Tema: Dusan Vasiljev

U kolibama smrti

Oblak se nadvija kô pijan mesec
nad kolje u nebo ubodeno,
i teče crvena krv rekom.
I putevi su u magle utkani
što su legle po drveću.
Osećamo da po kućama našim senke kostura šeću,

u selu cvetnom, dalekom.

I ničeg nema što bi nas opilo u tom času,
i svi smo silni, krvavi atamani
u ovom klanju.
I zar da od lasta čekamo da na spasu,
ljubeči se po krvovima danju?
Već legnemo ničice u vlažne kute,
i slušamo kako tišine
zašapću slatko, pa ućute.

A iznad glava kiša nam se sliva,
i žuto, uvelo vlažno snoplje
sva nam je prespektiva.
Iza grma ako padnemo kad otvor smrti zasjaji, ─
to su svi važni događaji.

I požar su užasni pohotno valja
preko svih reka, mora zemalja,
Umrećemo i mi, sutra, ili nešto kasnije,
Smrću, vrelom, podmuklom.

(Zar nije još užasnije
živeti dan-dva sa lobanjom puklom?)

Beli, porušeni zvonici zabrinuti strče
i misliš da će odmah da potrče,
i da odu u neznano ─ sanjano.

I ničeg nema što bi u nas unelo čistoću,
jedno očajno gromovito ‹‹ hoću ››,
ili po glavi jedan strahovit udar,
pa da se već jednom svega zasitimo,
krvavi i razbarušeni.

Žice

Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali:
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva
u valu smrti, tifusa, padavica.

Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave,
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.

I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.

O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.

Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu,
ne mogu,
da se vrate…

Dušan Vasiljev


Dušan Vasiljev (1900—1924) je srpski pesnik, prozni i dramski pisac, jedan od najznačajnijih srpskih ekspresionista.

Život

Rođen je u Velikoj Kikindi, tada u Austrougarskoj, 19. jula 1900. godine od majke Rakile, poreklom iz Perleza, i oca Koste. Dušan je imao sestru Aleksandru, brata Spasoja i sestru Jelenu. Majka mu je umrla 1904. a otac se potom po drugi put oženio. Iz tog braka rođeno je još petoro dece, od kojih je troje umrlo neposredno po rođenju.
Osnovnu školu je pohađao u Kikindi, a građansku i učiteljsku u Temišvaru, gde mu se porodica preselila 1911. godine.
Pošto mu je otac otpremljen na front, morao je da preuzme brigu o braći i sestrama. Pohađao je školu i radio kao pisar, a 1917. se prijavljuje u vojsku. Pozivaju ga 1918. i otpremaju na front na Pjavi. Vraća se iscrpljen i sa ozbiljnim znacima malarije i bronhitisa. Po povratku u Temišvar zatiče srpsku vojsku. Stupa u službu u komandu mesta, kao pisar i tumač, a potom kao delovođa.
Osniva Kolo mladih Srba i list Sloga. Kada je srpska vojska napustila Temišvar, odlazi u Beograd. Upisuje se kao vanredni slušalac na Filozofski fakultet, počeo je da sarađuje u Slozi, Književnom jugu, Danu, u Misli, koju vodi Sima Pandurović. Studije je morao da prekine, ali završava pedagoški kurs i 1920. prelazi u Čenej (Rumunija), mesto koje je tada kratko pripadalo Jugoslaviji, kao učitelj i iste godine se ženi Milojkom Maletić.
Ponovo ga 1921. pozivaju u vojsku u Kratovo, gde goni kačake i bugarske komite. Bolestan, pušten je kući iste godine. Provodi vreme u Čeneju u čitanju i pisanju, ali mu se stanje pogoršava zbog zapaljenja plućne maramice i bronhijalnog katara. Pokušava 1923. da se leči, odlazi u Zagreb, ali ga vraćaju sa preporukom da se javi na proleće. Umire 27. marta 1924. u Kikindi.

Pesništvo

Proživeo je kratak i dramatičan život početkom 20. veka, tokom Prvog svetskog rata i neposredno posle njega. Kikinda i Temišvar, kao gradovi njegovog odrastanja i obrazovanja, sa neambicioznim i malim zajednicama kulturnih Srba, njegovo socijalno poreklo, njegovo nastojanje da se sa margina uključi u središnje tokove srpske kulture, kao i tragično iskustvo rata, uticali su na njega.
Prvi svetski rat će ekstremizovati stavove umetnika tog doba. Apokaliptičke i dramatične vizije, otpor prema stvarnosti, nepoverenje u čoveka, u njegovu istorijsku odgovornost, skepsa pred gestovima znanja, ekspanzijom tehnike i industrije, pred modernim oblicima društvenosti, traganje za novim svetom i novim vrednostima, ambivalentno i složeno određivali su novu situaciju.
Koliko god da je Vasiljev crpeo svoja iskustva iz literature, sa strašću koju je pokazivao prateći časopise koji su izlazili u Beogradu i Zagrebu čitajući Vinavera i Crnjanskog, njegov neposredni dramatični doživljaj života, posebno onaj proizašao iz rata, oblikovao je njegovu tamnu i paradoksalnu viziju sveta, njegovo razumevanje udesa čoveka.
Kao pesnik Vasiljev je izašao na glas pesmom Čovek peva posle rata. Pesma je objavljena u časopisu Misao 1920. godine i odmah uvela Vasiljeva u središte posleratnih književnih strujanja. I danas je on po njoj najviše poznat među širom čitalačkom publikom. Ona je izrazila duhovno raspoloženje mladih koji, vraćajući se iz rata, svoju stravičnu viziju evropske ratne katastrofe suočavaju sa besmislom prozaične građanske svakodnevice u kojoj je trebalo započeti novi život.
Dušan Vasiljev za života nije uspeo da objavi knjigu pesama. Napisao je oko 300 pesama, dvadesetak novela, četiri drame i imao bogatu prepisku. Najveći deo njegove zaostavštine čuva se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.



Posmrtna izdanja

Poezija

Izabrane pesme (pesme izabrao Živko Milićević. Predgovor napisao Velimir Živojinović), Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. XIV + 94.)
Pesme (za štampu priredio Živan Milisavac), Matica srpska, Novi Sad, 1950, str. 386.
Čovek peva posle rata (pesme izabrao i knjigu priredio Stevan Raičković. Predgovor O čoveku Dušana Vasiljeva napisao Radomir Konstantinović), Prosveta, Beograd, 1968, str. (10)92.
Izabrane pesme (pesme izabrao i predgovor Složenost poezije Dušana Vasiljeva napisao Ljubomir Simović), Rad, Beograd, 1975, str. (13)98.
Čovek peva posle rata (pesme izabrao i predgovor Gorko sjećanje na pokolj napisao Jovan Delić), Veselin

Masleša, Sarajevo, 1982, str. (43)271.

Pesme (Izbor, pogovor i literatura Jovan Zivlak), Kairos, Sremski Karlovci, 2000, str 130 (133—191)

Proza

Ispod praga, pripovetke i drame (priredio i predgovor napisao dr Aleksandar Pejović), Rad, Beograd, 1986, str. (20)325.

Izabrana literatura o Dušanu Vasiljevu

Milan Bogdanović: Pesnik Dušan Vasiljev, SK Glasnik, Beograd, 1929, kw. XXVI, br. 8, str. 580—583.
Srdan Bogosavljević: Dušan Vasiljev: Bura u zoru, Polja, Novi Sad, 2000, br. 415—418.
Spasoje Vasiljev: Dušan Vasiljev, Misao, Beograd, 1931, knj. XXXVI, sv. 5—8, str. 396—409.
Dragiša Vasić: Život Dušana Vasiljeva, SK Glasnik, Beograd, 1929, knj. XXVI, sv. 8, str. 573—579.
Radovan Vučković: Avangardna poezija, Glas, Banja Luka, 1984, str. 91—101.
Aleksandar Jovanović: Oblaci u duši, Stav, Kikinda, 1980, str. 3—123.
Bojana Stojanović Pantović: Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad, 1998. str. 72—73, 127-128.

Izvor; Vikipedija

Čovek Peva Posle Rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!