Tema: Hanibal Lucic - Poezija

Vilo ka imaš moć

Vilo, ka imaš moć u pozoru tvomu
Prominit meni noć na danku bilomu
I opet činiti danak mi taj bili,
Vilo, potamniti da mi smart omili,
Nu mi rec’ otkuda tvoj pogled medeni
Ima toj da čuda taj tvori u meni?
Jer kada, gospoje, pogledaš na mene,
Nasmijav tej tvoje jagode rumene:
Zimna me ogriješ, znojna me ohladiš,
Naga me odiješ, gorka me osladiš,
I nasitiš lačna, i žadna napojiš,
I utišiš plačna, i trudna pokojiš.
Kada li sinj oblak saržbe tvoga lipi
Vazme mi lišca zrak neka me ne kripi,
Onada sve slane biju me i krupe
I tuge opstrane i jadi opstupe;
Onada u ruci pravdi se ja vidim
Ka hoće na muci da grihe povidim;
Onada svi mači siku me i kose
I vojska pak tlači i zviri raznose.
Otpusti oblak taj, otmi me tužici,
Pokaži svitli raj virnomu služici.
Jedan samo pogled moći će naknadit
Vas moj trud i svu zled i jade osladit.

Zasve jer od vele

Zasve jer od vele vridnosti se broje
Mnozi koji žele sarce mi dat svoje,
Sarce se li moje prignuti ne rači,
neg njih i tokoje prošen’ja njih tlači.
Da jere od svita sve dike, sva blaga,
Vridnostju nathita tva lipost pridraga,
Evo me primaga ljubav kâ pod sobom
vas ov svit podlaga, da venu za tobom.
K tomu je velik broj izvarsnih kriposti
Pridružil se k tvojoj anjelskoj liposti,
Toga mi cić prosti kraljem tko se zove,
Tvoje dar milosti volim neg njegove.
Pače volim tvoja raba kupovita2
Biti neg gospoja svim kraljem od svita.
Onda mi dan svita, po raju onda grem,
Kad tebe, od mita sokole3, gdi nazrem.
Kadli te s prozora ne viju dan koji,
Sarce do umora bolno mi ustoji,
Pamet se jer boji, sunce ali zora
Da mi te posvoji spustiv se odzgora,
Ali koja druga rumena i bila,
izašad iz luga zelenoga, vila.
Ako je kâ bila, ali će biti ta,
Da bi ju raznila po gori zvir ljuta
Tako da nje tuga sve druge načine
Nadajde od tuga i svake gorčine,
Neka bi sve ine daj tada pozabil,
Sokole, lovine, ter mi se dovabil.
Sve ine ostavi, moj cvite izbrani,
A polag ljubavi moje se nastani,
Kâ ti se ne brani, pače ću reć veće:
kâ se tebi hrani, kâ ti se nameće.
Budi lipa veće od sunca koje sja,
Li te ljubit neće nijedna kako ja,
Kâ neću pokoja nigdare doteći,
Dokle da sam tvoja ne budeš mi reći.