Tema: Jovan Jovanovic Zmaj - Poezija

Kad se setim

Kad se setim, mila dušo,
Rumenila lica tvoga,
Tad ne pijem druga vina,
Nego samo crvenoga.

Al’ kada mi na um dođu,
Dođu tvoje crne oci,
Onda krčmar niš’ ne radi,
Samo crno vino toči.

A ja pijem, pevam, plačem
Od žalosti, od milina,
Pa kad pođem, ja posrnem
Od ljubavi i- od vina.

A s prozora tvoja majka
Gleda pa se osmehiva,-
Ne smejte se, draga gospo,
Tom je vaša ćerka kriva.

Ljubim li te

Ljubim li te… il’ me sanak vara,
Sto te udilj uza me dočara;
Ljubim li te… il’ me dusa vara
Sto se udilj s tobom razgovara;
Ljubim li te… il’ me bezum ganja,
Nemam vida, nemam osećanja;
Ljubim li te… il’ ljubavi nije-
Sto te grli, to su same zmije;
Ljubim li te… ili me i nema,
Ili tebe, – nas nijedno nema;
Ljubim li te… ili nema sveta,
Nema sunca, ni rose, ni cveta,
Već sve tmina sto je pako mesi,
A po tmini vitlaju se besi,
A međ njima prabesima spava-
Moju ljubav u snu izmišljava.

Oj, ljubavi

Oj, ljubavi, vidovita vilo,
Il’ me varaš, il’ je tako bilo!…
- Čuj me, lane, moje milo cveće,
Jer mi drugi verovati neće.
U daljini, maglovitoj tmini,
Starih doba u mutnom oblaku,
Davnih leta pepeljastom zraku-
U davnini, tako mi se čini,
Živeli smo i nas dvoje,
Srce moje, srce tvoje
Jedno drugo volelo je.
Da li se i tebi isto tako seca
Kako j’ naša ljubav rasla sve to veća,
A sa njome tuga, sećaš li se, je li?-
Jer se nikad nismo zagrliti smeli,
Već smo čežnju tu, ljubav našu svu
I u grob poneli.
A grobove naše rastavila j’ zloba.
Oh, ta ja se sećam i mog crnog groba,
Gde sam duge noći, kroz vekove duge,
U pepelu čuvo žeravicu tuge,
Žeravicu bola, ovo srce malo,
Dok se nije samom bogu dodijalo,
Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže,
Da ogrije hladni svet
Plamom našeg zara,
Da pokaže kakva je
Bila ljubav stara.

Oj, meseče

Oj, meseče, mnogo mi je krivo,
Dragu si mi u čelo celivo,
Ti u čelo, a sunce u lice,
Rujna zora obe jagodice,
Pa to većem i komšije znadu, -
Poljupci se sakriti ne dadu.

Oj, ružice

Oj, ružice, cvete viti,
Ti se nemoj ponositi!
Ruzmarin je jošte mali,
Al’ se većem hvali:
Čim ga koji cvetak vidi,
Taki se zastidi.

Nekadašnjem prijatelju

Da ti Bog da mnogo ljeta,
A što više s otim bolje,
I dukata pusta zlata,
Da te puno zadovolje!
Al’ ja vidim jednog starca,
U dubini daljnih dana,
Seda kosa, borno čelo,
Prošlost mu je puna rana.
Na štapiću ide, kleca,
Jad ga tišti, jad golemi;
Za njim trče mala deca,
On ih moli: Oprost’te mi!
Oči su mu pune suza,
Reči su mu pune jada,
On se seća doba snage,
On se seća doba mlada.
On se seća doba rada,
Što ga grešno, podlo strati,
Što se više nikad, nikad,
Nikad, – ne povrati.
Obilazi crkve, porte,
Groblja stara, groblja nova,
Ište senka oproštenja
Od pepela, od grobova.
Kud god ide, zlato daje,
Za listove neke stare,
Drkćućom rukom ih dere,
Oči su mu razažare.
“Mila deco, mili Srbi,
Oh, idite putem pravim, -
Mladost moju, kletvu moju,
Ne mogu da zaboravim!”

Pođem, klecam

Pođem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
“Ne, ne sme umreti!”

Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka…
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…
Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!”

Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!”

Pesma o Maksimu

Kad je Maksim čuvo stado,
Premišljo je uvek rado
O pričama starih baka,
O četama vilenjaka.

Bilo podne tiho, nemo,
Maksim seo, pa zadremo;
Najedanput – nuto čuda -
Skoči neki starac s duda.

Na starcu je bilo džube
Od šalimse svetle čoje;
Seda brada do kolena
Od varamte bele boje.

Imo j’ krila ko u raka,
A rogove ko u miša -
Oko pasa crven pojas
Od zelena nevidiša.

U ruci mu zlatan kovčeg -
Tvrdo zlato (sve se giba) -
On Maksimu poče zborit
Tako glasno kao riba:

¨Oj, Maksime, čedo moje,
Il’ unuče – šta li si mi,
Preni skokom, skoči okom,
Pa kovčežić ovaj primi!

U kovčegu Laždipaždi
Amulet je Bilbiliti -
Ko pročita šta j’ u njemu,
Doveka će srećan biti!¨

Maksim prima, starac daje
Uzdišući: ihahaj!
Ko mi i sad još veruje,
Neka čita pesmi kraj.

Kad otvori Maksim kovčeg,
Od miline sav pretrnu,
Jer tu nađe hartijicu
Tako belo, čisto crnu.

Hartija je bila mala,
Jedva veća od tri hvata,
Na hartiji behu slova
Od mokroga suvog zlata.

E sad, samo nek pročita,
Pa je srećan. Ali, jao!
Još jedanput, dvaput jao!
Maksim nije čitat znao.

Ja bih sada mogo svršit
Ovu pesmu šalozbiljnu,
Jer je pesma stigla metu.
Onu metu kuda ciljnu.

Al’ još vidim onog starca
Gde se ceri iza luga. -
Ko god danas čitat ne zna,
Tom se svaki đavo ruga.

Pesmo moja

Pesmo moja, zakiti se cvetom,
pesmo moja, zamiriši svetom;
još sva srca ohladnela nisu, -
poznaće te, pesmo, po mirisu!

Poznaće te da si čedo milja,
da ti ljubav majka i dadilja.
Da si rada pevati o slasti,
razumeće što ne umeš kaz’ti.

Pesmo moja, već si na poletu,
pozdravi mi sve na ovom svetu,
pozdravi mi slavlje i golube,
i sva srca što se silno ljube.

Svetli grobovi

Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l’ bejaste vi na groblju kada,
Aj, na groblju, na golemu?
- Ta uvijek smo mi na njemu.
Groblje j’ zemlja kôm se hodi;
Groblje j’ voda kôm se brodi;
Groblje – vrti i gradine;
Groblje – brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba.
Groblje j’ spomen doba sviju;
Groblje – knjige što se štiju;
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja,
I čitulja viših slika
Izabranika, mučenika,
Od početka pamtiveka.
Sve j’ to groblje -
Al je i kolevka.

Nema broja ni imena
U visini zvezdam’ svima,
Kamo l’ broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione j’ progutala tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća
- Na pogdekom uvek gori sveća.
Il’ je sveća, il’ je ime svetlo,
Il’ su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojom zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju -
Kad se umlje u prošlost udubi
U tamnici da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete,
U davnine i svete i klete,
Da ti misô puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pružajuć se iz daljnih eona
U povorci onoj dugoj -
Dosvetljujući jedna drugoj
Strujom koja napred leti,
Težeć samo jednoj meti -
Pa se tako svetli mlazi -
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
- U grob samo sruši kosti,
Strese pepô koj’ mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.
Ko s’ osvrne da pogledi
Bistrim okom i pogledom
Na grobove ove svetle,
Povesnice dugim redom,
Mora čuti kako j’ živio,
Kroz vekove kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikivô:
“Gde ja stadoh – ti ćeš poći!”
“Što ne mogoh – ti ćeš moći”
“Kud ja nisam – ti ćeš doći!”
“Što ja počeh – ti produži!”
“Još smo dužni – ti oduži!”
To su zbori, to su glasi
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni’
Spajajući gromkim jekom
I božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom.
Oko svakog svetlog groba
(Baš kâ gore oko zvezda)
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Nove klice stara nada,
Novo cveće stabla stara,
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici svetog žara -
Tu se slegô život mladi
Da se s grobom razgovara.
“I ti pade, dragi brate!”
“Nisam, deco, vas dok traje!”
“Je l’ ti borba bila teška?”
“Pokušajte, milina je!”
“Šta si hteo? – kud si pošô?”
“Tamo kud se stići mora!”
“Zar je vera tako jaka?”
“Uvek jača od zlotvora!”
“Malo nas je koj’ bi smeli.” -
“Al’ vas jaka sila kreće!”
“Zar ko može stići celi?”
“Ko posumnja, nikad neće!”
“A ko behu oni divi
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?”
“To bejahu ideali!
Bez njih nema viša leta
Nad oblakom mraka gusta,
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
Život prazan – mladost pusta!”
Oko svakog svetlog groba
Prikupljô se život novi,
Naslednici svetog žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć dušom svetle zrake. -
Jest, tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega -
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P’ onda gore, p’ onda u se;
Grudi dršću, usta ćute,
Ali duše razumu se.
Da l’ to snaga niče nova?
- Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s’ kupe
Oko groba Đurinoga!