Tema: Djura Jaksic - Poezija

ЈОШ...

Један дим још, једну чашу,
Једна песма, једна сека!
П’ онда збогом, тамбурашу!
Збогом, крчмо, занавека!

ПУТ У ГОРЊАК

Од Великог Села до самога Ждрела
Кô да ј’ вила нека ћилим разастрела
Од зелене траве и свакаке шаре,
Да себи домами уморне бећаре;
Па доклен ти вила лаког санка бира,
Хлађан поток слабе ноге ти испира,
Ветрови ти тихи лепи мирис дају,
Заслађене хране горком уздисају...
Са далеког пута уморан сам сео,
Не би’ л’ санка нашô, сетан, невесео.
Повило се цвеће, полегла је трава,
Али мене санак давно избегава!
Сила се је мисли врзло по памети...
Много ли сам страдô, кад се срце сети:
Никад добро јутро! Никад добро вече!
Мени ноћца лако никад не протече...
У мислима, тако, уздахнô сам јако,
А сузе су текле низ образ полако;
Од груди се мојих вечан огањ створи,
Да у њима душа пре рока изгори!
По големом свету млађан се потуцам —
Што громовник нисам, да на судбу пуцам?...
Све што ми је било недраго и драго,
Остављат сам морô равно, подједнако!
Па где сад почивам?... О, да дивна места!
Лепша никад није с уресом невеста!
Извезено цвећем, окићено горам’ —
Ја и ово место оставити морам!
Ено, већ се крију сјајни сунца зраци,
Ка западу златни путују облаци;
Торбицу сам свезô, опанак притегô,
И ја бих са сунцем некуд даље бегô;
Али једно срце, друго судба жели:
Ја по судби морам, што она придели.
Видиш оно стење што се небу пење?
То је воља судбе... горко придељење!...

Кô боланог нада, небу подигнута,
Подиже се гора од камена љута,
Болну диже главу, а коленом клеца
Каменито срце Млава јој просеца:
Зајазит се не да, мумла, јечи, стење,
И у муци тешкој прождире камење;
На њу, грешну, сунце никада не сија,
Само гром је, мразну, са хуком пробија,
Пламенита муња опали јој лица,
Да већма потавни, срамна проклетница!
У нечистом недру вечну клетву скрива,
Зато гдегде грми, и немо почива:
Благослов је проклô српски царе Лазо —
Како би јој и бог милости указô!?...
Поред ње ме, бујне, тврда стаза води.
Али куда, куда? — Куд сам орô ходи.
Повише облака, и од неба више,
Јер, уместо неба, пуст се камен диже...
Не чује се тица, баш никаква гласа,
До вечите хуке безбожних таласа...
Не знам даље стазе, не знам даљег пута,
У ’вакој се гори најлакше залута.
[. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .]
Изнемогло тело сурвало се доле
Поред неке пусте развалине голе.
Тврдиња је била некад ово стара,
Чувала је верно свога господара,
А данаске шта је развалина ова?...
Постала је гнездо суријех орлова!...
Слушала је негда бојних труба звуке,
Шта данаске слуша?... Међеде и вуке!
Силена је војска овде становала —
Наместо је војске маховина пала!
Под маховом леже старе славе знаци,
Оружије светло, коњи и јунаци...
Све ту мирно лежи, под стеном страхоте,
Из прашине њине гуштери се коте...
На њој данас седим и даљину гледим:
Ваљда гдегод ближе миран кров се диже,
Или добар пастир стаду следи белом?...
Ал’ ништа не беше у околу целом!
Као да је камен у љутини пукô
И у пукот своју све живо повукô!...
Ал’ шта се забеле у горскоме мраку?
То је бела кула на цркви Горњаку!
Раширила крила лабудова бела,
Белоћу је снега на себе узела;
Крст се на њој блиста, сунцу одговара
И по хладној стени златне пруге шара.
Једно се је звоно с беле куле чуло,
У моме је срцу трипут одјекнуло;
Запојаше тихо калуђери свети...
Можете л’ ме, ноге, бар донде понети?
Ено ми дворишта, ено дворских врата,
Примиће ме у двор, страна, непозната;
Одмор ће ми дати, то ми само треба,
А благослов на нас бог шаље са неба!...

У Подгорицу 1857.
Горњак је манастир, задужбина цара Лазара, лежи у најдивљем пределу поред Млаве, на граници између Хомољског и Млавског среза у Пожаревачком окружју. — Велико Село и Ждрело места су у истом окружју. — Млава је река која изнад Жагубице у окружју пожаревачком извире и код Костоца у Дунав утиче. Прича се да је цар Лазар хтео преко ње разговарати се са некаквим свецем Григоријем, који је близу Горњака у гори постио, па како је Млава онуда текла са великом хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се место данас зове Тишина, јер одонда увек ћути тамо Млава.
Напомена Ђуре Јакшића

ПОЗДРАВ

Ој, Козаче, ратни сине!...
Сред грмљаве и звекета,
Усред наше бојне муке,
Слушао сам танке звуке,
Пуне бола, пуне сете,
Кô да слушам старе бајке
Твоје гласне балалајке.

Гледô сам те, пун милине,
Како јездиш, како летиш
И крвавом шашком претиш;
Па још кад се, Козак, сетиш
Твоје лепе Украјине,
У оку ти пламен сине,
Полегô би танку змију,
Мегданџију бедевију,
Преко поља да се вине...
Али где је земља лепа?
Где је степа?...

Ој, Козаче, бојни брате,
Познајем ти тешку муку
И по песми и по звуку,
По узвику и јауку,
Што задршће са усана
Као жеља усијана...
Певаш песме, тужне, миле,
Од љубави и мегдана,
Па се сећаш страшне силе
И страшнијих јоште дана;
Та бојева давних, стари’,
Са Татари и Маџари,
И козачкој новој слави,
На Тимоку и Морави.
Како сте се онде били,
Како сте се крвавили:
Против сто си сам ишао,
На хиљаду јуришао;
Зуји куршум и кумбара,
Грме горе и долине,
А Козаку душа стара
Од силине и милине —
Дирнут ханџар из корице.
Или листак из горице,
Кад се вихор игра њима —
Затрепери у прсима.

Па, Козаче, брате мили,
Кад отидеш твоме крају,
Козачкоме завичају,
И затресеш балалајку,
Поздрави нам стару мајку —
Украјину...

ЈАН ХУС

На Сабору косничкоме
Има, ваљда, пет стотина
Црних риза и мантија —
Али нигде ведра лика;
Већ кô она туга тија
Спустила се помрчина,
Па се ваља као змија
По грудима становника...
Само оне црне звери,
Што ђавољи шапат чују
Само црни калуђери
Подмукло се осмејкују.

Пред њима је борац стари,
Узор свеца и човека,
Што идејом свога века
И векова господари.
Чело му је без облака,
Мудро око пуно плама,
Гледа децу црног мрака,
Гледа чету пустињака
У тим црним мантијама...

„Звали сте ме да поречем
Својом крвљу што сам писô,
Мојим ножем да пресечем
Од помисли прву мисô:
Да се клањам немој слици,
Коју не знам нити чујем,
И у њојзи, варалици,
Христа бога да поштујем!“

Тако рече смелим гласом
Поучитељ нове вере,
А глас му је са ужасом
Испунио калуђере.
Дигоше се ћелепуши,
Кô да друга коса ниче;
Па кô змија када сиче,
Сав се сабор запенуши:

„Тешко теби, несрећниче!
Тешко твојој гршној души!
Опореци књигу гада,
Књигу греха, књигу јада!“

„...Ја никада!“

„На спалиште! На спалиште!
Пакô своју жртву иште:
Душу, тело и списове,
И јунака вере нове!
Све нек’ иде на спалиште!
На спалиште! На спалиште!...“

Народ ћути, Рајна ћути,
А учитељ новог знања
Од судија строгих, крути’,
И не тражи поравнања:

— Нека Рајна носи пепô!
У Рајни је тако лепо!
Брда плава, река плава
Од пакости заштићава
И грехове прашта свима;
А науке нова вера
Потресаће вековима
Подлу чету калуђера!... —

КАЛУЂЕРИ

Гледô сам вам метаније
Кад варате бога жива;
Гледô сам вас где се пије,
Где се једе и ужива.

Слушô сам вас кад кунете
Своје стадо, своје верне;
И кад тајни призовете,
Лицемерни, лицемерне!

Гледô сам вас — не да нисам,
Кад разблудом успламтите;
Гледô сам вас, не да нисам,
Лицемерни, упамтите!