Tema: Aleksandar Sergejevic Puskin - Poezija

Aleksandar Sergejevic Puskin - Poezija



Aleksandar Sergejevič Puškin (ruski: Александр Сергеевич Пушкин) (1799-1837) je bio ruski književnik, a mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Puškin je rođen u Moskvi 6. juna 1799. (26. maja po starom kalendaru) u neimućnoj obrazovanoj aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovič Ganibal, koji je stigao u Rusiju kao rob, ali je postao usvojeno kumče Petra Velikog. Car Nikolaj je odlučio da on postane cenzor Puškinovih dela. Iako je dobio de jure slobodu, Puškin nije dobio slobodu kretanja i pisanja. Od 1826. do 1831. godine Puškinov društveni život se uozbiljio. Znalo da se da Puškin traži ženu i da cilja na neke od najlepših Ruskinja. 1829. godine upoznao je Nataliju Gončarevu, kojom se i oženio 1831. Dve godine kasnije, Puškin je proglašen za Kamerjunkera. U pitanju je dvorski čin koji se obično dodeljuje mladim aristokratama. Ovo je uvredilo Puškina, između ostalog zato što je verovao da mu je taj čin dodeljen da bi njegova supruga mogla da odlazi na dvorske balove. Puškin je ubrzo zapao u lošu finansijsku situaciju, u velikom delu zbog rashoda svoje supruge. Uspeo je da dobije pozajmnicu da izda svoj žurnal 1836. godine, ali od njega nikada nije napravio adekvatnu zaradu. Konačno, 1837. godine Puškin je izazvao D’Antesa na dvoboj zbog sumnje da je flertovao sa njegovom suprugom.Dvoboj je održan 8. februara 1837. Dvoboji su bili česta pojava u Rusiji i prihvatljiv način, iako godinama nezakonit, branjenja časti među ruskom aristokratijom. Prvo bi pucao jedan učesnik, pa zatim drugi, ukoliko je u stanju. Prvi metak je opalio D’Antes i pogodio Puškina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pištolj i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen, te je Puškin zatražio da zameni pištolj, što mu je i dozvoljeno. Opalio je, ali je metak je samo okrznuo D’Antesa. Puškin je ubrzo prenet u krevet, gde je doktor pokušao da mu sanira ranu. Ipak, Aleksandar Sergejevič Puškin je preminuo dva dana kasnije, 10. februar 1837. (29. januara po starom kalendaru). Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820-1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824-1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine.

Ancar

U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.

Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.

Kroz koru otrov stalno teče,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne veče
U smolu gustu on se stvara.

To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež’ dalje.

A kad oblak daždom mije
Njegov učmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, čist.

Besi

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin – cilin,
Na tom putu mor’o bi se
Užasnuti svaki džin.

”Teraj momče!” – ”Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, – zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.”

”Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno – hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč’o levo,
Konje gur’o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.”

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine -
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači – jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
”Šta je ono?” – ”Bog bi znao -
Neka klada, – il’ je vuk.”

Sikću, pište noćne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć’ glave -
Kakva j’ ono avet, gle!

Lete konji k’o pomamni,
K’o da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine -
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Al’ gle, čoveku čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek pođe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.

On smrtonosnu smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.

Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.

A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih uđe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuđe.

Cvijetak

Uveli cvijetak bezmirisni
pušten u knjizi gledam ja.
I gle, već mnoštvom čudnih misli
duša se moja puni sva.
Kog proljeća je cvao cvatom
i čijom rukom skršen bi?
Da l’ poznatom il’ nepoznatom?
Zašto ga ovdje ostavi?
Možda za spomen na poznanstvo
il’ na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
kroz tiho polje, tamni lug?
Živi li on il’ ona živi,
gdje li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
ko ovaj ovdje cvjetić mlad?

Dionizijska pjesma

Zar utihnu veselja glas?
Nek zaore pjesme Bakha!
Nek djevojka živi svaka
I mlade žene, koje ljube nas!
Ded više vina u te čaše!
I na dno njino
U gusto vino
Bacajmo zavjetne prstene naše!
Ispijmo grožđa radosne suze!
Nek živi razum! Nek žive muze!
Ti, sveto sunce, gori!
Kao što ovo kandilo blijedi
Pred jasnom zorom koja zori,
Tako i lažna mudrost malo vrijedi
Pred suncem uma, što sja puno plama.
Neka živi sunce, nek se skrije tama!¨

Elegija

Ludo veselje mojih mladih ljeta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al’ kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran. A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.
Al’ mrijeti mi se neće. Još se nadam.
Ja živjet’ hoću, da mislim i stradam.
Med nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da za me i naslada ima.
Ponekad opet zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I tko zna, neće l’ posljednji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.

Exegi Momumentum

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

Ne pjevaj draga kada si sa mnom

Ne pjevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pjesme, pune tuge:
U sjećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.
Kad razliju se u tišini
Te pjesme lude, zanesene,
Ja vidim stepu, mjesečinu
I lik daleke jedne žene.
Otkada ugledah te, draga,
Njen lik u mom srcu gasne,
Al’ nova oživi ga snaga,
Kad začujem te pjesme strasne.
Ne pjevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pjesme pune tuge,
U sjećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.

Noć

Sva čežnja,milosta,moj glas, čim si preda mnom,

Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni,žuboreću-
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad,u tmini:
-Moj mili..tvoja sam..da,tvoja sam, jedini.

Poziv

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive.
O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa,
K’o led i sva k’o zimski dan;
Od bola blijeda i bez glasa…
O, dođi mi što prije, što prije,
K’o vetra dah, k’o zvuk, il’ tajna,
K’o strašna sjen, k’o zvijezda sjajna,
Svejedno je: što prije, što prije!
Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba.
I ne zbog tog, što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.