Tema: Hanibal Lucic - Poezija

Mnogokrat s sobom

Mnogokrat s sobom sam misleći varh tebe
Bude me stid i sram samoga od sebe,
Što tvoju lipotu, tvoj ureš, gospoje,
Tvoj um, tvu dobrotu mâ pisan ne poje;
Nu je moj pameti trudno da se stavi
Dike tvoje peti ke su varh naravi.
Jer da bi u parvi početak začela
Od tancih obarvi, od kosic, od čela,
Znam, ne bi po vas vik mogla da povidi
Oda sto jednu dik, tuj samo ke vidi,
A kako izreći mogla bi dovika
Oni dar najveći, čuda onaj nika
Od čarnih očiju kimi kad poziraš,
Slastju nikom njiju dušu mi podiraš,
Al od lišca bila, kojemu (svak vidi)
Ruža je proctila rumena na sridi,
Al od ust, kano med iz sebe proliju
I perle upored nizane pokriju?
Zato mi zazriti, ako te ne hvalih,
Ne htij, venče viti, i sam boj to žalih.
Tomu je uzrok toj što nimam kriposti
Slaviti razum tvoj s anjelskom liposti,
Jer slavno lišce tve i dike ostale
Nathode na svit sve i slave i hvale.
Nu odsad koliku imati budu moć,
Hvalu ću razliku peti ti dan i noć.

Misal se zabude

Misal se zabude, misleći u sebi,
Kako se ne utrude me misli o tebi
I kako ne ostavim nesrićan život ov
Za da se izbavim žestokih uzdahov,
I jezik moj i glas otkuda ima moć
Klikovat svaki čas tve ime dan i noć,
I lišce pribilo i kose pripivat,
Zlatu, moja vilo, ke budu odsivat,
I očiju tvojih prislatki on pozor,
Očiju od kojih vazda je moj govor.
I kako još svuda noge te slidivši
Ne stanu od truda stupljaje zgubivši,
I otkud pisan’ja i knjige nahodim
I ova skladan’ja cić tebe kâ svodim,
U kih ako grišam, jer lišce gizdavo
Tvoje ne uzvišam koliko jest pravo,
Nî moja krivina, gospoje, toj zna Bog,
Neg tvoja višina ku doseć nisam mog.

Nesrića ako je

Nesrića ako je mene moja zala
Od liposti tvoje, vilo, zadaržala,
Li misal nî stala ni časa ni hipa,
K tebi je litala, gospoje prilipa.
Jer srića il k sebi prima me il tira,
Prava je pram tebi mâ ljubav i vira,
Ona ne umira u sarcu mojemu
Neg se li rašira svaki čas po njemu.
Ni ću da primisti zima ju ni lito
Od gdi se namisti jednoć stanovito,
Ti s’ plaća i mito za koje ja hitim,
Život na očito zginutje da hitim.
Ako l’ ja zabudu tu ljubav ikada
I ove ne budu vire ke sam sada,
Vidit ćeš onada da večer čini dan
I da iz zapada sunašce grede van.
Vidit ćeš da rika uz goru ustiče
I trava razlika po ledu da niče
I pasuć da tiče po moru košuta
I darvo da siče želiza prikruta.
Mâ diko, mâ slavo, kad godi vidiš toj,
Tad reci da pravo ne dvorim sluga tvoj.
Da molim, čuj nemoj, čim se toj ne steče,
Sumnjiti život moj da te se odreče.
Kako ću odreći tvoje se ljubavi
Pri koj sam ja veći neg tko se kralj pravi
Koja me postavi hvalom i podviže
Gdi varhu naravi nitkor ne dosiže?
Kako ću lipotu ja tvoju ostavit
U ke sam tonotu zavezan i zavit?
Jer nosiš venčac vit i krunu varh glave
Svih gospoj ke na svit lipe se gdi prave.
Garkinja Elena svujdi se pripiva
Da lipost svih žena ostalih dobiva,
Da, da bi sad živa, ti bi učinila
Taj usta laživa kâ ju su hvalila.
O vilo, da bi si liposti tve znala,
Uljudna koli si i koli pristala,
Ne bi se bojala, sumnjila se ne bi,
Ljubav da je mala moja protiv tebi
Ni da će bit žena, ni dekla, ni vila,
Još da bi takmena sunašcu prem bila,
Kâ bi me zanila stran puta, gospoje,
Kim si upravila stupljaje ti moje.
Jer (ovo dobro znaj) ljubavi tve strila
Nî mi se otonjaj sardašca dodila,
Nego uvartila moćno se u njemu
Ter mi je teć sila ka lišcu tvojemu.
Zato mi za mal hip, molin te, pokaži
Tvoj, vilo, obraz lip kî sarce me smaži,
Neka se utaži tim slatkim pogledom,
Slaji je i draži neg cukar sa medom.
A što se obita tvoj ures čestiti
Sobom darovita mene učiniti,
Bude l’ mi toj biti da sedu tebe kraj,
Nitkor mi na sviti ne kaži drugi raj.
Jer ako pribilo tve garlo zagarli
Tvoj sluga, mâ vilo, bit će neumarli!
Zavidniče varli, na tvoju malu har
Srića mi dat harli vridniji svita dar.

Od kola

Neharnu služim gospoju, za mani danke traću,
Za virnu službu jer moju neće mi dati plaću.
Ni će uzu oblagčati, kojom me željna sveza,
Koja me hoće skončati, toliko me zateza.
Svaki čas u me strilicu hita, i ne počiva,
A šaranu li tulicu nigdar ne ispražnjiva.
A za man se je začitat, jer ova zlata strila
More i gvozdje prolitat, i sva oružja cila.
Meni ti prsi propade kroz sva želiza oružna,
Kada me rana dopade u srid srdačca tužna.
Svak ti se zaman zahodi daleko i sakriva,
Jer ova svudi nahodi strilica i prispiva.
Ja ti se hotjah, prik svita nebožac da odbignu,
Ajme, strilo jadovita, brzo ti me dostignu!
Svak ti se zaman još moli, pridaje i umilja,
Jer se tad većma oholi i s većim jadom strilja.
Ja se molih duga lita ponižen i umiljen,
Ajme, strilo jadovita, većma ostah ucviljen.
Još je zamani vapiti, skucati, uzdihati;
Britke je rane trpiti, i muče izdihati.
Nu se dir, vilo, spomeni, rob ti se dah i sužanj,
A ni krivine u meni, a nisam glavom dužan.
Nu se zagledaj, gospoje, u moju viru pravu,
Kako no i ja u tvoje ličce i rusu glavu;
Vidit ćeš, vira da moja nadhodi sve virnosti,
Kako no, vilo, i tvoja lipota sve liposti.
Kako se tebi pristoji, kako se prosi za te,
Da tvoja glava ne stoji brez vridne krune zlate,
Tako se i meni pristoji, koji bih umrl za te,
Da moja vira ne stoji brez koje godi plate.
A dosti sam, ma radosti, pritrpil jada i muke,
Vrime je, smrtnoj žalosti izmi me jur iz ruke.

Otkad se zamota

Otkad se zamota mâ mladost, gospoje,
u svilna tonota od ljubavi tvoje,
Prem ako zgubih vlas, prem ako vas sam tvoj,
Prem ako jedan vlas na meni nije moj;
Nut čuda velika, u uzi gdi stoju,
Li neću dovika da je se sloboju.
Otkada tvoj pozor svitlji od sunašca
Proleti kroz prozor od moga sardašca,
Premda britku ranu u sarcu ja ćutim,
Ljubenim trovanu čemerom priljutim;
Nut čuda velika, gdi me jad rastiče,
Li neću dovika ranu da mi liče.
Otkad se uniti ljuben plam u meni
Kî konca imiti, mnju, neće po sve dni
I vrilo otkada mojih suz poča vrit,
Kô ne znam ja kada hoće li izavrit,
Plamen taj goreći vrućinom zalihom
Suze moje teći ne pušća pospihom,
Ter, da me utope sasvima, ne mogu,
Da svak čas li krope lica mi nebogu.
Iste tej suzice jer tako padaju
Na parsi niz lice, oganj mi smanjkaju,
Neka me uharli, vilo, ne ižeže,
I tako umarli dan mi se proteže.
Jedna bo nesrića brani me od druge
I tuga zašćića, gospoje, od tuge.
Nut čuda velika, meni se ne grusti,
Makar me dovika plač i plam ne pusti,
Slaje ja proliju suzice za žalost
Neg druzi smih smiju grohotom za radost,
I od moje oganj ljubavi draži je
Kada se gori na nj neg drugi kad grije.
I tarpit nî muka strilu dani ranu,
Gospoje, iz luka tvojega poslanu.
I ovu niku ćud uza tvoja ima:
Manji mi daje trud što veće zažima.
Nu ako u uzi izranjen sluga sad,
I gori i suzi veselo tebe rad,
Nije li dostojno u kril ga prijati
Da mu se povoljno tarpin’je toj plati,
Za neka, u skutu tvojemu kad bude,
Plač, plam, ranu ljutu i uzu zabude?

Otkad on izbrani

Otkad on izbrani zadi se u meni,
Ki mi sarce rani, zlatan stril ljubeni,
Otada u sebi život moj i duša
Sve ke su na nebi slatkosti okuša.
Samo ova nika stvar je kâ me muči,
Jezik moj tolika vesel’ja što muči.
I što se po svitu nje slavom ne dičim
Za ne hteć skrovitu da ljubav obličim.
Jer budi da vidim da prave jest vire
Taj vila ku slidim veselo brez mire,
Pamet se li boji da toj izuvidiv
Dobro mi posvoji kîgodir zavidljiv.
Nu zasve toj želju ne mogoh utažit,
I čim se veselju, očitit ne smažit.
Ter ime dovika kim ću se gizdati
Evo će ovdika me pisni izdati.
Koje se ne boje neg samo Edipa
Kî, tanko štono je, na tanje još cipa.
Nu jošće na pisni da dojdeš ove kad,
Edipe, ni u sni što ne bih vidit rad
Ter budeš truditi tvu pamet i misal,
Hteć skrovna suditi kâ sam tuj ispisal,
Misli, ne ostani misleći dovika,
Ni ć’ znat tko me rani ni tko mi dâ lika.

Tko čista izmota

Tko čista izmota iz zlata preden zlat
Ter ovoj omota gospoji bili vrat
I glavu pokrili? Tko li joj da čelo
Već nego dan bili vedro i veselo?
I čarne obarvi uzvite načinom
Miseca u parvi dan ki je za minom?
I čarno iz bila oka meda slaje
Kim dušu iz tila vadi poziraje?
Nje kosa nathita vridnostju i cinom
Sva blaga od svita i sunce svitlinom,
Nje čela za diku i za dragost mnogu
Oči se človiku nasitit ne mogu,
Obarvmi očića razum i dobru ćud
Kako svitlost svića kroz bistar caklen sud;
Pozorom u lugu zvir bi pitomila,
Zlu volju i tugu svaku prilomila.
Da tko li ružicu sabra i žilj bili
Ter prosu po lišcu gizdavoj toj vili?
Tko perle od valje upored izniza
I zgor od kuralje usta joj proriza?
Tko garlo iz bila mramora i ruke
I parsi izdila s dvi drage jabuke?
Tko li joj u smihu, tko li u hojenju,
Tko milost u tihu poda govorenju?
Ričju bi onada majku utolila
Kad ju glas zapada smarti sinka mila,
Lišcem veselila tamni bi pakal taj,
Smihom otvorila nebo i svitli raj.
Od bisera venčac na garlo da stavi,
Aliti parstenčac na ruku gizdavi,
Ne bi joj pridali urehe ni gizde,
Da od nje prijali jak od sunca zvizde.
Čudna je stvar nika viditi kad hodi,
Kolik dvor od dika za sobom uzvodi,
Čudo je još veće gledati gdi Ljubav
Krili ustrepeće na njeje parsi stav,
Koliko da išće da svitu pokaže
Dad joj je ložišće ondeka najdraže.
Onde luk proteže, onde oganj niti
Kojimno svit žeže i nebu još priti.
Za moći tvojih ruk, za lipost tvojih kril,
Ljubavi, i za luk i za tvoj zlatan stril,
Dopusti da samo nje dik se nagledam,
Moj želji, inamo da pojde, ja ne dam.
Jer lipost toliku da ljubi, da garli
Ni dano človiku koji je umarli.
Da’vo se ne svida neg me li zanosi
Taj želja naprida i veći dar prosi.

Tolika obide

Tolika obide radost mi sardašce
Za čas kî te vide me oči, sunašce,
Da svake žalosti u kih godir bude,
Radi te radosti me sarčce zabude.
Nu da bi kim rokom bilo da dostojim
Gledati te okom na volju ja mojim,
Rekal bih: gospoje, ništore ne scinju
Vesel’je da moje na raju prominju.
Danu gnjiv, i još mal, na lišcu tvojemu
Toli je, vilo, zal sardašcu mojemu
Da – da bi čas malo tarpio već dug -
Ne bi me ostalo razmi prah tere lug.
Niti bi, da sam živ, činiti tko mogal,
Toli bi sve taj gnjiv pomoći primogal.
Ti dakle, vilo, si moj čemer i moj med
Kî mi dobro nosi i kî mi nosi zled.
Taj mi med ne čini čemerom gorčati,
Moj zlati jedini parstenče novcati,
Ali tuj gorčinu miri da podnosim,
Kako prem ne zginu, ter ino ne prosim,
Paka neka pridu od svita mladosti
I stave na sridu sve njiju radosti;
Pri toj radosti njih moj će plač dreseli
Ostati kako smih kim se raj veseli.

Tko bude štil

Tko bude štil moje bludne ove pisni,
Ljuben vrid ako je tarpio kad bisni,
Znam da će mojemu po sebi on umit
Vesel’ju tašćemu i tuzi razumit.
Ako l’ u ljuben dvor još nogu nî stavil,
Zato sam prem nadvor tej pisni otpravil
Neka bludna dila tašćinu prî vidi
Nego mu pak sila bude da se stidi,
Kako se ja stidim evo sad i kajem
Jur kasno kad vidim i dobro poznajem
Svitovna da je slas kako san kî laže
I biga oni čas u kî se prikaže.

U vrime ko čisto

U vrime ko čisto poznati nije moć
Je li dnevu misto još dala markla noć,
Nego što svitliti bude jur Danica
I rosom cakliti zelena travica,
Budući trudne san oči mi zatvoril,
Jere plač i nesan biše jih izmoril,
Ja mi se činiti u sni jak u javi,
U neznanoj biti nikojzi daržavi,
I stat na poljani široka prostora
Koju svu opstrani okoliš od gora.
Tuj meju razlike mnoge stvari ine
Ke bihu velike vridnosti i cine,
Ugledah na gori nesmirni višinom
Od zlata gdi gori jabuka svitlinom.
Svitlija biše ner sunce kad ističe,
Visoka, mnijah, der do neba da tiče.
Nju tako zdaleče gledaje gdi sviti,
Sarce mi uteče da bi m’ju imiti.
Jer mnijah izbavit tuge se i muke,
Mogući dobavit take se jabuke.
Još veće sarce pak ja mi se razgarat,
Jer oni svital zrak poča mi otvarat,
Koliko da pravi: želja si ti moja,
Vazmi me i stavi za nidra za svoja.
Zato ja bjah teći najbarže što mogah,
Toj gori hiteći najti se pri nogah
Da na nju pak gori ukredom uzajdu,
Kad se dan obori, a zvizde izajdu.
Nu kad me nje blizu srite noć i tmina,
Uza nju da lizu ne bi mi načina,
Osičena bo jer sva biše uokol
I ja ne imah per da letim jak sokol.
Nego se varteći dugo tuj zamani,
Goro, le htih reći, zbogome ostani.
Paka rih: ali oć ovuj ću ja sriću
Ku veće neću moć nigdar da susriću?
Manje zlo da svaku pogibil i škodu
Primen neg ovaku ostavim prigodu,
S ke meni i mojim blago si bit hoće,
Ako kad posvojim privridno toj voće;
Bude li ka ina ruka ga utargat,
Smartna će gorčina život moj istargat,
Jer ću sebe sama znobiti po sve dni
I želit od srama na svitu da me ni.
Smislivši toj, radi takova ja stida
Pun straha i nadi tiskah se naprida
Da bolje obajdu kamenu onu ljut,
Jeda si iznajdu ki klanac ali put.
I eto, varh stine gole prez prodola
Žila se masline prostarla nizdola,
A po njoj kitica svudi tud pronikla,
Ino sve litica stina se opsikla.
Učini mi se tad sve toj ravno veće
Negoli more kad vitar ga ne kreće.
I k žili toj tako prionuh ondazi
Jak medvid kada tko medom ga omazi.
I snagu tuj stekoh u ruke i u kip
Da bi reć ustekoh gorika jedan hip.
I na sva jur jidra spravil se bih nato
Da varžem za nidra toj voće bogato,
Kada glas iz gore čuh da mi navisti:
“Kamo se, govore, tučeš brez koristi?
Oni dar čestiti druzim je odsujen,
A listo jesi ti, nebore, zatrujen.”
I eto vidih, vaj, gdi jedan priljuti
I jidoviti zmaj krili ga kreljuti,
I valja po tlehu i ustami obziva
Tuj zlatu urehu ka suncu odsiva.
Tuj počah hlepiti smart po me da pride,
Ne moguć tarpiti bol ka me razide.
I da bi mejutoj san me ne ostavil,
Bio bi život moj s dušom se rastavil.
Evo još i sada cić gorkih uzdaha
Sarce se raspada moje i od straha
I Boga sve moli pri da ga umori
Nego se iskoli što mu san govori.