Tema: Izet Sarajlic - Poezija

Ljubavna pjesma šezdesetih godina vijeka

Teško je ljubavi, sve teže.
Odsvirane su njene mazurke i polke.
Gle, i srednjoškolke
od ljubavi bježe.
Ljubavi je objavljen rat.
Totalni. Do istrebljenja.
Šta mi da radimo sad,
mi iz Trebinja?
Mi iz avangarde,
mi koji se od mature
spremamo za barde,
za trubadure?
Teško je, teško je ljubavi.
I dokle ovako, dokle?
A ti meni uštipke praviš,
praviš šnenokle,
a ti izlaziš na balkon,
pušiš cigarete,
mila moja provincijalko,
ti kao dijete
vjeruješ u “Vertera”, u kolače,
u tu tugu što nas oboje steže,
i ja plačem, plačem, plačem,
jer teško je ljubavi. Sve teže.

Kako će Sarajevo bez mene

Pa, nekako će se već snaći.
Pustiće koju suzu, održati tri govora.
Onaj treći, nad rakom, neka bude što kraći.

Onda će se vratiti u svoju noć
i početi zaboravljati.

Prve noći pod zemljom još ću zvati u pomoć.
Htjeti da pročitam barem “Oslobođenje”, barem
“Vjesnik”
Poslije ću se već i sam naviknuti.

Ali,
mi ćemo se još sastajati.
Ja sam bio – pjesnik.

Kad god mom gradu bude potrebna nježna riječ,
ja ću tu biti.

Ja znam ko će najteže vijest o mojoj smrti primiti.
Ali ovog puta nju ne pominjimo!

Kad sam daleko od tebe

Kad sam daleko od tebe
ti misliš dobro mu je
Okružen opštom pažnjom
može opet da bude pjesnik
Ponekad ga zadesi kiša
kiša drugih država
tada uđe u kafanu i kiša
sačeka pred vratima da o njoj
napiše pjesmu

Kad sam daleko od tebe
ti i ne slutiš koliko postaje važan
svaki tvoj pokret
o kome me niko ne obavještava
Zbog službe čovjeku
izmislili su avion telefon poštu
a u vazduhu samo loše vijesti
Koliko para da bi specijalni dopisnici
pisali o smaku svijeta

Kad sam daleko od tebe
svaki čas neko među nas
može baciti bombu.

Lagano s tugom

U prozorima kiša, kao neki zaboravljeni marš.
Ponovo jesen, opšta jesen, klasično doba elegija.
Otići ću malo na stanicu da se priviknem na
rastajanje.
Ako se ne vratim, ostaće moje pjesme da lutaju ovim
gradom.

Bila je nekad ta mladost, u nekom prastarom juče.
U srcu vašem i mom, bila je, ostala, i biće.
Ja odlazim ali neki isti ovakvi kao ja ići će možda
umjesto mene na groblja pogubljenih da uče
sintaksu odanosti.
Moje pjesme stajaće im na raspolaganju.

Ja idem, vrijeme je. Ja već sam, rekoste, prošlost.
Pozdrav svemu novom što je došlo da nježnuje i voli.
Mene nikad više niko ne može nazvati počasnim
imenom balavac,
privilegisanim, kao kad kažeš: Proljeće!

Kako sad zavidim tom balavcu Izetu Sarajliću iz VIIa,
koji u naslijeđenom vojničkom šinjelu
i nesvjestan pogrešne upotrebe najdražeg glagola voljeti
polazi u osvajanje svijeta.
Ja nikad više ne mogu da napišem svoju prvu elegiju.
Ja nikad više ne mogu da imam sedamnaest, ni
dvadeset pet.

Ja idem. Zar već? Zar sav da pređem u sjećanja?
A toliko toga je ostalo što sam želio da kažem.
Ja idem. Ja sam još tu. Ako dođete u Tvrtkovu 9/3
častiću vas čajem i uspomenama.
Ja sam još tu. Minutu ćutanja za mene!

Miting na Trgu konstitucije

U senci tolikih grobova možda je zaista deplasirano govoriti o poeziji.
Deplasirano? Koješta. Baš tu je važno to ko smo i šta smo.
Pretplatnici na popodnevnu votku u “Kameralnoj” ili nešto više?
Zagovornici mutnog ili borci za jasno?
Nadrealistima je lako, oni će ionako izmisliti da su oni najzaslužniji.
Najzaslužniji što je voz literature stigao u 8, ne u 10.
Najzaslužniji što se stihovi čitaju i u klozetima.
Najzaslužniji za pomeranje granica senzualnosti.
Sve je to, međutim, samo teorija, a ja vam govorim kao praktik,
koji je obišao prilično sveta, iako nikad ne skoknu na Arktik.
Sa stažom od trinaest godina i hiljadu i jednim poljupcem.
Sa suncem u glavi, pa makar to bilo i neko jesenje sunce.
Pesnici Varšave, koliko mi je o vama govorio Petar Vujičić.
Pesnici Varšave, neka stihovi ponovo budu bataljoni.
Pesnici Sarajeva, kada pevate neka sve zvoni.
Pesnici Moskve, Havane. Pa ja vam ovo ne govorim kao neki Konfucije.
Ja prosto moli, slučajno ovde, na trgu Konstitucije,
molim da u takmičejnu sa životom unapred ne predajemo bitku,
u takmičenju s topolama, u takmičenju sa samim sobom.
Pre pesme uostalom bila je samo duša.
Ista i kod Ženje i kod Izeta i kod Tadeuša.
Pre pesme i posle nje išli su pariški i čiji sve ne komunari,
arhitekte su imale pune ruke posla i zato su možda njihovi honorari
u odnosu na pesničke bili basnoslovni.
Trebalo je ponovo izgraditi stanove za drugove i panove.
Trebalo je ponovo u život ljudi uneti zavese i lustere.
Trebalo je ponovo naviknuti ljude na ormare i stolove,
na banje i holove.
Sad šta lakše nego biti i avangardist i kontra,
mek kao noć ili gorak kao otrov,
ali kad se ginulo zar se pitalo ko je Maks Žakob ko Ljermontov,
ginulo se i tačka. Govornici su došli posle.
Ja i sam evo u ovoj varšavskoj noći
zaželeh da budem jedan od njih.
U ovoj noći na izmaku sebtembra.
A poslednji dani leta kao poslednji dani Pompeje.
I laste, uostalom, ako su to bile one, nisu li jutros čekale taksi za jug?
Da se razumemo, zbog njihove nadmenosti, ja im nikad baš nisam bio poseban prijatelj ni drug.
Od sto preostalih zlota, svejedno, dao bih im pedeset, za popunu garderobe.
To je ipak jednostavnije nego da im posvećujem posebne ode
i da ih zamišljam kako u nekom ptičijem lokalu igraju striptiz
i na pauzi, za šankom, piju rum i džinfis.
Nažalost, pisati je postalo isto tako teško kao i umirati.
Na svu sreću, pisati je postalo isto tako neizbežno kao i disati.
Kao uskočiti u neki voz za Tuzlu ili Krakov
i ponovo biti sentimentalan i lakom.
Sve ovo, mili moji domaćini, pa i to o lastama, neka vam prevede matori Pjotr.
Od poljskih reči, nažalost, ja znam samo desetak njih kao “bardzo” i “dobrze”.
Ovde zvezde uostalom ionako nisu studirale lingvistiku.
Kome to govorim? Njima, vama ili sebi?
Vama ili sebi ili onoj koja sada spava
s knjigom mojih neizdatih rima kraj uzglavlja?

Mala velika moja

Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego sto je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih
svjetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja.
Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni u polegnuloj travi.
Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi
i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta,
s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.

A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima.
Nisu se vratili.

Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza.
Preko njihovih izresetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.

Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti…

Mala noćna muzika

Ivanu Foglu

Sad dvoržakovski elegično u parkovima koncertrira jesen.
Ponoć je i poslijednji tramvaj, prazan, poslijednji obilazi krug.
Spavajte svi moji proljećni, spavajte svi moji čovječni.
Spavajte.
Laku vam noć.

Spavajte svi moji grbavi, spavajte sve moje ljubavi.
Svi moji Ljermontovi tihi kao balada zaspite.
Dok još jedan dan nam nježnosti odlazi pod giljotinu prošlosti
spavajte.
Laku vam noć.

Sad umiruća bunca tuberkulozna botanika jeseni
i poslijednji tramvaj, prazan, poslijednji obilazi krug.
Spavajte svi moji umorni, spavajte svi moji sumorni.
Laku vam
Laku vam noć.

Spavajte svi moji zborani, spavajte svi moji Gorani.
Svi moji Ljermontovi tihi kao balada zaspite.
Beskrajna umire jesen i šta će tu naši soneti?
Spavajte.
Laku vam noć.

Naši ljubavni sastanci kod Lava

Kako smo ti i ja,
da nije bilo ovog južnoslovenskog nacionalističkog ludila,
mogli divno stariti.
A evo,
od čitavog našeg života
ostali su nam jedino
ovi naši tužni ljubavni sastanci na groblju kod Lava.
Reći ću ti
i kad sam u svojoj nesreći najsretniji:
kad me na groblju uhvati kiša.
Užasno volim da kisnemo zajedno!

Država je također pokazala izvjesno razumijevanje
za moju nevolju,
ali kad god bih pokucao na njena vrata,
ona je bila odsutna -
ili u Ženevi
ili u Njujorku.

Na sve spremna budi

Na sve spremna budi. U noći nekoj
kao devojčici pričaću ti bajke i skaske.
Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno neću ti doći
i na stolu uzalud čekaće me tvoje ruke i čaj.
U društvu s brezama šetaću u noći
a ti ćes misliti da je zauvek prošao naš maj.
Na sve spremna budi. Na smeh i na suze.
U životima našim tek prvi čin je gotov.
Da bih bio muzej, ako želiš da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da ti napišem stotine ovakvih
redaka,
jer u stihu ništa se drugo i ne dešava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka,
tako će biti i hiljadu godina posle naše, posle tvoje
i moje ere.
Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je
i da čekamo i da spavamo,
da strahujemo za sunca, za srne, za snove.
Preostaje nam još toliko toga, a u našim glavama,
na žalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad možda neću ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udješ
s ulice.
Nekad tvojim ćerkama zaboraviću da ispričam
“Snežanu” i “Crvenkapicu”
i četiri zida naše sobe učiniće ti se kao četiri
beznadežna zida tamnice.
Ponekad pomislićeš da odumirem, kao država,
ni Danton, ni Hajne, ni Goran,
i to ja, koga si za besmrtnog držala,
na koga sam i sam bio ljubomoran.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma što preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale,
te ruke su svete!

Neka nam oproste trave

Trave će nas moliti da ih gazimo svojom mladošću.
Trave će nas moliti da ih darujemo nježnim sonetima.
Mi ćemo ih gaziti zakašnjeli i gorki i pjevat ćemo i
o nepovratnim odlascima, o uskraćenim uspomenama.
i molit ćemo trave da nam oproste za mnoge riječi,
za mnoge gorke riječi koje nećemo znati prećutati.