Tema: Djura Jaksic - Poezija

Djura Jaksic - Poezija


Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku pozije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura. U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike. Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak. Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja i Jelisaveta. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike Pesme.

Ah životu

Ah, životu i bijeli svetu!
Zašto ste mi na takvom teretu?
Što oči ‘vake jade gledu?
Koje volim – ti mi bolujedu,
Koje ljubim – ti mi umiredu,
Najmiliji nisu mi na svetu -
Ah, životu, moj teški teretu!!!

Gde je

Gde ja šećer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat’ mnijem,
Tu ću u plač pasti.
Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnom venac primam.
- Skoro sveća kraju,
Danak crnoj noći,
Al’ kraj mome vaju
Nikad neće doći.

Gospođici… u spomen

Mnogi me je dosad zapitkiv’o:
Sa čega sam srca obolela?
Sad nek znade moja družba cela:
Rana j’ ljubav, što sam od njih skriv’o.

Tebe ljubim, čelo ponošljivo,
Ti si rane srcu mi nanela.
Pa što si se od mene ponela?
Što li gromom biješ srce živo?

Grom je riječ, kojom zboriš, hola,
Da me nećeš nikada ljubiti,
K’o Gromovnik sa svoga prestola.

Verujem ti kao tvorcu svome;
Veruj i ti — da ću te ljubiti,
Kapi dok je srcu bolanome.

Jednoj nestašnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?
Je l’ to ljubav?… Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?
Il’ si došla zluradice,
Da me varkaš, da me jedis?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?
- Ja te ljubim!… Tvrdiš, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada…
Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

Kroz ponoć

Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje -
O lakše samo kroz gusto granje!
Tu blizu potok daljinu para,
Tu se na cveću cveće odmara,
Tu mene čeka ašikovanje-
O lakše samo kroz gusto granje!
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
K’o grudu snega vrelo sunčanje-
O lakše, lakše, kroz gusto granje!

Kao kroz maglu

Kao kroz sivu maglu
Što samo sine zrak,
A gušći oblak dođe,
Da veći bude mrak.
I ona samo sinu,
Da opet dođe hlad,
Da veća tama bude,
Da veći bude jad…

Ljubičica
I

Pod snegom je uzdisala:
»Kad će doći maj?«
Al’ je zima isisala
I taj uzdisaj.
Slušala je, sevajući,
Njenih želja red,
Sipala je, levajući,
Sa vihorom led;
Sa mržnjom je prodirala
Do u koren čist,
Pakosno je razdirala
I najmanji list.
A sirota ljubičica
I njen miris mek
Trajala je, kâ ubica
Na robiji vek…
II

Ali dođe njena duša,
Dođe mili maj,
Pa i majska zora sluša
Isti uzdisaj:
»Oh, devojko, dođi, rubi!
Uzberi me sad!
Zadahni me i poljubi,
Dok je život mlad!…«
Pa sad vetar zalud peva
Uz njen tugopoj,
O ljubavi zalud sneva
Neopisanoj.
Glava joj je malaksala,
Čeka samo čas;
Na grudma se talasala
K’o prebijen klas.
III

Mrka gora grmi, ječi —
Krvav ide gost;
Strašne su mu gromke reči
Kao nemilost.
Toke mu je isparao
Od kuršuma tres,
Grudi mu je išarao
Krvaviji bes:
»Za poljubac sa usana
Nju sam molio…
Žeđ mi beše usijana,
Krv sam prolio…
Eno, gledaj, po planini
Čitav leži strv,
Tamo, opet, u dolini
Usirena krv…«
IV

Ranjen soko razgovara,
A sluša ga cvet,
Mirisom bi iz nedara
Da okadi svet:
»Sloboda je lepa deva
K’o najlepši san,
Puna milja i osmeva
Kao dobar dan.
Slobodi te srpskoj dajem,
Njen je danas pir,
Da sa njenim uzdisajem
Sipaš miomir…«
Ljubičica glavu diže
Iz duboka sna,
Pa sad više ne uzdiše,
Zaboravlja zla.

Mila

“Vina, Mila!” orilo se
Dok je Mila ovde bila,
Sad se Mila izgubila.
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
Iz Milinih ruku malih,
- Ma se rasto bela sveta -
Meto čaše od bermeta
Otrova bi progutali -
Ana toči, Ana služi
Al’ za Milom srce tuži.
Ko da igra, ko da peva,
Ko da žedni, ko da pije,
Ko li brigu da razbije…?
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.

Nebo

Nebo moje, sunce moje,
Zagrli me, poljubi me!
Željan sam ti pusta raja:
Zagrljaja, uzdisaja;
Zagrli me, raju moj!
Tude bele ruke sklopi,
Tako! Čekaj! Ljubi! Ljubi,
Dok se teret ne izgubi,
A srce ne rastopi -
Ne izgori život moj!