Jovan Jovanovic Zmaj - Poezija

[Vesna]

Jovan Jovanovic Zmaj - Poezija


Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 24. novembar 1833 — Sremska Kamenica 3. jun 1904) je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Naznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o sretnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. ovan Jovanović Zmaj je rođen u uglednoj građanskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci.

[Vesna]

Aj, pusti me

Aj, pusti me da odletim-
Mio mi je let.-
Da obiđem, da posetim
Tvoj rumeni cvet.

Da ja vidim oko cveta
Kako trepće maj,
Tako mi je prošaptao
Jedan uzdisaj.

Idi, idi, ja mu rekoh,
Slobodna je noć,
Ta zadržat ne mogu te,
Slaba mi je moć.

Samo sakri’ jadu traga,
Ta sakri’ nam vaj,
Nemoj da te pozna draga
Da si uzdisaj.

” Ne brini se, neće znati
Da sam mučenik,
Kad obučem svilno ruvo,
Pridenem mu slik,

Stvoriću se malom pesmom,
Evo ‘vako, glaj…
Sad sam pesma…ko bi reko
Da sam uzdisaj!”

[Vesna]

Ala su nam…

Ala su nam srca blizu!-
Slušaj, draga, tišina je,
Po kucanju rekao bih,
Zakleo b’ se jedno da je.
Oh, kako bi bila prazna,
Jedno drugo da ne čuje!
Dvoje grudi, dva su srca,-
Jedno drugo dopunjuje.

[Vesna]

Brankova želja

Ja poznadoh što nesam poznav’o,
Prvi sanak ja sam već odspav’o,
Prvi sanak grobovanja moga,
Prvi sanak mira veičtoga.
- Preletela letom vrh meneka
Polovina polovine veka,
A ja ležim u dalekom kraju,
U tuđini, tuđem zavičaju.
Što to trese moje ledne grudi?
- Trošni pep’o lako se ne budi.
Kanda bruje topovi sa strane
Gde sam mlade proživov’o dane.
Il’ se ruši, il’ se nešto zida,
Il’ baš raja okove raskida?
Sviće l’ zora one sreće lepe
Za kom srca i u grobu strepe?
Kliče l’ vila iz srbinskih gora?
Je l’ već ora koja doći mora?
Jeste, jeste – boj se ljuti žače,
Markov topuz iz mora iskače,
Srbin diže mača plamenoga
Na Turčina, na dušmana svoga.
Skotija se besomučno strvi,
A moj Srbin neće žalit’ krvi;
Krv će teći potokom i rekom
Gde se suze roniše lelekom;
Krv će teći preko srpskih strana,
Al’ će suza biti ubrisana;
Poleteće veliko i malo,
Da odbrani što se srpsko zvalo;
Zaigraće kolo vitezova,
Divna slika mojih mladih snova,
Što sam negda tako željno ček’o, -
- A moj pep’o da je na daleko!
A kad bude, pa ti muka mine,
Kad sloboda kao sunce sine,
Kad se krvca opere studencem,
A junaci ovenčaju vencem,
Srpske zemlje okite se mirom,
Srpska deca ružom i šimširom,
Srpske mome strukom ruzmarina,
Srpska majka kad zagrli sina, -
Kad se sunce na škole osme’ne,
Haj, na škole i darove njene;
Mudre knjige kad polete letom,
Da Srbina izjednače s svetom;
Kad zapeva Ravijojla vila:
“Sad je java što sam nekad snila!”
- Zar ni onda, kad se meti stiže,
Kosti moje da ne dođu bliže!
Tuđa raka ledena je raka,
Tuđa zemlja nikad nije laka,
U daljini mučno li se leška,
Tuđina je i mrtvacu teška.
Haj, Srbine, a moj živi brate,
Zadrkćem se kad pomislim na te!
Srpska momo, sele moja mila,
Ti mi nesi groba ni vidila,
Ta ni groba, ni na grobu cveta -
Tuđa noga po njemu se šeta.
Srpski doli, puni rajska cara,
Srpske gore, željo moja stara,
I potoci što žubore tuđi,
mrtvo srce još za vama žudi, -
Za potokom , za zelenim lugom,
Za slavujem, mojim starim drugom,
I za poljem rasnim i zelenim,
I za lipom, za mirisom njenim,
Za pesmama što se tuda ore,
Što se ore od gore do gore!
Stražilovo, divno Stražilovo,
Ja sam tebe u zvezdice kov’o,
Tebi pev’o, o tebi sam snev’o,
Al’ od tebe nešto i zahtev’o:
Kad me smrtca otrgne od ljudi,
Da me primiš ti u tvoje grudi!
Zar ti nikad nije na um palo
Što si negda Branku obećalo?
Srbe brate, i Srpkinje sele,
Kojima se jošte dance bele,
Rastav’te me sa ovom daljinom,
Moje kosti operite vinom,
Pa ih nos’te našem zavičaju,
Zavičaju, mom negdašnjem raju.
Prenes’te ih, braćo moja mila,
Pored onog ubavog Belila,
Kroz Karlovce, gde sam mladost prov’o,
Pa na ono mirno Stražilovo;
Tu još jednu staru otpevajte,
Tu mi, braćo, kosti zakopajte,
Tu bih mrtav prava mira dost’o -
- Srbadijo, ne bilo ti prosto!

[Vesna]

Ciganin hvali svoga konja

Gledaš, je li, moga konja,
Gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il’ ptica
Lastavica?
Skidaj naočari -
Ne možeš se nagledati,
Već hajde pazari!
Ti još pitaš za Putalja
Da li valja!
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
On kod Cige,
Ne možeš ga u carevoj
Naći štali -
Samo Ciga što ne ume
Da ga hvali.

Da ga pospe suvim zlatom
Ko ne štedi,
Još i onda jedan dukat
Više vredi.

Ako imaš, jede seno,
zob i slamu,
Ako nemaš, on ne ište,
Ne treba mu.
Nemoj da mu gledaš zube,
Moj golube,
Ni ja mu ih nisam gledo,
Nemoj ni ti -
Taj ne može ostariti.
- Što ga duže teraš, kume,
Sve je mlađi,
Pa de sad mu
Para nađi!

A što pitaš: hoće l’ moći
Kakav jendek da preskoči,
Jendek, jendek – kakav jendek!
Taj se nije još rodio
Koj’ on nije preskočio -
Preskoči ga tako lako
Kao da je pile neko,
I to uzduž, ne popreko.

Ja ga jašem bez sedla -
Sedlasta mu leđa.
- Za pasoš ga ne pitaj,
Jer – to njega vređa.

Idi, kume, idi, idi -
Još me pitaš: kako vidi?
To je da se pripoveda:

Vidi ostrag ko i spreda,
Vidi noću ko na danu,
A na danu ko u noći -
Takve su mu oči.

A što pitaš, moj prijane,
Ima l’ mane -
pa zato ga i prodajem,
Moj prijane,
Jerbo nema mane -
Takvi konji nisu za nas,
za Cigane.

A brzina kakva mu je?
Malko j’ brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
Kazaću ti:
Jednom sam se iz Erduta
Vraćo s puta.
Mada nas je pljusak vijo,
On se nije umorio.
Munja sevne, a on rže -
Pljusak brzo, a on brže;
Pljusak pišman na mog hata,
Pa ga hvata,
A Putalj ga preko gleda,
Pa se ne da.
Pljusak leti da polije -
Tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
U ciganski dvorac lep,
Na mom konju sve je suvo,
Pokiso mu samo
- Rep.

[Vesna]

Daj mi ruku

Daj mi ruku da je vidim…
Ova ruka, ova mila,
Kolko je vec krasna cveća
U moj život posadila.

Daj mi ruku da j’ osetim…
Jer kad umoro čelo smuti,
Pod ovom je rukom duši
Najmilije odahnuti.

Daj mi ruku da je stisnem…
Jer kad stisne smrtna muka,
Kad zatišti ljuta rana,
Melem biće ova ruka.

[Vesna]

Diko moja

Diko moja,
Gde si poniknula-
Među smiljem
Ili međ¢ bosiljem.
Uz ljubicu, ili uz ružicu,
Među krinom,
Il’ međ¢ ruzmarinom?

[Vesna]

Đulići

V
Oj, devojko, željo živa,
Što si tako žalostiva?
“Ja sam snila malo prije
Da u tebi srca nije|”
Kad si snila, zoro bela,
Tad si ga ti odnela.

VII
Mesečina, – al’ meseca nema;
Moja mila zelen venac snila,
Pa se malo u snu nasmejala, -
Od toga se ponoć zasijala.

VIII
Pola srce, pola kamen-
To sam bio ja;
Pola studen, pola plamen
Krvca moja sva.

Ti si kamen naučila
Ljubit, goreti,
A srcu mi dade krila,
Srce odleti.

Odletelo nebu, raju,
Bogu, svetlosti,
Večnoj zori, večnom maju,
Večnoj radosti.

Da izbere dvoma nama
Kutak ubavi,
Mirno mesto međ zvezdama
Našoj ljubavi.

Još se moli bogu tamo,
Blag da oprosti,
Što ću ljubit tebe samo
Cele večnosti.

XXI
“Može l’ sunce sjati
I u crnoj noći?”
Odgovor će dati
Tvoje crne oči.

XXXV
“Moj dragane, gde si noćas bio,
Il’ si pio il’ si dangubio?”
Ja sam pio, nisam dangubio;
Popio sam toke sa prsiju,
Sve u zdravlje tih crnih očiju.
Crne oči, a i vino crno,-
Nije čudo ako sam posrno.

[Vesna]

I molio sam

I molio sam oči
Da suze ne liju,
I molio sam prsi
Da tako ne biju.

I preklinjo sam ljubav
Ta da me ne kuša,
Al’ ljubav, oči, srce.
Niko ne sluša.

A jedan cvetić, što ga
Najlepsš rodi maj,
čuo je što sam krio,
Najtajnij’ uzdisaj.

Miris se toga cveta
S uzdahom zamrsi,
I cvetak porumene
Pade mi na prsi.

Pa sad mi svetak draži
Od samih očiju,
Pa sad mi cvetak bliži
Od samih prsiju.

Pa sad me ljubav goni
Da ištem oproštaj -
Gle, šta učini sa mnom
Maleni cvetak taj.

[Vesna]

Kaži mi, kaži

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem;
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam, -
Hoću li reći:
“Diko”, ili “snago”,
Ili ću “lane”,
Ili “moje blago”;
Hoću li “dušo”,
Ili “moje drago” -
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al’ ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.