Tema: Djura Jaksic - Poezija

Putnik


Uvek na opazu
Kud covek ne brodi
Birajuci stazu
Koja sreci vodi.

Gledi staze redom:
Ovom necu ici;
Idem pravo sredom
Pre cu k meti stici.-

I polazi s bogom
Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
Po cvetnoj livadi.

Sto je drugom tesko,
Lako je za njega,
Srce mu s' vitesko
Ne strasi nicega.

Po bregovi tudji
Ko zerav se sija,
Ide pevajuci
A znoj ga probija.-

Sa junackim skokom
Sve bede obara,
Pred njegovim okom
Sve se u raj stvara.-

Mnogo je obiso
Sveta pregolema,
I doma bi iso
Al vec doma nema.-

Mira meni treba,
Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
Ruka j' malaksala.-

Ah! al' nigdi stanka,
Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
Starost mene ceka!

I sa tugom veljom
Laca stap opeta,
No ne s onom zeljom
Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,
Ne treba mu vise,
Sve mu vec pakosti
O grudi razbise.-

Vrane njemu kose
Postase srebrne-
Dobro noge nose
-Da u grob posrne.-

Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
Dusa dalje zeli,
Telo iste mira.

I sve na opazu
Dalje putnik hodi,
R a d o s l e d i s t a z u,
K o j a g r o b u v o d i ..

НА НОЋИШТУ

Студена ме киша шиба
Већ васцели дан;
Ој, прими ме, крчмарице,
У твој лепи стан!

Саву, Млаву и Мораву
Прелазећи ја,
Тебе сам се зажелео
И лакога сна.

Наточи ми чашу вина
Из подрума свог;
Пољуби ме, загрли ме,
Помогô ти бог!

ПОСЛЕ СМРТИ

Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!

Немојте рећи: „Овде почива
Љубави наше увели струк!“
Не кун’те земљу, није вам крива
Стишајте јада ласкави звук!

Немојте трошит руже убаве,
Китећи њима мој вечит дом!
Реците само: „Доста је славе
Веран је био народу свом“.

ЈА САМ СТЕНА

Ја сам стена,
О коју се злоба мори,
Светска чуда и покори.
Многи тежак облак, јека,
Крш громова, огањ, клетва
И сто чуда неба, земље,
Разбило се о менека...
Усамљена
На средини морске пене,
Цепам муње и громове;
А таласе рикајуће
Са храпавим камом груди
У капљице ситне мрвим.
У ноћима смрти страшне
На раме ми тице слећу
И злослутним гракћу гласом:
Пакост, злобу и несрећу
Што злокобних
Два’ест осам стојим лета,
Презирући, смејући се
Пакостима безбожника;
Хладна, нема —
За радости и за злости
Непомична, неосетна,
У којојзи отров-срце,
Уморена љута змија,
На узглавку — вечном мраку,
На камену од увреда,
Размрскана, ћути, спава...
Ја сам стена... ал’ крвава!
Испарана гневом, једом,
Заљуљана муком, бедом!...
Смрт ми грозна, немилосна,
Са песницом коштуњавом,
Злокобницом ока свога,
Умирућа часом прети...
Чекај, селе!
Још не желим ја умрети!
Док се земља не затресе,
Бурно море не зајоше,
Не поцрни сјај звездани,
И месеца светлост бледа
Не завије у облаку
Божје правде и истине,
Сјајне зоре и вечери
Зрак црвени не протури
У крваве љуте змије,
Којима ће дух вечити
По јауку, болу, писци,
Несрећнога шибат света
Донде — донде!...
Увређено срце моје,
У вечитом болу, гневу,
Смеха се је зажелело...
— Ха! Ил’ можда неће доћи
Страшног суда глас ужасни?
Можда никад неће моћи
Горкој муци и јауку
Насмејат се срце моје?...
Иди!... Иди!...
Не дирај ме мразном руком,
Да преживим вечност тужну
На врлетном моме вису,
Где ме чуда и отрови
Злобног света узвисише
Ал’ отклен ћу сам, по вољи,
сам стена, ал’ крвава!...

ЋУТИТЕ, ЋУТ’ТЕ

Ћутите, ћут’те!... С пером у руци
Стекô сам себи у роду глас;
С крвавом сабљом на бојној муци
Бољи сам био — бољи од вас!

Да сте ме вид’ли — то да сте само!
Ал’ онде, знајте, не беше роб!
Убојне сабље кад потрзамо:
Победа! Јуриш! Ил’, боље, гроб!

Звук трубе, хуји, пољана јечи,
Грми и пуца огањ и прах;
Ћутећи стојиш, падаш без речи,
Гинеш за народ, гинеш без стрâ.

Пламен и дим, гори нам лице,
Мрки кô вуци дођемо сви —
Али где бесте ви, кукавице,
Пудљивци худи, лажљиви пси?...

ЉУБАВ

1.

Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи
Кад куцне један час —
Отеће стару славу,
Добиће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит сина,
Да чува благо то.



2.
Често те у сну снивам,
Моја љубави!
Често те тако виђам,
Цвете убави!

Па грлим небо плаво,
Грлим, уздишем;
А љубим сунце јарко,
Љубим, издишем.

Ал’, ево, зора свиће,
И, ево, прође сан;
Ал’ тебе нема, нема —
Нема да сване дан!

ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ

Ране моје љуто тиште,
Мила, дивна Црногорко!
Моје груди помоћ ишту,
Испаране на бојишту.

Помоћ, помоћ, Црногорко!
Потпраши ми пушке мале:
Руке су ми малаксале
Секућ Турке, Црногорко!

А кад паднем, горски лаве,
Моја лепа Црногорко,
Тешке ране и крваве
Нек замене турске главе!

Ох, свети ме, Црногорко,
Не кукањем и са плачем,
Већ крвавим љутим мачем:
У бој, у бој, Црногорко!

А на дому храни синке,
Моју наду, Црногорко;
Оне дивне мушке слике,
Оне храбре осветнике.

Храни, негуј, Црногорко,
И леп наук казуј њима:
Светити се душманима —
Моја верна Црногорко!

ЈЕВРОПИ

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...

Изгинућемо!..

„Па изгините!“

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славио —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“

КАРАУЛА НА ВУЧЈОЈ ПОЉАНИ

Насред куле карауле,
Око ватре на огњишту
Стражари се искупише...
Ватра гори, пламен лиже
И по тамни дуварови
Горостасне сенке диже,
Кô да ј’ рада из прошлости,
У ватреној занетости,
Витезове да наниже
И тим време доба давна
С нашим даном да изравна.

Дружба ј’ мала... Пет стражара...
У свакога пушка танка,
Дуга пушка белгијанка,
А готова да запара,
Да зарије са танетом
Ил’ са љутим бајонетом,
Кроз редове људског блата —
У колове Азијата;
Па да онда у нереду
Црну цевку, пушку бледу,
Турском крви обојади,
Њеном паром да окади.

„Још их нема!... Где су? Шта су?...
Ил’ им зверске стрепе груди.
На мегдану и ужасу?...
А кад треба децу клати,
Слабе жене злостављати,
Онда ће ти онде бити,
Спаљивати и робити,
Насилници и нељуди!...“
Тако збори буљубаша
И за нож се руком маша.
Даље тврди стражар стари:
„Браћо моја, граничари!
Имам једног побратима,
А у њему вере има;
Па ми дође крадимице
С оне стране Тисовице,
Потказа ми турске звери:
Да су ноћас у намери
Нашој кули огањ дати,
На нас мучки нападати...
Кол’ко их је?... Побро не зна!...
Али да је чета бесна,
Да је дивља, неуредна,
Крви жељна, крви жедна,
То му кажу црне очи,
Свака реч му то сведочи...“

Пет другара, пет стражара
Буљубаше реч су чули,
Али нису претрнули;
Ни пак црта мушког лица
— Страховања јадни млази —
Трепет душе да изрази
И страшљивост кукавицâ...
„Нека дође сто хиљада,
А у српским у грудима
Један живот нека има,
И тај један нека пада,
На бајонет нек’ се меће;
Ал’ пред четом насилника
Срце српског Крајишника
Задрхтати никад неће!...“
Пет другара, пет стражара,
Таким гласом одговара.
У то доба неме ноћи
Затресе се у самоћи
Мрачна гора, јела вита;
А ломљава страховита
Раздираше поноћ мрака,
Кô да ј’ рада таму њену
Паљевином из пушака
Пројурити у пламену...
И на кули караули
Ломљаву су тешку чули,
Ал’ витези граничари
Нису немим страхом стали;
А зидови, опет, стари
Никад нису задрхтали.

„Видите ли турску силу
Како јури у беснилу?
Двеста их је!... Двеста друга,
Што се сваком праву руга,
Што с планина јадне раје
Преко прага српског гази,
Да нам жене, да нам децу,
Обешчасти и порази...
На петоро... двеста њи’ је,
Све низама помамније’!
Да л’ остати у бој љути?...
У крв ћемо утонути...
А утећи?...“
..Буљубаша не изусти,
Засикташе ножи љути,
Зазвечаше пушке танке,
Црне пушке белгијанке:
„Буљубашо, жена бежи,
А у нашој крви лежи
Крв косовска, крв јунака,
А крв така
Не затрепта од Турака!...“

Тако рече пет стражара
Крајишника, граничара;
А пушке им огањ бљују.
Ал’ и Турци наваљују,
Крвожеђу х’јене љуте
Сипајући пламен живи
На кров куле нападнуте...
Поноћ гледа силу беса,
Па се јежи, стрепи, стреса,
Вихор диже урнебеса,
Риче страшно, јечи, стење,
Ломи дрвље и камење;
А са крова запаљена
Пуно гара, дима, жара
Повијајући, сила њена
Често сипа из недара
А у недро граничара.

„На бајонет!... На ножеве!...“
Буљубаша виче стари,
А синови граничари
Реч му другу не шчекаше:
У рукама њиховима
Ханџари се заблисташе,
А крв лопи срца жива
Са челика и сечива...
Поноћ стаде од милине,
Па у чуду само хуче,
Гледајући две стотине,
Како бежи и јауче...
Две стотине војске њине...
— Шта ћеш лепше?... Куда више?...
Кад Турака две стотине
Пет стражара погонише!

Али утом пламен сину,
А у грлу Илијину
Живот запе на свакада.
Млади другар мртав пада.
Више њега буљубаша
С три другара граничара
Чуда ствара —
Чак и унук да се сети
Како треба у освети
Срцу своме одолети...