Tema: Ivan V.Lalic - Poezija

Vizantija 2

Strateg nad kartom, i zakonodavac,
I zlatni pesak u klepsidri;
zrelost
U očima dece, i mudrost u igri
Pod kiparisom, gde kratki plamen trave
Liže s kamena slova koja vazduh
Ponavlja napamet;
i kubeta u jari
Podneva teškog od ponavljanja; more
Na pragu grada, i sneg na granici
Ispisan tragovima; mešaju se vučji
Sa tuđinskim. Pečat na pismo,
U prstenu je pokret mrtve ruke.
Na zidovima putuju povorke
U večnu slavu trenutka bez međa;
Pčela nad cvetom zuji starost, zvezda
Krilatu senku spušta kao sidro
U plitko more. Nastavlja se bitka.

Izdržati samoću, bez naknadne
Rezmene sjaja za nevinost, bez tačke
U svečanoj i teškoj rečenici.
Jezik, sve više nerazumljiv, slavi
Pokret koji ga rodi, udaljen
U centar čistog, izgubljenog kruga.
Vetar na granicama; iskre se
Dugi rtovi kopalja u moru popodneva.

Strateg nad kartom, pisar nad ispravom
O pokušanom trajanju. U grmu kupine
Gore oči vasiliska; lovac
Oprezno miče ogledalo, sve više
Umoran od pažnje; jezik zmije
I kresta petla, i konačan pogled
Oči u oči, kao čudna pravda
Na kraju nametnutog iskušenja.

Stražar na gradskim vratima se krsti
Pokretom koji ne zna posledice.
U noći lanci zatvaraju luku
I gori žižak u carevoj sobi.
I Pantokrator u zlatu kalote
U veličini čiste odsutnosti
Ponavlja pokret suštog blagoslova.

A noć da bude duža od svih noći,
I vlast da njena traje preko mere
Već izgubljene u računu bitke:

Kad zrelost vrati pogled svojoj slici
Opasnoj bez ogledala, bez varke,
Ko prva zver u svome prvom jutru.
Drvo munje jakih žila,
Izgoreće ptici krila,
Teste David cum Sibylla.

Kada mokri vetar bukne,
Kad magnetna igla pukne,
More s mape kad ustukne,

Da l’ će tačnu reč sa usne
Krv nejaka da zapljusne,
U med poniženja zgusne?

Pevam plod i vernost plodu
Koji misli vazduh, vodu,
Ograničen u slobodu;

Mogućnosti ove škrte,
Pevam poraz prave crte
U sferama što se vrte,

Pevam vernost ovoj kosti,
Ovoj reči koju gosti
Večnost nedorečenosti.

Vojničko groblje

Pešadija je sišla iz rovova
U ovu geometriju; sa neke
Potonje kote, u zoni zenita,
Čuje se, jedna baterija štiti
Taj uzmak prema ivici ničega –
U okularu nedremanog oka
Trepte krstovi u jari plaveti:
Rešena bitka traje u tišini,
U usporenoj eksploziji ruža –

Struk bukne pred nekim imenom, stukne
Na udar vetra s mora koji dođe
S jeseni, da polomi ametiste
U vazduhu između kiparisa;
Kao žeravke u dodiru s vodom
Glase se cikade, gase se imena
U isključenom sećanju vršnjaka
Što ostariše izvan ove bitke,
Tamo daleko, bez nade daleko –

Ime na ploči, suvo kao kosti
U limenoj kutiji: plotun slova,
Poslednji čitki otpor zaboravu;
Osam hiljada imena; nad njima
Još samo nebo, i taj san u nebu
Na putu oko godine, u krugu –
A ni san ni ptica da krilom poveže
Zaboravljenu stazu preko krša
Vazdušnog, preko urvina, klizišta

I provalija, odrona nebeskih,
Odavde do daljine, gde je koren
Vernosti njine ovome trenutku
Što ponavlja se, razmnožen u ruže
Ili rafale kiše, što ubija
Letnju prašinu na šljunčanoj stazi;
Osam hiljada imena; nad njima
Stakleno zvono zadanoga neba,
Ambis po meri sna što njime kruži –

Šta sanja vojnik kada grli stenu?
Pomnoži osam hiljada vojnika
Sa stenom što se umnaža u skladu:
Dobićeš ovo groblje, ovu bitku;
Nedovršena stragegija smrti
Pomerila je krajnji ishod, dalje
Od prostora gde dešava se pravda
Snevana davno, na početku noći
Tamo daleko, bez nade daleko –

Pamtimo raspored slike, po dubini;
Na ulazu je kapija od gvožđa,
Pa kosturnica, kamena, parcele
I kiparisi, i geometrija,
I ruže; ono što je izvan slike
Raznose vetrovi po godinama:
Spokojnu srxbu Sizifa, tišinu
Neostvarenog, zvuk jutarnje kiše
Po oštrom šljunku i po krstovima –

Šta preostaje nama, pred tom slikom
Nerazorenog muškog savezništva
Sa smrću koja nije ispunila
Zvezdano obećanje? Da li sumnja
U istinitost slike? Ili znanje
Da će se druga izvršiti pravda,
Negde van ovog sna, van ovog gneva,
Negde daleko, bez nade daleko,
Gde stopa Boga okleva da stupi?

Zavičaji

U tvome zavičaju gde je ništa,
Godišnja doba žive uporedo;
U tri koraka ti ih mimogredom
Prolaziš lako,ko knjigu da listaš.

U mome zavičaju, koji stvaram
Poraz po poraz,sad počinje leto;
Bolesne kavge plaminjaju svetom -
Vek plod je, juče zreo, danas kvaran.

A u tvom veku moje ubrzanje
Usklađuje se s tvojim nepokretom,
U aporiji koju ne zna Zenon.

A leto brojim pedeset i peto,
U čilenju, u ovom ostrašćenom,
Dok bivam jači, a sve me je manje.

Die Árgonauten

Das Meer, mit der eigenen Ewigkeit versponnen,
at uns geduldet; und so trieben wir, von Küste
Zu Küste, Tage, Nächte, Jahre.


Die schönsten Ufer berührten wir zwar nicht.
Nur der Wind trug zarte Fragmente
Vom Duft prächtiger Obstgärten bis ans Ende der Welt,
Fernab unserer Fahrrinne; wir hingegen
Lernten Liebe und Tod kennen, und ein klein wenig Sinn,
Das zähe Körnchen Gold im Sand der Erinnerungen;
Ja, und den Stolz der Abenteuer, mit Blut befleckt
Und von den Winden rein gewaschen, unter jenem Stern,
In den wir ungeschickt unsere Namen schrieben.

Am Ende kehrten wir dahin zurück, woher wir aufgebrochen waren;
Die Besatzung löste sich auf wie eine Halskette; zerrissen war
Der Faden unseres Schicksals. Der Kapitän: zerschmettert am Bug des Schiffes.


Das Meer blieb dasselbe. Alles blieb dasselbe.
Am Ausgangsufer verfault das Schiff der blühenden Rippen.
Aber wenig macht es, wer das Geheimnis kennt:

das Ende ist nicht wichtig,
Nur die Seefahrt zählt.


Argonauti, Ivan V.Lalić