Tema: Jovan Jovanovic Zmaj - Poezija

Sad razumem

Sad razumem večnost šta je.
I beskrajnost kolika je.

Ko je meri merom sreće,
taj je nikad shvatit neće.

Ako hoće da je shvati,
mora bole osećati.

Srećan srećom za njom gine,
- al ostaje još praznine.

Njena s medja tužnom krije
- al bol ipak ispuni je.

Tiho noći

Tiho, noći,
Moje sunce spava;
Za glavom joj
Od bisera grana;
A na grani
K’o da nešto bruji -
To su pali
Sićani slavuji:
Žice predu
Iz svilenog glasa,
Otkali joj
Duvak do pojasa,
Pokrili joj
I lice i grudi, -
Da se moje
Sunce ne probudi.

Zaspala si

Zaspala si. A ja budan
U misli se neke gubim;
Čini mi se, grehota bi
Bila da te sad poljubim.

Čisto vidim snove tvoje,
Iz raja su, sa visina,
To se ne sme porušiti
Sa zemaljskim poljupcima.