Tema: Hanibal Lucic - Poezija

Hanibal Lucic - Poezija


Hanibal Lucić (Hvar, oko 1485. – Venecija, 14. prosinca 1553.) hrvatski je renesansni pjesnik i dramatik. Podrijetlom hvarski vlastelin, sin Antuna i Goje (imao je posjede na Hvaru i Visu). O njegovu obrazovanju nisu sačuvani nikakvi dokumenti. Bio je sudac i odvjetnik hvarske gradske općine. U vrijeme pučko-seljačke Ivanićeve pobune (1510. – 1514.) sklonio se, najvjerojatnije, u Split i Trogir. Lucić nije mario za puk i gajio je uobičajene plemićke predrasude te tako kaže da je puk “mnoštvo koje razuma nema”. Stoga je ironično da se oženio pučankom i sve svoje imanje ostavio izvanbračnome sinu Antunu, kojeg naziva svojim “prirodnim sinom” (koji će posmrtno objaviti očeva djela). U ljubavnoj lirici značajni su Petrarkini i Bembovi utjecaji, povratak neoplatonističkoj ljubavi, višem stilu i odmak od pučkog i senzualnog. Prepjevom Ovidijeve 16. heroide (kod Lucića: “Pariž Eleni”, prije 1519.), koju je “iz latinske odiće svukavši u našu harvacku priobukal”, prvi put je hrvatska književnost dobila Ovidijevo djelo na hrvatskom jeziku. Na početku djela nalazi se posveta u prozi Jerolimu Martinčiću. U lirici je također prepjevao Petrarcu (Misal se zabude misleći u sebi) te Lodovica Ariosta (Kad najpri ja tvoje vidih zlate kose). Stvarao je, dakle, prema stranim utjecajima Petrarke, Bemba, Ovidija i Ariosta, ali i prema domaćim utjecajima, primjerice Džore Držića.

Ako si mislila

Ako si mislila tako mi ne dati
Tvoja lišca bila, gospoje, gledati,
Zač meni onada, vilo, jih pokaza
Kadno mi cvil zada ljuvena poraza?
Ako si takoje mislila da dovik
Beside ja tvoje ne budem dionik,
Zašto me tuj posu biserom odzgora
Kî ti se tad prosu iz medna govora,
Kadno me uprosi taj govor ugodni
I reče: tuj što si, goste nezahodni?
Onada ja rekoh: gospoje, išću stvar
Ku ako dotekoh po kî put ikadar,
Biti ću vesel već, veće ću biti blag,
Veće ću dobro steć neg caru tko je drag.
A uz toj tvoja rič reče: ako možem
U tom što išćeš nič, daj da ti pomožem.
Blago tomu, ako jest koji, kî dvori
Vilu kâ jednako misli i govori.
A meni vaj, vilo, kî dvorim u tvoj dvor,
Zajedno kâ dilo ne skladaš i govor;
Jer eto kad višću učinih ja tebe
Da dobro kô išću sve imaš u sebe,
Dobro mi toj ne daš: garje mi još tvoriš;
Neć’ da me pogledaš, neć’ da mi govoriš.
Stoga mi jest umor, stoga mi jest sila
Da dušu dam nadvor, gospoje nemila.

Bud moju da želju

Bud moju da želju poznaje i misal
Gospoja koj velju da sam se zapisal,
Ovuj mi istinu virovat li neće,
Tom željom da ginu i da me nî veće.
Da bi mi, o bože, caklom se stvoriti
Prid njom, neka može sarce mi prozriti;
Vidiv ga, možebit rekla bi gospoja:
nî kamo lik mu krit, a vid ga dostoja.

Gledajuć, gospoje

Gledajuć, gospoje, tvoj obraz gizdavi
U kî narav svoje sve dike postavi,
Mogah se o tomu svaršno sveseliti,
A ino u momu sarcu ne želiti
Nu ljubav opaka, ajme, kâ ulazi
Potiho da paka većma se razjazi,
Kakono kâ mire ne ima ni stida,
Hti da se prostire mâ želja naprida.
Ku želju tajeći ja tebi, sunašce,
Živim ognjom žeći priča mi sardašce
Tako da obraz moj smartno ja bliditi
I tebi mnokrat toj zgoda se viditi.
Ter dokle ne znaše anjelska tvâ radost
Kôm bolju boljaše nesrićna mâ mladost,
Pitomo i milo svartaše ka meni
To lišce pribilo, tâ pogled medeni,
Koliko da praviš: da bi mi kako moć
Lika da ozdraviš, dala t’ bih i pomoć.
A sad kad uzroke poznaješ od tuge,
I boli žestoke nesrićnoga sluge,
Neć’ da ga pogledaš koliko karvnika,
A kamo da mu daš pomoći ni lika.
Što je toj neg napit zdravjem, a pak dati
Čemer i jad popit, neka me potrati?
Što je toj negoli k nebu me gori dvić
Visoko, za doli niže me paka vrić?
U čem ti jesam kriv rumenoj ružici
Da tako kažeš gnjiv virnomu služici,
Ali jer otkriti rane ti boleće
Volih, neg dopriti do smarti gledeće?
Ajme, jur kad vijah razlučne tve volje,
Zašto prî ne prijah smart da me zakolje?
Daj bih bil umarl sit slatkoga pozora,
Kad mi je li umrit sujeno odzgora.

Gospoje, nemilo

Gospoje, nemilo vidim da me rani
Tvoje lišce bilo, tvoj pozor izbrani,
Da ‘vo li gdi mogu k njima se utiču,
Za da se pomogu, za da se izliču.
Običan jest poraz, slatka je bol i zled
Ku čini tvoj obraz, ku čini tvoj pogled.
I ako ć’ učinit dužna me očima,
Ako li na saj svit draže se što ima;
Oči t’ ću dat i rič ako je kâ draža,
Pozorom mene lič’, premda me poraža.

Hlepi sarce moje

Hlepi sarce moje gospoji otvorit
Britke rane koje hoće ga umorit.
Dano ja za bolje, manjega zla cića
Tuj zled kâ ga kolje ne dam da očića,
Za da mi vila taj ne vazme pak oni
Medeni poziraj kî mi smart odgoni;
Kî mi oslajuje ljuvena nalipa
Gorkost kâ me truje, kâ mi sarce cipa.
Vide znah moj poraz taj vil da bi znala,
Veseli svoj obraz ne bi mi kazala,
Ni bi me činila nje riči dilnika,
I tako taj bila rana bi brez lika.
Zato ja na dlanu ne htijah nositi
Priljutu tuj ranu ni milost prositi,
Neg tarpit tužicu, čineći da mi su
Radosti na licu na sarcu ke nisu.
Nu moje nemilo sarce se iskaša,
I trudno toj dilo neće da podnaša,
Veleći da živi oganj ga skončaje,
Jer izvan laživi moj ga smih izdaje.
I evo ispušta iz sebe on vrući
Od ognja gorušta uzdah kî me vrući
Tako da dobivat veće ga ne mogu,
Ni smihom pokrivat bolizan mu mnogu.
Da ti vij da mi je sila i nevolja
I griha da nije gdi nije i volja
Ter mi rič i pogled, vilo, ne uzmiči,
Prem ako bol i zled moja t’ se obliči.

Htij prijat ovi dar

Htij prijat ovi dar za zlamen ljubavi,
Premda je mala stvar, moj žilju gizdavi!
Veći t’ se dar prosi, da ljubav i vira
Me sarce ku t’ nosi, ona sve namira.
To je sok, mâ vilo, rumenoga cvita,
Kojimno pribilo tve lišce procvita.
Njim kada rumeni umiješ tvoj obraz,
Vilo, se spomeni da nošu tvoj poraz
Koji ću po vas vik tarpiti skrovito,
Od tebe samo lik ufajuć i mito.

Jur nijedna na svit vila

Jur nijedna na svit vila
Lipotom se već ne slavi,
Jer je hvale sve skupila
Vila, ka mi srce travi.
Ni će biti, ni je bila,
Njoj takmena ka se pravi.
Lipotom se već ne slavi
Jur nijedna na svit vila.
Vrhu njeje vedra čela
Vridna ti se kruna vidi
Od kosice, ku je splela,
Kojom zlatu ne zavidi;
Svakomu je radost vela,
Kad ju dobro razuvidi.
Vridna ti se kruna vidi
Vrhu njeje vedra čela.
Obrve su tanke i crne
Nad crnima nad očima;
Crne oči kada svrne,
Človik tudu prem da ima,
Tuga mu se sva odvrne
Za veselje, koje prima.
Na crnima nad očima
Obrve su tanke i crne.
Kako polje premaliti
Ličca joj se ružom sviti

Kad najpri ja tvoje

Kad najpri ja tvoje vidih zlate kose
I oči, gospoje, ke sarca zanose
I dike još ine tvojega obraza
Gdi narav načine sve lipe ukaza,
Ne mogoh ne reći i sudit u sebi
Da je dar najveći lipota u tebi.
Nu kada procinih tvoj razum pak i ćud,
Tuj misal prominih, gospoje, i taj sud.
I, evo, ne vim reć, oda dva taj dobra:
Ali si lipa već, al umna i dobra?

Kâ god je vridna stvar

Kâ god je vridna stvar (čula si, gospoje),
Ima se imat var da zaman ne poje;
A ti, kruno svih vil, od Boga imaš dar
Vridniji neg je bil na svitu ikadar.
A to je tvoj ures kî dikom procvita
I vridnji vele jes neg blago od svita.
Ter nišće ne sciniš da zaman dni traješ,
Nu misli što činiš, da se pak ne kaješ.
Al ne znaš, tve kosi ke sjaju zlatom sad,
S kih sarce zanosi svakomu ljuben jad,
Uskori da t’ će prit opadši na manje
Jak zelen ali cvit kino sarp požanje?
U toj li si viri da vedro tve čelo
Na jednoj svej miri stati će veselo?
Ni da će brez karvi starost se prikresti
Kâ ti će obarvi nad oči nadvesti?
Svej li će t’, mniš, biti usti rumenjahni,
Ali se biliti zubići biljahni?
Kad vidiš, tve garlo i dike ostale
Sve barzo i harlo da su se skončale,
I bude problidit lišce ti rumeno;
Neće te razjidit vesel’je zgubljeno?
Zgubivši mlade dni istom ćeš reći: ah,
Vaj meni nesrićni, zač ovo prî ne znah?
A za toj, mâ kruno, pokle si iscvala,
Izvarsna napuno nada sva ostala,
Ne pusti na žalost da budeš na tu doć,
Uživaj tvu mladost dokolu imaš moć.
Jer leti dan za dnem, a za dnem godišće,
kakono magla prem ku vitar potišće.
Ter niktor mlade dni povarnut ne more,
Jak kad se skoreni zelen bor srid gore.