Tema: William Butler Yeats - Poezija

Tuga ljubavi

Ta svađa vrabaca tamo ispod krova,
pun mesečev obruč, nebo zvezda noćno
i brujanje glasno veselih listova
prikrili su zemlje jecanje nemoćno.

I onda ti dođe, setnih usana rujnih,
i dođoše s tobom suze celog sveta,
i s njima svi jadi lađa mu olujnih,
i s njima svi jadi bezbrojnih mu leta.

Sad kroz rat vrabaca tamo ispod krova
i kroz bele zvezde, mlečno nebo noćno,
i pojanje glasno nemirnih listova,
Prolama se zemlje jecanje nemoćno.

Tu dole kraj vrbaka

Tu dole kraj vrbaka ja draganu sretoh
milu,
tu slušah je kraj vrbaka, belonogu i čilu,
kad reče: ljubav je prosta – k’o lišće
raste lako;
Al’ ja sam lud, zelen, bio, i sam ne mišljah
tako.

U poljani ja sam staj’o sa draganom nad
rekom
kad pleća mi obujmi ručicom belom i
mekom,
pa reče: ljubav je prosta – k’o trava
raste lako;
Al’ ja sam lud, zelen bio; sad tužan ja
bih plak’o.

***

On prigovara ptici škurku
O, škurku, ne kukaj sred zraka pusta
il’ nad vodom tamo gde se zapad sreće;
Od kukanja tvog meni na um pada
njen pogled strastveni, kosa duga gusta
što se povrh mojih nedara razleće;
Zar nije dosta jada što vetar kuka sada?

Zora

Da sam neuk poput zore
Koja gleda sa visine
Tu kraljicu staru što meri dvore
Iglom broša sa haljine,
Uvele što gledaju
S besprekornog Vavilona
Bezbrižnih planeta putanju
I zvezde kad dođe luna,
Pa crtaju, računaju;
Da sam neuk poput zore
što samo stoji i ljulja karuce,
Stoji blistava nad oblačnim konjima;
Da sam – jer sav je nauk bezvredan –
Poput te zore neuk i obestan.

Žensko srce

O, šta će meni soba pusta
sto molitve je puna bila;
on pozva me sred mraka gusta;
na grudi sam mu grudi svila.

O, šta će meni dom moj sretni,
ni briga majke mi ne treba;
od mojih vlasi krov će cvetni
od olujnog nas skriti neba.

The Realist

Hope that you may understand!
What can books of men that wive
In a dragon-guarded land,
paintings of the dolphin-drawn
Sea-nymphs in their pearly wagons
Do, but awake a hope to live
That had gone
With the dragons?

William Butler Yeats

Lišće pada


Stigla je jesen do lišća zaljubljenog u nas
i do miševa gde je žito požnjeveno;
Požutelo je lišće jasena tu iznad nas
a i šumskih jagoda lišće prokvašeno.

Čas ljubavi koja vene stigao je i do nas,
i naša setna duša umorna je, svela;
Sad rastajmo se, pre neg' doba strasti
zaboravi nas,
Sa poljupcem i suzom vrh tvog setnog
čela.

Bele ptice

Kad bismo mogli biti, moja draga,
dve ptice bele povrh pene mora!
Još pre no što se meteor ugasi
nas pogađaju plami meteora;
A plamen plave zvezde Večernjače,
što nisko visi sa nebeskog kraja,
U srcu našem uvek budi, draga,
bol tuge što se od nas ne odvaja.

Tek zamor struji od krina i ruža,
tih sanjalica što ih rosa mije;
o tom ne snevaj, nit’ o meteoru
što trošni sjaj mu noćna tama pije,
nit’ o plamenu niske zvezde plave
što uz rub neba ranom zorom vene,
jer želeo bih da budemo, draga,
dve ptice bele povrh morske pene.

Jer privlači me ostrvlje bezbrojno
i uz njeg’ čari danajskoga žala
gde vreme ne bi na nas ni mislilo,
gde tuga do nas ne bi ni navraćala;
I bili bismo daleko od ruža
i pržile nas ne bi plama strele
kad bismo mogli bdeti, moja draga,
vrh morske pene k’o dve ptice bele.

Kad budes stara

Kad budes stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu knjigu tada
Uzmi, citaj i sanjaj kako si bila mlada,
Ociju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni bise
I kraj tebe iskreni i lazni znase da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dusu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osencise.

Pa dok se svijas kraj toplog vatrinog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.