Tema: Ivan V.Lalic - Poezija

Oko

I u neostvarenom živi namera:
Da budem jači, što me manje ima;
A nedremano oko-kamera
Svaki moj mikroporaz čitko snima.

Plava optika nedremanog oka
Snimiće tako i kako se menja
Oblik mog srca, damar krvotoka
U svakom času tvoga nerođenja

Što ponavlja se ušestostručeno:
Krik pod visokim svodovima, ali
Nečujan u svemu izvan ovog sluha -

Osim što kruži po toj katedrali,
Po zavojima nedremanog uha:
Ko uholaža božja, bezvremeno.

Osmeh

Ko zlatna maska iz Mikene,
Koja je drugi oblik praha,
Ugledao sam na dnu mene
Taj osmeh zadržanog daha,

Što uspeo je da se zgusne
Za trenut na dnu ogledala;
Okom bez boje i bez zene
Budućnost me je pogledala,

Nemušto, mudro i bez strasti,
Ko kućna zmija pod dovratkom;
Ma da je sve u njenoj vlasti
Još uvek bol je za povratkom

Na sredokracu, ravnotežu,
U stanju mirovanja vage:
Al godine se koso sležu
I mrve u arhipelage -

U sabiranju ovom zemnom
To dvojnika sam pogledao;
Smešio se kao Agamemnon
U dvostrukome ogledalu.

Oktave o letu

Kad već početkom juna senka čvrsne
i protka juni kao žila mramor,
tad znaš da leto rano će da prsne
iznutra, i da predvoji se samo
o Ilindanu; snage istovrsne
napete nekad tvoje konce drže;
sad puštaju ih bestrasno, sve brže,
dok prostim padom ponireš u zamor.

Vetar u praznoj čaši na terasi
sa predvečerjem slaže se u talog.
Leptir u srcu. I osećaš da si
i odstupnicu predao u zalog
odsutnoj nekoj milosti. Na trasi
što uvire u obzor, sjaj daljine
već rubi nevid, i oblak prašine
za konjanikom koji nosi nalog.

Purpurne krpe lepršave zorom!
Pokretne slike, vrtovi na kosi!
Kule što rone uspravno u ponor
prevrnut kao kupa! Ushit što si
odevao u reci, kao prorok
što samo sluti buduće, a ne zna
koliko može mašta, neoprezna,
k’o vino da se prelomi u porok!

Od svega toga sazri jedno leto,
kad bestrasno ga sudaje dosude,
kad buduće i bivše, kad se sve to
smiri u ravan spojene posude -
a srce motri za krilatom petom
glasnika, meri razmak i brzinu;
i sluša krike ždralova što plinu
u magli mraka, mokrim mimoletom.

Pohvala nesanici

Besane oči koje vide više
no mrlju jutra, šaru na tapetu,
pročitaće u rukopisu kiše
čitavu povest o budućem letu:
Za usud svakog lista jedna crta
svedoči oblik: semantika kapi
sadrži oblik budućega vrta
il’ praznog neba što blista i vapi.

U strašnom blagoslovu noćnog bdenja
strepnja iznutra razmrežava oči
i koren vida širi se i menja
da novim putem nova slika kroči -
na nekoj zvezdi more se rascveta,
u čaši vode zaiskri tišina,
svaka je prošlost stalno započeta,
a more, to je najlepša gorčina.

U nesanici drugog sna je koren:
Sposobnost da si drugačije budan -
i novi dan, po slici prošlog stvoren,
dobije senku, nije uzaludan;
Oblačiš kaput, pališ motor: tačnost
pokreta tvojih inorodna biva;
na semaforu peva višeznačnost,
trobojna šara nekog novog tkiva…

Onaj što noću posumnja u vreme
drukčije dan će, čas po čas, da spoji -
I poštujući prosti zakon šeme
pitaće sebe: da l’ šema postoji?
U nesanici drugog sna je koren:
sna koji puni, k’o pustinju voda,
javu u kojoj iznova si stvoren:
U nesanici svetluca sloboda -

Druge su noći onih koji bdiju -
na nekoj zvezdi more se rascveta,
pradavne šume zagrčnuto piju
vazduh i vodu budućega leta;
Poslednja slika: kao retrovizor
pun druma što se odmata u ništa
besane oči rajski nazru prizor
potonje nesanice, utočišta.

Prsten

Sve ono što se sakriva u ništa
Svetluca sjajem netaknute rude;
Što ne postoji, moglo je da bude
Ili postoji izvan odredišta.

U rudi prsten, da venca prisustvo
Nepostojećeg s prepoznatom javom;
U rudi vatra, da proključa lavom,
Neiskušano kad hoće iskustvo.

Sve ono što se sakriva u ništa
Dodiruje me na ivici bdenja
Da me opomene, il da me menja -

Tako u krošnji stabla koje lista
Iza visokog zida gubilišta
Pevaju ptice. Namera je ista.

Pozdrav

Sve ono što se sakriva u ništa
Zbir oblika je skrivene namere;
A nedremano oko kamere
Položaj snima novih odredišta.

Jednom sam čuo te u glasu drozda,
Na severu, a s proleća je bilo;
Jednom si pogled krznula mi krilom
Pčele što tromo zuji oko grozda.

Trezna halucinacija. Na stolu
Lampa i mapa tvoga zavicaja,
Mapa nigdine crtana po meri

Nedoživljenog, što nas tako spaja
U istiniti savez, parabolu:
Iste smo krvi. Pozdravljam te, kćeri.

Šapat Jovana Damaskina

Oprosti, majko sveta, oprosti
Što skrušeno se obraćam u bdenju,
Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti
U produženom tražim magnovenju
Te jedne noći koja svetlost zrači
Iz moje senke, iz najgušćeg mraka –
Jer sve što hoće mrak da obeznači
Postane svetlost u znaku tvog znaka;

Oprosti, majko, što prizemnu bedu
Dovodim grešno u prismutru tvoju;
Znam da sam ovde tek jedan u sledu
I da mi glas je zuj pčela u roju,
Al zato slutim da smisao roja
Zavisi i od zablude pčele –
Celine što se beskonačno dele
Da suštost čine nedeljivog broja.

Oprosti mi to šaptanje u tmini,
U sozercanju taštine, što ište
Našusno čudo koje svetlost čini
Kad usred mraka stvara utočište;
Oprosti, ali boli ova šaka
U zglobu prerezana, ovi prsti
Kojima drobim hleb, kojima se krstim;
Oprosti mi što krvarim iz mraka.

Oprosti mi, i učini da sraste
Sa svojom košću kost, sa stablom grana;
U srebro ću da skujem svoje kraste,
Da slava tvoja bude moja rana;
Oprosti prestup moje prolaznosti
Koja se čudu kao pravdi nada,
Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti,
Ali učini čudo. Ovde. Sada.

Tako je pevao Orfej

On pevao je kao grm pun ruža,
Glasom od bakra, od voća i pene.
I svaka grana bivala je duža
I meka ispod kore, ko da pruža
Crnkasto telo milovanju žene.

A divne zveri nisu čak ni znale
Kako im krv se u med zlatni gruša.
Naježene su, velike i male,
Ko isečene iz tišine stale,
S jezerom svetla u uhu što sluša.

A on je vreme učinio čujnim,
Dao mu gipkost vode bistre, plitke,
Pune pastrmki sa tačkama rujnim;
I boju trave s cvetovima bujnim,
I ukus zemlje, sunčane i žitke.

I pevao je i pod kišom mlakom,
Mokar, sred ljubičaste deteline,
Krvav pod kožom, i skriveno lakom
Na odjek zrelog glasa pod stenjakom,
Gle vrebao je prvi val tišine.

Tragovi

Tragovi tvoji među stvarima,
otisak usne zamišljen na čaši,
haljine tvoje u plakarima
kad vešalicu praznu mašta maši -

trezna halucinacija. Pavana
za infantkinju. Muzika teskobe
što rastvara se u vazduhu sobe
i sleže kao talog na dnu dana.

Korak u praznoj sobi. Glasovi
pod kupolom od kosti. Dečiji su.
Sekunde duge kao časovi.

U nedremanom oku kamere
još jedan snimak. Pomak namere
osmeh na licu tvom, u bezobrisu.

Vatre gorkog leta kruže

Vatre gorkog leta kruže
S vatrom zime da se združe,
S vetrovima mokre ruže.

Magnetna se igla vrti,
Ne poznaje znak na crti,
Peva jako polje smrti.

Šta da kažem ovoj kosti
Što ne može da premosti
Čisti ambis moje zlosti?

Gde da nađem reč što spaja
Crni plamen moga sjaja
Sa početkom jačeg kraja?

U talogu zore vrvi
Groblje zvezda, zlatni crvi,
Pčela roj u mesu strvi.

Vatre gorkog leta kruže
Bliže središtu, sve uže,
Senke naše sve su duže.