Tema: Djura Jaksic - Poezija

Na liparu

Jeste li mi rod?… siročići mali
Il’ su i vas, možda, jadi otrovali,
ili vas je slabe progonio svet?
Pa dođoste samo – da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set…
Mi smo male,
Al’ smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti;
- Ćiju ći
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu, poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.
S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren – rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti -
- Ćiju ći
Moje tice male, jadni sirotani
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana biljka,
Il’ ko tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Noć u Gornjaku

Kao bedem tvrdi crna ponoć stoji,
Preko koga preći pust se život boji.
Pobožna obitelj svetog manastira
Grešnome je telu davno našla mira.
Onemeše stene, što neme bejahu,
Umuknupe zveri u divijem strahu. —
Ne miče se listak, šuma ne šumori,
Mrka ponoć preti mrkoj pustoj gori…
Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo,
Da se ne bi njeno uzdisanje čulo.
Sama u svom strahu priroda se grozi,
Strahovite tajne nema ponos nosi…
Uzdrma se kula, zvono se zanija,
U crkvi se čuje molitvica tija,
Užegu se same pogašene sveće,
Kroz nemo dvorište neki duh proleće.
Na čelu se bledom, gde je kruna sjala,
Svetiteljska svetlost divno zablistala…
Tihim hodom prođe kroz dvoranu staru,
Pokloni se triput svetome oltaru,
Pa iščezne opet u ponoćnom mraku…
Tako care Lazo dohodi Gornjaku.

Nedelja

Sa toronja nedeljicu
Prvo zvono kad označi,
Svaka majka svoju decu
U svečano preoblači.

Drugo zvono kad zazvoni,
Majka s decom u hramu je;
Pobožno se mole oni —
I Bog njine molbe čuje.

Kad oglasi nedeljicu
Zvono treće, starac stari
Slabu vodi on dečicu,
Kojom tuga gospodari.

Kuda starac decu vodi?
Kuda li će za njim, mladi?
Ide ćerku da pohodi
sa sedmoro unučadi.

Groblju ide, Boga moli
Sa sedmoro siročadi:
Sebi ćerku da izmoli,
Njima majku da povrati.

Tu se silna suza roni,
Gde se majka oplakuje.
Pobožno se mole oni —
Al’ im molbe Bog ne čuje.

Nagrada

»Za ljubav sam — veli Mirza —
Istinitu ljubav dav’o,
A mrzost sam ja mrzošću
I osvetom nagrađav’o.«

Lepo veli, dobro zbori,
Ponajviše ima pravo;
Jer je samo svoju Selmu,
Nije Tinku on poznav’o.

Da je srećom nju upozn’o,
K’o ja bi je obožav’o,
Njenu mrzost, preziranje,
Ljubavlju bi nagrađav’o.

Osmeh

Volem slušat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I noževa krvožednu seku,
I lajanje nesnošljivih pasa;
Volem čuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S čovečijih tankih slušat usti.
More davi, strasno lav ujeda,
Sablja seče, grmeć grom obara -
Al’ toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh čovečijeg jeda.

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema…
Nogom ćeš stupit, možda, poganom?
Drzneš li dalje?… Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al’ jedan izraz, jednu misao
Čućes u borbe strasnoj lomljavi
“Otadžbina je ovo Srbina!…”

Otac i sin

Jedanput ide stari Amidža
Ko neki sedi mandarin -
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.
Vašar je bio – a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski hat;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.
A šta ćeš sine da kupi babo? -
Deteta sklonost kušaše svog;
‘Oćes li sablju tu britku, sjajnu,
Il’ voliš hata misirskog?
Il’ mozda želis od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve
Govori sine govori brže,
Da kupim one toke zlaćane?
Dete se česka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg -
- Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
Pečenja kupi jarećeg…
Sad se i babo češe po glavi,
Gledajući dugo sina svog -
- E, ja sam volo sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog

Osili se…

Osili se tigar, ljuta zveri,
S kraja na kraj sveta pretrčava,
Korakom ga krvavijem meri,
Granice mu ognjem označava.

U purpur se čelik obukao,
Na njemu se sitna zrna siju:
Crven purpur u krvi je tkao,
Sitan biser hara iz očiju.

Cvili, pišti malena nejači,
Krv kosovska teče sa noževa;
Na Mohačkom lomidu se mači,
Već na Beču živi oganj seva…

Sad još Gora Crna mu ostaje,
Nju da krvlju đaurskom išara —
Silnog cara krvav presto da je,
Oklen grešnu zemlju da pokara.

Sindžir nosi, roblje da okiva;
Britku palu, da glave odseca;
Još o roblju srnogorskom sniva,
A o steni slaba noga kleca.

Pa gde htede prestola da steče,
Tu se, silan, na koleni gledi;
A gde htede sabljom da poseče,
Svoga srca kap potonju cedi.

A na steni krševite gore
Orlovići razmahuju krila,
O krvavim vekovima zbore:
»Ko je silan, ne zna šta je sila!«…

Orao

Blizo do neba gora je čarna,
ne treba orlu tek jedan let,
Samo da pusti krila nemarna -
Prezro je davno prezreni svet.

Po tamnoj magli teškog vihora
Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s’ čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol.

Tiho se vije, oblake goni,
Preziruć gleda u sunčan zrak…
Strelovit posle na zemlju roni
I krvlju kaplje zemaljski mrak.

Pijem

Pijem, pijem…al’ u piću
Još se nikad ne osmenu’ -
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!
Posrne l’ mi katkad noga,
Družina se ludo smije -
Al’ se brzo smeha trza
K’o od jeda ljute zmije.
A ja pijem, jošte pijem -
A tom mi se srcu para -
Ćuteći se samo igram
Ljutim vrhom od andžara.