Tema: Aleksandar Sergejevic Puskin - Poezija

Trenutka ja se sjećam sjajna

Trenutka ja se sjećam sjajna,
Kad preda mnom se ti pojavi
Ko priviđenje, kao tajna,
I ko ljepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
A kinjile me strepnje tašte,
Tvoj njezni glas mi pjevat stade
I lik tvoj sanjah na dnu mašte.

No, doba minu. Vihor nježni
Raspršio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj nježni
I lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
U zabiti, u zatočenju,
Bez zanosa, bez suza ranih,
Bez nadahnuća, nalik mrenju.

Al stiže duši probuđenje.
I opet mi se ti pojavi
Ko nenadano priviđenje
I ko ljepote genij pravi.

I kucat stade srce vruće,
Nov život u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuće,
I ljubav sja, i teku suze.

Utopljenik

Svi u izbu dotrčaše…
Začuše se glasi dečji:
“Tata, tata, mreže naše
Uhvatile leš čovečji!”
- “Hajd,ne lažte, vrazi mali!
Kad mi ruka štap dohvati,
Ugursuzi nevaljali,
Sad ću vama leš ja dati!”

“More, ženo, eto bede!
Svi će krivcem da me drže!
Leš će naći…Sud…Istraga…
Daj mi kaftan!Idem brže!
Gde je mrtvac!” – Evo, ovde!”
I doista tu na žal,
Gde je mreža razastrta,
Izneo mrtvaca val.

Unakažen, grozan, hladan,
Sav naduven, pomodreo…
Da l je možda grešnik jadan
Sam smrt svoju zaželeo?
Il maticom ribar odnet?
Il pijanac tmurna lica?
Trgovac na putu sretnut
I opljačkan od ubica?

Što se tiče to mužika?
On se na rad hitro dade
I za noge davljenika
On u vodu vući stade,
Pa ga, najzad, veslom s brega,
Gurnu što je mogo jače:
Mrtvac opet rekom podje
Žudan humke i krstače…

Medj valima leš je dugo
Plivo i ko živ se njiho…
Prateći ga pogledima
Mužik podje kući tiho.
“I vi, štenad, za mnom hajte!
Pa sad kući! Putem pravo!
Al o lešu ne brbljajte
Da vas ne bi odno djavo!”

Ponoć…Bura…Vetra rika…
Reka burna pobesnela…
U kolibi kod mužika
Sveća davno dogorela…
Spe mu deca…Drema žena…
On opružen nedaleko
Budan leži, pa tek skoči:
“Čuj u prozor kuca neko!”

“Ko to lupa?” – “Ja! Otvori!”
- “Kakav li te bes sad pono?
Kud se noću skitaš, zbori!
Sam te djavo noćas dono!
Gde ću da se bakćem s tobom!
U izbi mi tesno,tamno!…
To rekavći, rukom lenom
Diže kapak polagano…

Mesečina…Dah mu stade…
Pred njim mrtvac, go, namračen,
Voden mlaz mu curi s brade,
Pogled strašan, razrogačen…
Sve u njemu obamrlo,
Iščezli života znaci,
A u telo podadulo
Upili se crni raci.

Mužik brže kapak spušta…
Prestraši ga gost netražen.
Sav obamre…”Zašto lupaš?”
- Prošaputa preneražen.
Od užasnih, strašnih misli
Groznica ga teška hvata
I svu noć je čuo kucanj
U prozore i u vrata.

U narodu od to doba
Verovanje strašno osta:
Svakog leta, u čas isti,
Jadni mužik čeka gosta…
I dokle ga strava hvata
I dok bura besni s hukom
U prozore i u vrata
Utopljenik kuca rukom.

Vreme je, druže moj

Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki časak nosi
Života delić svoj, života delić krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreće sloboda, mir postoje,
Već davno udes nov privlači srce moje,
Već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.

Volio sam vas

Volio sam vas; moja ljubav stara
Još uvijek, možda, spi u srcu mome.
Al’ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Volio sam vas nijemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomore boli,
Volio sam vas iskreno i nježno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

Zimsko veče

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.

Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.

Tužne je i mracno tako
U ubogoj izbi toj…
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?

Je l’ te umor obhrvao
Slušajuci bure huk,
Il’ je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?

Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.

Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.

Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.

Я вас любил

Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.
Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.

Volio sam vas, Aleksandar Sergejevič Puškin