokusajte da svaku rijec vratite na njeno mjesto. : )

Bajka o labudu - Desanka Maksimovic


Zivela na vrhu planine mala Snezana, kraljica zime. Na nozicama je imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plastom, poprskanim sneznim zvezdicama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se prelivala u bezbroj boja kada suncev zrak na nju padne. Kralljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u sneznom gnezdu, golisava se valjala po smetovima, vozila se po jezeru na nekoj crnoj ptici tuzno oborene glave.

Kako je Snezana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne u krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali su one bile suvise male da bi mogle maloj kraljici zime sluziti umesto camcica.
Cesto je Snezana mislila zasto li je crna ptica tuzna, zasto uvek obori glavu, i jednom je upita: - Moj crni camcicu, zasto si uvek toliko tuzan? Kako, mala kraljice znas da sam tuzan? Tiho pevusi ploveci jezerom: kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom- odgovori ptica okoliseci.

Tuzan si, tuzan camcicu, uvek sumorno obaras glavu i gledas u vodu. Reci mi sta te mori, mozda cu ti pomoci - rece Snezana. Ali ptica ne odgovori nista, samo jos vise obori glavu i zaplovi brze. Snezana toga dana nije htela vise da navaljuje pitanjima, ali cvrsto u sebi odluci da dozna tajnu crne ptice.
Stalno je krisom posmatrala iz svog sneznog gnezda nebi li videla sta radi kad je sama. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica jos vise pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i plovi lagano, lagano rekao bi covek ne mice se.

Samo kad nekoliko trenutaka Snezana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera, pa je ponovo upita: Camcicu moj crni, reci mi zasto si tuzan? Ja sam kraljica sve ove beline, kraljica sam zime i sneznih pahuljica. Zar ne verujes u moju moc? Hajde provozaj me jezerom, pa ces mi onda reci svoju tajnu. Ptica tiho doplovi glatkom povrsinom vode ne dizuci na njoj ni jednog talasica, pruzi svoje krilo i kada Snezana sede na njega, otisnu se polako prema sredini jezera.

Okolo je sve bilo belo, belele su se grane stabla drveca, beleli se oblaci na nebu, belele se veverice sto su katkad skakale s grane na granu, blistala se od beline Snezana, kraljica zime.
Mala kraljice, odvec sam uzbudjena i nemogu ti reci sta me tisti, - prozbori najzad ptica, ali dovece dodji opet na obalu pa ces cuti.
Celog dana je Snezana bila nemirna i jedva cekala da padne noc. Kad se smrklo, otisla je na obalu jezera gde je crna ptica vec cekala.

Skrivena u noci, ispovedala se tiho kraljici zime.
Sve je oko mene belo, i drvece i nebo i zveri, i ti mala kraljice, samo sam ja od noci crnja. Zato me mori tuga.
Cuvsi to Snezana radosno rece: kad ti je to jedina nevolja, camcicu ne brini! Ucinicu da i ti postanes beo, zaplovi nocas na sredinu jezera i cekaj.
Posle ovoga kraljica je otisla do ledene kule, na stenje, gde je zivela Srebrna Zvezda , majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna Zvezda je bila veoma, veoma, stara pa je Snezana zbog toga umiljato zamoli:
Dobra Srebrna Zvezdo, ti sto si mojoj majci odecu tkala, posalji nocas na pticu sto stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno perje.
Ucini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola.

Tako je molila Snezana, a crna je ptica uzdrhtalo cekala na sred jezera. Kada bi oko ponoci, san pticu savlada, ona polozi glavu na krilo i ostade tako nepomicna. A, istog casa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Ujutru Snezana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu. Drugi su se posle toga radjali i umirali, ali taj pravi jos i sad zivi i po istom jezeru vozi Snezanu, kraljicu zime.

Lav i mis - Ezop


Dok je lav spavao, pretrci preko njega mis. Lav se probudi, uhvati misa i htede da ga pojede. Mis zacvile i rece lavu: - Molim te, postedi me , a ja cu ti se kad -tad oduziti.

Lav se nasmeja i pusti misa.
I zaista, posle nekog vremena, lav se nadje u nevolji. Lovci, koji su ga dugo proganjali, uhvate ga u veliku mrezu. Zacuje mis lava koji je bespomocno rikao, dodje i pregrize mrezu.

Lav se ponovo nadje na slobodi, a mis mu rece:
"Ti si mi se onda smejao i nisi verovao da i slabi mogu pomoci jakima."

Vetar dadilja – Desanka Maksimović


Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idući kroz selo, nudio se seljacima da im čuva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski stvor, ne hte dete poveriti. Šta će, kud će, iako je najviše voleo da se s decom zabavlja, on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kako je to tek treći put u životu radio, ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu:
Moj dragi prijane,
ti ne znaš zanata!
Prstom nisi taknuo
mnoge donje grane.
Kupi se na vrata!

Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. Čupajući korov morao je iščupati I poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom dogodi, ali i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatraži nadnicu, on se razdra:
Moj nevešti brale,
ne razumeš ti se
oko baštenskoga
ni posla ni bilja,
pa budi dadilja,
što ti je i otac.
a i deda bio,
moj prijane mio!

Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike, već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće, rekne:
Da li staro lišće
treba, čika hraste,
malo da se strese?
Zbog njega ti, čiko,
novi list ne raste,
ne ukazuje se.

Gde ugleda na bukvi staro granje, rekne:
Kako li bi bilo,
teto, kad bi granje
slomljeno i suvo
malo ti oduvo?

Gde ugleda samog zečića, stane da ga ljuška pevušeći:
Malome bukvaku
odneli su baku,
odneli su deku –
ne dam svoga zeku.

Malome šljiviku
odneli su čiku
u goru daleku –
ne dam svoga zeku.

Drveće je odgovaralo bez volje, neko da čeka starog poznanika, Razvigorca, koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja, neko da voli samo da obavlja svoje poslove, a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. U zlo doba, pri kraju dana, ponudi se on hrastu na obronku jaruge:
Da li imaš dece,
da ti decu niham,
da im pevam tiho?

Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče:
Imam tri sinčića,
treba da se gaje:
ostali su siroti,
bez bake i naje.

Treba da se ljuškaju,
treba u zaranke
da im pevaš blage
šumske uspavanke.

Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. Najzad je bio našao posao koji voli. Skide odmah kabanicu, obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. Deca kao svaka deca, pa su i hrastići hteli da im vetar, koga nazvaše Dujom, štogod priča. Pokuša vetar da izvrda, jer je više voleo da peva, ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo:
Ukraj vode, kraj potoka,
hoda roda beloboka,
beloboka, rujna kljuna.
Puče negde puška puna.
Nema više ukraj vode
beloboke naše rode.

Duja to priča, a pruće uglas plače, žao mu rode. Onda on poče nešto smešno, kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi, i hrastići se odmah razveseliše. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom, otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli, reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu.

Tako je Duja pričao pruću smešne priče, ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao, uveče mu pevao uspavanku da zaspi. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca I njihovi roditelji. Malo, malo pa će tek koja bukva doviknuti:
Dujo, dobri brale,
poljuškaj mi dete,
nemam jadna kad,
ovčicama moram
izatkati hlad.

Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao:
Ljuška, ljuška, ljuška,
daleko u gori
strašni medved njuška:
ne dam dece ja
za prolećna dana
obasjana dva.

Tek što on uspava male bukve, a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. On priskoči i tamo pevušeći:
Ljulja, ljulja, ljulja,
daleko u gori
kurjak se šulja:
ne dam dece ja
za sunce, ni zvezde,
ni meseca dva.

Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač, a on brzo ostavi breze pa potrča njima, još izdaleka ih umirujući:
Nija, nija, nija,
daleko kroz goru
prikrada se lija:
ne dam dece ja
ni za letnja dva
lepa večera.

I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava, odmah na ovu nadoveže druge uspavanke, sve do same noći. Tada ih umije svežim mirisima, pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. A kad bude zora, poviče ispod hrastovog debla:
Ko hoće da bude
najviši u gaju
prvi mora spaziti
sunce na rođaju.

Ko hoće sve leto
da lista i buja
mora na stan primiti
drozda i slavuja.

Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca, i tako svakog jutra pomalo porastu. A što su više rasli, sve više su pevačica na stan primali. Uskoro su postali snažno hrašće zelene, granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke, ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao.

O tebi govori basna


Anticki mudraci dobro su smislili na koji nacin ljudima moze istina da se govori pravo u oci, a da to ne bude uvrjedljivo. Prikazivali su im ogledalo u kome su prikazivane svakojake zivotinje i neobicni predmeti. Bila je to zanimljiva i poucna slika. Mudraci su ovo ogledalo nazvali basnom. I zavisno od toga da li su se zivotinje ponasale glupo ili mudro, ljudi su, gledajuci ih, morali da misle: "Ova basna govori o tebi." Na taj nacin niko nije mogao da se uvrjedi. Uzecemo jedan primer Hansa Kristijana Andersena.

Bila dva visoka brda, a na vrhu svakog od njih stajao je po jedan zamak. Dolinom je trcao pas njuskajuci zemlju, kao da je trazio miseve ili prepelice; htio je da utoli glad. Odjednom se u jednom zamku oglasi truba koja je javljala da treba sjedati za sto. Pas potrca na brdo da bi se tom prilikom najeo, ali kad vec bjese na polovini puta, truba prestade da trubi na tom brdu, ali zato se razlijeze glas trube sa druge strane. Tada pas pomisli: "Prije no sto stignem, ovi ce vec zavrsiti rucak, a tamo rucak tek pocinje." On strca dolje i poce da se penje na drugo brdo. Tada ipak druga truba prestade da trubi, a oglasi se prva. Pas ponovo potrca dolje, pa opet gore, i tako je trcao tamo-amo, dok najzad ne ucutase obje trube i rucak se ne zavrsi u oba zamka.

Sad pogodi sta su drevni mudraci imali na umu kada su sastavljali ovu basnu, i ko je onaj glupak koji do zamora trci, ne postigavsi nista ni na jednoj ni na drugoj strani?

Brojalice


Brojalice su stare govorne igre, cesto sastavljene od besmislenih rijeci koje se dobro rimuju i izgovaraju ujednacenim i prijatnim ritmom.

Neke brojalice imaju sve odlike cijelovite igre, koja ima svoj uvod ili pripremu za igru, glavni dio, sa pravilima igrovnih postupaka i kraj, kojim se ostvaruju igrovni zadaci.

Lakoca izgovaranja rimovanih rijeci u brojalici budi kod dijeteta potrebu za pjevusenjem tih rijeci, a onda i za pronalazenjem poznatih melodija kojima ce "obojiti" cijeli teks brojalice. Tako na kraju mnoge brojalice dobijaju muzicku obradu, cime se olaksava njihovo dalje prenosenje medju dijecom.

Postoje brojalice sa odredjenim i jasno iskazanim sadrzajem, i one takozvane, smisaone besmislice. Medju djecom, velikom i malom, najpopularnije su brojalice koje cine kombinacju ova dva tipa.

Posebnu vrijednost imaju brojalice koje su po zastupljenosti nekih glasova, dobra vjezba za artikulaciju tih glasova.

Enci, Benci, Na Kamenci...

Enci, benci, na kameni,
tuje sjede dva mladenci,
ene, bene, van !

En, ten, tini,
sava raka tini,
sava raka, tika, taka,
bija, baja, buf !

Kara duka,
kara zec,
trci zec !

Bukva, bukva, kvan, kvan,
jedan ide s kola van !

Elem, belem, cedile,
mjesi mama lepinje.
Jednu meni dala,
velika joj hvala !

Čiči, čučo, čočo, čar,
cestom ide dimnjacar.
Đađa, đuđu, đođo, đin,
pored vode pjeva mlin !

Kreke, kreke, kreke, kreke,
stale zabe blizu rijeke.
Klepe, klepe, klepe, klepe,
roda kaze: al su lepe.
Cule zabe rodu,
pa hop, hop ! u vodu.

Eni, meni, seni,
seni cokolada,
bur, bur, limunada.

Enika, menika, sekunde,
abus, dabus, domine,
trus, pikus, caja, vaja,
buba nikolaja.

Od komore do komore,
tuc, muc,
sareno, vareno jaje.

Placko stalno place,
ujelo ga mace.

Jedan kovac konja kuje,
kolko cavli potrebuje ?
To mi reci ti,
ako znades brojati.

U vrticu ljubica,
na njoj mala bubica.
Poljubila cvijet,
pa ode u svijet.

Leti, leti pticica,
oko malog klipica.
Ptica pjeva: - Ciri- biri,
ko ne slusa, neka zmiri.

Mašnica


Ina i Tino su se voljeli igrati na livadi. Jednog dana vidjeli su u travi veliku zelenu gusjenicu. Bila je dlakava i izgledala je strašno.

- Bljak, kako je ružna! Zgazit ću ju! - viknuo je Tino.

- Nemoj, Tino, pa nije ti ništa skrivila. Igrat ćemo se malo dalje. - rekla je Ina.

Uspjela ga je nagovoriti da pusti gusjenicu na miru. Navečer je Ina pričala tati o toj gusjenici i kako ju je Tino htio zgaziti. Tata je uzeo s police jednu knjigu i rekao Ini da mu sjedne u krilo. Knjiga je bila puna slika. Tata je okretao listove dok nije pronašao ono što je tražio. Pokazao je Ini slike. Na jednoj slici vidjela je strašnu zelenu gusjenicu koja je sjedila na listu. Na sljedećoj slici gusjenica se omatala nekakvim tankim koncem. Kao da joj je hladno ili kao da se željela sakriti. A na zadnjoj slici je iz tog smotuljka u kojeg se sakrila gusjenica izašao prekrasan šareni leptir.

- Što je ovo, tata! Otkuda sad ovaj lijepi leptir? Pa gdje je ona užasna gusjenica? - zbunila se Ina.

Tata joj je objasnio.

- Vidiš, mišiću, gusjenica se pretvorila u leptira. To nije čarolija, to se tako stvarno događa. Ako netko zgazi ružnu gusjenicu, to je isto kao da je zgazio lijepog leptira u kojeg bi se ona pretvorila.

Nakon nekoliko dana Ina i Tino su se opet igrali na livadi. Sjedili su u travi. Tino je štapom kopao rupu u zemlji a Ina je napravila vjenčić od tratinčica i maslačaka i stavila ga na glavu.

- Gle, Tino! Sviđa li ti se moj vjenčić?

Kad ju je Tino pogledao, začudio se.

- Stvarno je lijep! Ali, otkuda ti sad ta žuta mašnica na glavi? Pa nisi ju imala malo prije. - rekao je.

- Kakva mašnica? - začudila se sad i Ina.

- Pa ova! - rekao je Tino i prstom htio dodirnuti mašnicu.

Ali čim je došao prstom do nje, mašnica je - odletjela! Kad ju je Ina vidjela, pljesnula je rukama i veselo povikala:

- To je ona tvoja ružna gusjenica koju si htio zgaziti! Ja sam ju spasila! To je moja Mašnica!

Ispričala je zbunjenom Tinu što je vidjela u knjizi i što ju je tata naučio.
A žuta Mašnica sa plavim i bijelim točkama na krilima je malo kružila iznad njih a zatim odletjela dalje, i još dalje, sve dok ju više nisu mogli vidjeti.